Presvlačenje svete desnice

Iz Valjevske eparhije, na vreme, javljeno da će se obaviti Završna svečanost obeležavanja 1700 godina Milanskog edikta. Javljeno i da će 19. oktobra biti obeležene 22 godine od prenosa moštiju Svetog vladike Nikolaja u rodni Lelić, te 10 godina od njegovog unošenja u Knjigu svetih, a da će njegove „presvučene“ mošti biti smeštene u novi kivot. Još javljeno da će se, kao sastavni deo proslave, obeležiti 200 godina od rođenja Njegoša, kao i da će iznad manastira Pustinje biti postavljen monumentalni prohromski krst, visok 12,7 i širok 7 metara, koji je radio REIK „Kolubara“, i koji će biti transportovan helikopterom. Kad sve obavljeno, osim postavljanja monumentalnog krsta, koji treba prebaci helikopter, crkveni hroničar zapis’o: Veličanstvene svetkovine u slavu bogomudrih velikana hrišćanske vere, nauke i misionarstva sabrale su oko sjaja njihovih oreola hiljade bogotražitelja iz zemlje i inostranstva.

UMIROVLJENI VLADIKA: Sve počelo u manastiru Lelić, svečanim činom presvlačenja i polaganja u novi kivot moštiju Sv. vladike Nikolaja. Tu svetu dužnost, sa saradnicima, obavio vladika valjevski Milutin. Vladika obavestio pastvu o tom svetom činu: zvonila su zvona, kanula je i poneka suza radosnica. Osećali smo da je vladika Nikolaj sa nama i da pomaže ono što činimo…

Sledećeg dana, u svadba sali Omni centra, bizmismena Teodosija Krstića, održana tribina posvećena godišnjicama Njegoša i Nikolaja na kojoj su učestvovali mitropolit Amfilohije i akademik Matija Bećković. Sala za svadbe, mnogo velika sala, bizmismena Teodosija bila puna naroda. Stigoše visoki crkveni gosti, uđe i Matija, sala se diže, i osta stoji. Dečji hor otpeva tropar Nikolaju, pa tropar Njegošu, jedan od sveštenika reče da imaju jubilej 1700, jubilej 200 i jubilej od 10 godina. Ponovo se javi dečiji hor sa Oj Kosovo, Kosovo pesmicama. Horu se primače umirovljeni vladika Atanasije, bez tu intonaciju krenu pesma Ječam žela Kosovka devojka, biše i stihovi Da se Srpska vojska na Kosovo vrati, umirovljeni vladika podvuče svoju u rime poslanicu: Bilo je i biće, ko doživi videće!

Za mikrofon stade akademik Matija, sve udari u aplauz. Matija krenu, pletenicom svojih spomenar rečenica, kanonizuje Njegoša i podseća na doprinose Nikolaja. Njegoš je najvažniji vladika Srpske crkve, posle Svetoga Save, i najvažniji pesnik srpskog jezika od Svetog Save do danas. Njegoš je i veći i značajniji danas nego što je ikada bio, jedino je manji od sebe koji će tek biti… Dok je sveta i veka, srpskog naroda, i srpskog jezika, slaviće se Njegošev dolazak na ovaj svet… To je najvažniji datum u našem, ne u njegovom životu, s očim ćemo izić pred Njegoša, po tome će nas pamtiti pokoljenja… Nije li se ispunilo vreme da ga duhovna deca Svetoga Save upišu u diptih svetih SPC, dva veka čekamo da se dorekne ono što je vreme odavno reklo… Njegova fotografija je odavno ikona kojoj je mesto uz sveće i kandila… Ima mnogo vladika, ali kad se kaže vladika, svi misle na jednoga, nema svetlijeg oreola od onog koji blista oko njegove glave, a taj oreol je danas potrebniji nama nego njemu… Na Lovćenu Njegoš spava, najmudrija srpska glava, ne peva se na Njegušima, nego svuda gde ima Srba, teško je naći narod u kome najumnija glava ne bi bila i najsvetija…

Onda se, sve na temu, javi mitropolit Amfilohije, koji prvo opriča da mu skoro u goste bili Rusi, koji rekli da su Srbi bogonosci dvadesetog veka, bio prvo zatečen, onda video da to nije slučajno rečeno, s obzirom šta se Srbima dešavalo u 20. veku, i šta im se događa sa Kosovom. Na temu nastavio, Njegoš i Nikolaj su puni ognja vere, nepobedive sile božije. Imaju večnu mladost, svi koji se dotaknu onoga čega su se oni doticali ne stare. Obnoviće se mladost našeg naroda preko večnog boga kome su se oni molili… Na kraju cela svadba sala ustala, i samo pljeskala.

