Nisam važan ja, već Fiskalni savet

„Poslednjih osam godina državne institucije Republike Srbije pod pritiskom Srpske napredne stranke su jedna za drugom odustajale od svoje Ustavom zagarantovane nezavisnosti i stavljale se pod kontrolu partijske centrale SNS-a. Trend je nastavljen i u protekloj godini. Jedina državna institucija koja se oduprla svim političkim naletima i sačuvala nezavisnost i integritet je Fiskalni savet pod rukovodstvom profesora emeritusa Ekonomskog fakulteta u Beogradu Pavla Petrovića. Pavle Petrović je, ne obazirući se na lične posledice, unapredio instituciju Fiskalnog saveta, sačuvao njegovu nezavisnost i ličnim primerom pokazao kako bi trebalo da se ponaša svako ko je stupio u državnu službu“, piše u odluci uređivačkog kolegijuma nedeljnika „Vreme“ da predsednika Fiskalnog saveta izabere za Ličnost godine 2020.

Izveštaji Fiskalnog saveta su za javnost – naročito za novinare – od 2011. godine i početka rada ovog tela bili dvostruko korisni. Sa jedne strane, bili su i jesu nepristrasan, argumentovan prilog o stanju javnih finansija. Sa druge, to su svojevrsni udžbenici o principima na kojima bi trebalo da se temelji država. Ili, kraće: na šta bi država trebalo, a na šta ne bi trebalo da troši pare građana, i zašto.

Kako su ove teme jedno od centralnih mesta propagande vladajuće stranke, tako su i napadi na izveštaje Fiskalnog saveta (koji su profesionalni i samim tim ne sadrže „zašećerenu“ i „ružičastu“ verziju stvarnosti) i ličnosti koje Savet vode postajali poslednjih nekoliko godina sve češći i bezobzirniji. A profesor Pavle Petrović je, kao predsednik Saveta, pred Skupštinom branio i ove izveštaje i ceo Fiskalni savet od niskih udaraca i optužbi koje su dolazile od poslanika vladajuće većine, isto onako kako su pisani i izveštaji – nepristrasno, precizno, argumentovano, nijednog trenutka ne zalazeći na teren politike.

To je strana profesora Petrovića koju je javnost mogla da vidi. Ovde, međutim, Pavle Petrović za „Vreme“ govori o strani koja je do sada bila slabo poznata javnosti – o detinjstvu, majci, ocu, porodici, studentskoj pobuni 1968, propuštenim prilikama za uređenje države, saradnji sa Dragoslavom Avramovićem, prijemu u Srpsku akademiju nauka i umetnosti…

Ovo je njegova priča.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

DETINJSTVO

Kao malog čuvala me je baka Draga, očeva majka, koja je živela s nama. Bila je snažna žena, mnogo toga je u životu prošla, ali se nikad nije žalila. Otac je bio na nju. Pevala mi je, imala je divan glas, sećam se:

„Kreće se lađa francuska sa pristaništa solunska,
Lađa se kreće ima trem naiće švapski sumaren.“

Moj deda, njen muž, prešao je Albaniju kao običan vojnik. Živeli su u Kragujevcu, gde je deda imao kamenorezačku radionicu. Čim su moj otac Dušan i njegov brat malo stasali, počeli su u njoj da rade. Ali tada, 1930-ih, bila je velika ekonomska kriza, pa su više bili bez posla nego što su radili. Posle nam je, sestrama i meni, otac pričao da mu je, uprkos svemu što je u životu doživeo – surovo ratovanje kao i neposredno učestvovanje u gotovo svim prelomnim događajima posleratne Jugoslavije – kao najveći strah ostao taj strah iz mladosti da će ostati bez posla.

Očeva porodica je bila velika, sedmoro dece, a baka je bila njen stub. Oktobra 1941. deda i najmlađi sin Ivan su streljani u Kragujevcu. Ivan je tada imao 17 godina i ležao je kod kuće bolestan. To je jedini put da sam ja čuo da se baka žali i prebacuje sebi što ga nije sklonila i sačuvala. Posle je baka, sa ćerkama, bila u logoru Banjica, dok je moj otac, sa 27 godina, dizao ustanak u Šumadiji. Ime Pavle sam dobio po partizanskom imenu svoga oca.

