Dimna zavesa na kopu

Vučiću se svašta može spočitavati, ali nikako i veština u oblasti političkog marketinga. Kao niko pre njega on koristi različite forme performansa da bi se zadržao u centru pažnje čak i onda kada je taj centar obezbeđen dokazanom kontrolom medija u Srbiji. Čak i onda kada mu se mediji sami nude, premijer se odlučuje da uradi nešto novo, nešto van standarda na koje je javnost navikla, verujemo ne u želji da manipuliše nego da probudi dodatnu energiju.

I da nije vodio svoje ministre u RB Kolubara, na simbolički važan kop Tamnava – Zapadno polje, Vučić bi bio centralna vest u ponedeljak, 27. aprila 2015. godine, kada se navršila prva godina od kada je on formalno preuzeo upravljanje Vladom Republike Srbije. Ipak, Vučić je napravio novi performans i održao usred dana, po jakom suncu, sednicu vlade na samom kopu Tamnava, želeći da pokaže da je na tom mestu sada sve u redu, manje od godinu dana otkad je rudnik nastradao u poplavnom talasu.

Tamnava je bila važna jer je zahvaljujući istraživanju BIRN-a Srbija od protekle zime, koje je objavljeno u nedeljniku „Vreme“ početkom januara 2015. godine, javnost mogla da sazna da postoji mnogo problema na tom kopu koji je od ključne važnosti za održivost elektroenergetskog sistema Republike Srbije. Izveštavanje o nepravilnostima na poslu ispumpavanja vode iz potopljenog kopa, dakle, na poslu sređivanja energetskog sistema Republike, premijer Vučić je doživeo kao izveštavanje o nepravilnostima u njegovom radu, doživeo je lično, pa je i sam upravljao „sistemom odbrane“ od takvih „napada“.

Napadi koji su bili usmereni prema BIRN-u i onima koji su podržali tu priču i sednica vlade na kopu, nisu mogli da promene realnost – kop nije saniran u vremenskom okviru koji je bio predviđen tenderom za izbor kompanije/konzorcijuma koji je trebalo da uradi dve stvari: da ispumpa vodu (procenjena zapremina bila je oko 187 milijardi kubika) i da reši pitanje mulja (nekoliko milioni kubika). Takođe, nijedna konferencija za novinare ili specijalni program ne mogu da objasne kako je neka kompanija dobila da radi posao ispumpavanja zašta se obavezala da će sve uraditi za 90 kalendarskih dana, a da docnije rok za završetak posla bude produžen za još četiri meseca?

Pored toga, pojavila su se i druga pitanja koja su posredno u vezi sa Tamnavom i oko kojih se rađaju nove kontroverze. Pred sam odlazak vlade na Tamnavu beogradski tabloid „Blic“ je u dva nastavka objavio priču o neregularnostima na poslu nabavke uglja za redovan rad Termoelektrane „Nikola Tesla“ (TENT), priču koju je drugi tabloid „Kurir“ objavio još prošle jeseni. Obelodanjeno je tada da su u ovaj posao umešani ljudi koji su osuđivani kao deo „naftne mafije“ kao i firma u vlasništvu Zvonka Veselinovića, najmisterioznije ličnosti srpskog preduzetništva. „Blic“ je takođe objavio da ne samo što su postojali problemi u sistemu nabavke, nego i da TENT-u nije dostavljen ugalj, nego nekakva prašina, neko blato, koje i ne može da se koristi.

Naravno, onesposobljeni kop Tamnava, vanredna nabavka uglja (za šta je potrošeno 65 miliona evra u 2014. godini), vanredni uvoz struje (za šta je trošen veći deo kredita Svetske banke), podigli su značajno troškove EPS-a i države u oblasti energetike (EPS je govorio o dnevnom gubitku od milion evra) i poništio pozitivne efekte blage zime i smanjene potrošnje struje u industrijskom sektoru koji gotovo i da ne radi.

ZAŠTO JUŽNA BAČKA I KAKVE TO IMA VEZE SA SVETSKOM BANKOM?: Pokušaj da se odgovornost za produžetak „radova“ prebaci na Svetsku banku bio je običan spin, jer ta institucija nije imala nikakve nadležnosti u postupku izbora najboljeg ponuđača niti u određivanju dinamike radova. Iako je napad na istraživanje BIRN-a išao u pravcu da sve pada u vodu pošto „Svetska banka tvrdi da je sve u najboljem redu“, vremenom se pokazalo da je to čista besmislica i da je jedini interes ove institucije bio u tome da Srbija „uzme kredit“, čime je osnažen portfolio same banke i posebno šefa kancelarije u Beogradu Tonija Verheijena, koji može da se pohvali da je Srbiji „prodao“ kredite koje njegovi prethodnici nisu uspevali.

