foto: marija janković
Ne mora se biti ni lider ni veliki ekspert da bi se shvatilo kako je nemoguće i oksimoronsko insistiranje na "radikalizaciji protesta" i da se "nešto desi", a da se, istovremeno, sa užasom i gnušanjem gleda na bilo šta što makar izdaleka asocira na neke radikalnije metode i sredstva. A upravo te nespojive stvari je oporbeni "voks populi" očekivao od protesta i njegovih formalnih i neformalnih organizatora. A oni pak, što je još gore, takvom nemogućem zahtevu kao da su maksimalno nastojali da izađu u susret
Srbija (bez KiM)
19–27. april 2019.
istraživanje telefonsko
reprezentativni uzorak
ispitanika: 1000
Prethodno, februarsko istraživanje okončano je neposredno pre opozicionog „upada“ u RTS i svega onoga što se na političkoj sceni dešavalo nakon toga – uključujući i dva velika aprilska okupljanja vlasti i opozicije. Stoga sam, priznajem, sa velikim nestrpljenjem i „strepnjom dubljom od nade“ iščekivao ove najnovije rezultate. I odmah da kažem da sam kao rukovodilac istraživanja i autor ovih redova prilično zadovoljan onim što je dobijeno (u smislu kvaliteta nalaza). A nisam nezadovoljan ni kao „zainteresovani“ građanin i opoziciono nastrojeni poslanik. Razlog tog relativno-do-umerenog zadovoljstva, razume se, leži donekle u urođenom pesimizmu, ali takođe i u realističnoj proceni i elementarnom poznavanju prirode i dinamike političkih procesa.
KVANTITET I KVALITET
Bilo je, naime, apsolutno naivno i neracionalno očekivati da će posle one (polu)uspešne (polu)radikalizacije protesta, oličene u pomenutom februarskom upadu u RTS i potonjoj poluopsadi Vučića u zgradi predsedništva, rejting opozicije skočiti u nebesa. Naprotiv. Mislim da je po svim pravilima trebalo očekivati opadanje protestnog entuzijazma, do čega je na kraju i došlo, ali se to, barem za sada, nije odrazilo i na rejting opozicionih formacija, koji je manje-više ostao na februarskom nivou, uz čak i izvesna poboljšanja.
Čak i da su ovi opozicioni potezi bili pravovremeno i dobro izvedeni (kao što očigledno nisu), svako ko se iole razume u materiju zna da se ne može očekivati istovremeni porast kvantiteta i kvaliteta protesta. Sem u ekstremno retkim i revolucionarnim okolnostima, svaka radikalizacija automatski smanjuje masovnost i proređuje redove demonstranata – ali im potencijalno daje na energiji i intenzitetu. A ukoliko tu energiju ne zajašeš i iskoristiš, rezultat lako može ispasti „duplo golo“. To možda može biti nejasno nekom ostrašćenom aktivisti i tviterašu, ali ne i politički iskusnim opozicionim prvacima.
Uostalom, ne mora se biti ni lider ni veliki ekspert da bi se shvatilo kako je nemoguće i oksimoronsko insistiranje na „radikalizaciji protesta“ i da se „nešto desi“, a da se, istovremeno, sa užasom i gnušanjem gleda na bilo šta što makar izdaleka asocira na neke radikalnije metode i sredstva. A upravo te nespojive stvari je oporbeni „voks populi“ očekivao od protesta i njegovih formalnih i neformalnih organizatora. A oni pak, što je još gore, takvom nemogućem zahtevu kao da su maksimalno nastojali da izađu u susret.
Ma šta mislili o Zoranu Đinđiću i svima ostalima koji su predvodili opoziciju krajem devedesetih („Eh, lako je bilo njima. Pitanje je da li bi uopšte bilo DOS a i petog oktobra da je postojao Tviter“, poluozbiljno lamentira jedan od aktuelnih lidera Saveza za Srbiju), oni su, tokom vremena, učeći se na sopstvenim greškama, naučili da razlikuju realne od nerealnih ciljeva. I takođe su često zbog toga trpeli kritike da su „izdajnici“ – ili, u najboljem slučaju, „bezmudići“ – zato što ne zovu na „juriš“ svaki put kada se nekom istaknutom pojedincu ili „masi“ učini da je za to zgodan trenutak. Lideri se, između ostalog, prepoznaju i po tome što imaju „osećaj za filing“, odnosno što umeju da razluče kada je trenutak za akciju, a kada je u pitanju samo zaludno i kontraproduktivno trošenje energije.
