Život u postizbornom grču

Iako je novinar „Vremena“ proveo samo tri dana u Kosovskoj Mitrovici, nedelju dana posle vanrednih parlamentarnih izbora koje je sprovela Priština, mogao je bukvalno u vazduhu da oseti tenziju koja postoji na tom delu Kosova i Metohije.

Bio je vikend, miholjsko leto, ali Mitrovica nije grad u kome ćete videti preveliki optimizam na ulicama uprkos tome što je u glavnoj ulici puno, što ima uveče sveta koji traži neki način da na trenutak zaboravi na „situaciju“ i da proba da živi „normalno“.

„Mi smo građani drugog reda“, govore uglas mladi novinari sa Kosova sa kojima se ekipa „Vremena“ susrela, i ukazuju na činjenicu da njihovi srpski pasoši nisu pravi srpski pasoši, a da nema prevelike želje da se „vade“ kosovski pasoši, oni koje izdaje Priština, jer i za njih kao i za ove srpske potrebna je viza ako biste negde da putujete.

S druge strane, van tog puta, izvan te želje mladih ljudi da i oni budu deo sveta, da i oni mogu kao svi drugi u Evropi da putuju, da upoznaju druge zemlje, ljude, mirise i predele, ono na šta je Srbija ponosna, te četiri opštine ostaju zakucane u vremenu, infrastrukturno zapuštene i odaju utisak privremenih mesta.

„Da je Srbija htela zaista nešto ovde da uradi u poslednjih dvadeset godina, Mitrovica i okolina bile bi kao Švajcarska“, govore stanovnici ovog mesta koji ne žele ni da ih mediji slikaju ni da govore pod svojim imenom.

Uprkos neverovatnom lepom jesenjem vremenu koje bi čoveka moglo da razgali i natera da pomisli kako je ipak na kraju sve u redu i da sve ovo ima smisla, Mitrovica i dalje odaje utisak mesta u kome postoji neka velika tajna, mesta koje je pod pritiskom misterije. Kao da se kroz ulice čuje neki glas koji govori: ko je ubio Olivera, ko je ubio onog pre njega, šta će biti sa nama, kako će se sve ovo završiti?

„Moram da pratim sve što govori Vučić“, kaže jedna koleginica iz Mitrovice: „On nam kroji sudbinu i od njega nam sve zavisi.“

Za to vreme, svi pažljivo osluškuju vesti iz Prištine, koja je samo sat vremena vožnje udaljena od mosta na Ibru, a čini se kao da je u Indiji. „U poslednjih godinu dana više sam puta prešao u južni deo grada nego za prethodnih 15 godina“, priča službenik suda u Mitrovici. Kaže da je počeo da uči albanski i da mu dobro ide, i da ga sad i Albanci drugačije gledaju jer shvataju da razume šta se govori.

Svi čekaju da vide kako će da se završi ova saga sa formiranjem nove vlade u Prištini i kako će to uticati na budući status te zajednice na Kosovu.

„Aljbin je gori od Ramuša“, mnogi će vam reći u Mitrovici.

ALJBIN, VUČIĆ I USTAV KOSOVA

Kada je ovaj novinar pre dve i po godine razgovarao sa Kurtijem u Prištini, u hipsterskom okruženju prostorija pokreta Samoopredeljenje (Vetevendosje), on je imao auru pobunjenika, čoveka koji je više aktivista i bundžija nego političar. Njegovi su poslanici izvodili različite akcije u parlamentu, organizovali su akcije presretanja kamiona sa robom iz Srbije.

„Kosovo nema problem sa Srbima nego sa državom Srbijom“, govorio je tada i objašnjavao kako je na Kosovu moguće da Srbi žive sa Albancima, kako je moguće pobediti korupciju, ali i da je nužno spajanje Kosova i Albanije.

Nije nosio kravatu, izgledao je potpuno relaksiran ali odlučan. Od tada se svašta promenilo, pa i on sam. Postao je uglađeniji, stavio je kravatu, kao da je neka ekipa sa strane koja pravi lokalne „lidere“ dohvatila i njega, kao da mu je neko objasnio da mora da promeni neke stvari da bi bio na vlasti.

Zvuči poznato?

Uglavnom, kada ga je ovaj novinar sreo poslednji put, u holu hotela Sirius u Prištini u novembru 2018, on je izgledao kao diplomata iz Brisela, u tesno skrojenom odelu i sa kravatom oko vrata. Pozdravili smo se i ovaj novinar ga je pitao: „Kad potpisujemo, kad ovo završavamo?“ On se nasmejao i rekao nešto kao „sve je već rešeno“, i otišao na neki naredni sastanak.

Danas je Kurti za Srbe na severu neka vrsta albanskog Slobodana Miloševića, kako ga je i deo albanske javnosti u Prištini okarakterisao. Pa kako je moguće da neko koga je Milošević hapsio, ko je zbog Miloševića bio zatvorenik bude poistovećen sa svojim „dželatom“?

Kurtija vide kao levičara u ekonomiji i nacionalistu u politici, što jeste neka vrsta otrovne mešavine koja mu je verovatno i donela prednost na poslednjim izborima, što bi trebalo da mu omogući da bude novi premijer i da presudno utiče na buduće odnose Beograda i Prištine. Iako su ga „doterali“, narav mu nisu promenili: on je odmah rekao da neće ljude iz Srpske liste, koja je osvojila dominantan broj srpskih glasova na izborima, u svojoj budućoj vladi, iako bi po kosovskim zakonima upravo oni trebalo da budu politička grupacija koja će predložiti jednog člana vlade.

