Zašto su arheološka istraživanja lokaliteta Belo brdo kod Vinče već drugu godinu na pauzi, kome to odgovara i o ostalom na tu temu, a povodom izložbe koja prikazuje šta je sve tamo vredno i važno urađeno
Osim o najnovijem, dvadesetogodišnjem periodu arheološkog istraživanja na neolitskom nalazištu Vinča, i osim o najnovijim metodama i tehnikama i dobijenim rezultatima, izložba „Forenzika drevnosti“ priča i o onome o čemu ne priča: o nekoj vrsti prekida, pauze, arheoloških istraživanja Vinče. Izložba je otvorena u Galeriji nauke i tehnike SANU do 10. avgusta, njeni autori su dr Nenad Tasić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, i Kristina Penezić iz Instituta Biosens u Novom Sadu, a organizovali su je Centar za digitalnu arheologiju pri Filozofskom fakultetu u saradnji sa Galerijom nauke i tehnike SANU.
Na izložbi nije vidljivo da je Arheološki lokalitet Vinča deo Muzeja grada Beograda iako su, tvrde u Muzeju, izloženi njihovi eksponati. Zašto, čitljivo je između redova inicijalne priče izložbe.
Prema rečima dr Nenada Tasića, rukovodioca arheoloških istraživanja na lokalitetu Vinča, prvih meseci 2010. godine „zbog kiša došlo je do velikih odrona, moguće da je otpalo 50 kubika zemlje, pa smo odlučili da nije moralno baviti se naukom dok Vinča propada. Postojeći tim istraživača pretvorili smo u ekipu koja bi pokušala da nalazište zaštiti od propadanja. Naime, postojala je velika opasnost, i još uvek postoji, da jedan deo nalazišta koje je već otklizalo nepovratno propadne. Angažovali smo geofizičare, geologe, statističare, inženjere, koji su nam prvo pružili konsalting a potom i elaborat o sanaciji nalazišta. Zatim je taj elaborat dopunjen i uključen u Studiju istraživanja, zaštite i prezentacije arheološkog nalazišta Belo brdo u Vinči, za koju je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture okupio 11 stručnjaka raznih institucija, pa i Muzeja grada i Filozofskog fakulteta. Januara 2016. godine Studija je prezentovana u Ministarstvu kulture i informisanja koje je finansiralo njenu izradu, zatim je Vinča uvrštena u predlog Strategije kulture Srbije, a ministar Vukosavljević je javno rekao da je nalazište prioritet u narednih deset godina.“
ZAŠTO: Kad je nakon toga Tasićev tim konkurisao kod Ministarstva kulture i informisanja za sredstva za istraživanje, odnosno zaštitu lokaliteta Vinča, direktorka Muzeja grada Tatjana Korićanac odbila je da formulare prosledi Ministarstvu. „Zbog toga nismo dobili potrebna sredstva. Isto se ponovilo i ove godine“, kaže Nenad Tasić. „U praksi, to znači da propuštamo i drugu godinu istraživanja koja su preduslov za sanaciju nalazišta.“
Zašto nije potpisala dokumenta, Tatjana Korićanac za „Vreme“ kaže da je objašnjeno u primedbama Muzeja grada na urađenu Studiju, i dostavlja nam ih na uvid. Prva i najbitnija odnosi se na predloženu površinu sanacije: Studija predviđa sanaciju i obezbeđenje samo jedne katastarske parcele, oko 40 metara, dakle manji deo klizišta, a mišljenje Muzeja grada je da treba obuhvatiti celo klizište. Muzej predlaže da uradi novi projektni zadatak koji bi bio inkorporiran u Studiju.