Upravo jedno takvo trošenje se dogodilo u drugoj polovini aprila, tj. neposredno nakon onog, s jedne strane, uspešnog i masovnog, ali očito ne najsrećnije organizovanog, bezmalo petočasovnog okupljanja pred Skupštinom. I nije čak toliko reč o tome da opozicioni lideri (ili barem pojedini među njima) nisu znali šta (ne) treba da se radi, nego naprosto nisu imali snage da se javno suprotstave megalomaniji i optimizmu bez dovoljnog pokrića, koji su se širili sa društvenih mreža.
KONSOLIDACIJA I SENDVIČI
Rezultati pokazuju da se SNS u protekla dva meseca relativno konsolidovao. Doduše, daleko je to od onog „skoka od sedam procenata“ koji su revnosni istraživači i uslužni mediji „detektovali“ odmah neposredno nakon naprednjačkog mitinga 19. aprila. „Veličanstveni miting“ (kojeg se skoro više niko i ne seća) samo je malo povratio poljuljano samopouzdanje u vladajućim redovima, koje se u međuvremenu počelo ozbiljno kruniti. A da je samopouzdanje zbilja bilo poljuljano može se indirektno zaključiti iz činjenice da su, pored hiljade i kusur autobusa i angažovanja muzičkih veličina poput Bore Čorbe, Olivera Mandića i Ace Lukasa, bila potrebna čak dva medijski široko promovisana istraživanja koja su govorila o pomenutom „enormnom skoku“. Ali se, nezavisno od tog očiglednog preterivanja, može reći da je pad zaustavljen – što je, opet, manjim delom zasluga naprednjačke mobilizacije, a više rezultat opozicionih propusta i grešaka.
Poenta je prilično jasna i očigledna. Kada se pogledaju i uporede sve brojke, razlika između „pro-vlast“ i „pro-opozicija“ opcije, u optimalnim okolnostima, jeste negde između sedam i deset procenata. (S tim da je u Beogradu odnos praktično izjednačen.) Ali s tom „sitnom“ razlikom što prorežimski glasači izlaze u maksimalnom procentu i što, ne računajući relativno zanemarljive Šešeljeve radikale, ne postoji nikakva opasnost da će im glas propasti. Nasuprot tome, opozicioni glasači su maksimalno kolebljivi i zbunjeni, što i ne čudi s obzirom na veoma fluidnu i šaroliku političku ponudu.
Na ovom delu političkog spektra jedino glasači Saveza za Srbiju ne moraju brinuti o tome da li će im glas biti „bačen“ i indirektno završiti na naprednjačkom kontu. (Brige ovih glasača su druge vrste i tiču se još uvek nedovoljne sraslosti Saveza, koji malo ko doživljava intimno i istinski svojim.) U slučaju koliko-toliko normalnog brojanja (i iole proporcionalne razdeobe opcije „za opoziciju, ali ne znam za koga“), Sergej Trifunović i pod njim vaskrsnuli Pokret slobodnih građana takođe bi mogao da računa na prelazak cenzusa. Svi drugi, postojeći, kao i oni koji tek razmišljaju da nastanu, osuđeni su na propast ili, u najboljem slučaju, na neizvesnu nadu da ti pro-opozicioni, ali konkretno još neizjašnjeni glasači čekaju upravo njih. A ta se računica, realno, lako može ispostaviti kao račun bez krčmara budući da Vučić veoma dobro zna da njegov rezultat i eventualni trijumf na nekim budućim izborima, kad god da oni bili, presudno zavisi ne više toliko od broja sendviča i podeljenih higijenskih paketa (što nipošto ne znači da neće ići i dalje na njih), nego od toga koliko će iz ove kategorije nenaklonjenih mu glasača oterati u apstinenciju – ili gurnuti ispod cenzusa.
