Bomba u septičkoj jami

„Ovo je srpski džuboks: ubaci se malo para i svi su u vlasti, a i neki u opoziciji pevaju kako im se kaže o svemu – unutrašnjem dijalogu, Kosovu, poštenju, skraćenju… Među tim pevačima imate samo jednoga koji kad ubacite žeton u džuboks – ućuti“, rekao je advokat Božo Prelević u intervjuu za „Vreme“ krajem novembra 2017. „To je Vojislav Šešelj. On kao bivši šef Vučiću zna toliko da mu se mora platiti da ćuti.“

Zaista, autor trilogije Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić (2009), Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić (2009) i Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić (2010) od povratka iz pritvorske jedinice Haškog tribunala izražava se o aktualnom predsedniku Srbije isključivo probranim rečima, a važi i obrnuto. Vokabular posvećen ostalim akterima političkog života, međutim, sasvim je drugačiji.

„Šešelj igra svoju ulogu u okviru režima Aleksandra Vučića na sličan način kao i u režimu Slobodana Miloševića“, kaže za „Vreme“ sociolog Jovo Bakić. „Reč je o ulozi omiljenog opozicionara. Zadatak mu je da, prvenstveno, napada sve u opoziciji što on i čini.“

Aleksandra Jerkov, narodna poslanica Demokratske stranke, ukazuje na još jednu dimenziju Šešeljevog političkog delovanja:

„Mislim da Šešelj za Vučića obezbeđuje sliku opozicije koja je uvek gora od vlasti. Međutim, mnogo veći problem je što sistematski maltretira građane u Hrtkovcima, što mesecima zastrašuje građane hrvatske nacionalnosti jer oni nemaju tu vrstu zaštite koju imamo ja i moje kolege u Skupštini. On je osuđeni ratni zločinac koji kaže da jedva čeka da ih ponovi.“

Ali Šešeljeve mete nisu samo ljudi iz opozicije i nacionalne manjine…

„Vučić u svojoj vrlo raznorodnoj koaliciji ima i Vuku Draškovića koji je za ulazak u NATO i Nenada Popovića koji je za evroazijske integracije“, objašnjava Bakić. „On ih čak sam s vremena na vreme pujda jedne protiv drugih jačajući na taj način svoju poziciju neprikosnovenog arbitra, a Šešelj tu služi za udaranje po onima koji su na bilo kakav način prozapadno usmereni.“

Najsvežiji primer za navedeno jeste Šešeljev atak na Rasima Ljajića, potpredsednika Vlade Srbije i ministra trgovine, turizma i telekomunikacija, te jednog od retkih predstavnika građanske opcije u vladajućoj koaliciji.

SPECIJALAC NA ZADATKU: Šešelj se u tom kontekstu poslednji put „detonirao“ 30. oktobra, taman zgodno pred izbore za nacionalne savete širom Srbije, optuživši Ljajića da je „glavni vođa jednog od najjačih narko-kartela na području Srbije“ i da „policija ima sva operativna saznanja, sve ima dokumentovano i niko ništa ne preduzima zato što je potpredsednik Vlade“, a „usput“ je izjavio i da Ljajić ima falsifikovanu diplomu medicinskog fakulteta.

Predsednica Skupštine Maja Gojković mirno je pustila bivšeg šefa da kaže šta je naumio, zamolila poslanike Ljajićeve Socijaldemokratske partije Srbije koji su protestovali „da omoguće rad“, a nakon pauze od pet minuta poručila im da se u Skupštini „svašta čuje za vreme postavljanja pitanja“:

„Niko još nije reagovao kao vi. Niko još nije reagovao. Svašta se dešava. Svašta se govori i postavljaju pitanja o Aleksandru Vučiću. Niko ovako nije reagovao. Ako možete da saslušate – možete, ako ne možete – ne možete. Ali molim obe poslaničke grupe samo da ne komunicirate međusobno, da se dogovorimo tako, a pravo je da se postavlja pitanje, a da li je istina, nije istina, videćemo, polako.“

Poslanici SDPS-a su napustili zasedanje, a Ljajić je kasnije izjavio da to što je Šešelj rekao mora da dobije epilog: „Do sada nisam uopšte reagovao na optužbe koje su dolazile od strane Zukorlića jer sam ih smatrao besmislenim, a pošto se sad na to nadovezao i njegov partner Šešelj, i to u parlamentu, moj opstanak u vladi gubi svaki smisao ukoliko se ne dokaže ko je lažov – Šešelj i Zukorlić ili ja“, rekao je Ljajić.

