Logorske neveste i pogača s mapom Evrope

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Adresa, Čovek, Inventar, Karta u jednom pravcu, Sigurna zemlja, Prijatelji, Tuga, Zakon, Žudnja za životom, samo su neki od termina kojima je više od 30 umetnika i aktivističkih grupa stvorilo Rečnik migracija na izložbi posvećenoj devedesetim godinama prošlog veka, nedavno otvorenoj u Muzeju Jugoslavije, to jest obnovljenom zdanju ovog kompleksa – u Muzeju 25. maj. Autorke izložbe Ana Panić i Simona Ognjanović kažu da je cilj izložbe mapiranje različitih formi angažmana u polju umetnosti, kroz koje su adresirani najrazličitiji problemi uslovljeni upravo migracionim procesima u pomenutoj deceniji. Rečnička struktura alternativnog pojmovnika nasuprot dominantnim javnim diskursima o migracionim problemima zadržana je i u samoj organizaciji izložbe, koja je podeljena po celinama. Ana Panić kaže kako je ideja bila da prostor ne bude opterećen nadinterpretacijama, već da se posetilac slobodno kreće kroz mrežu termina birajući reči koje su mu najzanimljivije.

„Svaki rad ima svoj pojam koji je umetnik izabrao i napisao izjavu za njega, a lakši uvidi u kompleksnost problema migracija potpomognuti su grupisanjem radova u šest celina koji počinju odeljkom Lica i stvari, nastavljaju preko segmenata Režim (ne)kretanja, Režim stanovanja, Odluke i prisile, Susreti / mreže solidarnosti, do dela Narodi i teritorije gde su predstavljeni i radovi koji ne pripadaju samo 90-im nego i vremenu nakon njih, a pojedini su producirani specijalno za ovu priliku“, objašnjava sagovornica „Vremena“.

Prva celina Lica i stvari doslovno prikazuje lica ljudi koji su otišli ili predmete koje su oni ostavili ili poneli sa sobom u inostranstvo. Rad Dušice Dražić upravo govori o tome i o šest različitih predmeta koje je sakupila od ljudi koji su otišli u Holandiju. Nisu to neke posebne stvari, ali svaka od njih je simbol neke lične istorije njihovog vlasnika. To su, recimo, turpija za nokte ili Elanove skije koje je jedan od umetničinih prijatelja izneo iz zemlje pod izgovorom da ide na skijanje, a zapravo sa jasnim ciljem da se nikad ne vrati u Srbiju. Vladimir Radojčić, koji je ranih 90-ih otišao u Ameriku i koji i danas živi i radi u Njujorku, pre polaska u beli svet napravio je seriju polaroida na kojima je slikao samog sebe dok nosi kozmetičku masku na licu ispod koje pravi živu mimiku. Na taj način on je propitivao identitet migranta, da li ga on, kud god da krene, nosi sa sobom ili ga možda nepovratno gubi potpunom asimilacijom tako neophodnom da bi se neko ko ode na drugi kraj sveta osećao kao kod kuće. Da li je moguće živeti transmigrantski identitet, biti istovremeno i tamo i ovde, samo su neka od pitanja na koja ovaj umetnik skreće pažnju i koja su nastavila da ga zaokupljaju i u novom okruženju. Naime, Radojčić je nastavio da fotografiše ljude koji pristižu u Ameriku i napravio seriju polaroida od kojih je njih 83 predstavljeno na izložbi. Ovi snimci su urađeni u maniru policijskih fotografija i ispod svake stoji metalna pločica sa imenom i prezimenom i podacima o tome kada je osoba sa snimka otišla iz zemlje i šta je njegovo ili njeno zanimanje.

„Deluje jako bolno kad vidite taj broj ljudi. Uglavnom su to reditelji, slikari, fotografi. Svi oni su otišli iz istih razloga“, bežeći od rata, siromaštva i svega što je počelo da se dešava u Jugoslaviji – podseća Ana Panić.

foto: nemanja knežević

U celini Režim (ne)kretanja radove su izložili Goranka Matić, Asocijacija apsolutno i Tanja Ostojić s njenim poznatim projektom „Tražim muža s pasošom EU“, koji je sada zapravo prvi put izložen u celini. U početnoj fazi ovog rada 2000. godine umetnica je objavila oglas na sajtu Remont asocijacije sa svojom fotografijom i zahtevom u strogo poslovnoj formi da traži muža u Evropskoj uniji. Na fotografiji je Tanja snimljena u maniru logorske estetike budući da je na njoj gola, obrijane glave i praznog izraza lica što je u potpunoj suprotnosti sa uobičajenim aranžmanima slika nevesta. Naime, kako objašnjava Ana Panić, slike ruskih i azijskih nevesta takođe podrazumevaju priličnu obnaženost, ali se one fotografišu s osmehom na licu kako bi privukle pažnju muškaraca.

„Ogoljena estetika Tanje Ostojić govori o tome da ona nema želju da se dopadne, da njen zahvat dolazi iz rodne i biopolitičke pozicije, da demonstrira položaj žene kada se potpuno ogoli“, ističe Ana Panić.

