Protekle nedelje na televiziji kao da je trajala ostavinska rasprava. Neki naslednici potražuju imanje, drugi merkaju porodični nakit, treći su nasledili dugove, a četvrti političku retoriku. Pa dajte da vidimo kako je ko prošao.
Umrla je Jovanka Broz. Pred njenu smrt, gledali smo nekrofilnu predstavu u kojoj se diskutovalo o mestu sahrane, sanduku, ali i mogućem otvaranju Titove kripte. To se ipak neće desiti jer nema planova, nacrta niti arhitektonske dokumentacije o Titovom grobu. Bože, zar je najveći Sin Naroda i Narodnosti saranjen u objektu bez potpune dokumentacije – u divljoj gradnji i nelegalnom objektu. E moj druže Stari…
Sad bi se sa Jovankom taj lanac podzemnog nadziđivanja nastavi, a to ne biva. Tek sa njenom smrću shvatili smo u kakvoj bedi je živela, ali nismo shvatili ko su ti famozni moćnici koji i danas mogu da vas drže u kućnom pritvoru. Zastrašujuće mi deluje činjenica da neki „Pušač“ iz Ozne, kao u seriji X-files i danas u poznim devedesetim – vuče konce putem svojih političkih unučića iz tajnih službi.
Upravo zato će Jovankina sahrana biti, kako glasi zvanična floskula“, skromna i dostojanstvena“. Za razliku od Titove sahrane, koja se smatra vrhuncem tehničke i organizacione veštine JRT-a, predviđa se da Jovanku sahrane bez pompe, a to znači bez mnogo TV kamera. Mislim da je to nemoguće, jer značaj njene sahrane određuje interes u regionu, a bogami i šire, jer je Titova harizma takođe nasleđena. Zato će sahrana, ili njeno TV pokrivanje, biti važan događaj koji je nemoguće ignorisati – poput Jovanke dok je bila živa. Upravo zato su licemerni bili unapred pripremljeni TV dokumentarci, jer žena je umirala u bedi potpuno izolovana, kao državni neprijatelj ili luda sultanija.
Tu je i pitanje Titovog sefa, gde je spisak nasledstva nečitak, pa se ne razume da li dragocenosti pripadaju dinastiji Karađorđevića ili dinastiji Broz. Jovanka nije dočekala svoje nasledstvo, ali će po svoj prilici i posthumno biti u Titovoj blizini, u susednoj prostoriji maskirana u cvetni aranžman.
Reč „nasleđivanje“ kod nas ima i jako političko značenje. Recimo, most „Žeželj“ u Novom Sadu nikako da se privede kraju. Kažu nove vlasti: to je „nasleđeni problem“. Ovaj izraz je divan alibi kojim ne samo da možete kupiti vreme već i opravdati sopstveni neuspeh. To vruće kestenje se u našoj političkoj praksi prenosilo, pa je Milka Planinc dala u ruke vruć krompir Branku Mikuliću!
Opozicija je od 2000. govorila o nasleđenim problemima, pa se tako problemi nasleđuju na našoj političkoj sceni kao porodični nakit ili stari porcelanski servis, samo se tokom vremena poneka šoljica razbijala. Kosovo je bilo takvo nasleđe, ali imamo mi mnogo tih nezavršenih mostova, spornih privatizacija, viška zaposlenih, loših kredita, promašenih investicija itd.
Naši političari se pred izbore javno odriču nasledstva, jer im se gadi, ali kada dođu na vlast, nasleđeni problemi postaju im dragoceni. Poput Titove štafete, predaju se u sledećem mandatu.
Što se nasleđivanja retorike tiče, tu je protekle nedelje takođe održana ostavinska rasprava, u Beogradskoj areni. Nikada jači SNS imao je potrebu da pokaže svoju veličinu i obeleži petogodišnjicu mitingom u Areni. To je apsolutno legitimno i opozicioni DS nikako nema pravo da zbog toga prigovara. Problem je upravo u toj upadljivoj sličnosti političke prakse svake vlasti u Srbiji. Baš kao što je pre nekoliko godina Boris Tadić uživao u ovakvim narodnim veseljima, danas taj koncert drži Aleksandar Vučić. Tu su autobusi i vozovi sa pristalicama, sendvič, voda i jabuka u lanč-paketu i onaj glupavi patent za aplaudiranje na košarkaškim utakmicama. Nekada su bile žuto-plave, sad su bile bele, ali su jednako apsurdan simbol našeg političkog populizma.
Kao psiholog, mnogo sam vremena proveo učeći koje se od osobina ličnosti stvaraju pod uticajem sredine, a koje se nasleđuju. Može se reći da je to jedno od ključnih pitanja, jer možda daje odgovor na mnogo važnije pitanje: koliko se čovek može promeniti? Upravo o tome je govorio Aleksandar Vučić, psiholozi bi rekli samouki situacionista, koji je na RTS-u rekao da svakodnevno uči i želi da se menja. Neke navike, ipak, izgleda teško odumiru.
