Mi smo sada u Čistilištu

Na otvaranju izložbe Slike nade i beznađa Zorana Velimanovića u Kući legata u Beogradu bilo je toliko sveta da se kroz masu nije moglo progurati do radova. Iza ovog umetnika je četvrt stoleća rada, pozamašni opus, evropski život i galeristi, i očigledno njegova ovdašnja verna i brojna publika. Autor izložbe i teksta u katalogu Maja Živanović, likovni kritičar i novinar, za Velimanovićevu retrospektivu izabrala je sedamdesetak radova. Tu su klasične uljane slike na platnu i drvetu velikih formata, zatim intimniji radovi i objekti manjih dimenzija na zidu, sastavljeni od nespojivih materijala, i skulpture u prostoru od organskih formi i metala. Na prvi pogled, Velimanovićevi radovi su mahom velikih formata, sačinjeni od fantastičnih kolopleta svakakvih zastrašujućih čuda, neobičnih bića – ni ljudi ni životinja, riba i insekata, životinjskih i ljudskih kostiju i utroba, mašina i metala, koji izazivaju toliku nelagodu da se čovek zapita šta traži reč nada u nazivu njegove izložbe.

Odmah nakon otvaranja izložbe bežim iz galerije uznemirena, da razbistrim mozak i udahnem vazduh. Vraćam se posle nekoliko dana, koračam galerijom, približim se pa udaljim od slike, prvi put upoznajem Velimanovićevo delo, pokušavam da razotkrijem ideje i poruke njegovih fantazmagorija. Najviše me podseća na Boša, ali je osoben, moderan i čini se, brutalniji. Kako ga shvatiti, razjasniti sebi i drugima. Čitam nazive dela, ali ni to baš ne pomaže: Portret mrtvog prijatelja, Purgatorijum, Prvo dolazi ždranje pa moral…Skulpture izazivaju još više pitanja nego slike: nespojivi spojevi prepariranih pastrmki, ribljih lobanja, koža, kostiju, drveta i metala, plodova i peteljki, i sitnih ribica čije vas mrtve oči posmatraju.

Prilikom trećeg dolaska na izložbu, sad radi dogovorenog razgovora sa umetnikom, pljušti kiša. Na Terazijama me izbacuju iz autobusa zbog renoviranja upravo renoviranog i svečano otvorenog Vesićevog Trga Republike, iako je dotični obećao da radovi neće uticati na saobraćaj. Pešačim ljuta i mokrih cipela pored Rektorata u kome su se zaključali studenti zbog plagiranog doktorata, i osećam se kao Brojgelovi slepci koje slepac vodi, razmišljajući koliko je ovaj umetnički velikan mogao uticati na mog sagovornika Zorana Velimanovića.

leteći slonovi: Prvo ulje koje je naslikao nazvao je Purgatorijum, tada nije znao da će mu umetnost postati profesija, jedini smisao i strast života, i da će u njegovom kasnijem opusu jedna od najznačajnijih slika i do sada najveća po formatu, nositi to isto ime – kako kaže. „Šta je mene nateralo da slikam i ovladam slikarskom tehnikom, ni sam ne znam. Rastao sam u porodici kolekcionara, među slikama Medijale, divio sam im se, posebno Šejki. Poznata likovna teoretičarka i kritičarka Katarina Ambrozić bila je porodični prijatelj. Videvši moje rane radove, pitala je – odakle si ti pao. Jer, ideju može imati svako, ali joj nije bilo jasno otkud meni, samoukom, tehnika koja se godinama gradi.“

Umetničko sazrevanje tokom kasnijeg boravka u Evropi, Parizu, Nici, Diseldorfu, kaže Velimanović, bilo je teško pre svega u egzistencijalnom smislu. „I Dado Đurić je u Parizu najpre živeo pod stepenicama. Svi mi se u početku trudimo samo da preživimo. Mora nešto da se pojede, negde da se legne, makar u neki ćumez, a i to košta, da se nabavi umetnički materijal…Potrebna je ogromna moralna i sirova snaga da se ne prave kompromisi. Da se čovek ne zanese i ne izgubi, jer ako ćete da se bavite umetnošću, morate se svega odreći, da vas iskreno ne zanima ništa drugo: porodica, novac, uspeh, ljudi…. Ništa…Samo tako se može uspeti.“

