Naši ljudi u Briselu

Kasacioni sud u Briselu osudio je prošle nedelje tri srpska državljanina – Andriju Draškovića, Veselina Vukotića i Božidara Spasića – na doživotni zatvor zbog ubistva Envera Hadrija, kosovskog aktiviste koji je ustreljen 25. februara 1990. u glavnom gradu Belgije. Sva trojica su poznata javnosti: Drašković i Vukotić kao osuđivane ubice, a Spasić kao bivši funkcioner Državne bezbednosti, autor nekoliko knjiga i čest gost na televizijskim programima. Ako je bilo nekog iznenađenja, ono je u tome što je ovaj više od četvrt veka star slučaj uopšte dobio kakvo-takvo pravno razrešenje. Kažemo kakvo-takvo jer je suđenje proteklo bez prisustva optuženih, koji su u Srbiji i ostaće na slobodi bar do kraja žalbenog postupka, a verovatno i posle toga. Država Srbija je, uostalom, i ranije pokazivala neobičnu brigu za kriminalce koje je angažovala za prljave poslove u zemlji i inostranstvu, pa nema razloga da se veruje da će ih ovaj put ostaviti na cedilu.

Hadri je ubijen profesionalno, sa dva metka od kojih ga je jedan pogodio u glavu, dok je u automobilu stajao na semaforu na uglu ulica San Bernar i Viktoar, u širem centru Brisela. Ovaj četrdesetdevetogodišnji Albanac iz Peći bio je na čelu Komiteta za ljudska prava i član „Narodnog otpora“, jedne od mnogih separatističkih organizacija koje su posle studentskih demonstracija osamdesetih osnovane u inostranstvu. Imao je diplomatski status, koji je dobio od Republike Albanije kako bi na predstojećem zasedanju Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija podneo izveštaj o represiji državnih organa Srbije i SFR Jugoslavije nad kosovskim Albancima. Belgijskim istražiteljima je odmah bilo jasno da bi taj izveštaj mogao biti motiv da se Hadri eliminiše, ali bez materijalnih dokaza i svedoka nisu imali odakle da počnu. Da nije bilo jednog drugog ubistva, koje se odigralo mesec dana kasnije u beogradskom klubu „Nana“ i dugačkog jezika Bože Spasića i još nekih aktera ove priče, ubistvo ni do danas verovatno ne bi bilo razrešeno.

GOLUBOVIĆEVA PESMA: Ubistvo u „Nani“ i svedočenje inspektora Bižića (videti tekst Miloša Vasića „Mračna prošlost dolazi po svoje“) izbacili su na površinu imena verovatnih počinilaca. Osim Vukotića, pominjali su se i Andrija Lakonić (ubijen u „Nani“) i Darko Ašanin (ubijen 1998. u Beogradu). Potvrdu da su pomenuta trojica zaista umešana u ubistvo stigla je nakon što je Kristijan Golubović, tada još u ranoj fazi gangsterske karijere, uhapšen prilikom pokušaja pljačke banke u Diseldorfu. U nadi da će dobiti lakšu kaznu, Golubović je rekao nemačkoj policiji da se susreo sa pomenutom trojicom u jednom noćnom klubu u Diseldorfu nekoliko dana pre ubistva i da je čuo da razgovaraju o nekom „poslu“ u Briselu.

Nemačka policija je imena dobijena od Golubovića prosledila kolegama u Briselu, a Golubovićevu priču je 1992. godine potvrdila i Nemica Marion Kriger, bivša supruga Darka Ašanina, koja je ispričala da je njen muž učestvovao u pripremi Hadrijevog ubistva. Imenovala je Lakonića kao čoveka koji je vozio automobil i Vukotića kao onog koji je pucao.

Treći paket informacija koji su Belgijanci dobili došao je od Novosađanina koji je kao zaštićeni svedok pod šifrom C-48 svedočio pred Haškim tribunalom u predmetu protiv Slobodana Miloševića. On je kao stalni gost kazina „Rojal“, koji je Vukotić držao u novosadskom hotelu „Park“, navodno od samog Vukotića čuo da je učestvovao u Hadrijevom ubistvu. I to svedočenje prihvaćeno je kao dokaz na belgijskom sudu.

Tek godinama kasnije, istražitelji su sklopili ceo mozaik. Ispostavilo se da je Golubović u izjavi za nemačku policiju prećutao da su u lov na Hadrija bile poslate dve ekipe ubica, a da je i sam bio u jednoj od njih (nije osuđen jer se njegova ekipa vratila iz Brisela neobavljena posla). Sem toga, sud je ustanovio da je treći čovek u ekipi koja je završila posao bio Andrija Drašković, a ne Ašanin, kao što se prvobitno verovalo.

