Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Dragan Todorović: Nije narod sapun da se potroši "Vreme", 2013.
Trebalo bi u budućnosti načiniti pažljivu analizu Todorovićevih tekstova i ukazati na njihovo visoko artificijelno i angažovano mesto u svesti jednog naroda, onog što se naprasno našao u krizi kulturnog identiteta, zakočivši se unutar nje jer je tako u mogućnosti – čini nam se ni tamo ni ‘vamo, kao da se pomirio da olakšavajućeg snošaja ne može ni biti. Valjalo bi tako učiniti jer, kako Todorović ističe u poslednjem delu knjige Nije narod sapun da se potroši, oko našeg vrata surovo se obavila golema i mlohava Naša đoka, iako svima, valjda, izgleda drugačije. A kad Nije đoka od sapuna… makar umjetnosti i te kulture radi, moralo bi se primetiti da i pisanje ume ponekad strasno da zapenuša, kad već ne može detaljno da očisti prljavštinu pod noktom srednjega prsta.
Todorovićeva ‘vaka scena, kao izraz sadašnjeg medijskog stanja, bez sumnje jeste čitav rasadnik sa izdancima Đoka, posle neme bitke koja se odvijala u danima nakon onih revolucionarnih borbi. Kihotovskom reporteru–piscu i sličnim sančama tu preostaje da, nemirnim dijalektom izniklim negde između korena novinarskih priredbi i zalutalog korova stvaralačko jezičkog mahnitanja, raspale po propelerima vetrenjastog Đoke i njegovih drugara. Na žalost ili na sreću, nema svako doba privilegiju za nove domanoviće i nušiće. Ono doba kom se jedan takav i dogodi ipak će umesto piščevog upozorenja odabrati, kao na čuvenoj Brojgelovoj slici, da slepački prati močugu glavnog slepca, direkt u najdublju rupčagu, pošto svaki dobro i naizust znade: Vidiš li lolo kako se jede i pije, nije kriza, nije, nije.
Ukoliko bismo Todorovićevu poslednju knjigu odredili kao isključivo satirično delo, ogrešili bismo se o sve sistemske i nesistemske terminologije. Ako bismo je uklopili u postojeće žanrovske postavke isključivo ironičnog i tragikomičnog, ogrešili bismo se o Todorovića, što bi bilo još gore. Najveći dometi ove knjige ispisuju stvarnosna pulsiranja srpskog naroda kao takvog i nikakvog drugačijeg. Onog srpskog naroda što se okuplja po ulicama, kafanama, javnim saborima, vašarima, sajmovima, izložbama, bibliotekama, skupštinama, prvim, drugim i trećim vlasti šatrama, poljanama i trgovima. Gde god stižemo mi, par koraka pored ili iza nas prošetaće i reporter. Šta god sa tacne maznuli, okusiće i on. Koju god suknju obukli, on će je koloritno ošacovati. Ono što pokušamo da sakrijemo, reporter će suptilno odvezati i izvaditi iz kutije. I koliko god nailazili na komentare da Todorovićevo reportersko oko i uho nisu samo reporterski, verovatno ćemo se ogrešiti i o bogatstvo prelaznog žanra. Ne odskaču Todorovićevi tekstovi od onoga što reportaža podrazumeva, već ističu baš ono što svaka reportaža mora da ima. Kada me je posavetovao pri pisanju moje prve reportaže, Todor mi je citirao Ljubu Živkova: U dobroj reportaži moraš malo da dodaš stvarnosti, da je obogatiš. Tako se i u našoj klasifikaciji sam od sebe otvorio odgovor. Nije narod sapun da se potroši sažima izbor tekstova iz poslednjih godina Todorovićevog rada i uspostavlja nove simboličko–predstavljačke kriterijume u domenima reportažnog žanra, donoseći velike muke i izazove budućim novinarima–piscima–reporterima. Jer, kako pisati reportažu paralelno sa Todorovićem, a ostati kreativan, duhovit, saosećajan i melanholičan u svojim pričama? I ne ličiti na njega? Ili je korisnije prepisivati od njega i prikloniti se todorovštini? Šta bi sve po svojoj unutrašnjoj logici ta knjiga predstavljala pored pažljivo odabranog niza najuspelijih angažovanih reporterskih priča koje Srbija danas ima, verovatno ni sam pisac nije svestan.
Celu Srbiju otvorenu pod šljivom – najavljenu mnogo gologlavim voditeljima ili s ono žensko što vazdan vežbaše čitanje u šumi iza bine, sa Ingrid snajkom iz Švedske, kad se kuša ‘ladan rumenko jer se nema drugo, oblače sakoi što vuku na crno, gde Palma iz svoje prestonice podvikuje Ajmo malo brže, ljudi brže, predsednica Svega Slavica proglašava pobede i pobednike, gde se čita sva moguća literatura i ima Ravnogorski pokret, Narodni čajevi, komplet Mir-Jam, Anžujska Jelena, a ima i Tesla, gde carski akademici drže predavanja i najavljuju enciklopedije ko sam Didro, Gospoda sa rukama na dupe i rukama preda se sa ministrom slušaju recitacije Desankinih pesmica, a drugi muzičkog lidera Kikija, pa sa ‘voliki zvučnika: Tražio si sve i sve sam ti dala, Oj đevojko Milijana ili Merimu Njegomir i naravno Džeja, gde obezbeđenje obezbeđuje tarabe, prodaju se džidžabidže i takav zeleniš, ‘hilijastički’ se Spomen jaje uzdiže do samog Isusa, tamo gde je Guča gde možeš da se vladaš kako se ni u snu ne nadaš, a Matija nebeski plav Bećković drži besede za anđele – i vedrim horizontom, u kojoj se vitalno i zdravo prepliću sa lakrdijaškim, crnohumornim i grotesknim, autor pavićevski virtuozno i gogoljevski podsmešljivo pretapa u reprezentativne umetničke minijature prvog reda. Ne postaje tako reporter pisac, već pisac proždire reportera. Ako nam se na prvo čitanje učini da su Todorovićeve panorame samo karnevalski spojevi ironičnih i karikaturalnih slika, gde se grubom leksikom i hipertrofijom pravopisnih odstupanja čuju i saobrazni tonovi, na svako naredno čitanje, uočićemo jednu empatičnu i utešiteljsku dimenziju teksta koja od Todorovog angažmana stvara i gest izlečenja, daleko od familijarnog podsmeha ili puke negacije.
Tačno je da se narod ne može istrošiti, ali je takođe tačno da Todorovićevo pisanje nikada nije samousredsređeno i prepušteno tom istom narodu da se ne istroši sa njim. Ono je neka bočna strana poruke, upućena ljudima što hodaju kroz isti taj ‘jadni i smešni narod’, vole ga i (ne) razumeju i koji će nakon smeha da pretpostave, svako na svoj način, panjeve za kastriranje Našeg đoke, sačuvavši pritom vrat oko kog se kita obavila. Rableovski oživljavajući našu stvarnost, Dragan Todorović nas uči kako da je prepoznamo, ne izgubimo i ne prepustimo drugima na uživanje. Takva dela mogu da čitaju svi, jer su pisana za sve, ali pravo je pitanje ko će umeti i da vidi kroz njih. Znam za neke što se oko poklonjenog primerka otimaju. Čudno je, ali knjiga može i da se kupi. Eto, da nam se Todor ne potroši pre vremena.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve