Zubi, nokti i koferi

Nužda je uzrok čudnom društvu u krevetu.

(Marfijevi zakoni)

Očekuje se da Miroljub Labus tuži „Blic“ zbog loših rezultata G17 plus u Kraljevu i Novom Bečeju; bilo bi to u skladu sa običajima te nadasve zanimljive stranke. Panika, tipična i razumljiva za davljenike – a to nisu samo oni „tako mladi i lijepi i okretni“ (Bijelo dugme) iz G17 šlus – loš je savetnik u krizi. Mlađan Dinkić traži „javno suočavanje“ sa novinarima „Blica“ i kuka kako se takvim tekstovima podriva „borba protiv korupcije“; Radovan Jelašić konstatuje da Srbijom „vladaju anonimni izvori“ informacija, a ne vlada Koštunice, ali kaže (utorak) da neće da tuži medije sudu, za razliku od Labusa koji hoće. Za to vreme informacije i informacije cure u javnost i slika se polako slaže, kao mozaik – ili ona dečja slagalica, pazl.

Ovde je potrebna jedna metodološka digresija: kao prvo, količina anonimnih izvora informacija u izravnoj je vezi, funkcija je, osvetoljubivosti i sitničavosti (o korupciji nećemo) date izvršne vlasti; kao drugo, niko iz G17 plus nije u stanju da objasni teoriju zavere po kojoj „Blic“ i druge novine imaju poseban pik baš na tu stranku, tako poštenu, principijelnu i nesebičnu. Javnosti je teško da poveruje da je to slučaj nevinosti bez zaštite. Ali, idemo redom.

Iz, naravno, anonimnih izvora informacija, nezavisnih od onih „Blicovih“, saznaje se da je ideja policije bila da 11. januara uveče privede još neka lica, a ne samo Dejana Simića i Vladimira Zagrađanina. Jedno od tih lica bilo bi i Dušan Lalić, šef pravne službe Narodne banke, a drugo lice bilo bi Radovan Jelašić. „Blic“ barata podatkom da je Lalić posredovao u podmićivanju, a da je Jelašić bio krajnji korisnik kofera i sadržaja. Kad se policija pojavila kod Lalića, on je navodno telefonirao Labusu, a Labus Koštunici, pa je akcija obustavljena zbog pretnje gubitkom skupštinske većine. Od tog trenutka afera „Kofer“ više nije kriminalističke, nego eminentno političke prirode, pa je treba tako i posmatrati. Uostalom, zbog toga je policija i pobesnela, pa su podaci počeli da cure. Nije samo policija pobesnela: pobesneli su i bankarsko-finansijski krugovi kojima je bilo dosta reketa i klepanja po ušima. Zato je i nameštena navlakuša za Simića i Zagrađanina, ali je u akciji kontrole štete odlučeno da se Simić žrtvuje zbog višeg interesa. Radovan Jelašić se, kažu, izvinjavao Simićevoj porodici zbog trajanja pritvora; bio im je obećao kraći pritvor i trudio se oko toga; onda im je rekao da je Dejan Simić u pritvoru bezbedniji nego napolju… Sve to, očigledno, nije bilo dovoljno. Kontrola štete, naime, zahteva i neke žrtve i investicije veće nego što su ovi naši akteri spremni da ulože, a i žrtve nešto nisu voljne da se žrtvuju. Zato su Dejanu Simiću poslate bar dve poruke u pritvor: prvo je Labus čestitao policiji na hapšenju; onda je Radovan Jelašić sasvim jasno rekao da – ako je Simić kriv – oni (NBS i G17 plus) će mu se osvetiti strašnije od policije i suda; sasvim „legalistički“. Kakve su poruke stigle preko advokata, ne znamo.

Vlada koja visi o podršci iz G17 plus kao da se uskoro pokajala zbog cele te priče. Velimir Ilić smatrao je za shodno da na sednici Vlade od 19. januara naširoko objašnjava kako je Čedi Jovanoviću onaj džip koji je bio zapaljen onomad poklonio Sekula Pijevčević. Iz toga se pak izvlači zaključak da je sve to neka kombinacija „žutih“ i da im ne treba pomagati tako što progonimo „naše kadrove“ (Simića, socijaliste, Jelašića). Iz krugova vladine većine pojavila se i teorija da su iz BIA ceo slučaj radili „ljudi neuobičajeno bliski Goranu Petroviću“; pretpostavka koja se time pokušava dokazati bila bi da su Čeda Jovanović i Goran Petrović podmetnuli „našim kadrovima“ uz pomoć Sekule Pijevčevića i Cizelja, pa bi onda Simića trebalo amnestirati za inat. U tom kontekstu Goran Petrović pominjao se i kao veza prema raznim novinama. Pominje se i da je za vreme Živkovićeve vlade sporna Kreditno-eksportna banka bila deponent državnih depozita.

