Beleške iz paralelnog sveta

Saopštenja političkih stranaka su uobičajena stvar. Stranke tako reaguju na aktuelne događaje, učestvuju u javnom životu, možda čak i koriste društvu tako što u fokus dovode neki do tada javnosti skriven društveni problem. Čak, uz mnogo optimizma, možda je moguće da se putem više ozbiljnih, argumentovanih saopštenja nagoveste mogućnosti rešavanja tog problema, uz dijalog koji bi im usledio.

No, saopštenja vladajuće Srpske na­predne stranke nemaju apsolutno ni­ka­kve veze sa bilo čim gore navedenim. Društvu Srbije čine upravo suprotno: umnožavaju probleme, stvaraju društvene tenzije, i truju građane poput nezvaničnog „Službenog glasnika“ vlade. Za potrebe ovog teksta, analizirano je više stotina SNS saopštenja – od trenutka dolaska na vlast 2012. do poslednjih dana maja 2017. Ugrubo, sva ta silesija teksta može se podeliti na dva perioda.

FAZA BESNIH JEŽEVA: Prvi traje otprilike do proleća 2013, kada su ton i stil saopštenja donekle rezervisani. Kao da Vučić i SNS tada još uvek ispipavaju teren, traže granice, gledaju dokle mogu da idu – ponašaju se kao jež, usmerili su bodlje na sve strane i štancuju: osim Demokratske stranke, večite teme maltene svih saopštenja u poslednjih pet godina, napadaju medije, B92, „Blic“, u jednom trenutku demantuju „Alo“, napadaju Dragana Đilasa, Čedomira Jovanovića, Miroslava Miškovića… Taj prvi period je obeležen pravedničkim besom, koji će potrajati do današnjih dana, i biće znatno nadograđen: lopovi će u zatvor, promene u Srbiji niko neće moći da zaustavi, kritikuje se politika prema Kosovu, poziva se na prestanak saradnje sa Haškim tribunalom, ukratko, kao da su još u opoziciji. Taj dualni pristup – na vlasti smo, ali kao da smo opozicija – održavaće više od četiri godine, koncentrišući se na mesta gde još uvek nisu došli na vlast: najpre Beograd, potom Vojvodinu. U oktobru 2012. najavljuje se zakon o poreklu imovine, koji, uzgred, još uvek nije donesen.

No, veoma brzo Vučić i SNS otkrivaju da granica nema, i da mogu i bukvalno da kažu šta god požele. Ovo su odlično opisali „njuzovci“: „Konačno smo došli do tog momenta u mojoj vladavini kada mogu da izjavim bilo šta – ali bukvalno bilo šta – i da to nema nikakve posledice po mene i moju diktaturu“ (Njuz.net, mart 2015).

Ovaj drugi period je mnogo duži, njegov početak je došao znatno, znatno pre marta 2015. i pun je nasilja. Koristi se nasilnički jezik, koji izaziva jake emocije – bes i mržnju – podiže se pritisak i pumpa netrpeljivost, a ton je isti: uvek je SNS družina ljutita, uvređena, agresivna, patetično zabrinuta, teatralno šokirana, uvek je tenzija maksimalna, uvek ih neko napada, uvek su žrtve – i uvek lažu.

I ma kolika se laž i besmislica izgovori, ona je samo podloga da se na nju nakalemi nova, još veća – ona prethodna postaje samorazumljiva, ustanovljena činjenica koju nema potrebe objašnjavati, postaje opšte mesto, i ulazi u cirkulaciju javnim prostorom. Stvaraju se slike koje nemaju veze sa realnošću, i onda se te slike besomučno ponavljaju i svako malo ukrašavaju nekim dodatnim detaljem. Time se postiže tako poznat globalni efekat: nije važno šta je istina, već koliko je resursa na raspolaganju – novca, prostora u medijima, uticaja i moći. Istina je ono što novac kaže.

OSLOBOĐENI ISTINE: Dakle, negde pred proleće 2013. počinje histerija. Javlja se prva veća afera, aflatoksin, i Goran Ješić, koji je na Tviteru otkrio da je situacija alarmantna, odmah dospeva pod udar SNS saopštenja: DS širi paniku, uništila je srpske seljake i poljoprivredu, dovodi javnost u zabludu… Ješić se optužuje da je naneo višemilionsku štetu Srbiji, haos na tržištu, da iza njega stoji lobi – da bi se sve završilo tako što je vlada priznala da je otrov u mleku umnogostručen, povećavajući dozvoljen nivo aflatoksina 10 puta.

Saopštenja sve više postaju neopterećena istinom, i sve više opterećena Bojanom Pajtićem: ako bi se odštampale optužbe i uvrede na Pajtićev račun, ta bi knjiga bila obima telefonskog imenika. Na primer, u avgustu 2014, Pajtić je, prema SNS-u, na vlasti u Vojvodini 12 godina. Već u decembru iste godine Bojan Pajtić je bio 14 godina na vlasti u Vojvodini. Tada, po SNS-u, za jedan dan troši skoro 4000 evra na čvarke u Mionici, odnosno kupuje više od pola tone, a krajem decembra Pajtić je na vlasti već 15 godina. U februaru 2015. Pajtić je već 16 godina na vlasti u Vojvodini…

Dani su delili izlazak iz vlade ministra privrede Saše Radulovića i saopštenja o „kriminalnim delima koje je počinio bivši ministar Saša Radulović, sprovodeći stečajne postupke i uništavajući firme i fabrike po Srbiji“.