Izveštaji koje su u leto 2014. godine radili Fiskalni savet i u januaru 2015. godine Transparentnost Srbija (o kojima je bilo reči na ovim stranicama) potvrdili su da Svetska banka nije imala nikakvog uticaja na proces sanacije kopa Tamnava – Zapadno polje. Naprotiv, proces je vođen prema zakonodavstvu Republike Srbije i u postupku javnih nabavki onako kako je domaćim zakonom propisano. Navodna želja da se sa ispumpavanjem što pre započne doveli su do skraćenog postupka prilikom izbora ponuđača, pa je posao dodeljen konzorcijumu koji su činili srpska Južna Bačka i rumunski Neš. Do danas nije utvrđeno da je bilo ko iz ove grupacije imao bilo kakvog iskustva u poslovima ispumpavanja velikih voda, što je bio osnovni uslov za dobijanje posla.

Vlada je branila izbor Južne Bačke i Neša činjenicom da su se obavezali da u najkraćem roku i za najmanje novca po ispumpanom kubiku vode i mulja završe posao. Međutim, kada je taj rok istekao, sredinom decembra 2014. godine, i kada je svima bilo jasno da predstoje meseci rada pre nego se kop dovede u stanje u kome je moguće na njemu raditi, ugovor je produživan, aneksiran i završetak radova se poklopio sa prvom svećicom na vladinoj rođendanskoj torti.

Sada su pred vladom nova pitanja: kako objasniti činjenicu da produžetak radova traje duže od onoga što je bilo predviđeno ugovorom? Ako su se tokom ispumpavanja dogodile nepredviđene okolnosti koje su usporile radove (kiša i sneg tokom jeseni, na primer), kako je moguće da te okolnosti traju duže od predviđenog roka od 90 kalendarskih dana? Ako je Južna Bačka znala da radi taj posao, kako je Vučić tvrdio, kako su pogrešili procenu za 120 dana?

Razume se, niti vlada niti EPS nisu spremni da sada o ovim temama govore, ali je teško verovati da će ovakvo upravljanje javnim novcem (jer je kredit Svetske banke novac koji vraćaju građani) moći da u budućnosti prođe bez istrage tužilaštva. Previše je bilo problema sa angažovanjem konzorcijuma, sa načinom na koji je vođen postupak nabavke te usluge, nelogičnosti oko produžetka ugovora i, na kraju, načina na koji se došlo do cene čitavog posla (23 miliona evra prema kreditu koji Srbija treba da „povuče“ od Svetske banke), da bi stvar bila zaboravljena i stavljena ad acta time što će nam biti objašnjeno da nema nikakvih problema jer struja nije poskupela i da smo neprijatelji države zato što u danu kada „pokrećemo proizvodnju“ pitamo o ceni pokretanja proizvodnje.

foto: fonet

KAKO JE „TEKLA“ NABAVKA UGLJA: U trenutku kada kop Tamnava nije bio „u funkciji“, jer je bio potopljen mesecima, RB Kolubara je činio sve da u najvećoj mogućoj meri obezbedi potrebne količine uglja za TENT, a time i električnu energiju za veći deo Srbije. Za razliku od Tamnave, daleko manji kop Veliki Crljeni isušen je „sopstvenim snagama“ još tokom leta i odatle je krenuo ugalj ka TENT-u kao i sa drugih polja koja su već bila u fazi zatvaranja. Kako ni sve to nije bilo dovoljno, odlučeno je tek s jeseni da se ide na hitnu javnu nabavku kupovine uglja u vrednosti od oko 65 miliona evra, da bi se obezbedila sirovina za rad termoelektrane.

Ranije, u oktobru 2014. godine, „Blic“ je objavio da se planira nabavka uglja u vrednosti 106 miliona evra, za količinu od oko 1,5 miliona tona (s mogućnošću pomeranja količine od oko 20 odsto).

Posao nabavke dodeljen je konzorcijumu koji čine domaće firme Virom grupa, DMB šiping iz Rume i rumunski partner BVA Coal SRL iz Konstance, jer su samo oni dostavili uredno popunjenu prijavu i to za nabavku 2,06 miliona tona uglja po ceni od 35,80 evra po toni.

