foto: fonet
Šta su tačno potpisali Zorana Mihajlović, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Aleksandar Trifunović, direktor preduzeća Beograd na vodi i Mohamed Alabar kao predstavnik firmi Belgrade Waterfront Capital Investment i Al Maabar International Investment
U nedelju 20. septembra, tačno u podne, na sajtu Vlade Republike Srbije objavljen je Ugovor o zajedničkom ulaganju u projekat „Beograd na vodi“. Ugovor je opširan, a veći deo objavljenog nije na srpskom jeziku. Mnogi upućeni u virove projekta „Beograd na vodi“ su iznenađeni – prethodilo je nekoliko neispunjenih najava o stavljanju na uvid javnosti ovog dokumenta. Verovatno iz svih tih razloga većina domaćih eksperata koje je „Vreme“ konsultovalo za tumačenje reklo je da im treba više vremena… Međutim, laičkim čitanjem, stiče se utisak da je deo glavnog grada Srbije – poklonjen privatnim kompanijama iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
BESPOGOVORNA DOZVOLA: Ono što je najbitnije (a to treba ponavljati), Ugovor potvrđuje ono što je javnost već znala: izgradnja kompleksa će trajati trideset godina, a i to je u Ugovoru navedeno uz pravnu ogradu („članovi društva su se sporazumeli da nastoje da Projekat bude realizovan u roku od 30 godina“). Takođe: vrednost investicije u „Beograd na vodi“ je 150 miliona evra plus 280 miliona nekoliko zajmova koji će Arapima biti vraćani iz državnog budžeta.
Analizirajući objavljeni ugovor (u ovom slučaju član 11.1), članovi inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ tvrde da će Srbija od arapskih partnera uzeti još jedan kredit od 40 miliona evra i to za potrebe „sanacije životne sredine“. Za sve zajmove – garantuje, ne grad Beograd, nego Republika Srbija.
„Ne da(vi)mo Beograd“ ističu i član 9.2 Ugovora kojim se Srbija obavezuje da ne menja Regulacioni plan bez pristanka „strateškog partnera“ (arapskih kompanija). Sa druge strane, partner može da menja specifikaciju projekta, a Srbija, u najkraćem roku, mora da obezbedi potrebne dozvole. Isti član oslobađa „zajedničko“ preduzeće Beograd na vodi d.o.o. (68 odsto u arapskom vlasništvu) plaćanja naknada i doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta za čitav projekat.
PREDUMIŠLJAJ: Sporan je i član 6.3 kojim se arapskom privatniku daje mogućnost da zemljište „Beograda na vodi“ prisvoji ili da ga proda nekom trećem licu i to bez bilo kakvog dodatnog plaćanja. Odgovarajući zašto je to tako, gradonačelnik Beograda Siniša Mali je odgovorio: „Ne možete i jare i pare. Ili prodajete zemljište, što nismo želeli, ili ga dajete u zakup. Mi smo dali u zakup bez naknade, po zakonu, a postali smo suvlasnici i dobićemo trećinu profita.“
„Pre potpisivanja Ugovora, aktuelna vlast, na čelu sa Srpskom naprednom strankom, uradila je ozbiljne pripreme koje im sada omogućavaju da sve rade, kao što gradonačelnik kaže – po zakonu. Na stranu to što je glavni zakon o ‘Beogradu na vodi’ – lex specialis – u suprotnosti sa Ustavom Srbije“, kaže za „Vreme“ Balša Božović, narodni poslanik Demokratske stranke. „Za ozakonjavanje ovog slučaja zaslužan je Zakon o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine koji je usvojen u julu. Osim toga, arapski investitor neće plaćati zakup za zemljište. I to je ‘po zakonu’ zato što su izmene i dopune Zakona o porezu na imovinu iz 2013. godine to ukinule. Treće: iako još uvek nisu ostvarili pravo svojine nad tim zemljištem, arapski investitor može dobiti lokacijske uslove, jer su mu to omogućile izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji iz 2014.“, kaže Božović. On još dodaje da njegova stranka sumnja da čitav projekat ima elemente krivičnog dela, da sumnju potpiruje i to što premijer Vučić nije lično potpisao Ugovor nego je poslao ministarku Zoranu Mihajlović i da je ugovor, nesumnjivo, u suprotnosti sa interesima Beograda, Srbije, građana i državnog budžeta. „Čitav ‘Beograd na vodi’ je paravan za to da deo ljudi iz SNS-a napravi sebi kafanu, hotel, šoping mol… To su platili tako što su investitoru dali zemljište u srcu Beograda. Za takve stvari se u Nemačkoj ide u zatvor“, zaključuje Božović.