Majka Vuka je između dva rata došla kod svog teče u Beograd, iz Gornjeg Milanovca. I njen otac je prešao Albaniju – ni tog dedu nisam nikad upoznao. Majka je završila čuvenu Drugu žensku gimnaziju u Beogradu i počela da studira englesku književnost neposredno pred rat. Na početku okupacije, uhapsila ju je specijalna policija zbog njenih ideja i delanja. Spasao ju je teča, pre nego što je Gestapo preuzeo specijalnu policiju.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Posle rata se srela sa mojim ocem i diplomirala. Kada sam imao petnaest godina odvela me je u Englesku. Dva meseca sam proveo u jednoj državnoj školi na periferiji Londona i živeo u engleskoj porodici. Gledajući unazad, mislim da je to bila jedna od prekretnica u mom životu – naravno, toga tada nisam bio svestan. Posle toga me je uvek nešto vuklo da idem u „veliki svet“: kao student sam bio dva meseca u Dablinu na praksi, u za mene egzotičnoj sredini te 1968. godine. Nakon toga proveo sam godinu dana u Mančesteru na magistarskim studijama, a kasnije preko tri godine na vrhunskim američkim univerzitetima. Predavao sam u dva navrata i u Etiopiji na Univerzitetu Adis Abeba, u okviru tehničke pomoći naše države.

Detinjstvo sam proveo između Partizanovog i Zvezdinog stadiona, što je tada, 50-ih, bila prava periferija. Društvo je bilo raznovrsno – družio sam se sa starijom braćom mojih vršnjaka, koji su me svuda vodili sa sobom. Naravno, fudbal je bio naša opsesija – navijao sam za Partizan i bio sam u manjini. Prvo su nam zvezdaši „pili krv“ sa Šekularcem i Borom Kostićem, onda mi njima sa „Partizanovim bebama“, koje su kasnije došle do finala Kupa šampiona. Kao neki bljesak pamtim Miloša Milutinovića, „plavu čigru“, mislim najraspevanijeg fudbalera 50-ih.

U tom mom šarenom društvu mnogi nisu išli na studije, a oni koji jesu po pravilu su padali prvu godinu i dugo studirali. Zbog toga sam i ja, iako odličan đak, dugo strahovao da li ću uspeti da završim tu prvu godinu.

ROARING SIXTIES (PROCVETALE ŠEZDESETE)

Ovako nobelovac Štiglic naziva devedesete godine prošlog veka u Americi, a ja sam tako doživljavao šezdesete u Jugoslaviji. Dakle, kao period velikog uspona i, povezano s tim, velikih očekivanja. Kada rastete, to je podjednako uzbudljivo i lepo bez obzira da li je to sa američkog nivoa u devedesetim ili jugoslovenskog u šezdesetim. Bar sam ja sam tako osećao. Ali sam se i dugo pitao da li ja to samo projektujem svoje sazrevanje i rast na društvo – u toj deceniji sam završio gimnaziju i fakultet. Onda sam skoro pročitao knjigu Radine Vučetić Koka–kola socijalizam, koja je potvrdila moj doživljaj šezdesetih u Jugoslaviji. Ako vas interesuju šezdesete, pročitajte tu knjigu, odlična je.

Sećam se otvaranja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu 1965. godine – neverovatna arhitektura i postavka, ali pre svega i značajna istraživačka institucija. Miodrag B. Protić, njegov direktor i osnivač, pre toga je proveo duži period u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku (MoMA) i preuzeo njihov koncept. Pričao nam je, bio je naš kućni prijatelj, kako se osećao ravnopravno sa ljudima iz MoMA i da su ga oni tako i tretirali. Početkom 60-ih su širom otvorena vrata najboljih svetskih univerziteta mojim budućim profesorima ekonomije, a tako je bilo i u svim drugim oblastima. Posle, 70-ih pa nadalje, to se naglo promenilo.

Bez zle namere, bilo bi lepo skupiti šta se i kako tada gradilo, od zgrade Muzeja preko različitih spomen-obeležja i uporediti sa ovim što se gradi poslednjih deset godina. Moj izbor iz tog perioda bio bi skroman krajputaš u selu Božurnja kod Topole, na kome su stihovi Vaska Pope:

Ljubiš li stopalom zemlju ovu – dođi,
gaziš li je – vrati se,
putniče.

Zašto tako ne može i sada?