Zašto je izabrana samo jedna parcela, Muzeju grada odgovoreno je iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture: „Opredeljivanje za sanaciju terena na parceli 2023/2 KO Vinča proizašlo je iz mogućnosti da se tu nastave zaštitna istraživanja i da će na tom mestu moći da se grade sadržaji po njihovom završetku. To je i najugroženiji deo terena na arheološkom nalazištu.“ Bitan razlog je i što na toj parceli „nema imovinsko-pravnih prepreka za radove“, mada „ne postoje nikakve prepreke da se sanira i ostatak terena, ako neko želi da to finansira i realizuje. Za tako nešto je potrebna saglasnost svih vlasnika privatnih parcela.“ I, kao podsećanje, piše da je „Muzej grada Beograda u prethodnom periodu uradio idejnu tehničku dokumentaciju za sanaciju upravo parcele koja se i u Studiji smatra prioritetom“. Nenad Tasić kaže da su na sastanku u Ministarstvu kulture povodom Studije „primedbe tom prilikom izneli direktorka Muzeja grada i kustos Vinče Dragan Janković, ali su one odbijene. Vraćanje na ove primedbe posle dve i po godine neprimereno je i deluje kao namerna opstrukcija.“
Primedbu Muzeja da u Studiji nije pomenut jedan od najvećih problema zaštite, a to je „sanacija 16 vodopropusnih septičkih jama, na parcelama na kojima je nalazište proglašeno za spomenik kulture od izuzetnog značaja“, Nenad Tasić negira navođenjem teksta iz Studije (strana 104, tačka 15 i 16) o izgradnji kanalizacione mreže na zaštićenom delu nalazišta i kaže „dakle, ovo je čista laž“.
Navedimo još samo zaključak primedbi Muzeja „da se ne mogu sprovoditi zaštitna iskopavanja na klizištu pre utvrđenih i sprovedenih sanacionih mera“. Tasić predočava da su „sanacija i zaštita dva termina za istu stvar“, komentarišući da je „u pitanju samo inat. Napominjem da smo mi u Studiji davali prvenstvo sanacije pred arheološkim istraživanjima, što je u ovom slučaju logično zato što Vinča ima 8 metara debeo kulturni sloj koji zahteva da svi zemljani radovi, pa makar oni bili i u službi sanacije, budu arheološki radovi. Ministar Vukosavljević je na pomenutom sastanku odgovorio da su primedbe kustosa Jankovića i direktorke Korićanac nespojive sa njihovim delokrugom rada, te da o tim stvarima po zakonu treba da brine Republički zavod koji je i autor Studije.“
Zašto se još uvek raspravlja o nečemu što je rešeno pre dve i po godine, i zašto se nije prešlo na realizaciju Studije Tasić kaže da odgovor nije u nadležnosti arheološkog tima, a Tatjana Korićanac ponavlja – zato što ne treba istraživati samo jednu parcelu već ceo prostor.
Ivona Jevtić, gradska sekretarka za kulturu, obaveštena je o ovom problemu pismom Nenada Tasića pre nepunih pet meseci, ali se još uvek nije oglasila pa samim tim ni Grad od koga zavisi šta će biti sa Vinčom. O naučnim pitanjima, o arheološkom nalazištu Vinča je do 2004. godine vodio računa Odbor za arheološka istraživanja pri Predsedništvu Srpske akademije nauka i umetnosti, a zatim je osnovan Savet za Vinču pri Ministarstvu kulture. Prema informacijama Nenada Tasića, taj Savet se poslednji put sastao u vreme ministra Bratislava Petkovića.
Za to vreme, o Vinči se brine na neke druge načine. Univerzitet u Kardifu, kaže Nenad Tasić, „pomogao je istraživanje 2015. i 2016. godine, a mi smo primili nekoliko njihovih studenata u ekipu. Uspeli smo da uzmemo uzorke zemlje duž cele debljine kulturnog sloja, da nađemo nekoliko neolitskih kuća, da sve nalaze snimimo. Ukratko, mi umemo da od zaštitnih iskopavanja napravimo naučna.“ Nenad Tasić smatra da se u Muzeju grada boje da će istraživanja prouzrokovati rušenje nalazišta koje se naslanja na klizište. „Ako postoji način da se duž auto-puta Beograd–Vranje zaustavi 15 klizišta, zar je moguće da ne može da se zaustavi i klizište u Vinči?“, pita Tasić.