Kasnije će Ljajić reći da je – iz nekog razloga – dva puta razgovarao sa Vučićem o Šešeljevim optužbama, još kasnije će se poslanici SDPS-a vratiti u Skupštinu (jer je „ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović odagnao sve sumnje u vezi sa optužbama koje je lider radikala uputio na račun Rasima Ljajića“), a u međuvremenu Vučić je presudio: „Rasim Ljajić nije narko-diler, i biće u Vladi i nastaviće da radi, a ja sam tu da zaštitim sve i da se borim za sve koji rade dobro i marljivo.“

Na izborima za nacionalne savete, najviše glasova Bošnjaka za Bošnjačko nacionalno vijeće (BNV) osvojio je Sulejman Ugljanin (ukupno 16 mesta u BNV), Vučićev favorit Zukorlić osvojio je 14, dok je lista koju je podržavao Ljajić dobila šest mesta.

Ko spolja posmatra ovaj niz događaja, bio bi unekoliko zbunjen – zašto baš Šešelj napada Ljajića? Zašto je Maja Gojković blagonaklona prema šefu radikala? I zašto Ljajić ide da o tome razgovara sa Vučićem – dvaput – uz pretnju da će dati ostavku na sve funkcije ako se pokaže „da je jabuku ukrao“? Svakako, logičan zaključak bio bi da je Šešelj od Vučića dobio odobrenje/naređenje da na sebi svojstven – odvratan – način proba da „spusti“ Ljajića pred izbore za BNV, a da je Maja Gojković imala da Šešelju omogući da jasno i neometano sprovede Vučićevu zamisao.

„Otkako se vratio iz Haga, očigledno je da je sve što Šešelj radi u dogovoru sa Vučićem, a ja bih rekla i po njegovom nalogu. Ovo tvrdim zbog toga što mu ni dlaka sa glave nije falila zbog svega što je činio i govorio“, konstatuje Aleksandra Jerkov.

DURDUBAK ZA MASNE SOMOVE: Vratimo se u ne tako daleku prošlost i na povratak Vojislava Šešelja iz haškog zatvora. U zatvor je dobrovoljno otišao u februaru 2003, a prvi nagoveštaji da bi mogao da se vrati stigli su u junu 2014, kada je Pretresno veće Haškog tribunala saopštilo da je stranama na suđenju Šešelju uputilo nalog da se izjasne o mogućnosti da optuženi bude privremeno pušten na slobodu. Od početka 2014. domaća štampa je pisala o dramatičnom zdravstvenom stanju Vojislava Šešelja, da je lider SRS-a teško bolestan, da prima hemoterapiju. Na najavu da bi Šešelj mogao da se vrati, počela su i tumačenja te odluke – na koji način je to zapravo napad na (tada) premijera Vučića i njegovu vladu: ako Vlada dâ garancije, biće kriva što Šešelj ne poštuje pravila pod kojima je pušten na privremenu slobodu; ako ih ne da – biće kriva ukoliko Šešelj umre u Hagu, a i biće proglašena kukavičkom jer se, eto, boji Šešelja.

Šešelj nije još ni bio pušten, a nastavio je sa starom – evergrin, pokazalo se – retorikom: „Recite Vučiću i Nikoliću da ću se, čim se vratim u Srbiju, osvetiti i njima i njihovim pokolenjima“, prenele su „Novosti“, pozivajući se na „visoko pozicionirani izvor iz Ministarstva spoljnih poslova“. U septembru 2014, još uvek u Hagu, objavio je još jednu svoju knjigu, u kojoj ubistvo Zorana Đinđića – koje je zajedno sa Tomislavom Nikolićem najavio u februaru 2003, pa potom pobegao u Hag – veliča i predstavlja herojskim činom, a osuđene atentatore Milorada Ulemeka i Zvezdana Jovanovića poredi sa Gavrilom Principom i Milošem Obilićem.