U februaru 2014, „Aleksandar Vučić i njegov ekonomski tim uspeli su da pronađu strateškog partnera iz Finske za kompaniju ‘FAP’, i na taj način reše višedecenijski problem ljudi iz Priboja“. Kasnije će višedecenijski problem ljudi iz Priboja još nekoliko puta biti rešen, sve do izbegavanja stečaja FAP-a putem UPPR-a.

Postaje „jasno da će Miroslav Mišković biti premijer ukoliko Demokratska stranka pobedi 16. marta“, ali „Srbija više neće biti mesto u kome će političari moći da uživaju sa svojim prijateljima tajkunima, i da se zajedno bogate, a da narod u Srbiji bude sve siromašniji“. Na svu sreću, Siniša Mali je ipak uživao u razgovoru sa Miškovićem na koktelu, a Aleksandar Vučić je obnovio prijateljstvo sa Bogoljubom Karićem.

Broj izgubljenih radnih mesta u periodu 2008–2012. varira od 300 do 500 hiljada, a u jednom trenutku i do „ne zna se koliko izgubljenih radnih mesta zaslugom DS-a“. O ovoj statističkoj anomaliji je više puta pisano, i, uprkos tome što u ovom broju možete pročitati da je Zavod za statistiku „odneo pobedu nad Fiskalnim savetom“, i dalje čekamo da RZS revidira svoju statistiku za period pre 2014: sadašnji zvanični podaci kazuju da je tokom 2014, u godini velikih poplava i pada BDP-a od 1,8 odsto, broj zaposlenih porastao za više od 150 hiljada.

Nebojša Stefanović počinje da podvaja svoju ličnost i da naglašava kada daje saopštenja kao ministar, a kada kao potpredsednik SNS-a. Vređaju se i drugi političari, osim DS-ovih, mada retko. U martu 2015. Boško Ničić iz Zaječara je „iskonski lopov koji je uništio Zaječar“. Samo dve godine kasnije, „iskonski lopov“ je na vlasti u Zaječaru sa SNS-om.

Tu su i ekonomski uspesi, poput Er Srbije (samo za dve godine u Er Srbiju slilo se 119 miliona evra subvencija i za 36 miliona oštećen Aerodrom Beograd; čekamo finansijski izveštaj za 2016). Tu je i „Beograd na vodi“, sa famoznih 3,5 milijardi evra ulaganja, desetinama hiljada novih radnih mesta i „zapošljavanjem čitave Srbije“. Tvrdi se da su se Pajtić i Šešelj ujedinili u borbi protiv Vučića, između ostalog jer „IKEA konačno dolazi u Srbiju“. Uprkos tome što se cena struje od 2008. do 2012. uglavnom kreće oko 5 evrocenti za kilovat-sat, to ne sprečava SNS da saopšti da je DS „za vreme svog mandata cenu struje povećala za 1670 odsto“.

ALEKSANDROVA ANTITEZA: Kroz skoro šest godina saopštenja, provejava – isprva slabo, a potom dominantno – nešto što su pojedini korisnici društvenih mreža nazvali „Aleksandrova antiteza“: pojava slikovito opisana kao „ja ništa neću loše reći o mojim protivnicima, koji su najgori ološ“. Na primer, počne saopštenje sa „Srpski naprednjaci ne žele nikoga da vređaju“, pa usledi gomila uvreda.

Poseban pododeljak ovog „pravca“ u SNS saopštenjima je tzv. izvinjenje – recimo, Igor Mirović nazove Pajtića „umobolnikom i psihopatom“, pa se izvini rečima „iskreno se izvinjavam svima koje su moje reči povredile, a posebno Bojanu Pajtiću jer sam izjavama, za trenutak, počeo da ličim na njega, iako mi to nije namera“. Ili, Babić: „Želim ovim putem da se izvinim članovima Demokratske stranke što sam funkcionere DS-a nazvao ‘petom kolonom’, ali nisam mogao da nađem adekvatniji izraz za one koji su stali na stranu katastrofalnih poteza Vlade Republike Hrvatske, i koji su podržali sramno ponašanje predsednika Vlade Hrvatske Zorana Milanovića.“

Kasnije će se i Marija Obradović na sličan način „izviniti“ radikalima što ih je nazvala majmunima.

Naravno, „kralj“ ovog načina govora je Aleksandar Vučić. Nakon što je Milenko Jovanov optužio Natašu Jeremić da je šef narko-mafije u Srbiji, Vučić je izjavio: „U ime pristojne i normalne Srbije, u lično ime, izvinjavam se svim građanima koji su makar u jednom danu pomislili da između nas nema razlike i da smo svi isti. Nismo isti i nikada nećemo biti.“ Dakle, izvinjenje ne Nataši Jeremić, nego građanima, da ne pomisle da smo isti.

Nakon izbora 2016, dolazi do disperzije mržnje na više subjekata, a ne samo na Pajtića, koji potpuno nestaje iz saopštenja nakon što na čelo DS-a dođe Šutanovac. Pred početak izborne kampanje 2017. formiraju se timovi: Milenko Jovanov i Vladimir Orlić „duže“ Vuka Jeremića, a duet državnih sekretara iz MUP-a, Biljana Ivković i Jana Ljubičić, uz pomoć Miloša Vučevića i Vladanke Malović, maltretiraju Sašu Jankovića. U predsedničkoj kampanji saopštenja dostižu vrhunac ludila – optužuju se protivkandidati da žele da „skinu glavu Vučiću“, da hoće da „linčuju, vešaju po banderama i pucaju u čelo Vučiću“, da bi sve kulminiralo tvrdnjom Milenka Jovanova da je supruga Vuka Jeremića „šef narko-tržišta u Srbiji“.

Što reče Maja Gojković gostujući na Pinku: „Nije važno šta je neko izgovorio, već je važno ko je to izgovorio.“ Vaistinu.