Za Justina Popovića kažu da je bio "skrivena savest cele Srpske pravoslavne crkve i naroda", i jedan od najvećih podvižnika, mislilaca, bogoslova i duhovnika
Na Svečanoj liturgiji u hramu svetog Save na Vračaru, nedelja 2. maj, koju je, sa svim arhijerejima, služio patrijarh srpski Irinej, kanonizovani su novi svetitelji Srpske pravoslavne crkve, Justin Ćelijski i Simeon Dajbabski. Prethodno je Sveti arhijerejski sabor SPC-a jednoglasno usvojio predloge nadležnih arhijereja, i uneo u diptihe svetih Pravoslavne crkve imena blaženopočivših, arhimandrita Justina Popovića, duhovnika manastira Ćelije kod Valjeva, od sada prepodobnog Justina Ćelijskog, i Simeona Popovića, nastojatelja manastira Dajbabe kod Podgorice, od sada prepodobnog Simeona Dajbabskog. Liturgijski spomen prepodobnog Justina slaviće se 1. juna, po starom, 14. juna po novom kalendaru. Ova vest je naišla na jednodušnu radost kod vernika, pa u prilog tome navodimo jedan od brojnih elektronskih komentara – Iako je proglašenje Ave Justina za sveca došla sa zakašnjenjem, pokazalo se da za prave stvari nikad nije kasno. Pravi sveštenik, i pravi duhovnik. Kada bi se na njega ugledali kojekakvi popovi, vera bi nam dobila pravo pravoslavno značenje. Ava Justin je zasigurno zaslužio besmrtnost…
AVINI UČENICI: Arhimandrit Justin Popović je više od trećine života (od 1948. do 1979) proveo u manastiru Ćelije kod Valjeva, pošto je od Novih vlasti, po Drugom svetskom ratu, prognan sa Fakulteta. Tu je napisao brojne teološke radove – celokupni opus oko 40 tomova, među kojima su Dogmatika, Čovek i Bogočovek, Žitija svetih u dvanaest svezaka – a kod njega su u manastir, U To Nevreme, svraćali brojni univerzitetski profesori, teolozi, psiholozi i književnici. U njegove učenike ubrajaju se zadugo najuticajniji episkopi SPC-a, Artemije, Atanasije, Irinej Bulović, i mitropolit Amfilohije, koji su i zbog toga pribavili veliki ugled i uticaj, ne samo među vernicima. Mada među vernicima već dugo slovi za sveca, vreme svesrpske sabornosti devedesetih godina prošlog veka je zahtevalo Jačeg sveca, pa je pre njega kanonizovan, za neke, kontroverzni vladika Nikolaj Velimirović. Zapisi kažu da je vatrena odanost Hristu Ave Justina, kao i njegova duboka učenost i mudrost, pronicljivost i bogorečitost, izvršila presudni uticaj na opredeljenje mnogih za monaški život.
Prigodno žitije, koje je priredio Avin učenik episkop Atanasije Jevtić, kaže da je prepodobni i bogonosni otac Justin rođen na Blagovesti 1894. u Vranju, te da se na isti dan 1979. upokojio u Gospodu u manastiru Ćelije. Najpre završava devetorazrednu Bogosloviju u Beogradu, gde je za profesora imao i Nikolaja Velimirovića. Po završetku Bogoslovije mladi Blagoje Popović je uzet u četu mladih bolničara, povlači se sa Srpskom vojskom kroz Albaniju, u Skadru na novu 1916. godinu prima monaški postrig i uzima monaško ime svetog Justina Mučenika i Filozofa. Kako kaže Atanasije, Izbor ovog hristonosnog dvoimenog Svetitelja, filozofa i mučenika, za svog imenjaka i zaštitnika, bio je izraz njegove mladalačke i doživotne ljubavi prema Hristu, kroz filozofiju po Hristu i kroz mučeništvo po Hristu. Sa grupom mlađih bogoslova Justin 1916. biva upućen na bogoslovske studije u Petrograd, zbog nailazeće Revolucije prelazi u Oksford, da bi se po završetku rata i studija u Engleskoj vratio u zemlju i postao nastavnik Bogoslovije u Sremskim Karlovcima. Kako mu u Engleskoj nije prihvaćena doktorska disertacija o Dostojevskom, sa drugom temom doktorira 1926. u Atini.