Izložba Slike nade i beznađa nazvana je po istoimenoj slici. I na njoj i na izložbi ova dva pojma su u ravnoteži, tvrdi Velimanović, mada ja to ne vidim tako. „Nadu i beznađe primećujem i osećam, ali ni nada ni beznađe ne utiču na ono što ja radim, a to znači da uprkos njima uvek dajem svoj maksimum. Jedan dan je dobar, drugi loš, svejedno mora da se radi. Pa, pogledajte i sami, zar veseli purpurni balon koji lebdi u desnom uglu ove slike ne drži ravnotežu sa smeđom sumornom masom koja zauzima veći deo slike? Tako je i sa nadom i beznađem.“

Jedna od najstarijih slika na izložbi, Poslednji dan na zemlji je višeslojnog, teško dokučivog sadržaja, lazurna, obasjana nekom vanvremenom svetlošću, nežna, čini se da je autor hteo da kaže da je sasvim u redu otići odavde na neko bolje mesto, da je smrt lepa. Objašnjava da je „glavni junak slike gotovo neprimetan stari čovečuljak, vodi ga njegov takođe ostareli anđeo čuvar. Za trenutak su zastali da pogledaju slonove koji lete, i to je poslednji sekund života čoveka u materijalnom svetu. Iako je u mom stvaralaštvu mnogo simbola, leteći slonovi to nisu, oni ovde podvlače ono što je u umetnosti najlepše: da je sve moguće i samo onako kako to umetnik želi.“

purgatorijum: Purgatorijum iz 2008. godine, Velimanovićev zaštitni znak, nezaobilazno je platno na izložbi: prostire se duž celog zida galerije, dugo je devet metara i sklopljeno iz sedam delova. Rađeno je sedam meseci u boji umbre, i prosto vas napada telima koja se bore, guraju, padaju, nemim ribama i kostima. Kao da vrišti kako je nemoguće proći kroz Čistilište uz sve poznate i uvek prisutne ljudske mane: lenjost, lažljivost, požudu, bahatost, besramnost i nezajažljivost. Verujete li da svi ti gresi mogu biti oprošteni čoveku? – pitam autora. „Naravno da verujem, pa mi smo sada u Čistilištu, upravo smo na mestu gde bi trebalo da se poboljšamo. Da su ljudi uglavnom loši, neko je davno primetio – to piše na Apolonovom hramu u Delfima. Možemo da se popravimo, ali se to retko dešava. Ako posmatramo našu civilizaciju, ona ipak ide napred, umetnost može da poboljša svet i ja samo to i pokušavam da uradim. Nije borba beznadežna, vi ipak jednim malim promilom utičete na ljude oko sebe, i samo to je važno.“

početak umetnosti: Veliki formati više nisu odlika Velimanovićevog slikarstva. „Oslobodio sam platna suvišnih detalja, koristim mnogo manje formate zato što sam se promenio. Kada si mlad, misliš da si važan, ali tokom sazrevanja shvatiš da si nebitan i sitan. Umetnost je toliko velika da ti moraš da se sniziš, svedeš, zato sam i slike pročistio. To je početak mudrosti, da naučiš da ćutiš, jer ako stalno govoriš, ponavljaš ono što znaš, a tek kada počneš da slušaš druge, nešto i naučiš.“ Ulje manjeg formata Portret mrtvog prijatelja je, kaže Velimanović, trenutak odlaska, nestajanja. „Odlazak prijatelja nije neminovno smrt. Nije loše preći iz materijalnog sveta na neko uređenije mesto. Naše je dok smo ovde da iskoristimo vreme koje nam je dato na najbolji način, jer ono je omeđeno, limitirano. Žalosno bi bilo da čovek pred svoj kraj zaključi da je mogao više i bolje, a nije zato što je bio lenj.“