U oktobru iz SRS-a saopštavaju da su Šešelju nađene metastaze na jetri i da Haški tribunal „ubija Vojislava Šešelja jer nema dokaza da ga osudi“. Tabloidi prenose da je Šešelju „ostalo šest meseci života“, Milovan Bojić – nekadašnji JUL-ov ministar zdravlja, sada u svojstvu Šešeljevog lekara – izjavljuje da je Šešeljevo stanje „ozbiljno, sa elementima životne ugroženosti“, te da lider radikala mora hitno u Srbiju, da se leči. Šešelj, sa svoje strane, poručuje da u Srbiju ne dolazi da se leči, već da se sveti.

Napokon, u novembru, Haški sud odlučuje da pusti Šešelja na privremenu slobodu. „Puštanje lidera radikala na slobodu pokušaj je destabilizacije Vlade Srbije i zastrašivanja njenog predsednika Aleksandra Vučića“, odmah je ocenio ministar Aleksandar Vulin. Samo mesec dana kasnije, kada Tužilaštvo Haškog suda bude zatražilo da se Šešelj vrati u Hag, ministar Vulin će biti spreman: „Zahtev Tužilaštva Haškog tribunala da se lider SRS-a Vojislav Šešelj hitno vrati u Srbiju dokaz je da neko moćan zaista želi da izazove haos u Srbiji.“ Sa svoje strane, tabloidi ukazuju da je reč o zaveri pokvarenog i licemernog Zapada, jer Šešelj evidentno umire, a „Amerikanci i Evropljani namerno bacaju ovu razornu bombu na Vučićev režim, jer im nikako nije u interesu da Srbija postane normalna zemlja“. Javljaju se poznate sintagme – „pakleni plan“, „ruše Vučića“, „izazivaju haos“, „operacija svođenja Vučića na pravu meru“, „SAD ruše Vučića preko Šešelja“… Reagovale su i Hrvatska i BiH – negodovanjem, što Šešelj nije osuđen, što je ovo „stavljanje soli žrtvama na žive rane“.

A Šešelj, kako je stigao, pokazao je u kom pravcu će ići njegovo delovanje: „Toma je već morao da podnese ostavku. Pa on je falsifikatima došao do diplome. Nijedan ispit nije položio. Kako on uopšte može da bude predsednik! Vučić ima diplomu i bio je odličan student, ima znanje, ali Toma nema“, rekao je Šešelj u jednom intervjuu.

„Tomislav Nikolić je tu bio u funkciji maskiranja očiju manje inteligentnih radikala i rasta Vučića u neprikosnovenog lidera Srbije“, kaže Bakić. „Vrlo verovatno je tu išla neka nagodba između kumova. Obojica su krajnje pragmatični političari i odmah su prepoznali zajednički interes. A Nikolić kao čovek koji je u psihičkom smislu sasvim normalan, nikad do kraja nije mogao da razume tu igru dvojice kumova. On je na kraju nasankan u političkom smislu, iako se enormno obogatio u tom periodu.“

U kontekstu ovog „maskiranja očiju“, Šešelj je nastavo da tvrdi kako je Srebrenica „velika podvala“, da ne odustaje od granice Karlovac–Karlobag–Ogulin–Virovitica, a na prvoj konferenciji za štampu po dolasku izjavio da je „ponosan na radost koju je osetio zbog atentata na Đinđića“. Ujedno, u Titelu SRS pomaže da se prekomponuje opštinska vlast, te umesto vlasti na čelu sa DS-om pravi se koalicija SNS–SPS–SRS.

Stvari brzo eskaliraju. Svega nekoliko dana po Šešeljevom dolasku, tadašnji predsednik Hrvatske Ivo Josipović piše Tribunalu u Hagu da „moguće jačanje političkih aktivnosti Vojislava Šešelja i opasnost da njegov govor mržnje ponovo dobije pobornike, mogu teško narušiti mir i stabilnost u Jugoistočnoj Evropi“, a Šešelj u saopštenju „srpskim četnicima“ čestita „pad Vukovara“. Kao reakciju na to, Evropski parlament, na predlog potpredsednika Odbora za spoljne poslove Andreja Plenkovića i svih hrvatskih poslanika, donosi rezoluciju kojom se osuđuje ratnohuškačka retorika Vojislava Šešelja, a hrvatski Sabor osuđuje i ćutanje zvanične Srbije na Šešeljeve izjave.

„Hrvati su se zaleteli kao som na durdubak. To je vrsta crva koji živi u zemlji i na njega se najefikasnije love somovi. Ja sam bacio durdubak, somovi su se upecali, i šta sad“, rekao je Šešelj.