POTOMAK TAČI: U subotu 19. oktobra, licem na Tomindan, u manastiru Lelić bila završnica veličanstvene svetkovine. Naroda mnogo i odasvud. Sveta liturgija na otvorenom, činodejstvuje patrijarh srpski Irinej, uz sasluženje mnogih arhijereja. Na kraju liturgije probesedi mitropolit Amfilohije: Kosovo i kosovski poraz, što je drugo nego golgota Hristova. Tu golgotu je učitelj vladike Nikolaja Njegoš definisao sledećim rečima, Nema nada više niukoga, do u boga i u svoje ruke. Nadanje se naše zakopalo na Kosovu u jednu grobnicu.

Pa mitropolit, ako se tako može reći, uze analizira Njegoš poruku. Odreći se toga nadanja, to znači odreći se sebe, boga se odreći, odreći se carstva nebeskog, velikomučenika Lazara… Jer zemaljsko je za malena carstvo. Amfilohije nastavi još na tu Kosovo temu, Ima i drugi put, koji je na Kosovu propućen, to je put Vuka Brankovića, pa je naše da glasamo između dva puta, između puta Vuka Brankovića, Tačijevog puta, Tači je potomak sveštenika srpskog, ne gubite to iz vida, koji se odrekao Lazara i Kosova, to znači odreći se svojih bogovidaca i tajnovidaca, svojih proroka, svedoka ko smo, šta jesmo i zašto smo stvoreni, a jedan od svedoka je sveti otac vladika Nikolaj…

Mitropolit završi, novinar se uze probije napred, u prvi red, prvi na izvoru ministar Ilić Veljo, i do njega onaj SNS naučnik za pečenje pečanja Grčić Milorad, što uz Vučić garancije generalni direktor na REIK „Kolubara“. Sa improvizovane bine siđoše sveštenici sa naforom za pričest, ministru Iliću, kao nosiocu Ordena Sv. vladike Nikolaja, najvišem predstavniku zemaljske vlasti, dopade, ili mu dodadoše preko veze, dobar komad nafore, a on je po svaku proceduru desnom stavi u usta, dok je levu, domaćinski vaspitano i državnički odgovorno, poturio ispod desne, da slučajno ne mrvi na svetom mestu. Kad se Veljo tako dobro pričestio, uze da se ministarski pita i besedi na sve teme sa svi zainteresovani, od monahinje do običan svet.

Sa bine, šta ima, reče i patrijarh, Neka se raduje Lelić, Srpska crkva pravoslavna, cela crkva Hristova širom sveta… Srbi su u tunelu, iz koga samo verom mogu izaći… Da živi i opstane srpski narod, da sačuvamo Kosovo i Metohiju, molitvama Nikolaja i drugih svetitelja… Onda se javi jedan od sveštenika koji pročita „ferman“ vladike Milutina: Po molbi episkopa šumadijskog Jovana daruje se deo moštiju Sv. vladike Nikolaja, njegova sveta desnica, svetoj srpskoj carskoj larvi manastira Žiča. Ove svete mošti deluju kao žive, isceljuju bolne i nečastive i silom Gospoda odbijaju svaki zao uticaj na one koji sa verom pristupaju, jer mirišu na boga i na nebo. Sa bine uzeše mali drveni kivot sa svetom desnicom, i u litiji ga proneše do manastira.

Onda bila svečana akademija sa poznati glumci koji čitali odlomke iz dela Svetog vladike. Naposletku se javio vladika valjevski Milutin, koji zahvalio bogu što ne bilo kiše, i koji zahvalio patrijarhu, mitropolitu, svim arhijerejima, ministru građevina Velimiru Iliću, SNS direktoru na „Kolubaru“ Miloradu Grčiću, predstavnicima policije, lokalne samouprave, preduzetnicima i svima koji su pomogli organizaciju svečanosti.