Za desnicu uvek postojimo „mi“ i „oni“

„VREME„: Ni 24 sata nakon napada u Parizu šefica Nacionalnog fronta Marin Lepen tražila je ponovno uvođenje smrtne kazne i objavila „rat fanatizmu„. U Nemačkoj je u ponedeljak Drezdenom šetalo rekordnih 25.000 pristalica Patriotskih Evropljana protiv islamizacije Zapada. Očekujete li da krajnja desnica u Evropi profitira od islamističkih napada?

KAS MUDE: Svakako im neće škoditi, posebno u Francuskoj, ali obično su efekti kratkog daha. Događaji iz Pariza neće promeniti razmišljanje ljudi i načiniti ih naprasno islamofobnim, ali će verovatno promeniti njihove prioritete i dovesti „islamski terorizam“ u centar pažnje. Krajnja desnica će na izborima zabeležiti tek blagi rast podrške, s obzirom na to da izbori u velikim evropskim zemljama ne predstoje neposredno, a da će ovu temu koristiti i umereno desne partije. Naravno, situacija će se dramatično promeniti ukoliko se slični napadi ili povodi odigraju neposredno pred neke izbore.

Desničari u Francuskoj i Nemačkoj ovih dana često parafraziraju Hantigtona, govoreći o „sukobu civilizacija„. Gde su frontovi u tom sukobu?

„Rat“ između „umerenih“, a to smo uvek „mi“, i „ekstremista“, to su uvek „oni“, oduvek je postojao u političkom diskursu, ali se vremenom menjaju grupe koje su u ulozi „umerenih“ i „ekstremista“. Recimo, zeleni su danas „umereni“ iako ih je osamdesetih desnica smatrala „ekstremistima“. Nakon napada u Parizu reakcije mnogih ekstremno desnih političara, ali i običnih ljudi, bile su islamofobne i čak rasističke. Cilja se čitava islamska religija ili arapska „rasa“.

Pojedini komentatori iznose bojazan da bi 7. januar mogao da bude evropski 11. septembar, da će od sada muslimani biti pod generalnom sumnjom.

To se već dešava u mnogim zemljama poput Danske i Holandije. Islamofobija je veoma raširena predrasuda u zapadnoj Evropi i dolazi do izražaja čak i u mejnstrim politici i medijima – uglavnom tabloidima, ali ne samo u njima. Novi događaji bi mogli da poguraju čitave države u još autoritarniji i sumnjičaviji odnos prema muslimanima. Ipak, odlučujuća promena je već nastupila 11. septembra 2001. Od tada se mnoge tajne službe fokusiraju gotovo isključivo na džihadistički terorizam, dok je pre toga u brojnim zemljama desničarski terorizam važio za ozbiljniju pretnju.

Kako se suprotstaviti populizmu?

To je ogromno pitanje. Svakako pomažu inkluzija muslimana u evropsko društvo i ponavljanje činjenica – pre svega one da ogromna većina evropskih muslimana osuđuje terorizam i zastupa liberalne i demokratske vrednosti.

Opšte mesto u govorima političara je da napadi „nemaju nikakve veze sa islamom„. Nije li to malo nesrećno objašnjenje? Naime, ljudi vide da se napadi i te kako izvode u ime islama.

Debata je besmislena. Očigledno su džihadisti inspirisani islamom. Blesavo je govoriti o tome da li je njihova interpretacija religije ispravna ili nije. To je jedna od mnogih interpretacija islama, i nije baš popularna među evropskim muslimanima.

Muslimanske zajednice u Evropi su osudile napade, i zato dobijaju pohvale. Nije li nefer da „obični“ muslimani stalno moraju da se pravdaju za zločine terorista?

Tačno, to nije fer. Ne treba od muslimana očekivati da se stalno iznova ograđuju od terorizma, ali ako to učine – treba pozdraviti. Recimo, „rođeni“ Nemci ne moraju uvek da u glas osuđuju antiislamske napade, ali je za pohvalu ako ih osude.

Masakr u redakciji „Šarli Ebdoa“ koristi se i kao povod za debatu o granicama satire. Da li slobodu govora treba sada prilagoditi osetljivosti radikalnih muslimana ili mislite da satira zaista nekad prelazi granice?

Verujem u potpunu slobodu govora, ali znam da se ogromna većina Evropljana – naroda i elite – ne slaže sa mnom. Činjenica je da evropske zemlje nikada nisu imale apsolutnu slobodu govora, pa ni obuhvatnu slobodu kakva postoji u Sjedinjenim Državama. U evropskim zemljama se mnogi iskazi smatraju protivzakonitim, recimo negiranje holokausta, rasističke izjave ili kritika monarha. Ali kada već postoje „zaštićene“ teme, onda bi one morale da obuhvate i islam i muslimane. Ako ne možeš paušalno da govoriš o „Jevrejima“ ili „crncima“, onda ne bi smeo tako da govoriš ni o „muslimanima“.

Holandski politikolog Kas Mude spada u vodeće stručnjake za pitanja evropske desnice i populizma. Predaje na Univerzitetu u Džordžiji i gostujući je profesor univerziteta u Antverpenu.