POLITIČKI MARATON
U danima koji su pred nama, važno je po svaku cenu izbeći očekivani cunami pesimizma i malodušnosti – kojem smo i inače generalno skloni, a koji će na sve moguće načine režim dodatno podsticati. No, čak i da nema tog režimskog podsticaja (a naravno da će ga biti), mnoge okolnosti će raditi u pravcu ove mazohističke strategije. S jedne strane, mnogi su, s razlogom, razočarani zbog niza taktičkih grešaka koje su pravljene i koje su verovatno mogle biti izbegnute. Ali još veći problem će biti nezadovoljnici koji su (pogrešno) verovali da Vučić zimus „samo što nije bio pao“ i koji će sada verovatno svuda uokolo agresivno tražiti krivce što se to ipak nije dogodilo.
Za očekivati je da će se na opozicionoj sceni ponovo razbuktati sukob „naroda“ protiv „političara“. Pa onda, političara „novih“ (i u nastajanju) protiv „starih“, tj. onih etabliranih unutar Saveza za Srbiju. A po svoj prilici, ni u samom SzS-u neće proći bez komešanja. Zna to Vučić vrlo dobro i zato, očigledno, neće biti ništa od više puta „pouzdano“ i u „dobro obaveštenim krugovima“ najavljivanih vanrednih parlamentarnih izbora. Nije to samo zbog Kosova i spoljnopolitičkih okolnosti („ne daju mu“ itd.), nego hoće da pruži opoziciji priliku za još jedno međusobno političko krvoproliće.
U svakom slučaju, sa opozicione tačke gledišta, važno je očuvati duh jedinstva i protesta, tj. ne dozvoliti da protesti, ovakvi kakvi su, potpuno zgasnu – bez obzira što je jasno da do neke druge prilike i nekog novog okidača, poput onog kakav je zimus bila Borkova krvava košulja, ti protesti neće imati masovnost ni približnu onoj koju su imali. Ali treba tražiti i druge forme borbe i otpora, pasivnog i aktivnog. Pri čemu se, ma koliko to nekima „jeretički“ delovalo, ne treba libiti ni eventualnog, tematskog i ciljanog, povratka u skupštinske klupe. (Ali kao organizovana i samouverena borbena grupacija, a ne kao malodušna i razbijena vojska.)
Konačno, i najvažnije: treba izdržati. I najozbiljnije shvatiti činjenicu da je ovde u pitanju težak politički maraton (sa svim mogućim, zamislivim i nezamislivim preprekama), a ne tek jedna fakultativna i prijateljska politička utakmica.
„Jedna laž, kad se ponovi pet puta, postane istina“
Životni standard, mediji, RTS
Ispitanik sa Čukarice (61), koji se sve vreme dere:
– Živim bolje, a vi ste lažovi!
– Zašto tako mislite? Na osnovu čega ste vi to zaključili?“
– Pa eto, čitam između redova! Ne informišem se sa medija, nego verujem isključivo svojim očima! Ne gledam N1 – to su lažovi! Gledam Pink i verujem svojim očima! Jedino su oni objektivni.
Prodavačica na uličnoj tezgi iz N. Sada:
– Kakav standard, dete moje. Radim na ulici, u prašini. Imam drugaricu koja je prezadovoljna kad zaradi 200 dinara. Tad viče: ‘Hvala ti, moj Vučiću’. Ja ne mogu da je gledam, nego joj kažem da mi se skloni sa očiju, jer sam očajna.
Ispitanik iz Šapca (46):
– Jbg, otkud znam?
Stariji Kruševljanin:
– Živim nikad bolje, stvarno. Jeste da imam penziju 15.000 dinara, al meni je dovoljno. Deca su u inostranstvu, pa šalju i pomažu. Oseća se boljitak. Hvala predsedniku na tome.
Muškarac (52) sa Voždovca:
– Gledam RTS, jer predstavlja sredinu između N1 i Pinka.
Preduzetnik iz Beograda:
– Koliko je RTS dotakao dno govori činjenica da je za njega HRT praznik demokratije i razgovora. Tamo se pet dana u nedelji, oko različitih tema, redovno polemiše između opozicije i pozicije.