Žene se retko pojavljuju na slikama Zorana Velimanovića, jedna je u priči o Adamu i Evi, sa tri lica zbog čega tumačim da je dvolična, a Adam puten sa grozdom u preponama i rasporenim trbuhom i grudima iz kojih su izletele ptice. Tu više nema pesme, šta mu se desilo? „Za Adama je kasno, trebalo je na vreme da misli. Da je razmišljao svojom glavom, čitavom ljudskom rodu bi možda bilo bolje, još bismo sedeli u Raju. Ali tada ništa ne bi imalo smisla, sve što je prethodilo čovečanstvu moralo je da se desi, da se ljudska civilizacija kreće, uči, raste. Slika Adam i Eva je kritika našeg dalekog pretka.“

Delovi nekih slika su neslikarski materijali. „Reč je samo o proširenim vidicima. Bilo da su metal, drvo, tkanina, papir, konoplja, peteljke trešnje, kašike, brave, životinjske lobanje…Koristim ih samo kada nepogrešivo osetim da njima mogu da zamenim boju, pod uslovom da prate moju ideju. Ako mi je potrebna crvena, upotrebim esker i stvorim isti utisak. Spojiti nespojivo, nešto što nikada nije moglo da bude zajedno, zar to nije magija. Umetnost nije naivna, ona je muka, kidanje. Stvaranje je patnja i nije poenta da se u tome uživa nego da se uči.“

Objašnjava da je i sa skulpturom, dakle, izlaskom u prostor, „isto kao sa onim šrafom i crvenom bojom. Zamisao traži pravi put da se iskaže. Neke ideje se najbolje ispolje kroz skulpturu. Materijalne stvari propadaju, ljudi ih odbacuju, a ja volim da ih nađem, spojim i dam im novi život. Kao što je majstor Đepeto učinio sa Pinokijom: nešto se desilo i drveni lutak je oživeo. Tako i moje ribice, davno mrtve, davno nestale, samo je trebalo da ih ja nađem igrom slučaja i dobile su drugačiji kraj. Ne brinem se za budućnost takvih radova, siguran sam da će svi naći svoje mesto. Neko će ih zapamtiti, a neko postaviti u svoj prostor.“

Velimanović kaže da su mu ciljevi harmonija, dobro, svetlost, lepota, mir, red, ravnoteža… Deluje kao da je reč o katarzi do koje dolazi dok mukotrpno nedri slike i skulpture, pa potom taj isti efekat izazove kod publike, što jeste najvažnija uloga umetnosti bilo da je lepa ili ružna, da posmatrača ne ostavi ravnodušnim. „Ja sam kao neko prozorsko staklo, kako se svetlost prelama, takav efekat stvara sa druge strane. Kada bi ljudi umetnost shvatali ozbiljnije, ne bi bilo ovoliko gluposti, patnje i jadnika oko nas. Svako doživi moja dela na svoj način, zavisi od emocija, znanja i iskustva, reakcije su burne, neki i plaču. Ne pate oni zbog mog bola, nisam ja važan – ni ime ne mogu tačno da mi zapamte. To meni i nije važno, bitna je energija koja je proizvedena između mojih slika i njih. Ona će večno da traje.“

Tokom razgovora, nekoliko puta je ponovio da je najsrećniji kada se osami u svom ateljeu, gde mu niko ne smeta, ne zapitkuje o novcu, politici, ljubavi. Ima li umetnik pravo da se izoluje, da u ateljeu nađe otklon od društvenih zbivanja i politike, i da svojim stvaralaštvom ne kritikuje svakodnevicu koja mu se, hteo on to ili ne, umeša u život i zagorčava ga. „Ja se sa četkom u ruci mešam u politiku svaki dan. Kada bi političari pogledali to što činim i čuli nas o čemu pričamo, ne bi radili to što rade, ne bi ni želeli vlast“, kratko kaže o tome.

Dok po treći put odlazim sa izložbe Zorana Velimanovića, stiže publika. Jedna devojka kleči pred slikom Poslednji dan na zemlji – moli se ili meditira. To do sada još nisam videla u našim galerijama, a dugo ni sama nisam toliko osetila i naučila kao od ovih slika nade i beznađa.