TETKI PO LEK: Kada je reč o Spasiću, on je u vreme ubistva radio za saveznu službu državne bezbednosti, da bi zatim prešao u republičku i nedugo potom penzionisan. Spasić se u intervjuima i knjigama otvoreno hvalisao da je za potrebe službe angažovao kriminalce koji su izvodili „akcije“, pa i ubistva, u inostranstvu. U knjizi Lasica koja govori detaljno je opisao kako je organizovao atentat na Hadrija, pa čak izneo neke pojedinosti koje nisu bile poznate Belgijancima. Sada je zbog toga gorko zažalio, jer je ta knjiga uvrštena u dokaze na osnovu kojih je osuđen. Njegove izjave nakon što je saznao za presudu neodoljivo podsećaju na čuvenu scenu iz filma Balkan Ekspres, kada Bora Todorović objašnjava nemačkoj patroli da jeste i nije muzičar i da je samo pošao da odnese tetki lek: te nije on tako mislio, te nije ni o čemu odlučivao, te malo je preterao da bi knjiga bila zanimljivija…

Da bi bilo jasnije do koje je mere država Srbija spremna da izađe u susret kriminalcima koji su joj činili „dobre usluge“ treba se osvrnuti i na krajnje interesantnu biografiju Veselina Vukotića, koji se, iako osuđen za dva ubistva i osumnjičen za treće, i dalje nalazi na slobodi. On je na početku istrage za ubistvo u „Nani“ bio označen kao ubica Lakonića, ali je Ašanin preuzeo krivicu na sebe. Zatim je u novembru 1997. u Pržnu, u Crnoj Gori, pred mnoštvom svedoka ubio Duška Boškovića, pomorskog kapetana, pa pobegao. Za to ubistvo je na crnogorskom sudu u odsustvu osuđen na tada maksimalnu kaznu od dvadeset godina zatvora.

Jedanaest godina kasnije, februara 2008, španska policija je na madridskom aerodromu uhapsila Vukotića na osnovu belgijske poternice; ispostavilo se da je godinama živeo u toj zemlji pod lažnim identitetom. Nakon izručenja Belgiji, proveo je gotovo dve godine u pritvoru, ali islednicima nije priznao ništa o Hadrijevom ubistvu. U decembru 2009. je na prečac dobio državljanstvo Srbije (dotad je imao crnogorsko), nakon čega biva prebačen u Beograd, na ponovljeno suđenje zbog ubistva Boškovića. To suđenje se, zbog Vukotićevog navodno lošeg zdravstvenog stanja, oteglo preko svake mere; do danas je održano svega nekoliko ročišta. U međuvremenu je pušten da se brani sa slobode, što ga nije sprečilo da učestvuje u bar jednoj pucnjavi, a privođen je i zbog drugih stvari, ali redovno odmah puštan. Po Novom Sadu se priča da je suvlasnik nekoliko luksuznih lokala, ali o tome nema pisanih tragova.

Nije mnogo loše prošao ni Andrija Drašković, koga u medijima često označavaju kao „biznismena“ iako je pravosnažno osuđen na deset godina zatvora zbog ubistva Zvonka Plećića u beogradskom restoranu „Knez“ 2000. godine. I to suđenje je trajalo predugo (celu deceniju), iako je Plećić ubijen s leđa, pred mnoštvom svedoka. Drašković je pominjan i kao jedan od organizatora ubistva Željka Ražnatovića Arkana, ali mu to nikada nije dokazano.

Zanimljivo je i da je malo falilo da Drašković, jedini među pomenutim, bude prisutan na suđenju u Belgiji i potom upućen na izdržavanje kazne. Njega je na osnovu belgijske poternice prošle godine u Splitu uhapsila hrvatska policija, ali je umesto da bude isporučen pušten uz kauciju od 100.000 evra da kraj procesa ekstradicije sačeka u hotelu. Pobegao je prvog dana i vratio se u Srbiju.

Kakva sudbina čeka aktere ove afere nije lako prognozirati, ali potpisnik ovih redova bi bio spreman da se kladi da niko od njih Belgiju videti neće. Ministarka pravde Nela Kuburović izjavila je da o izručenju nema ni govora, jer sa Belgijom nemamo bilateralni ugovor. Advokati osuđenih najavili su žalbe, a neki su pomenuli mogućnost da belgijski sud taj predmet ustupi srpskom pravosuđu. To se gotovo sigurno neće dogoditi, jer su se ovdašnje vlasti u ovom slučaju dosad pokazale kao izrazito nespremne da sarađuju.

Zasad najozbiljnija mogućnost da Vukotić, Drašković i Spasić (pod uslovom da viši sud potvrdi presudu) budu izručeni otvoriće se kad Srbija postane punopravna članica Evropske unije. Tada će, kao Hrvatska u slučaju Josipa Perkovića i Zdravka Mustaća, bivših udbaša koji su u Nemačkoj osuđeni na doživotni zatvor za ubistvo emigranta Stjepana Đurekovića, morati da postupe po obavezujućoj poternici Evropola. Imajući u vidu tempo proširenja EU i činjenicu da su dvojica od tri osuđenika srčani bolesnici stariji od šezdeset godina, ni to nije nešto na šta bi se razuman čovek kladio.