Selo kod Kraljeva:
– Vesti gledam na Pinku, a gde bih drugo?! Da neću tamo gde program kroje strani plaćenici?
Penzioner iz Beograda:
– Gledam sve sem neprijateljskih kanala!
– A koji su neprijateljski?“
– Naša je najgora, pa onda N1!
Podrška vlasti
Žena (71), Novi Beograd:
– Svaku vlast podržavam. Uvek nam je bilo dobro!
Penzionerka iz Beograda:
– Pa, ja podržavam sadašnju vlast i mislim da je dobro sve što rade. Ali mi muž kaže da sam glupa i da ništa ne razumem… Pa ja sad ne znam. Ali oni se meni mnogo sviđaju.
Žena (54), Kruševac:
– Ne podržavam ovu vlast zbog rečnika predsednika, zato što se lično obraća ljudima.
Nezaposlena vaspitačica iz Beograda:
– Ja sam bila jedan od onih belih listića. Moralo je tako, jer je bilo neophodno da nauče lekciju. Jeste se ovo danas otelo kontroli, ali ipak, postoji nada da ako ponovo dođe Đilas i slična ekipa, da će pametnije raditi i neće pogrešiti na isti način. Videćemo.
Starija ispitanica iz Beograda:
– Mnogo smo neškolovani i glupi jer glasamo kao ovce samo zato što mislimo da tako misli većina.
Stariji Nišlija:
– U opozicije se skupili sve lopovi i bitange. Oni mi preko televizije govore najgore kletve i jedino žele da svi mi stariji ljudi i penzioneri što pre umremo da oni mogu mirno dalje da se šire.
Muškarac (87), Novi Beograd:
– Kako Vučić kaže!
Sredovečna ispitanica iz južne Srbije:
– Svi treba da idu u zatvor osim Vučića, jer su 20 godina krali, a narod ‘ispašća’. Posle Slobe, Vučić jedini vredi. On će nas preporodi!
Smederevo, muškarac (54):
– Glasam uvek za onog ko je na vlasti. Od mene uvek ima glas onaj ko je na vlasti.
Gospođa sa Vračara:
– Opozicija – ma sram ih bilo, koliko su se pocepali, da više ne znamo za koga ćemo… Sludili su nas… Ne znam za koga sam..
Ispitanik iz Šapca (62):
– Za Vučića, normalno!
Ispitanik sa Voždovca (61):
– Sve je dobro, samo da se žuti ne vrate!
Aleksandar Vučić
Beograd, žena (27):
– Mrzela sam ga dok je bio u radikalima, a sad je super!
Vršac, muškarac (47):
– On ima jake savetnike iz Britanije, SAD, dobro radi, bori se…
Subotica, žena (54):
– Ja samo za Vučića i Dačića, a uvrstila bih tu i Čedu Jovanovića i Šešelja, to bi bio super tim!
Kruševac, žena (50):
– Glasala sam za Tadića i za Koštunicu, a Vučića nisam volela. Ali sad vidim da sam pogrešila.
Ana Brnabić
Ispitanik iz Beograda (59):
– Ona mi se sviđa zbog moderne koncepcije. Npr. koristi pojam ‘digitalno selo/digitalni svet’…
Profesorka književnosti i bivša novinarka RTS:
– Da da novac za Notr Dam – ja sam se oduševila. To je gest koji zaslužuje svaku pohvalu, a tradicionalista sam i nekad mi je jako smetalo što je tog opredeljenja.
Đorđe Vukadinović
Ispitanik iz Beograda (59):
– Cenim ga zbog objektivnosti. Ima dobar kritički odnos prema društvu. Dobronameran je i skreće pažnju na suštinu stvari.
Penzioner iz Kruševca:
– Ispira narodu mozak… dodatno mu ispira mozak.
Penzioner sa Čukarice:
– Pristojan čovek.
Penzionerka sa Palilule:
– Vlah, nije Vlah – ne znam šta je.
Penzioner s Palilule:
– On je nekad u pravu, a nekad i nije.
Beograd, žena, Stari grad (49):
– To je onaj što ima emisiju na ‘Našoj’? Gledala sam ga, ali sad je AVKom kupio Telekom, pa više nemam ‘Našu’, ali ga sad gledam preko telefona.
