Ako iščezava rokenrol na kakvom smo odrastali i uz koji smo se odredili kao ljudi, onda je to svakako i zato što biološki nestaju naraštaji čiji su najbolji predstavnici bili otelotvorenja (mada već dugo zvuči sasvim oveštalo) ‘roka kao načina života’. Poslednjih dana prošle godine, novi niz odlazaka naših heroja i kultova započeo je Jan Frejzer (Ian Fraser) Kilmister, svetski poznat i nezaboravan kao Lemi.
Rođen u engleskoj provinciji na Božić i odrastao kao došljak u severnom Velsu, počeo je kao nesrećniji deo bejbi-buma posle Drugog svetskog rata: otac, povratnik iz vojske, brzo je napustio ženu s bebom, a ona se deceniju kasnije udala za bivšeg nižerazrednog fudbalera. Mali Jan se nije slagao s očuhovom decom iz prethodnog braka, a nadimak Lemi je navodno dobio u osnovnoj školi jer je često koristio frazu ‘Zajmi mi kintu do petka’ (eng. Lend me mutirano u Lemmy). Kasnije je tvrdio da ne zna poreklo svog nadimka, ali je pare trpao u slot-mašine za kockanje.
Počele su da ga zanimaju i devojke, konji i RnR. Primetio je da su curice okružile nekog učenika kad je doneo gitaru, setio se da i njegova majka negde ima taj instrument pa ju je i Jan poneo iako nije znao da svira; svejedno, privukao je devojčice. Po napuštanju formalnog obrazovanja radio je proste poslove (npr. u fabrici električnih kućnih aparata) i vrzmao se po školi jahanja. Imao je 16 godina kada je prisustvovao nastupu Beatlesa u liverpulskom klubu „Kavern“ i kasnije naučio da svira gitaru uz njihov debi-album Please Please Me. Divio se sarkazmu ovog benda i posebno Džonu Lenonu. Uprkos svom odraslom poročnom životu, Lemi je ostao doživotni obožavalac Buba, a ne Kotrljajućeg kamenja.
Sa 17 mu godina, iz doslovno prolazne avanture, dobio je sina kog su devojka i on dali na usvajanje, da ga nikad više ne nađe. Sviruckanje po lokalnim grupama i Motown-repertoar za klubove po severu prestali su ‘65. jer se Lemi (pod očuhovim prezimenom Vilis) pridružio bit-bendu Rockin’ Vickers koji su do ‘67. s velikim etiketama objavljivali male ploče, bili poznati po žešćim nastupima uživo (s kostimiranjem) i išli na turneje po Evropi. Tako su leta ‘65. postali i zvanično prvi britanski pop-sastav – čitaj: čupavci – koji je gostovao u SFR Jugoslaviji! U okviru tada uobičajenih univerzitetskih razmena, s naše strane su poslati KUD, amatersko pozorište i sl., a Blekpul (odakle su Vickers) delegirao je npr. alternativni teatar i VIS (starosrpski: vokalno-instrumentalni sastav); gostovanje je bilo dovoljno značajno da je mlade Britance primio i drug Džej Bi (J.B.) Tito. Na fotkama iz tog doba Lemi ima dužu ravnu kosu s preciznim razdeljkom na sredini, nosi cvetnu košulju i prugaste frulice; jedna je smeštena na unutrašnji omot rane LP-ploče Motörhead.
ROĐENJE MOTÖRHEDA: Potom su Rockin’ Vickers živeli zajedno u stanu u Mančesteru, i tamo se Lemi smuvao s devojkom koja mu je takođe rodila sina, s kojim je počeo da komunicira tek kad je dečaku bilo šest godina. Po razlazu Vickersa, Lemi se preselio u London i delio stan s menadžerom i basistom Džimija Hendriksa; potonji, Noel Reding, prethodno je bio gitarista. Cimeri su mu dali posao roudija super-trija Jimi Hendrix Experience, i The Nice (s klavijaturistom K. Emersonom) – a sledeće godine postao je gitarista i povremeno pevač andergraund/psihodelične grupe Sam Gopal, na čijem albumu pola pesama potpisuje kao Jan Vilis. Dotle je već deo scene gde mu se putevi ukrštaju s budućim članovima i saradnicima benda Hawkwind, a neka od tih ‘ukrštanja’ su eksperimentisanje s amfetaminima/spidom. Iz tog pobratimstva leta ‘71. pozvan je da hitno uskoči – kao basista – pred neki od tada čestih njihovih dobrotvornih nastupa. Bez ikakvog basističkog iskustva, Lemi se našao u jednom od najranijih space rock sastava, koji je slobodno mešao stilove; tada se tome prišivala odrednica progresiv, a posle se smatralo i da je proto-pank. Teme pesama su često bile naučnofantastične, s grupom su sarađivali brojni scenski umetnici i pisci (npr. Majkl Murkok), svirači se brzo menjali, a neočekivani komercijalni proboj desio se pošto je početkom ‘72. u čuvenom londonskom pabu Roundhouse održana dobrotvorna žurka organizacije Greasy Truckers (prihod za izgradnju hostela). Program su nosili Man, Brinsley Schwarz i Hawkwind, da bi potonji izveli i svoju pesmu Silver Machine zasnovanu na derivativnom bugi-rifu. Live-snimak izabran je za singl, ali je glavni vokal bio slab pa se moralo nasnimavati. Tadašnji pevač Robert Kalver zbog bolesti nije bio u studiju, svi članovi su bez naročitog efekta probali, pa na kraju i Lemi – i njegov glas je ostao na ovom velikom, klasičnom rokerskom hitu. Stihovi su donekle podsmešljivo nadahnuti esejom Alfreda Žarija Kako konstruisati vremeplov, singl je više puta objavljivan a pesma ima brojne (neretko žive) obrade (Sex Pistols, Psychic TV, Thin White Rope…), da bi pesma završila u auto-reklami i Hawkwind su je sahranjivali. Ali i dalje trza.
