Za Justina Popovića kažu da je bio "skrivena savest cele Srpske pravoslavne crkve i naroda", i jedan od najvećih podvižnika, mislilaca, bogoslova i duhovnika
Na Svečanoj liturgiji u hramu svetog Save na Vračaru, nedelja 2. maj, koju je, sa svim arhijerejima, služio patrijarh srpski Irinej, kanonizovani su novi svetitelji Srpske pravoslavne crkve, Justin Ćelijski i Simeon Dajbabski. Prethodno je Sveti arhijerejski sabor SPC-a jednoglasno usvojio predloge nadležnih arhijereja, i uneo u diptihe svetih Pravoslavne crkve imena blaženopočivših, arhimandrita Justina Popovića, duhovnika manastira Ćelije kod Valjeva, od sada prepodobnog Justina Ćelijskog, i Simeona Popovića, nastojatelja manastira Dajbabe kod Podgorice, od sada prepodobnog Simeona Dajbabskog. Liturgijski spomen prepodobnog Justina slaviće se 1. juna, po starom, 14. juna po novom kalendaru. Ova vest je naišla na jednodušnu radost kod vernika, pa u prilog tome navodimo jedan od brojnih elektronskih komentara – Iako je proglašenje Ave Justina za sveca došla sa zakašnjenjem, pokazalo se da za prave stvari nikad nije kasno. Pravi sveštenik, i pravi duhovnik. Kada bi se na njega ugledali kojekakvi popovi, vera bi nam dobila pravo pravoslavno značenje. Ava Justin je zasigurno zaslužio besmrtnost…
AVINI UČENICI: Arhimandrit Justin Popović je više od trećine života (od 1948. do 1979) proveo u manastiru Ćelije kod Valjeva, pošto je od Novih vlasti, po Drugom svetskom ratu, prognan sa Fakulteta. Tu je napisao brojne teološke radove – celokupni opus oko 40 tomova, među kojima su Dogmatika, Čovek i Bogočovek, Žitija svetih u dvanaest svezaka – a kod njega su u manastir, U To Nevreme, svraćali brojni univerzitetski profesori, teolozi, psiholozi i književnici. U njegove učenike ubrajaju se zadugo najuticajniji episkopi SPC-a, Artemije, Atanasije, Irinej Bulović, i mitropolit Amfilohije, koji su i zbog toga pribavili veliki ugled i uticaj, ne samo među vernicima. Mada među vernicima već dugo slovi za sveca, vreme svesrpske sabornosti devedesetih godina prošlog veka je zahtevalo Jačeg sveca, pa je pre njega kanonizovan, za neke, kontroverzni vladika Nikolaj Velimirović. Zapisi kažu da je vatrena odanost Hristu Ave Justina, kao i njegova duboka učenost i mudrost, pronicljivost i bogorečitost, izvršila presudni uticaj na opredeljenje mnogih za monaški život.
Prigodno žitije, koje je priredio Avin učenik episkop Atanasije Jevtić, kaže da je prepodobni i bogonosni otac Justin rođen na Blagovesti 1894. u Vranju, te da se na isti dan 1979. upokojio u Gospodu u manastiru Ćelije. Najpre završava devetorazrednu Bogosloviju u Beogradu, gde je za profesora imao i Nikolaja Velimirovića. Po završetku Bogoslovije mladi Blagoje Popović je uzet u četu mladih bolničara, povlači se sa Srpskom vojskom kroz Albaniju, u Skadru na novu 1916. godinu prima monaški postrig i uzima monaško ime svetog Justina Mučenika i Filozofa. Kako kaže Atanasije, Izbor ovog hristonosnog dvoimenog Svetitelja, filozofa i mučenika, za svog imenjaka i zaštitnika, bio je izraz njegove mladalačke i doživotne ljubavi prema Hristu, kroz filozofiju po Hristu i kroz mučeništvo po Hristu. Sa grupom mlađih bogoslova Justin 1916. biva upućen na bogoslovske studije u Petrograd, zbog nailazeće Revolucije prelazi u Oksford, da bi se po završetku rata i studija u Engleskoj vratio u zemlju i postao nastavnik Bogoslovije u Sremskim Karlovcima. Kako mu u Engleskoj nije prihvaćena doktorska disertacija o Dostojevskom, sa drugom temom doktorira 1926. u Atini.
HRIŠĆANSKI I MONAŠKI: Od 1934. postaje profesor Bogoslovskog fakulteta, zapisano je i da je, sa Branislavom Petronijevićam, jedan od osnivača Srpskog filozofskog društva. Kako zapisuje Atanasije, Pred sam Drugi svetski rat imao je viziju Raspetoga Hrista, valjda zato što je živo i sa bolom osećao tragediju našeg naroda, koja se približavala i uskoro nas zadesila, od spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Ratno vreme proveo je, kako kaže Atanasije, deleći sudbinu svog naroda, u manastirima i u Beogradu. U prigodnom žitiju, o tridesetogodišnjici Justinovog upokojenja, episkop Atanasije zapisuje da je po dolasku komunističke vlasti 1945. Justin prognan sa Fakulteta, a zatim je i uhapšen i zatvoren. Malo je trebalo da bude i streljan kao narodni neprijatelj od totalitarnog režima Josipa Broza Tita i srpskih komunista, od marksističke antibožne i antiljudske pogubne ideologije, od nečovečnog komunističkog totalitarnog režima, koji je tada krvavo nastupao i među Srbima… Justina iz zatvora izbavlja patrijarh Gavrilo Dožić, koji se vratio iz nemačkih logora, i od tada je Ava Justin, sve do kraja zemnog života, živeo praktično u zatočeništvu u malom srpskom ženskom manastiru svetih Arhangela, zvanom Ćelije, kod Valjeva.
