Desetak najvećih proizvođača naoružanja i vojne opreme u Srbiji je u 2012. i 2013. godini imalo neto gubitak od skoro deset milijardi dinara, nešto manje od 90 miliona evra. Pred vojnu paradu 16. oktobra u Beogradu, prvu nakon parade za Dan pobede 9. maja 1985, možda najbolju sliku o stanju namenske industrije u Srbiji daje ova brojka, koju „proizvodi“ više od 11.000 radnika zaposlenih u ovim državnim kompanijama. Sliku dobro dopunjuje i podatak da su na listi najvećih poreskih dužnika u Srbiji pod rednim brojevima 1–5 nalaze isključivo – firme odbrambene industrije.
Ipak, namensku industriju Srbije, ovakvu kakva je, ubrajaju među industrijske grane sa najvećim izvoznim potencijalom: procena je da je 2013. Srbija izvezla robe i usluge u ovoj oblasti u iznosu od 700 miliona evra. Naoružanje i vojna oprema, između ostalog, izvoze se u Alžir, Irak, Libiju, Mjanmar, Tajland, Indoneziju. Stoga ni ne čudi da je Jugoimport SDRP, javno preduzeće koje se bavi spoljnotrgovinskim prometom naoružanja i vojne opreme, u poslednje dve godine imao neto dobit od 2,6 milijardi dinara. Još dok je bio „prvi potpredsednik Vlade“, sadašnji premijer je najavljivao da će „odbrambena industrija biti zamajac srpske privrede“, uz neizbežne stotine miliona evra koje bi trebalo da stignu iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, za razvijanje, proizvodnju i konačnu prodaju raketnih sistema ALAS i „Bumbar“. Uzgred, prema radnoj verziji novog zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, kako piše „Danas“, strancima će biti omogućeno ulaganje u domaću vojnu industriju.
Šta Srbija sada proizvodi i izvozi? Uglavnom jednostavne proizvode, artiljerijsku i minobacačku municiju, oružje kalibra ispod 40 mm. Samohodna haubica „NORA B52“ i oklopni transporter „Lazar“ predstavljaju današnji „plafon“ kada je reč o tehničkoj osposobljenosti srpskih proizvođača – nema kadrova, finansija niti resursa za nešto složenije. A ako se vratimo u pominjanu 1985. godinu, možemo videti šta je to složenije, i šta je ozbiljna zemlja poput SFRJ bila u stanju da proizvede u ovoj oblasti.
U doba poslednje vojne parade, SFRJ bila je među prvih deset izvoznika naoružanja i vojne opreme – u svetu. Bivša Jugoslavija bila je jedna od retkih zemalja koja je proizvodila podmornice; one su se, zajedno sa malim ratnim brodovima, proizvodile u Mornaričko tehničkom remontnom zavodu „Sava Kovačević“ u Tivtu. „Zvezda“ jugoslovenske odbrambene industrije, tenk M84, u svoje doba bio je prvi tenk u svetu kod koga je nišan spregnut sa cevi. Pokazao se odlično u Kuvajtu, gde su „zaribali“ drugi tenkovi zbog teškog pustinjskog terena. SDPR je početkom 1991. u Fort Vortu, Teksas, SAD, potpisao Memorandum o saradnji sa kompanijom General Dynamics, po kome je SFRJ, uskoro pokojna, trebalo da proizvede i izveze 5000 aviona „Galeb 4“, na kome bi se piloti obučavali pre ulaska u F16. Takođe, daleko se otišlo i u razvoju nadzvučnog borbenog aviona, kojeg je prekinuo rat – prema nekim informacijama, krajem osamdesetih, u Vazduhoplovno-tehničkom institutu Žarkovo, razvijena je bila pilotska kabina u kojoj je bilo moguće da pilot deo komandi izdaje glasom.
No, svaka od zemalja preostalih raspadom SFRJ daleko je od ovako sofisticiranih proizvoda, iz jednostavnog razloga – u vojnoj proizvodnji učestvovala je cela Jugoslavija. Na primer, čelik za oklop tenka M84 radio se u Štorama u Sloveniji, motor se pravio u Sarajevu, top se pravio u Novom Travniku, municija u Užicu, elektronika se radila u „Rudi Čajavecu“ iz Banjaluke, tenk se sklapao u „Đuri Đakoviću“ iz Slavonskog Broda, a više od 1000 fabrika je, direktno i indirektno, bilo uključeno u pravljenje ovog tenka. Deluje da se na tržištima bivših bratskih republika neće uskoro pojaviti proizvod na sličnom tehničkom nivou, ukoliko, kao nekad, namenske industrije ovih zemalja ne udruže rad, znanje i kapital.
Osim što je većina firmi koje čine „kičmu“ namenske industrije u Srbiji u veoma lošem finansijskom stanju, nekoliko od njih je već i „pojedeno“. Tako, gubici firmi Trajal iz Kruševca, Prva petoletka iz Trstenika i Zastava oružje iz Kragujevca, u kojima radi ukupno više od četiri hiljade radnika, nadmašili su njihov ukupan kapital. Isti slučaj je i sa firmom Zastava kamioni, pančevačkom Utvom, kao i sa pribojskim FAP-om, u kojem su gubici čak četiri puta veći od ukupnog kapitala. Akumulirane gubitke blizu iznosa kapitala iskazuje i Krušik iz Valjeva, sa tendencijom daljeg pogoršanja. Sloboda iz Čačka posluje sa 200 miliona dinara „u plusu“ u prethodne dve godine, ali opterećuju je stari dugovi u iznosu od 1,39 milijardi (stanje na kraju 2013). Prva iskra iz Bariča i njen 151 zaposleni su u 2012. i 2013. zbirno imali neto dobitak od 1,8 miliona dinara, gubitak od 126 miliona dinara u istom periodu imao je „Milan Blagojević“ – Namenska iz Lučana. Najbolje je u ovoj grupi kompanija poslovao Prvi partizan iz Užica – firma sa skoro hiljadu zaposlenih imala je neto dobit od skoro 600 miliona dinara u prethodne dve godine.