Naravno, tu su i studentske demonstracije iz 1968. Bio sam na kraju treće godine studija i moja generacija ih je vodila – stariji su već razmišljali o poslu, a ostali su bili mlađi. Bio sam u akcionom odboru demonstracija na Ekonomskom fakultetu koji su činili i studenti i profesori. Različita su sećanja, ali meni navire govor našeg profesora Nikole Čobeljića. Bio je čovek od integriteta, odličan ekonomista – glavni planer zlatnog doba planiranja u Jugoslaviji u drugoj polovini 50-ih, kasnije i akademik. Govor je završio stihovima Maksima Gorkog (Priča o Sokolu): Ludosti hrabrih mi pevamo himnu. / Ludost hrabrih, eto mudrosti života.

Ipak, s vremenom ti događaji mi otkrivaju i svoje drugo lice, mada su se i tada nama, mladim ekonomistima sklonim tržištu, neke proklamacije činile čudnim. Naknadno čitam sećanja Mihajla Markovića, vođe demonstracija na Filozofskom fakultetu, kako ushićeno kaže: srušili smo privrednu reformu (iz 1965).

Reforma iz 1965. je bila, mislim, odlučujući i hrabar pokušaj da se jugoslovenska privreda prevede u tržišnu. Možda smo tada imali šansu kao i Kina 1980, koju je ona, za razliku od nas, iskoristila i već četrdeset godina beleži neverovatan rast. Mada, s druge strane, možda bi reforma propala i bez studentskih demonstracija, zbog traumatičnih posledica koje je izazvala. Knjiga Dragoslava Mihailovića Petrijin venac (i film Srđana Karanovića) o zatvaranju rudnika uglja Resavica govori o toj reformi iz ljudskog ugla. Opet, iste patnje doživela je Engleska u 80-im, kada je Margaret Tačer zatvarala svoje ugljenokope i reformisala britansku privredu. I uspela je, mislim, da tu privredu učini prosperitetnom posle tri decenije nazadovanja. Da li mora tako surovo, ne znam. Ali i to da sada, 2020, posle 55 godina, Resavica još radi tako što godinama iz budžeta dobija deset hiljada evra po zaposlenom, predstavlja uludo bacanje novca. Te 1968. sreo sam Veru, i do danas smo ostali zajedno. Posle su se rodili Iva i Dušan.

AKADEMSKI PUT

U 70-im sam magistrirao, doktorirao i počeo da predajem na Ekonomskom fakultetu. Od mojih učitelja snažno se izdvaja Ljubomir Madžar; kada sam ga upoznao bio je mladi docent, prvi sa tehničkim znanjima ekonomske nauke. On sam je bio đak verovatno najboljeg, i u svetu priznatog, ekonomiste bivše Jugoslavije, Branka Horvata. Madžar je mojoj generaciji i onima posle mene otvorio put u savremene ekonomske discipline: modele privrednog rasta, mikroekonomiju, ekonometriju i druge. Kod njega sam, kao i mnogi drugi, magistrirao i doktorirao. Tada smo se teorijski razlikovali – ja sam vukao ulevo prateći školu sa Kembridža: Džoana Robinson, Pjero Srafa itd., a on osnovni tok u ekonomskoj nauci tada. To, međutim, nije bila smetnja ni za moj magistarski, ni za doktorski rad. Uprkos našim razlikama, Madžar me je snažno podržavao dokle god je rad bio rigorozno izložen i imao odgovarajući naučni doprinos.

Mislim da je moj doktorat, koji je objavljen kao knjiga, i danas, posle 40 godina, interesantan i značajan. Radeći dalje na rezultatima iz njega, objavio sam tri rada u međunarodnim časopisima, što je bila apsolutna retkost za ekonomiste 80-ih godina u Jugoslaviji. Jedan od tih radova, o Marksovoj teoriji radne vrednosti na kojoj počiva njegova teorija eksploatacije, jeste moj rad sa najvećim brojem citata – više od 100. Iako rad ima očigledne ideološke implikacije, on predstavlja empirijsko ispitivanje urađeno složenim postupkom priznatim u ekonomskoj nauci. To, a ne implicitni vrednosni stav, obezbedilo je publikovanje rada i njegov život do današnjih dana. Čudan je i lep osećaj kada i danas na Google Scholaru dobijete poruku da je vaš rad neko citirao, od Južne Amerike preko Kine do zapadnih univerziteta. Sada, povremeno, imam osećaj da se oni pozivaju na nekog drugog čoveka.