Ugovor je sklopljen u novembru, kada je i „Kurir“ izvestio da je posao nabavke uglja dodeljen firmi koja je u vlasništvu čoveka koji je bio označen pre nekoliko godina kao pripadnik „naftne mafije“ i koji je zbog nedostatka resursa morao da za poslove prevoza angažuje kompanije koje su povezane sa Zvonkom Veselinovićem. Ugovor je potpisan istog dana kada je doneta odluka o izboru najboljeg ponuđača i ubrzo potom je bio uplaćen avans od pet miliona evra.

Bez želje da ulazimo podrobnije u detalje sprovođenja ovog posla, koji je takođe sproveden pod oznakom „hitno“ iako su poplave bile u maju, a nabavka sprovedena u novembru, i ulaženja u pojedinosti o tome ko su vlasnici kompanija, koje su njihove reference, koje su firme bile angažovane kao podizvođači, a da za to ne postoje potrebne saglasnosti, vidi se da se i u ovom slučaju, kao i kod ispumpavanja vode i mulja iz Tamnave, radilo u zadnji čas, bez javno prezentovanog plana, i da su poslove dobijale kompanije koje ili nemaju ili imaju sporne reference što budi osnovanu sumnju da su se dogodile neke neregularne stvari. U oba slučaja izgleda kao da je posao dodeljen unapred izabranim firmama koje su docnije nekako „budžile“ da se stvar izvede do kraja.

Dodatne sumnje probudilo je pisanje „Blica“ u brojevima od 24. i 25. aprila 2015. godine, gde se tvrdi da je deo nabavljenog uglja zapravo neupotrebljiv i da je reč o količini od oko 2000 tona kao i saznanje da je u Rumuniji javnost zahtevala istragu povodom ovog slučaja, jer je obelodanjeno da je ugalj prodat daleko ispod realne cene.

Naravno, i ova kontroverza ostala je bez objašnjenja premijera na sednici na kopu.

KAKVE SU POSLEDICE: Premijer Vučić je i u ovoj situaciji, kao i u drugim oblastima, preuzeo na sebe odgovornost za ove poslove iako formalno nema nikakve veze sa načinom na koji EPS i firme u njegovom sastavu sprovode javne nabavke. On je sve „poteze“ posle poplava branio činjenicom da je energetski sistem napadnut višom silom od koje nije bilo odbrane i da se docnije činilo sve da se sistem održi, a da građani TO ne osete ne svojim računima. Više puta je isticao kako su priče o ispumpavanju Tamnave besmislica, jer „videli ste, struja nije poskupela“, što, naravno, nema veze sa pitanjem zašto je neki posao rađen kako je rađen. Dok on sa ponosom ističe kako je kop koji je najznačajniji za Srbiju jer će njegovim pokretanjem biti uvećan i BDP vraćen u „proizvodni proces“, u skladišta TENT-a dolazi ugalj problematičnog kvaliteta iz pravca Rumunije, a sa druge strane svakodnevno iz „Željeznice Republike Srpske“ prevoze u Srbiju desetine vagona uglja.

Javnost ostaje uskraćena čak za mogućnost da pita Vučića koja je cena tih i takvih nabavki, što bi moralo da bude elementarna stvar, a njegovi ministri i direktori izbegavaju da odgovore na ova pitanja i da novinarima i javnosti predoče dokumenta o sprovedenim nabavkama. Pored toga, ostaje nejasno šta je vlada u poslednjih godinu dana uradila na popravljanju sistema odbrane od poplava i na koji način je unapredila, na primer, Službu za vanredne situacije, koja je u „potopu iz maja 2014“ saopštavala da joj nedostaje mnogo opreme. Možda su pumpe za ispumpavanje Tamnave mogle da budu kupljene i potom prosleđene na korišćenje ovoj sekciji MUP-a Srbije, jer je to neophodno za njihovo postupanje u vanrednim okolnostima.

S druge strane, one informacije do kojih je moguće doći otkrivaju samo deo svih čudnih poslova koji se sprovode sve pod izgovorom da će time biti omogućena neka usluga građanima ili da će neki servis koji nudi javni sektor biti unapređen.

Sa stoprocentnom sigurnošću možemo da tvrdimo da će, kao i uvek do sada, sve to platiti građani Republike Srbije. Bilo da to odobri Svetska banka ili ne.