I – scena je bila postavljena: upecanih je bilo na sve strane. „Srbija više nije vreća za udaranje i to moraju da znaju evropski parlamentarci, svi u svetu i svi u regionu. Rezolucija koja je usvojena u Strazburu za našu državu je uvredljiva, razočaravajuća i uznemirujuća“, poručio je Vučić, dok je Ivica Dačić izjavio da Hrvatska ne treba Srbiji da deli lekcije o lideru radikala Vojislavu Šešelju…

Hrvatskim političarima to je bio dobar povod za dobijanje političkih poena pred predsedničke izbore krajem 2014, dok je ovdašnjim političarima (odnosno, ovdašnjem političaru koji vuče konce) Šešelj poslužio kao i Miloševiću nekada: u odnosu na njega, Vučić je simbol uravnotežene i stabilne politike, a razni vulini, dačići i stefanovići se u tren oka preobražavaju u uloge „ministara za Hrvatsku“ i ulaze u kafanske rasprave koje počinju sa „kome ti majku“, a ne završavaju ih nikad, već se spiralom spuštaju na sve niži i niži nivo.

Izlišno je i govoriti koliko je lako zapaliti vatru – a od Šešelja i njegovih iz SRS-a, SPS-a i JUL-a nema boljih piromana – a koliko je teško ponovo se vratiti u normalu; to je praktično nemoguće uzimajući u obzir da je ovaj „kome ti majku“ princip obilato, sa obe strane, korišćen kad god su na vidiku bili neki izbori – a u Srbiji od 2012. praktično ne prestaje izborna kampanja. Usput, Šešelj dobro dođe i da se aktuelni državni vrh još malo opere od sopstvene prošlosti: „Ne postoji nijedan čovek na kugli zemaljskoj koji bi rukovodstvo Srbije mogao da poveže sa gospodinom Šešeljom“, uspeo je da kaže Vučić prilikom ovih preganjanja sa Hrvatskom i rezolucijom Evropskog parlamenta. Zaista?

MOZAK U PLAMENU: U ovom tonu se i nastavilo Šešeljevo bivstvovanje na političkoj sceni Srbije, i traje do danas: svima na vlasti na korist, a na štetu građana Srbije. Tako, kad je u martu 2015. Haški sud naložio Šešelju da se vrati u pritvor, Vučić je imao da kaže sledeće: „Nisam u situaciji da sakrijem ljutnju na vest zbog nemoralne odluke koju su doneli. Ne mislim da je Šešelj tema. (…) Očigledno je da moj govor povodom obeležavanja godišnjice bombardovanja 24. marta, ispred zgrade Generalštaba, nije naišao na opšte simpatije u svetu.“ Vulin je opet izjavio da je zahtev Haga „pokušaj destabilizacije Srbije i rušenje premijera Vučića“, a Dačić da se „perfidnom i skandaloznom“ odlukom Haškog tribunala „ugrožava stabilnost države i čitavog regiona“.

Kada je iz Haga saopšteno da Šešelj mora da se vrati do marta 2016, to je u ovdašnjoj javnosti protumačeno kako drugačije nego kao – napad na Vučića i stabilnost Srbije, s obzirom da se zemlja nalazi u izbornoj kampanji (vanredni parlamentarni izbori iz aprila 2016). „Ne možete srušiti preko noći politiku stabilnosti, a Srbija ima znanja, snage i hrabrosti da se suoči sa svim izazovima“, umovao je tadašnji premijer i dodao „da je veći problem od zahteva za izručenje Vojislava Šešelja to što je mnogo Srba stradalo u Hagu“.