Sredinom 80-ih proveo sam godinu i po dana na izuzetnim američkim univerzitetima Kornelu i Prinstonu, članovima Lige bršljana (Ivy League). Sa mnom je bila i porodica, Dušan tada polazi u prvi razred, bez znanja reči engleskog, a Iva u šesti. Vera, matematičar, bila im je glavna potpora u učenju i obrazovanju, tada a i do kraja školovanja. To mi je olakšalo i omogućilo da se posvetim svojim istraživanjima.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Kasnije su Iva i Dušan završili studije u Americi i dugo radili van zemlje – Iva u Atlanti i Njujorku, a Dušan u Londonu. Vera im se potpuno posvetila, pa su oboje uspeli da se upišu na dobre univerzitete i dobiju stipendije. Moji akademski boravci u Americi preplitali su se sa Ivinim, prvo sam predavao, u jesen 2000, u Atlanti gde je ona radila, a onda smo kasnije, nezavisno, svako svojim putem, došli do Harvarda. Ja na ekonomiji, a ona je, s druge strane reke, bila na Harvardskoj poslovnoj školi (Harvard Business School). Kada je Iva magistrirala na toj školi 2004, pridružila nam se Vera, pa smo otišli u Kaliforniju da proslavimo: prošli smo pacifičku obalu kolima od San Dijega do San Franciska. Dušan je tada radio u banci u Londonu – neko je morao i da zarađuje. Sada su Iva i Dušan u Beogradu; Iva radi u nevladinom sektoru, a Dušan, posle petnaest godina veoma uspešne bankarske karijere u Londonu, traži nove izazove.

Moje akademsko iskustvo na američkim univerzitetima bilo mi je neprocenjivo. Tokom mog prvog boravka u Americi, sredinom 80-ih, imao sam sreću da se nađem u središtu kada su činjeni prvi, početni prodori u jednoj oblasti ekonometrije, disciplini kojom sam se i sam bavio. Posle skoro dvadeset godina, za te rezultate je dodeljena Nobelova nagrada iz ekonomije. Ovi prodori u ekonometriji bili su u sledećih dvadeset godina glavna metodološka osnova mojih istraživanja, koja su rezultirala radovima objavljenim u prestižnim međunarodnim časopisima.

A ekonomski, ovi radovi su istraživali visoku inflaciju i hiperinflaciju: njihove uzroke, interakciju sa novcem (ponudom i tražnjom) i deviznim kursom. Interesovanje za inflaciju potiče od toga što sam dugo živeo s njom, prvo sa visokom inflacijom tokom 80-ih koja se završila kratkom hiperinflacijom 1989, a potom i sa hiperinflacijom u Srbiji 1992–1993, jednom od najekstremnijih u istoriji. U potonjem slučaju „poklonjen mi je eksperiment“, koje ekonomisti, za razliku od prirodnih nauka, ne mogu da prave. To mi je omogućilo istraživanje i rezultate koji su imali opšti značaj, prevazilazeći daleko priču o hiperinflaciji u jednoj zemlji.

Godine 1990. i 1991. dobijam poziv Švedske kraljevske akademije nauka da predložim kandidate za Nobelovu nagradu iz ekonomije. Ne znam kako je ovaj poziv došao meni, mada sam već do tada imao nekoliko objavljenih radova u međunarodnim časopisima. Pretpostavljam da su hteli da dobiju predloge i iz ovog dela sveta, a tada je Jugoslavija još nešto značila.

CES MECON I AVRAMOVIĆ

CES Mecon smo 1992. osnovali Zvonko Nikezić, moj prijatelj još od studenskih dana, i ja. Već na samom početku našeg rada pozvao nas je Oskar Kovač, potpredsednik vlade Milana Panića, da uradimo stabilizacioni program sa kojim bi se Vlada obratila MMF-u za pomoć, u okviru šireg plana da se Srbiji skinu tada uvedene sankcije. Kada smo u jesen te godine završili predlog programa, Panić, koji je bio poslovan čovek a ne makroekonomista, zatražio je mišljenje svog prijatelja, poznatog stranog maroekonomiste. Naš predlog je odlično prošao recenziju, ali ne i Panić, koji je decembra 1992. izgubio na izborima od Miloševića.