Justin je, kako zapisuje Atanasije, progon podneo hrišćanski i monaški. Njemu su dolazili mnogi ljudi iz zemlje i inostranstva, da ga vide i čuju, da ga pitaju za duhovni savet, ili zamole za njegove bogougodne molitve. Episkop Atanasije navodi da je Ava Justin, kao retko ko u novije doba, nastavio svoj monaško-bogoslovski podvig življenja i stvaralaštva iz oblasti biblijske egzegeze, patristike, liturgičkog i dogmatskog bogoslovlja. Kao retko ko u novije vreme, on je u sebi sjedinjavao celovitost podviga života i misli, molitve i liturgisanja, pastirstvovanja i bogoslovstvovanja, te je zato, po svojim duhovnim i bogoslovskim dometima, još za života jednodušno smatran novim ocem Pravoslavne crkve Hristove, i na njega se mogu primeniti sopstvene reči koje je napisao za patrijarha ruskog Tihona, Njegov život na zemlji bio je širok i dubok kao Crkva, a blagodatan kao Duh sveti.
Inače, ženski manastir Ćelije, koji potiče iz srednjeg veka, nalazi se šest kilometara od Valjeva, u klisuri reke Gradac. Grob Ave Justina je na južnoj strani oltara, i, po ličnoj želji, nema drugog spomenika osim ovećeg kamenog krsta. Manastir je, naročito na Blagovesti, 7. aprila, stecište brojnih vernika. Neposredno uz manastirsku portu završava se, po Justinovom testamentnom zavetu, izgradnja Trocrkve Ćelijke, Svetog trioltarnog hrama posvećenog svetom Savi, Justinu Filozofu i svetoj Mariji Egipćanki.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Studenti su pobedili u 22 grada, a SNS u svega dva. Bivša vladajuća partija zadržala je pak ogromnu većinu na Kosovu i u zatvorima. Štaviše, u zatvorima (gde su osvojili 66 odsto) broj glasova im je porastao u odnosu na 2023. godinu. Pojedini cene da do sledećih izbora taj procenat može skočiti i do 90 odsto. Zatim, u Novom Pazaru, SL je osvojio 38,7 odsto glasova, čime je ostvario bolji rezultat od stranke Rasima Ljajića za 18 odsto, a od Aleksandra Vučića za 20 odsto, što je značajan pokazatelj toga da je, između mnogih drugih, prevazišla i etničke i lokalne podele, koje su mnogi političari namerno gajili
Istraživanja pokazuju da je prava noćna mora promeniti sistem vlasti koji se zasniva na kontroli celog društva, od pravosuđa, preko regulatornih tela i državnih preduzeća, sve do mreža subjekata koji upravljaju javnom imovinom, a nalaze se izvan neposredne kontrole vlade. Ne zaboravimo da je vučićizam prodro do kontrole javnih toaleta
Intervju: Spasoje Vulević, bivši komandant Specijalne antiterorističke jedinice
“Instrukcije komandanata bile su da se spreme za odbranu institucija po svaku cenu”, kaže za “Vreme” Spasoje Vulević, koji navodi da je u izbornoj noći bilo angažovano oko 4000 policajaca. Govori o tome kako je izbegnut sukob sa građanima, šta je preko policijske radio-veze čuo 15. marta i zašto je odbio da SAJ izvede na blokade. Upozorava da se ne sme ponoviti greška posle 5. oktobra i da bez ozbiljne lustracije nema reforme policije
Dok izborni pobednici ne preuzmu dizgine, odlazeći režim drži razne poluge moći i ima vremena da još krade i zametne tragove. Naprednjaci u deluziji čak tvrde da će biti obična opozicija. Ali, ništa od toga neće im proći glatko
Po Vučićevom dolasku na vlast otprilike pola Demokratske stranke prešlo je na mračnu stranu i mora im se priznati da su se, kao pravi konvertiti spremni da iskažu tvrdu lojalnost, naročito istakli. Evo Gorana Vesića, na primer. Ili onog ambasadora u Americi Dragana Šutanovca. O Nebojši doktoru Krstiću da i ne govorimo. Sada se, kao što vidimo, prvi preporučio – ni manje ni više – Milorad Dodik lično
Moja čast zove se odanost, stajalo je na metalnim kopčama na opasačima esesovaca, čime su naglašavali vernost Adolfu Hitleru. Batinaški odredi esenesovaca umesto partijskih oznaka nosili su fantomke na glavi. Njihova odanost bila je izražena u evrima.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