Usamljena posledica Studije za sada je Prostorni plan područja posebne namene arheološkog nalazišta Belo brdo. „Ovo je svakako veliki korak za Vinču, budući da je takav plan neophodan u zaštiti Vinče i našim daljim pohodima na njeno stavljanje pod zaštitu UNESCO-a“, kaže Tasić, i predočava da ovaj Plan daje „prvenstvo sanaciji pred arheološkim istraživanjima. Ovo, zaista, nije nelogično osim u slučaju Vinče koja upravo ima kulturni sloj (8 metara debeo) koji zahteva da svi zemljani radovi, pa makar oni bili i u službi sanacije, budu arheološki radovi.“ Pomenuti plan predviđa i da Belo Brdo postane turistički prostor. Deluje da će usvajanje ovog plana na republičkoj Skupštini biti i znak da Arheološki lokalitet Vinča prestaje da bude nadležnost Muzeja grada, odnosno da prelazi u turizam. Ali o tom – potom.
REZULTATI: A sad o onom što je na izložbi vidljivo:
Kad se na Bliskom istoku, kolevci neolita, promenila klima, deo populacije došao je do centralnog Balkana i ostavo nam trag o sebi na lokalitetu Starčevo po kome je ta kultura nazvana starčevačka. Vinča je lokalitet preko puta Starčeva, a vinčanska epoha je druga po starini u jugoistočnoj Evropi. Počela je oko 5200. godine stare ere. Na sadašnjem stepenu istraživanja izgleda da Starčevci i Vinčanci nemaju direktnog kontakta, iako dele slične kulturne odlike.
U oblasti Beograda zabeleženo je preko 65 nalazišta neolitskog perioda od kojih je većina datirana u vreme vinčanske kulture. Na arheološkom nalazištu Belo brdo, na obodu Vinče, kojim se dakle bavi izložba, prvo su živeli Starčevci. Čini se da su ga i jedni i drugi izabrali zbog odličnog pregleda nad Dunavom a i zato što se tu ulivala Bolečica – rečica koja im je obezbeđivala svežu vodu i vezu sa zaleđem u kome se nalazi i Avala, veliki izvor divljači i cinabarita.
Poslednjih 20 godina, kao što je već rečeno, Vinčanska kultura izučava se najsavremenijim metodama. Jedan od rezultata je, navodi Tasić, postignut saradnjom sa Univerzitetom iz Kardifa i centralnom zaštitarskom institucijom u Engleskoj Historical England na projektu „Times of Their Lives“ (TOTL) koji su obezbedili sredstva za obradu uzoraka i datovanje, „pa je preko 250 uzoraka prikupljenih do 2015. godine pretvoreno u 220 datuma tačnosti do 30 godina. Danas tačno znamo kada je koja kuća sazidana i koliko je trajala. Znamo i tačne istorijske godine kada su nastali pojedini predmeti i možemo da sagledamo u kom vremenskom rasponu je došlo do promena u njihovom obliku, načinu izrade ili stilu ukrašavanja.“ Tasić kaže da se, na primer, od štapa i kanapa došlo do drona. „U prvim danima koristili smo priručna sredstva kako bismo fotografisali osnovu sa iste visine, pa smo na željenom rastojanju razvlačili kanap između dva piketa koji nam je služio kao vodilja za postavljanje fotoaparata. Nešto kasnije smislili smo ‘vešala’ visine tri metra, koja je lako dovesti u horizontalu uz pomoć tri libele koje su postavljene na njima, pa smo tako dobijali ortogonalne fotografije terena. Prva aero foto snimanja Belog brda u Vinči obavili smo 2011. godine, sa fokusom na stanje klizišta na lokalitetu. Potom smo 2015. godine naručili snimanje bespilotnom letilicom, dronom koja je dala trodimenzionalni prikaz terena na površini 2×1 km.“ Tasić pominje i primer inovacije u beleženju terenske dokumentacije: „Sada, ako otkrijemo figurinu, izmerićemo njeno tačno mesto u 3D prostoru našeg nalazišta, potom ćemo tačku povezati sa mestom u dnevniku iskopavanja koje se odnosi na taj nalaz, pridodaćemo i fotografiju i video-snimak otkrića, tako da ćemo na jednom ekranu imati sve te informacije dostupne za analizu.“ Zatim, novootkriveni detalj o čuvenim Vinčanskim figurinama ustanovljen uz pomoć X zraka je „da su sve figurine, u svim fazama života Vinče, pravljene od gline koja je uzimana sa istog mesta, na jedan kilometar od naselja, što govori o duhu zajedništva i tradicije, a možda samo o tvrdoglavosti, među stanovnicima neolitske Vinče“.