Priča o CES Meconu tokom 90-ih, kada sam ja bio u njemu, meni je važan i drag period i vredi da bude ispričan drugom prilikom. Sada bih samo rekao da su tada mladi saradnici CES Mecona kasnije došli na listu „ko je ko“ u srpskoj ekonomskoj nauci. Šestoro njih su kasnije postali profesori na Beogradskom univerzitetu, a jedna saradnica, Snežana Stoiljković, o kojoj se u Srbiji malo zna, postala je jedna od potpredsednika Svetske banke u Vašingtonu. To je najviša funkcija koju tehnokrata može da dobije u toj banci (predsednika Banke bira predsednik SAD).

U CES-u smo u jesen 1993. radili, paralelno i nezavisno od Avramovića, program za obaranje hiperinflacije – naš se bazirao na naglom zaustavljanju štampanja novca, a njegov na fiksiranju kursa dinara. Oba tipa programa su ravnopravno tretirani u ekonomskoj literaturi, i koristili su se za zaustavljanje brojnih hiperinflacija. Gledano unazad, u slučaju Srbije, Avramovićev pristup se pokazao kao ispravan.

U jesen 1994, posle devet meseci stabilnosti, dinar je prvi put bio uzdrman. Tada se, već kao guverner Narodne banke, Avramović obraća CES-u za savet, i mi mu pravimo program mera koji on prihvata i primenjuje. Od tada počinje naša saradnja – intenzivna, produktivna i prijateljska. Nakon Dejtonskog sporazuma novembra 1995, Avramović izlazi sa Programom 2, koji treba temeljno da reformiše privredu Srbije, i u njegovoj izradi CES takođe učestvuje. Sećam se da nas je decembra te godine zvao iz bolnice, gde je ležao, da nas pita za savet šta da radi sa kamatnom stopom Narodne banke – brzo smo uradili analizu, pre svih Boško Živković, i poslali mu predlog koji je prihvatio i primenio.

I nešto sasvim lično iz tog perioda. Avramović, tada dopisni član SANU, pozvao me je 1995. i rekao da hoće da me predloži za člana Akademije. Imao sam već objavljene radove u inostranstvu, što me je tada izdvajalo od drugih ekonomista, ali sam imao samo 48 godina. Stoga sam se odupirao, ali je Avramović insistirao. I prošao sam neslavno. Javio mi se posle da se izvini jer nije mogao da prisustvuje sastanku odbora SANU kada se o tome odlučivalo, i da obrazloži svoj predlog. I tada, kao i sada, mnogo mi je više značilo što je Avramović mislio da zaslužujem članstvo u SANU nego neprijatnost što sam glatko odbijen.

PROGRAM REFORMI IZ 2000.

Novembra 1999. Avramović me poziva da za Savez za promene, u njegovo ime, okupim ekonomiste i da napravimo program ekonomskih reformi za period posle očekivanih političkih promena u Srbiji. Nisam lako prihvatio ovu ponudu – bila su gadna vremena. Sigurno to ne bih učinio da nisam dobio snažnu podršku od Zvonka i ostalih iz CES-a, koji su prihvatili da se uključe. Naravno da je saradnja sa njima morala da bude izvan CES-a, u protivnom bi on bio „zbrisan“. Tada sam i formalno otišao iz CES-a, a kasnije me je profesionalni put odveo na drugu stranu.

Avramović je ubrzo otišao na lečenje u Ameriku, tako da smo radili bez njega. Bilo je angažovano oko 30 domaćih ekonomista i pet-šest iz inostranstva. Glavni teret je pao na mene i Milojka Arsića, pametnog, mladog čoveka punog snage. Bez njega ne bih uspeo u ovom poduhvatu. Sa Milojkom sam počeo da sarađujem 1988. godine, kada je on još bio student, a naročito intenzivno tokom 90-ih. Do današnjih dana smo ostali prijatelji i saradnici. Mislim da je on jedan od najtalentovanijih ekonomista sa kojima sam radio i čovek sa integritetom – znam to jer sam s njim prošao kroz mnoge prelomne događaje tokom ovih 30 godina.