RUPE IZMEĐU PREVODA: U intervjuu za Radio Slobodna Evropa, 22. septembra, svoje mišljenje o objavljenom Ugovoru izneo je i konsultant Milan Kovačević, primetivši da je glavnina ugovora sadržana u petnaestak priloga koji nisu objavljeni, kao i da postoje krupne razlike između engleskog i srpskog teksta Ugovora. Za zaključak, Kovačević savetuje: „Neophodno je što pre napraviti dovoljno stručnu komisiju kako bi blagovremeno ovaj ugovor bio raskinut sa manje štete. Da sam ja zaključio ovakav ugovor kakav su zaključili Emirati, ja bih trljao ruke!“
U članu 9.3.1. piše: „RS se obavezuje da donese sve neophodne izmene zakona i propisa odnosno, zavisno od slučaja, da u svakom trenutku očuva određene ključne odlike zakonskog okvira koje su neophodne ili poželjne kako bi se proizvelo puno pravno dejstvo odredaba ovog Ugovora.“
Analitičari iz „Ne da(vi)mo Beograd“ su to razumeli na ovaj način: „Ovaj član Ugovora predstavlja jasno ukidanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta RS jer se donošenje novih i izmene postojećih zakona i propisa stavlja u funkciju, ne unapređenja naše države, već očuvanja ključnih tačaka potpisanog Ugovora.“
Objavivši Ugovor, gradonačelnik Beograda Siniša Mali je najavio i da će za sedam dana, u nedelju 27. septembra, premijer Aleksandar Vučić postaviti kamen temeljac za „Beograd na vodi“.
Tim povodom, pokret „Ne da(vi)mo Beograd“ je najavio protest: „Za nas ovaj kamen temeljac zapravo predstavlja samo još jedan nadgrobni spomenik javnom interesu. Iako su proteste zaklanjali tramvajima, građane hapsili, a kordonima policije štitili privatne kafane, građani Beograda su sve glasniji! Pozivamo vas da pokažemo koliko nas ima. Pozivamo vas da ne damo Beograd. Pozivamo vas da sprečimo bahatost, kršenje zakona i korupciju! U nedelju 27. septembra nema povlačenja.“
Protest je najavila i Demokratska stranka što je za „Vreme“ potvrdio Balša Božović iz DS-a: „Ovo je tema koja prevazilazi politiku. Tim protestom mi čuvamo obraz Beograda i Srbije i odgovaramo na pitanje hoćemo li da ćutimo pred pljačkom“, rekao je poslanik Božović.
Na Fejsbuku je usledio odgovor iz „Ne da(vi)mo Beograd“: „Primetili smo da su se pojavili opozicioni stranački aktivisti. Imamo patku i za njih!“
Obrazlažući ovu poruku (preneta u kraćoj verziji), Radomir Lazović iz pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“ za „Vreme“ kaže: „Treba li da podsećam da je u opštini Savski venac, na čijoj teritoriji se planira izgradnja ‘Beograda na vodi’, na vlasti Demokratska stranka? Mislim da za sadašnjeg gradonačelnika ne postoje kooperativniji saradnici od sadašnje republičke opozicije. Umesto da angažuju svoje kapacitete u analiziranju ugovora, u mobilisanju građana, u podizanju tužbi po dosadašnjim saznanjima o kršenju zakona, u ukazivanje na protivzakonitu reklamnu kampanju u Savamali, oni se trude da naše akcije prikažu kao svoje. Čini se da bi oni, da su u poziciji, rado videli sebe na čelu nekog projekta kakav je ‘Beograd na vodi’“, kaže Lazović.
U nedelju 21. septembra objavljena su tri dokumenta: Ugovor o zajedničkom ulaganju u projekat „Beograd na vodi“ na srpskom jeziku (69 strana), verzija na engleskom jeziku sa apendiksima tj. dodacima (259 strana) i prvi amandman ugovora, takođe na engleskom (šest strana; potpisan 27. jula ove godine).
Poslednja dva dokumenta sadrže potpise Zorane Mihajlović, ministarke građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture RS, Aleksandra Trifunovića, direktora preduzeća Beograd na vodi d.o.o., i Mohameda Ali Rašed Alabara kao predstavnika firmi Belgrade Waterfront Capital Investment LLC i Al Maabar International Investment LLC. Pored potpisa nalaze se i pečati Ministarstva i firme Beograd na vodi d.o.o., a pečata Alabarovih preduzeća nema.
Ugovor je potpisan 26. aprila, a zaveden dan kasnije. Objavljen je 147 dana kasnije.
1. Javnost: Ugovorne odredbe su pokazale da su raniji izgovori za neobjavljivanje bili neosnovani. Predstavnici vlasti su od aprila sukcesivno, na nekoliko nedelja, navodili nove razloge zbog kojih Ugovor, navodno, nije mogao da bude objavljen. Sad se jasno vidi da je tajnost zavisila od volje ugovornih strana, a ne od odobrenja državnih organa ili pravosnažnosti. Objavljivanje je napredak, na primer, u odnosu na slučaj „Air Serbia“ (duplo kraće čekanje) ili slučaj „FIAT“ (zatamnjeni aneksi).