Posebnim statističkim postupcima procenjeno je da u jednom trenutku na Vinči verovatno nije živelo više od 1000 stanovnika. U slojevima koji pripadaju poslednjim stolećima života u Vinči tokom neolita, otkriveno je dvadesetak kuća. Nenad Tasić objašnjava da je kuća koja im je otkrila najviše podataka „izgorela zajedno sa svim pokućstvom preko čega su Vinčanci nasuli novu zemlju i zapečatili ruševinu, što nam je dalo priliku da proučimo sve što je zatečeno na njenom podu. Ustanovili smo da se požar desio između 4550. i 4525. godine. Znamo da je imala tri prostorije, od kojih je jedna bila znatno manja i, za razliku od druge dve, nije imala peć. Uz zidove je otkriveno posuđe za skladištenje, komadi ugljenisanog drveta, verovatno za ogrev, i mnoštvo ugljenisanog žita. Na podu kuće pronađene su i brojne koštane i kamene alatke, kao i grnčarija. Otkrili smo i podatke o njenim građevinskim elementima – pregradnim zidovima, doprozornim gredama, plafonskoj konstrukciji i slično.“
Otkriveno je i da je u požaru stradala dvadesetsedmogodišnja žena. Nalazila se u uskom prolazu između dve kuće, jedan zid se obrušio na nju i usmrtio je. Nenad Tasić kaže da je „skelet ove žene ostao da leži na mestu na kome je stradala, iako je naselje ubrzo posle požara obnovljeno. Štaviše, kuća koju su gradili posle požara presekla je telo ove osobe, tako da su kopajući rov za mlađu kuću radnici naišli na karlicu i noge pokojnice, izvadili ih i odložili na neko drugo mesto, a da se nisu pozabavili da iskopaju i ostatak i polože ga sa ostatkom skeleta. Ova situacija se uklapa sa činjenicom da tokom vinčanske kulture uglavnom nema grobalja, što sve govori u prilog pretpostavci da prema pokojnicima postoji neki drugačiji i za nas nerazumljiv odnos.“
Međutim, zna se da su voleli mleko, da su odeću pravili od tkanina različite vrste pređe i prepletaja u tkanju, da su najviše uzgajali goveda i svinje a nešto manje koze i ovce, mada im ni ribolov nije bio stran. Otkriveno je da su u naselju imali miševe. Za izradu oruđa koristili su nekoliko vrsta kamena, a osnovni je bio kvarc boje meda. Posude su oslikavali cinabaritom, crvenim zlatom, omiljenom bojom neolita ne samo u Vinči. Rudnik im je bio na Avali.
Nenad Tasić kaže da je njegov „lični cilj je da se iskopavanja nastave, jer je značaj Vinče takav da je glupo da se ona sama od sebe ruši. Drugo, Vinča je rasadnik kadrova: 270 ljudi je naučilo kako se arheološka istraživanja rade na moderan način. I treće, Vinča je prilika da iškolujemo i četvrtu generaciju arheologa – trebaće valjda Srbiji.“ Isto to valjda žele i u Muzeju grada.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!