Potpredsednik Srpske liste, koja je označena u izveštaju međunarodnih organizacija koje su posmatrale izbore kao opcija koja je koristila sva dopuštena i sredstva na ivici dopuštenih e da bi naterala sve koji idu na izbore da glasaju za nju, jeste Milan Radoičić, koga tužilaštvo u Prištini vidi kao jednog od osumnjičenih u istrazi za ubistvo Olivera Ivanovića u januaru 2018. godine.

U kosovskoj javnosti, onoj koja je uz Kurtija, stvorila se atmosfera da ne postoji nikakva šansa da neko takav, iz takve političke opcije bude deo vlade „jer to nisu Srbi nego Srbija“, kako Kurti kaže, ali je zaista pitanje da li je to taktičko nadmudrivanje ili primer političke doslednosti.

Dok Kurti na sve strane šalje poruke o tome da politika taksi nije njegova opcija nego da će je zameniti politika reciprociteta (koliko i šta vi nama, to mi vama), čak i liberalni Srbi sa severa Kosova strahuju, na neki način, od tolike tenzije oko Srpske liste.

Stav je da iako Srpska lista oličava strah i trepet, to je to, „takav je Ustav Kosova“ i te stvari ne bi trebalo da se menjaju. Liberalni predstavnici Srba, kao što su, u Vučićevim medijima prokaženi, Rada Trajković i Nenad Rašić, nemaju nikakv autoritet, ali ga nemaju ni Goran Rakić i ostali sa Srpske liste.

Ali, ima ga Vučić, on je Srpska lista i od njega nekako sve zavisi, a sad je ispalo da od njega zavisi i da se on bori za poštovanje kosovskog ustava koji kao Srbija ne priznaje.

DA LI ĆE IGRATI ŠAH

Dok je bio u zatvoru u Srbiji, to smo ra­nije saznali, Kurti je naučio da igra šah, ali to nije bilo dovoljno da onda, ranije, bude spreman da odigra partiju sa Vučićem, koji, razume se, oličava jednog od najvećih šahovskih talenata koji se nije profesionalno bavio šahom.

I bez toga da sednu za sto jedan preko puta drugog, čini se da obojici sat uveliko kuca, jer je i u Prištini i u Beogradu „značajna diplomatska aktivnost“ i ona koja se vidi i ona koju kamere ne beleže.

Čekalo se da se završe kosovski izbori koje je inicirao odlazeći Ramuš Haradinaj, valjda sa idejom da produži stanje u kome se ne pregovara sa Srbijom, a sada kada je ta nova vlada pred vratima, ubrzavaju se stvari u nameri da se dođe do „rešenja“.

S obzirom da se ni na severu Kosova ni u ostatku Kosova ne živi onako kako bi ljudi željni dostojanstvenog života možda hteli, ta beda, osećanje bezizlaza i zarobljenosti kao da ovoga puta povezuje Srbe i Albance, koji su posle decenija nesuglasica sada zajedno pred zidom koji im je podignut i koji ne mogu da preskoče.

Srbi su kao čovek koga je uhvatio grč dok pliva i koji nikako ne prestaje. Taj čovek pokušava da ga se oslobodi i krene ka obali, ali grč ne prolazi, ništa ne pomaže i on provodi sve vreme boreći se da ne potone. Priče o dobrom životu, investicijama i svemu takvom nikako da se ostvare: i Mitrovica i druge opštine izgledaju kao velika prašnjava sela koja više nikome nisu potrebna osim tim ljudima koji se još nekako bore da prežive.

Nema nikakvog komunalnog reda i nije jasno zbog čega je nemoguće urediti tih dvadesetak ulica u Mitrovici i po pet-šest u drugim mestima, pa da se bar narod koji je tu oseti dobro, da bar može da poveruje da se ide negde napred kao što mu govore Marko Đurić i drugi ziloti sa one jahte u Budvi.

Nemoguće je ne osetiti gorčinu kada se susretnete sa tim „srcem Srbije“ koje više liči na pluća višedecenijskog pušača, kao onaj plivač koji se bori za malo vazduha pre nego što potpuno potone. Šta god se Beograd i Priština dogovorili, utisak je da će sever Kosova ostati teška margina, sa koje god strane granice bio u budućnosti. Pre toga, za početak, možda bi Srbija kao država mogla da reši pitanje statusa tih ljudi u pravnom sistemu Srbije da ne budu primorani da se lažno prijavljuju i glume da žive negde u „centralnoj“ Srbiji da bi došli do pasoša sa kojim je moguće slobodnije putovati.

Van velikih političkih priča, ako dozvolite, potrebno je dati ljudima koliko-toliko pristojan život u uslovima koji liče na one koje ima ostatak sveta. Pa da vidimo kako će da prokuca to srce Srbije. A ko će sedeti u Prištini na tronu manje je važno: bez politike koja će biti usmerena na ljude, neće biti ljudi. Džaba Srpska lista, džaba Kurti, džaba kosovska fudbalska reprezentacija.

Povucite potez.