Osim što je ovim hitom patentiran Lemijev odrani glas, kojim će se do kraja života izdirati kao flamenko pevači u rastajanju s dušom, on je u Hawkwindu na osnovu svog iskustva ritam-gitariste brzo razvio neobuzdan stil sviranja bas-gitare, najčešće okidajući po dve žice odjednom, pa i svirajući akorde – za razliku od uobičajene ‘linijske’ bas-tehnike. To je obeležilo zvuk grupe i njihove najpoznatije albume, posebno dupli živi The Space Ritual… No, Lemiju je porastao apetit za amfetaminima pa i LSD-om, a leta ‘75. na severnoameričkoj turneji je uhapšen zbog posedovanja droge; izvukao se sa svega par dana zatvora, ali su mu Hawkwind dali otkaz.
U zoru panka, šta bi Lemi drugo do osnovao sopstveni, junački trio i ubrzo ga nazvao Motörhead (u žargonu, korisnik spida koji nikako da se smiri), po poslednjoj pesmi koju je napisao za Hawkwind. Sledi većinom dobro poznata istorija najboljeg HM koji u stvari nije hevi metal, koji ima pankersku energiju i stav. Klasične LP-ploče ovog manijakalnog sastava licencno su objavljivane u Jugoslaviji, Motörhead je u najvećim gradovima te zemlje gostovao 1982, 1984. i 1990.
NARODNI HEROJ: Pri vrhuncu popularnosti (svoje, a i Novog talasa), ranih ‘80-ih tada jedini jugoslovenski rok magazin „Džuboks“ je intervenisao (danas: autocenzurisao) na kolor-fotografiji Lemija jer je u gomili ordenja na njegovoj jakni bilo i odlikovanje JNA (Jugoslovenske narodne armije, za neupućene). Naime, Lemi u mladosti nije gajio ambiciju da triput vidi Tita maršala, ali kako je postao ozbiljan skupljač te vrste ukrasa, potrudio se da na crnom tržištu po Z. Evropi nabavi ono čega je samo Džej Bi Tito imao 3 komada: zlatni Orden narodnog heroja SFRJ. Kako je tada bilo skaradno makar i pomisliti da su neki od stotina time odlikovanih partizana/komunista svoje primerke kasnije prodali i da se time na trulom Zapadu još i trguje, verujem da je mojim starijim kolegama u redakciji baš bila frka: objaviti tako atraktivnu fotku, ali ne rizikovati neprilike, dakle zacrniti nama lako prepoznatljiv orden. Jer, na istim širokim prsima bilo je i nemačkih krstača iz Prvog svetskog. A Lemi je poznat i kao kolekcionar naci-drangulija, koji je uvek odlučno odbacivao sve ostalo nacističko.
U to doba posrećilo mi se i da sretnem Lemija. Prvo sam po londonskim klubovima izbegavao da se s takvom ljudeskarom guram oko šanka, a njegovo nepretenciozno prisustvo na određenim svirkama govorilo mi je da mu više prija novi talas ritam-i-bluza nego novi britanski HM. Nije dugo prošlo a on je, obično za biseve, uskakao na binu, a toplo ga dočekivali pa i pozivali istinski heroji kao Pirates i Vilko Džonson, ali i mlađi i nedovoljno poznati kao Lew Lewis Reformer (kao što je pomagao i Damded kad im je falio basista). I šta bi sprašili nego standarde, s tim da je Lemi – sa sve redenik-opasačem i nitnama – deljao gitaru, povremeno onim nezgrapnim prstima zavrćući žice kao stari bluz majstori. Normalno, jugovićko-ženska veza nas je zgodnom prilikom i upoznala, nisam odoleo da pitam jel’ stvarno ima 3 narodno-herojska, pa smo se uskoro zatekli u njegovom stanu; ima! No sve me je uverilo da je – i upravo dok je vrela zvezda – ostao običan tip iz kraja, frajer, baja…
Godine 1990. preselio se u El Ej, ali nije kočio svoj rad i način života. Decenijama je delovao nepromenljiv, sraslih zulufa i brade (eng. sleng: mutton chops), s jednim od gorih zubala u biznisu, kao upecan na mikrofon čiji je stalak namerno postavljao previsoko. Ali njegov zaštitni znak ostaje bas-gitara Rickenbacker, kakvu je na velika vrata u rok uveo Makartni, a kod nas je (evo još jedne sličnosti) uporno svira Koja; proizvođač je ‘95. patentirao model 4004LK „Lemmy Kilmister“. Takav je gostovao i u Beogradu leta 2002. („Vreme“ br. 604), a i prošlog leta na EXIT-u.
Od ostalih prepoznatljivosti, nije pedagoški raspredati o njegovim alko-navikama i ženskarenju, kao što i pravi RnR nije politički korektan. Gas do daske verovatno se naplatio šećernom bolešću 2000, kad je nakratko morao da odleži u bolnici, a 2013. zbog zdravlja je batalio i svoj omiljeni viski iz Tenesija. Ipak, živeo je kako je hteo, pa tako i otišao. Uz Kita Ričardsa, jedan od poslednjih naizgled neuništivih, koji su sopstvenu snagu merili samouništavanjem.
Zbogom, Lemi, veći od života. I duplo grozniji.