Beograd, muškarac (48):
– On samo priča nešto bez veze, ništa ga ne razumem.
Sremska Mitrovica, muškarac (35):
– Uvek nešto zanoveta.
Kosovo, podela, odlaganje rešenja:
Žena (76), Leskovac:
– Podržavam! Ipak je tamo više Albanaca nego Srba. Samo da ne daju rudnike, to su ipak Srbi stvorili.
Muškarac (80), Niš:
– Ne bih delio Kosovo, nego bih promenio pregovarački tim koji bi nešto uradio. Nisu Šiptari bauk, među njima ima ljudi kojima je besa sve i svja, a ovi su ratni zločinci kojima treba suditi!
Muškarac (39), Niš:
– Podržavam! Naši Srbi su ga prodali koji su živeli tamo.
Muškarac (64), Kruševac:
– Ja sam za podelu pola–pola, na ravne časti!
Muškarac (67), Kraljevo:
– Da! Bilo šta da dobijemo je zahvalno, pošto je prethodna vlast prodala Kosovo!
Muškarac (32), Priboj:
– Ne znam, nemam stav, podržao bih predsednika.
Žena (74), Surčin:
– Ne treba ništa odlagati! Obe strane ovako samo prave veštački problem da bi ostali na vlasti. Ne treba im činiti tu uslugu.
Muškarac (73), Palilula:
– Treba odložiti. Treba čekati da EU nestane, pa onda rešavati to pitanje.
Muškarac, Smederevo (54):
– Da, ili će celo da ode. Sad nek’ se podeli, a posle ćemo da ga uzmemo nazad.
Andrej mora nečim da se bavi
Penzionerka iz Bora (nakon urađene ankete):
– Je l’ znate vi koga ste zvali?
– Ne znamo, bako.
– E, pa, vidiš… a 011, ja znam da ste vi iz Beograda… Vidiš, zvali ste me, a ne znate ni koga ste zvali… Da sam pitala Vučića, on bi znao koga zove i gde ja živim, sve, a vi ništa ne znate! I onaj zaštitnik građana… Jeste l’ čuli sve one priče, šta je sve radio… Onolika plata, a mi penzioneri… Sve je uzimao od nas…
– A jeste li vi, bako, možda čuli neke priče za Vučićevog brata Andreja?
– Slušaj, ja te priče ne slušam, ne znam o čemu se radi… može da se priča svašta… Pa, čovek valjda radi normalno… Što sad da raspravljamo o njegovom bratu? On živi svoj život, ima svoju porodicu… A jeste l’ vi čuli priču za Đilasa i Jeremića? Jeste l’ čuli koju priču za njega, a?
– Pa, ni ja nisam čula, kao što vi niste za Andreja…
– A Đilas? Kolike pare i milione, odakle to njemu, a nigde ne radi, a provodi se, i Amerika, i London, i gospođu vodi…
– Koju gospođu vodi? Pa, on nije oženjen…
– Hhhmm, a decu ima? A nije oženjen.. A Andrej mora nečim da se bavi, radi normalno i pošteno, a sad priče… jedna laž kad se ponovi 5 puta, onda postane istina…
Penzionerka iz Šapca (glasač SNS, o Vučiću sve najbolje):
– Joj, sine, nemoj da dođe do nekih komplikacija… ne bih da se mešam u politiku.
– Neće bako, ne brinite, ne snima se, ovo je anonimna anketa, hvala Vam na odvojenom vremenu i odgovorima.
– Hvala i vama, sine, ali sam ZA, da znate i zapišete tamo.
Vranje, žena (55):
– Sve zavisi od Vulića, mi njega podržavamo!
– Kog Vulića?
– Pa, ovog našeg predsednika.
– Mislite na Vučića?
– Pa da, na njega, evo, sad smo ga gledali na Pink, reko ja da ga obožavamo.
– A šta mislite o Đilasu?
– E, taj samo napada našega Vulića, i nikako nismo za njega!
– Mislite, napada Vučića.
– Pa da, Vučića. Znate, imala sam blagi šlog u glavu pa možda ponešto pogrešim. Ali vam kažem da mi svi, ovde u mahalu, podržavamo Vulića!
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