Juna 2000. Avramović se vratio iz Amerike, i ostao mesec dana. Tada smo, uz njegove sugestije, u osnovi zaokružili program reformi i stavili ga na raspolaganje Savezu za promene. Posle toga je on ponovo otišao na lečenje u Ameriku i nije se više vratio. I ja sam uskoro pošao za njim u SAD, da te jeseni predajem na univerzitetu u Atlanti.

Našu analizu srpske privrede i javnih finansija s kraja 90-ih, datu u okviru programa koji smo uradili, koristila je misija MMF-a kada je, neposredno posle oktobarskih promena 2000, došla u Srbiju. Kasnije su mi rekli da im je to bio osnovni izvor za dijagnosticiranje problema u privredi Srbije. Utvrditi, precizno, stanje javnih finansija u Srbiji krajem 90-ih bilo je praktično nemoguće – najveći deo državnih prihoda i rashoda je bio u sivoj ili crnoj zoni. Tek manji njihov deo prolazio je kroz budžet. Stoga se tada nije znalo ni koliki je stvarni problem javnih finansija Srbije, odnosno „rupa“ u njenom budžetu. A od gašenja najvećeg požara – stabilizovanja državne kase – moralo se prvo krenuti da bi se onda ostale reforme mogle primeniti.

I sa ove vremenske razdaljine mislim da su Milojko Arsić i drugi tada učinili neverovatan profesionalni podvig, istraživši i složivši dovoljno precizno stanje u javnim finansijama Srbije, i tako su omogućili početak njihove reforme i ozdravljenja 2001. i 2002. godine. Tih godina su i sami neposredno, u Ministarstvu finansija, radili na tim reformama. Naš program je, takođe, temeljno istražio problem javnih i velikih državnih preduzeća i predložio odgovarajuće reforme. Nešto se od toga tada, početkom 2000-ih, i započelo, ali me je taj problem, mnogo kasnije, sačekao u Fiskalnom savetu, i tu je još uvek, dobrim delom, pred nama.

SANU I PROFESOR EMERITUS

Kada sam, posle 40 godina provedenih na Ekonomskom fakultetu, penzionisan 2015. godine, moje kolege su me predložile za profesora emeritusa, a Senat Univerziteta potom i izabrao. To mi je drago priznanje dobijeno od ljudi sa kojim sam toliko dugo radio, tim pre što sam prvi profesor, i za sada jedini, koji je dobio ovo priznanje na Ekonomskom fakultetu. Zvanje nije samo ceremonijalno, jer podrazumeva aktivnosti na doktorskim studijama, kao predavača i mentora doktorskih disertacija, što i sada jesam.

Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala me je za svog dopisnog člana novembra 2018, a predlog je potekao od mojih kolega iz Naučnog društva ekonomista Srbije i Srpske akademije ekonomskih nauka. Čudnom i lepom igrom slučaja, tokom moje prve godine u Akademiji navršilo se 100 godina od rođenja njenog člana Dragoslava Avramovića. SANU je prihvatila moj predlog da tim povodom organizujem konferenciju i okupim gotovo sve ekonomiste koji su sa njim sarađivali u raznim periodima tokom 90-ih, ali i tadašnje njegove kritičare. Izloženi radovi su analizirali srpsku hiperinflaciju: njene uzroke i dinamiku, zatim kako ju je on spektakularno zaustavio i najzad njegov neuspešan pokušaj da reformiše srpsku privredu, koji je presečen njegovom smenom. Radovi imaju istraživački značaj, ali još više politekonomski, jer daju svedočenja profesionalaca koji su bili neposredni akteri tog poduhvata. Mislim da će to biti od velikog značaja za buduće istraživače. No, ono što je meni posebno drago, kod svih učesnika, njegovih nekadašnjih saradnika ili kritičara, izbijalo je jedno toplo sećanje na velikog i dragog čoveka, daleko od kurtoaznog kakvo je uobičajeno u ovakvim prilikama. Zbornik radova sa konferencije u izdanju SANU izaći će na proleće 2021.