Na toj istoj sednici Vlade (19. januara) Radovan Jelašić je, prema istim izvorima, objašnjavao da je reč o „međunarodnoj zaveri“ kojom se na njega i Srbiju vrši pritisak „međunarodnih mafijaških krugova“ da legalizuju priliv prljavog kapitala u Srbiji; pominjao je izraelski, ruski i bugarski kapital i najavio aferu sa finansijskom grupom Konvers (akcionari više banaka u pribaltičkim republikama), koja bi htela Kulsku banku; grupa Konvers najavljuje tužbu zbog toga. Podsetimo se da Cizeljeva TBIH iza sebe ima izraelski i bugarski kapital, između ostalih.

Posle svega toga, kad je trebalo da izađe prvi tekst u „Blicu“, ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić nije ni sačekao da se te novine pojave na ulici, nego je smesta reagovao saopštenjem pred ponoć, krajnje neuobičajeno za Jočića koji inače voli da razmisli i ne žuri se. U tom tekstu „Blica“ prvi put se pominje Dušan Lalić, odranije poznat organima gonjenja po crti one mađarske banke i novaca za Institut G17. Tim tekstom otvara se – posle Dejana Simića – još jedan potencijalno važan kanal za istragu. U tom opštem kontekstu grčevitih napora za kontrolu štete, valja se setiti i jednog zanimljivog demantija, objavljenog bez vidljivog povoda odmah posle 12. januara i izbijanja afere „Kofer“: tada je izvesna A banka (većinski vlasnik Miroljub Aleksić) demantovala da je bila reketirana, mada još niko nije pokazao simpatiju i sažaljenje za nju. Po saznanjima „Vremena“, ta ista A banka jeste bila pod „disciplinskim merama“ NBS-a devet meseci tokom 2005, na korak do gubitka dozvole za rad; da li su te mere pametno zamišljene ili nisu, drugo je pitanje, ali ih je ta banka tada zasluživala. Aleksić, većinski vlasnik, bio je reketiran; poruke mu je, kako tvrde upućeni u slučaj, u ime Jelašića prenosio Labus i na kraju se Aleksić obratio američkoj ambasadi (potvrđeno iz nezavisnih izvora), a oni su intervenisali. „Disciplinske mere“ su posle nekog vremena ukinute, a A banci su vraćena ovlašćenja. Drugi slučaj je Dušan Knežević (Atlas banka, kopredsednik Upravnog odbora posle akvizicije od strane grupe Pireus) koji sada energično demantuje da je uplatio 1,2 miliona evra za vilu Radovana Jelašića, koja je inače zvanično koštala 380.000 evra, mada iz policijskih izvora koji se diskretno obraćaju medijima stiže podatak da o toj uplati postoji papirnati trag do prodavca, Šandorova.

Bez obzira na svu galamu i pretnje koje stižu iz pravca Vlade i njene većine i galamu koja se diže protiv Vlade, neka pitanja ostaju za sada bez odgovora, sasvim logično gledano:

Uloga Dušana Lalića: između koga je on bio posrednik i zašto je zanimljiv organima? Teško da je bio posrednik između Jelašića i Simića: oni su bili dovoljno bliski da im posrednik ne treba. Između njih dvojice i Cizelja i Pijevčevića? Njih dvojica ga – koliko je poznato – ne pominju nigde.

Kakva je sudbina Radovana Jelašića? Vladina većina kao da se podelila na dve škole mišljenja: jedni bi ga se oslobodili što pre, kontrole štete radi; drugima bi odgovaralo da ostane, jer je sada podložniji sugestijama, kako da kažemo… Čini se, međutim, da je na duži rok njegov položaj neodrživ. To je jasno iz njegove kadrovske politike u NBS-u i nedostatka nezavisnosti u odnosu na Mlađana Dinkića; o ishodu sadašnjih afera nećemo.

Na šta će sve ovo izaći? Da li će G17 ostati plus ili će postati šlus? Oni su sebi dopustili jednog Prvoljuba Davinića; kod njih svako vuče na svoju stranu i uopšte imaju unutarstranačku dinamiku koja izmiče normalnom razumevanju. To što Mlađan Dinkić ume da viče, Miroljub Labus da preti, a svi zajedno da se diče „borbom protiv korupcije“ – ne znači mnogo u ovoj Srbiji. Vučelić ume da viče glasnije, radikali da prete uverljivije, a porez na promet Bogoljuba Karića principijelno je isti kao i porez na promet Radovana Jelašića, mada su Kariću nekretnine veće.

Koliko je koaliciona vlada spremna da ode u grčevitom držanju za vlast zubima i noktima? I obrnuto: koliko je G17 plus spreman da žrtvuje svojih uzdanica da bi vlada (i oni s njom) ostala na vlasti, pa makar bankarski i finansijski krugovi odahnuli zbog tih svetlih žrtava? Golim okom se vidi da strpljenje tih krugova, ali i policije, ima svoje granice – inače ne bi bilo tih bezobraznih anonimnih izvora na koje se Jelašić tako ljuti.

A problem sa anonimnim izvorima nije u tome što su anonimni, jer nisu: svaki novinar zna ko su njegovi anonimni izvori. Problem sa njima je drugačiji: govore li istinu ili ne. Do zaključivanja ovog izdanja to nije potvrđeno.