foto: marija janković

Naravno, Šešelj je sa svoje strane činio šta ume – palio hrvatsku zastavu u više navrata (poslednji put je sam – iako ga niko nije video – prijavio da je gazio i cepao hrvatsku zastavu prilikom posete delegacije Hrvatske Skupštini Srbije) i ceo ciklus „kome ti majku“ se u više navrata ponavljao. Vređa „Žene u crnom“, slavi rehabilitaciju Draže Mihailovića, „umire“ kad treba da se vrati u Hag, prima orden od mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija… Nakon što je SRS izborio i parlamentarno delovanje na izborima 2016, radikali ne dozvoljavaju šefu delegacije EU Majklu Devenportu da predstavi izveštaj o napretku EU u parlamentu Srbije. U međuvremenu, Šešelj koristi skupštinske sednice da – poput mnogih naprednjaka – napada ministarku Zoranu Mihajlović (koja će u oktobru 2017. reći da „pojedine stranačke kolege ne mogu u sebi da obuzdaju svog prvog šefa, Vojislava Šešelja“), nakon debakla na predsedničkim izborima 2017. napada studentske proteste („Mi smo za smenu Vučića, ali ne na ulici, već na izborima ili u Narodnoj skupštini, ako je moguće. Šta znači zahtev protestanata za smenu elite sa njim na čelu? Nisu valjda elita Vulin i Zorana“), traži slobodu za Zvezdana Jovanovića, ulazi u „Zadrugu“ i „Parove“ a usput, nakon što je u aprilu 2018. pravosnažno osuđen na 10 godina zatvora zbog podsticanja i počinjenja progona Hrvata u selu Hrtkovci u Vojvodini iz 1992. godine, najpre organizuje miting u Hrtkovcima, a potom i kupuje kuću na kojoj neonskim slovima ispisuje „Kuća Vojislava Šešelja“.

Pre toga, kada je 1. aprila 2016. Haški sud – bez Šešeljevog prisustva – prvostepenom presudom oslobodio lidera SRS-a svih optužbi, Šešelj je primao čestitke: „Čestitam pobedu mom drugu! Ali, ko će mu nadoknaditi zdravlje narušeno zatvorom i javnim maltretiranjem?“, napisao je tada na društvenim mrežama potpredsednik ruske vlade Dmitrij Rogozin. Čestitkama su se pridružili i Mirjana Marković, Ministarstvo spoljnih poslova Rusije, kao i general Leonid Ivašov.

Na predstavljanju predsedničkih kandidata na RTS-u, Šešelj 2017. kaže da „nema ništa zajedničko sa drugim opozicionim strankama i da sa njima ne bi mogao nikako da sarađuje“, kao i da mu je Aleksandar Vučić, za kojeg je rekao da i njega i vladu koju vodi žestoko kritikuje, „bliži nego bulumenta, odnosno Janković, Jeremić, ludi Radule, Čanak, Obradović, Preletačević…“, a besmislenost šarenog „kosovskog voza“ Aleksandra Vučića i Marka Đurića Šešelj prebacuje na Tomislava Nikolića:

„Nikolić je bio spreman da izazove krvoproliće, poslavši sračunato išaran voz na Kosmet i očekujući da će ga šiptarska oružana banda napasti. Mislio je: uzvratiće naša vojska i probudiće se patriotizam, pa će svi u njemu videti vođu i spasioca. Eto kakve probleme može da izazove predsednik države kad je svestan da neće biti kandidat svoje partije“, kaže Šešelj u januaru 2017, da bi u aprilu Šešelj i radikali ometali govor šefice evropske diplomatije Federike Mogerini: sve vreme su skandirali „Srbija, Rusija, ne treba nam Unija“.

Moglo bi se još dugo ovako nabrajati, a opet se ne bi iscrplo sve štetno delovanje Vojislava Šešelja, niti bi se moglo dokučiti gde su mu granice u političkom i društvenom delanju: nema ih. To izvrsno koriste nekadašnji saborci da podruku sa Šešeljom, pokazuju sa čime sve moraju da se suočavaju, a ujedno drugom rukom stežu i guše ostatak nepodjarmljenih/nekupljenih/nepreobraćenih delova društva. Dobro njima, dobro njemu – napravili su nove devedesete i prilagodili ih drugoj deceniji 21. veka, nebo je granica.

„Predstavnici SNS-a ne samo da ne ćute na Šešeljeve ispade u parlamentu, oni vrlo aktivno podržavaju Šešelja“, kaže Aleksandra Jerkov. „Oni koji vode Skupštinu podržavali su ga i devedesetih godina, kada je počinio svoje ratne zločine. Nema razloga da ga ne podržavaju i sada. Mislim na Maju Gojković i Aleksandra Martinovića u čijoj je nadležnosti oduzimanje mandata Šešelju.“

A kada je reč o Šešelju, možda je najbolji opis njegovog delovanja još 2011. dao nekadašnji narodni poslanik Neven Cvetićanin: „On će da deluje kao bomba bačena na septičku jamu.“

Uz to, sada ima i majstora pirotehnike, koji zna kada treba da ga aktivira.