Tanjina fotografija se brzo proširila, pa se i pojavila u časopisima na nemačkom govornom području. S druge strane, i njoj su preko mejlova (više od 500) stizali odgovori u kojima joj je nuđeno sve i svašta, što je dokumentovano na izložbi. Konačno, Tanja je za muža izabrala kolegu, umetnika Klemensa Golfa koji je njenu sliku video u umetničkom časopisu, a rad je tada ušao u svoju performativnu fazu. Video prati mladence koji su se susreli u parku Muzeja savremene umetnosti na Ušću i nakon toga otišli u opštinu gde je obavljen čin venčanja.

„Sve se dešavalo pred pravim matičarem“, kaže Ana Panić dodajući da je umetnica imala i kumove – umetnicu Jelicu Radovanović i umetnika Dejana Anđelkovića, a zanimljivo je bilo pogledati koliko je upravo u ovoj fazi rada naglašen taj administrativni čin iako je matičar sve vreme pokušavao da napravi nešto više od toga. Recimo, kad je rekao „poljubite mladu“, oboje su istakli da to ne žele, nisu imali ni burme jer one nisu bile obavezne, a kad su mladoženju upitali da li će slušati svoju zakonsku ženu, odrično je odgovorio namerno izigravajući zakon“, priča Ana. „Jedini venčani poklon mladencima bila je pogača sa mapom Evrope, koju je napravila umetnica Jelica Radovanović i koju je mlada pojela. Za potrebe aktuelne izložbe, Jelica Radovanović umesila je novu pogaču. Ovog puta sa mapom sveta na njenoj kori. Nakon svega, Tanja nije čak ni uspela da dobije državljanstvo nego kratkoročnu vizu, pa radnu dozvolu i nakon 2005. došlo je do razvoda to jest divorce party-ja. Ceo rad se završava sjedinjavanjem materijala koji je prikupljan od 2000. do 2005. godine, a Tanja Ostojić je tek nedavno dobila državljanstvo za sebe i svog sina“, ispričala je Ana Panić.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

U celini Odluke i prisile posebno je upečatljiv rad Grupe Škart koji govori o donošenju odluka u kriznim uslovima. Reč je o grafičkoj noveli Rat koji potpisuju dvojica prijatelja Đo i Đu. Đo je Đorđe Balmazović iz Škarta koji je izbegao mobilizaciju, a Đu je njegov prijatelj Saša koji je otišao u rat, ali je nakon toga zauvek emigrirao u London. Kroz ceo strip njih dvojica vode razgovor o svojim odlukama, o hrabrosti, kukavičluku, herojstvu, pojmovima koji su i danas aktuelni u javnim diskursima.

„Svakodnevno gledamo tu dilemu. Primeri uzbunjivača Aleksandra Obradovića, progonjene Marije Lukić, novinara koji pišu kritički protiv režima, recimo, primeri su hrabrosti. Poltroni, aparatčici, preletači, ponizne sluge vlasti, primeri su kukavičluka. Vlada dosad neviđeno ulizištvo. Tih primera ima milion, od ogromne većine medija do armije partijskih ‘vojnika’“, kaže Đorđe Balmazović uz konstataciju da ovde i sada „kukavičluk cveta“. „Najgori su mi oni koji imaju mnogo i, uprkos tome, pristaju na poltronstvo da bi sačuvali svoj komfor. Đon-obraz – odličan izraz – zamišljam sliku…“, konstatuje Balmazović. Prema njegovim rečima, prijateljstvo sa Sašom nikada nije dovedeno u pitanje.

„Obojica smo shvatili besmislenost tog rata još na početku. I sada imamo skoro isto mišljenje o tome. Jedina je razlika bila što se on odazvao pozivu na mobilizaciju (iz razloga navedenih u knjizi), a ja nisam. Treba napomenuti da je on imao nesreću da su ga zvali među prvima, krajem leta, a ja sreću da su me zvali oko mesec dana kasnije, kada je jesen počela i kada je već bilo jasno da se veliki broj ljudi neće odazvati“, priseća se Đorđe Balmazović.

O prijateljstvu i ljudima koji odlaze govori i rad Goranke Matić na koji su, prema rečima Ane Panić, posetioci imali posebno dirljive reakcije.

„Ljudi su se prisetili istih tih scena, sankcija i vremena kada ovde ni avioni nisu leteli i kada su ljudi odlazili u svet ispred Hotela Slavija gde su bili autobusi koji su one koji odlaze prevozili do aerodroma u Budimpešti“, kaže sagovornica „Vremena“ i skreće pažnju da je najosetljivija zona izložbe u celini pod nazivom Narodi i teritorije.

„To su makronarativi posvećeni takozvanim velikim temama, istorijskim narativima, mitovima koji su mogli da dovedu do svega onoga što se tokom devedesetih ovde desilo. U tom delu se govori o Evropskoji uniji, o Kosovu, jugoslovenstvu, pitanjima koja su i dalje bolna. Ovde je izložen rad Čedomira Vasića Put u Oz, koji je prvi put izveden u Modernoj Galeriji u Pančevu. Tada je ceo izlagački prostor bio ispunjen zemljom s putem od cigli u obliku znaka beskonačnosti i na njegovom kraju teodolit. Kada se pogleda kroz sočivo ove sprave, na suprotnom kraju sale se vidi monitor na kojem je prikazana čuvena slika Seobe Paje Jovanovića onakva kakvu je znamo, ali i slika tog istog pejsaža samo bez ljudi.“

Zlokobno smenjivanje ova dva prizora podsvesno se odvija u našim glavama i danas, a izložba Devedesete – Rečnik migracija u Muzeju Jugoslavije samo nas nemilosrdno iznova podseća na to.