Iako sam tek dve godine u Akademiji, osećam je kao otvorenu instituciju. Već u prvoj godini svog članstva, na konkursu za strateške projekte unutar SANU, prihvaćen je moj predlog istraživanja determinanti privrednog rasta zemalja Centralne i Istočne Evrope, članica EU, sa poukama za Srbiju, i omogućeno mi je da ovo istraživanje uradim sa mladim saradnicima koje sam odabrao. Značajan deo rezultata smo već dobili, a već u januaru 2021. treba da izađe knjiga koja sadrži naše glavne nalaze. Pokazali smo empirijski, koristeći odgovarajuće ekonometrijske metode, da je za rast ovih privreda presudno urediti fundamente društva – njegove institucije, obrazovanje i uopšte ljudski kapital. Tako smo za Srbiju utvrdili da ona, zbog slabe vladavine prava i visoke korupcije, kao i niskog kvaliteta obrazovanja, raste znatno sporije od svog potencijala.

foto: marija janković / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

FISKALNI SAVET

Otkako sam u Fiskalnom savetu, često razmišljam o svom ocu. Njega nema već 44 godine. Sve više osećam da njemu dugujem to kako i šta radim svih ovih godina. Šaneta pamtim kao skromnog i hrabrog čoveka koji se dosledno borio za svoju ideju.

Nisam očekivao ponudu da budem predsednik Fiskalnog saveta, iako sam sa Milojkom Arsićem pravio koncept Zakona o fiskalnim pravilima i Fiskalnom savetu za Srbiju. Predsednik Tadić, po zakonu predlagač, prvo je predložio dobrog ekonomistu i ženu od integriteta – bio sam srećan da će zaživeti nešto značajno, u šta sam verovao i uložio veliki trud. Posle dva dana pozvali su me iz kabineta Predsednika i pitali da li bih prihvatio da budem predsednik Fiskalnog saveta. Naime, prethodni kandidat je bila članica Demokratske stranke te po zakonu nije mogla biti izabrana. Tražili su brz odgovor, za jedan dan.

Imao sam već 64 godine, sređen i miran profesionalni i privatni život. Prva pomisao mi je bila da odbijem ponudu. Opet, radio sam na uspostavljanju te institucije za koju sam mislio da je važna. Da prihvatim ponudu, značajna mi je bila Verina podrška. Sa ovim novim izazovom otvorio mi se jedan potpuno drugi, uzbudljiv profesionalni svet. Različiti tokovi mog dotadašnjeg rada: akademska istraživanja, praktičan rad na ekonomskim reformama i podučavanje studenta, slili su se u jedan. Mislim da sam imao puno sreće da mi se to desi.

Sa mladim saradnicima napravili smo instituciju koja traje već devet godina. Ona ima veliki kredibilitet u domaćoj javnosti, a i značajan međunarodni ugled. Treba da vidite te mlade ljude, svi ispod četrdeset godina, kako na ravnoj nozi, a često i superiorno, razgovaraju sa međunarodnim misijama. Svi su oni u Fiskalni savet uglavnom došli pravo sa fakulteta i tu su izrasli. Naši izveštaji, koje sada čitate, rezultat su njihovog istraživanja – ja sada tim izveštajima dajem samo glavni ton. Mislim da je to generacija budućih značajnih ekonomista Srbije. Zapamtite imena Danka Brčerevića i Slobodana Minića, mislim da ćete čuti još dosta o njima.

Ovih dana, sa raznih strana, poručuju mi da treba da dam ostavku. Ne bi mi to bilo teško, mogao bih lako da se sklonim pod nadstrešnicu Akademije i da se u miru bavim svojim istraživanjima. Ali, ne radi se o meni, već o instituciji i stvorenom ljudskom kapitalu koji bi se urušili. Fiskalni savet može još uvek slobodno i profesionalno da radi svoje izveštaje, i oni su široko dostupni javnosti. Tenzije koje smo ovih devet godina imali sa Vladom i poslanicima predstavljaju, uglavnom, zdrav i normalan odnos između nezavisne institucije i vlasti. Poslednje dve godine, međutim, neki pojedinačni napadi na Fiskalni savet izlaze iz tog okvira. Ova institucija, kao i veliki broj drugih, potrebna je Srbiji i ne bi bilo mudro da se uništi ili uruši.

Ovu svoju priču nisam mislio da napišem sada, već mnogo kasnije, ako uopšte. Ali „Vreme“ mi je dodelilo priznanje koje mi mnogo znači, pa osećam potrebu da se iskreno odužim. Na kraju, mislim da priču koju ste pročitali zaokružuju stihovi Brane Petrovića:

Kad gori čovek
ceo svet se
greje –
kad izgori
čovek
tad
pepeo sve je