„U slučaju dodatne desničarske radikalizacije čitavog kontinenta, a onda i Srbije, gde će se Vučić svakako truditi da ne izostane, sasvim je moguće da će Šešelj sa svojom strankom dobiti ulogu egzekutora ne samo političkog nego i fizičkog; to je, uostalom, i bio devedesetih godina prošlog stoleća“, zaključuje Jovo Bakić. „Možemo se samo nadati i boriti da do toga ne dođe.“

Jovo Bakić

Korisni idiot na krajnjoj desnici

„Srpska radikalna stranka je grupa besprizornih ljudi, a Vojislav Šešelj specifičnom mešavinom krajnjeg primitivizma i natprosečne inteligencije uspeva da tu stranku popne iznad cenzusa. Još devedesetih godina prošlog veka, Šešelj je uspostavio veze sa nekolicinom vođa krajnje desnice u Evropi. Na prvom mestu, sa Žan-Marijem le Penom – dok je Vučić bio upravnih hale ‘Pinki’, on je tu gostovao na nekom radikalskom mitingu. Zatim sa Vladimirom Žirinovskim, šefom Liberalno-demokratske partije Rusije, pa s Miroslavom Sladakom iz danas faktički nepostojeće Republikanske stranke iz Češke… Tokom dvehiljaditih, kada je Hajnc Kristijan Štafe zamenio Jerga Hajdera, a Šešelj otišao u Hag, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić uspostavili su jako dobre veze između austrijskih slobodara i srpskih radikala na temeljima zajedničke islamofobije. Te odnose nisu prekinuli ni kada su postali Srpska napredna stranka. Međutim, ovde postoji razlika – dok Vučić sedi na dve stolice održavajući odnose i sa austrijskom Narodnom partijom, za Šešelja ima mesta samo na krajnjoj desnici.“

Da li Šešelj može steći neku značajniju ulogu na sceni evropske krajnje desnice?

„Ne – on je isključivo ograničen na Srbiju jer mu Vučić to nikada ne bi dozvolio. I ovo osnivanje Nacionalne avangarde jeste signal koji je Vučić poslao svim zainteresovanim stranama da će se, ako krajnja desnica u Evropi zauzme vodeću poziciju, on vratiti svojim korenima. Šešelj je tu samo u funkciji korisnog idiota.“

Koliko se danas razlikuju naprednjaci od radikala iz kojih su potekli?

„Ako čovek pogleda program SNS-a, vidi da je užareni radikalski nacionalizam u naprednjačkoj verziji banalizovan. On više ne ide u širinu poput one čuvene granice Virovitica–Karlovac–Karlobag, već u visinu – imaćemo ne znam koliko visok jarbol, najvišu kulu na Balkanu itd. Ide se, dakle, na simboliku. Ta promena nije beznačajna jer se slično desilo sa gotovo svim evropskim konzervativcima. Vučić je, naravno, shvatio da posle pada Berlinskog zida mora da prati spoljnopolitička zbivanja, samo sa dvadeset godina zakašnjenja.“

foto: m. milenković

Aleksandra Jerkov

Šešelju nije mesto na slobodi

„Mene Šešelj nije nazvao samo kurvom što jeste primitivizam i prostakluk; on je meni rekao da sam ‘kurva ustaška’ što predstavlja govor mržnje koji se u našoj zemlji goni po službenoj dužnosti. On nije mene samo uvredio – on mi je pretio po nacionalnoj osnovi. Zato mi na pamet ne pada niti nameravam da ga privatno tužim jer mi Šešelj ništa privatno nije rekao – on je meni javno pretio na nacionalnoj osnovi i tu Tužilaštvo mora da reaguje.

Da li će se to ikad dogoditi?

„Šešelj je spreman da obavlja razne vrste prljavih poslova i on nema nikakav problem da uradi sve što se od njega očekuje, a kao što vidimo, ni Vučić da od njega to traži. Svaki dan koji Šešelj provede u skupštinskoj klupi, a ne u zatvoru, jeste dan u kome vidimo da ga Vučić podržava. Onog momenta kada je rekao da jedva čeka da ponovi svoje ratne zločine, tom čoveku nije bilo mesto na slobodi, a kamoli u skupštinskoj klupi.“

foto: tanja valič / tanjug