2. Ustavnost: I dalje smo miljama daleko od standarda iz Zakona o javno-privatnim partnerstvima iz 2011. godine, koji predviđa obavezne prethodne analize, provere isplativosti, izbor partnera kroz nadmetanje, vođenje registra javnih ugovora… Ponovo je primat nad zakonom dobio međudržavni sporazum. Jedini način da se takva praksa zaustavi jeste da se u Ustav (koji će se uskoro svejedno menjati) ugrade norme koje će nesumnjivo zabraniti isključenje javnosti i nadmetanja kroz međudržavne sporazume.
3. Isplativost: Sad kad su podaci poznati, odgovor na pitanje o isplativosti mogao bi da dâ svaki beogradski preduzimač. Oni će, naime, najbolje znati da li danas besplatno zemljište u centru Beograda, čisti papiri i raščišćen teren, urbanistički plan prilagođen željama, mogućnost da se doprinosi za zemljište plate izvođenjem radova i mogućnost korišćenja javnih površina i zatečenih zgrada – vrede kao jedna trećina izgrađenih „kvadrata“ plus pozajmica vlasniku placa.
4. Rizik: Svako zajedničko preduzeće je rizičnije od „čistih“ pravnih poslova, kao što su iznajmljivanje/prodaja zemljišta ili javne nabavke radova. Gradonačelnik Beograda na pitanje o rizicima lakonski odgovara da ih „u potpunosti snosi investitor“. Rizik Srbije postoji, i pre svega se ogleda u pitanju kojim se nijedan objavljeni dokument ne bavi – da li će prodaja izgrađenih objekata po ovom modelu doneti Srbiji i Beogradu zaradu koja je makar jednaka alternativnim rešenjima (npr. iznajmljivanje na 99 godina zainteresovanim investitorima).
5. Neprecizno o glavnoj obavezi: Rizici u funkcionisanju državno-privatnih preduzeća u Srbiji su dobro poznati (npr. slučaj „Mobtel“), pa su naročito važne odredbe o garancijama i upravljanju preduzećem. Na prvi pogled, čini se da garancije nisu naročito snažne. Na primer, za kršenje osnovne obaveze investitora, izgradnje 50 odsto objekata za (čak) 20 godina, nema ugovorne kazne – samo mogućnost da se neiskorišćene parcele iznajme nekom drugom. Pošto Srbija očekuje dobit od ovog posla od prodaje stanova, onda je veoma bitno da se zna i kada će tačno zgrade biti u funkciji. Stan koji može da se proda danas verovatno vredi duplo više od onog koji će se prodati za 20 godina, i zato je ta obaveza morala da bude precizno određena.
6. Troškovi preduzeća: Za razliku od ljudi koji stare prizemne kuće prodaju graditelju višespratnice, Srbija ovde ne dobija „kvadrate“ u naturalnom obliku koje posle sama prodaje i ima čistu dobit od toga, nego udeo u vlasništvu i budućoj dobiti kompanije. Kolika će dobit biti ne zavisi samo od interesovanja kupaca, već i od troškova koji se mogu bitno razlikovati u zavisnosti od poslovne politike i procedura. Na troškove će većinski partner uvek imati više uticaja. Kontrola od strane naših državnih organa će biti samo posredna – preko predstavnika u upravljačkim telima zajedničkog preduzeća.
7. Izbor izvođača: Ugovor ne precizira na koji način će „Beograd na vodi“ birati izvođače poslova. Na jednom mestu pominju „najpovoljnije ponude“ (u vezi sa mogućim angažovanjem srpskih firmi) što je posredan pokazatelj da će biti nekakvog nadmetanja. Da podsetimo, „lex specialis“ je otvorio mogućnost da se ne primeni Zakon o javnim nabavkama ni kod izvođenja javnih radova na ovom području. Čini se da će najsnažniji mehanizam kontrole racionalnosti troškova biti to što će se poslovni plan usvajati jednoglasno.
8. Kritike: Do sada je izneto nekoliko argumentovanih kritika Ugovora – npr. ugovaranje obaveze da Vlada predloži neke zakone nije smelo da se nađe u Ugovoru, odredbe o konverziji su zbunjujuće, a čini se da se kod parcelisanja odstupa od zakonskih pravila. Možda najveći pravni problem, s obzirom na nerešene inicijative kojima se pred Ustavnim sudom osporava sporazum sa Emiratima, može da bude garancija naše države iz člana 19.2. U tom članu se tvrdi da nije pokrenut i da nije u izgledu da će biti pokrenut postupak pred sudom ili državnim organom koji bi mogao da utiče na zakonitost i punovažnost ovog ugovora.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