HRIŠĆANSKI I MONAŠKI: Od 1934. postaje profesor Bogoslovskog fakulteta, zapisano je i da je, sa Branislavom Petronijevićam, jedan od osnivača Srpskog filozofskog društva. Kako zapisuje Atanasije, Pred sam Drugi svetski rat imao je viziju Raspetoga Hrista, valjda zato što je živo i sa bolom osećao tragediju našeg naroda, koja se približavala i uskoro nas zadesila, od spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Ratno vreme proveo je, kako kaže Atanasije, deleći sudbinu svog naroda, u manastirima i u Beogradu. U prigodnom žitiju, o tridesetogodišnjici Justinovog upokojenja, episkop Atanasije zapisuje da je po dolasku komunističke vlasti 1945. Justin prognan sa Fakulteta, a zatim je i uhapšen i zatvoren. Malo je trebalo da bude i streljan kao narodni neprijatelj od totalitarnog režima Josipa Broza Tita i srpskih komunista, od marksističke antibožne i antiljudske pogubne ideologije, od nečovečnog komunističkog totalitarnog režima, koji je tada krvavo nastupao i među Srbima… Justina iz zatvora izbavlja patrijarh Gavrilo Dožić, koji se vratio iz nemačkih logora, i od tada je Ava Justin, sve do kraja zemnog života, živeo praktično u zatočeništvu u malom srpskom ženskom manastiru svetih Arhangela, zvanom Ćelije, kod Valjeva.
Justin je, kako zapisuje Atanasije, progon podneo hrišćanski i monaški. Njemu su dolazili mnogi ljudi iz zemlje i inostranstva, da ga vide i čuju, da ga pitaju za duhovni savet, ili zamole za njegove bogougodne molitve. Episkop Atanasije navodi da je Ava Justin, kao retko ko u novije doba, nastavio svoj monaško-bogoslovski podvig življenja i stvaralaštva iz oblasti biblijske egzegeze, patristike, liturgičkog i dogmatskog bogoslovlja. Kao retko ko u novije vreme, on je u sebi sjedinjavao celovitost podviga života i misli, molitve i liturgisanja, pastirstvovanja i bogoslovstvovanja, te je zato, po svojim duhovnim i bogoslovskim dometima, još za života jednodušno smatran novim ocem Pravoslavne crkve Hristove, i na njega se mogu primeniti sopstvene reči koje je napisao za patrijarha ruskog Tihona, Njegov život na zemlji bio je širok i dubok kao Crkva, a blagodatan kao Duh sveti.
Inače, ženski manastir Ćelije, koji potiče iz srednjeg veka, nalazi se šest kilometara od Valjeva, u klisuri reke Gradac. Grob Ave Justina je na južnoj strani oltara, i, po ličnoj želji, nema drugog spomenika osim ovećeg kamenog krsta. Manastir je, naročito na Blagovesti, 7. aprila, stecište brojnih vernika. Neposredno uz manastirsku portu završava se, po Justinovom testamentnom zavetu, izgradnja Trocrkve Ćelijke, Svetog trioltarnog hrama posvećenog svetom Savi, Justinu Filozofu i svetoj Mariji Egipćanki.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Ljubavi smo naučili vatru, da zemlja nam više ne gori”. To je stih Vaska Pope, jednog od naših najvećih pesnika koji je rođen u selu Grebenac, na obodu Deliblatske peščare, u jednom od naselja koja su direktno bila ugrožena vatrom. Uprkos nadljudskim naporima vatrogasaca, dobrovoljaca i meštana, uprkos pomoći koju studenti i građani šalju nemajući šta drugo da čine, uprkos apelima da se ranije zatraži strana pomoć, šumski požar u Pesku se ovog leta sasvim oteo kontroli i nastala je šteta koja će se sanirati decenijama. Neko bi mogao da zaključi kako je Pesak u plamenu parabola današnje Srbije solidarnih građana i studenata kojima vlada zloćudni režim koji nije dostojan da štiti ekosisteme kakva je Peščara, da čuva naša prirodna blaga, našu zemlju
Uprkos tome što nema jasnog diskontinuiteta u radu Sektora za vanredne situacije, opšti utisak stručne javnosti je da reakcija na požar u Deliblatskoj peščari nije bila adekvatna. Na retkim snimcima videlo se da vatrogasaca nema dovoljno, da su u pomoć priticala lokalna dobrovoljna vatrogasna društva i da je prisustvo tehnike neprimereno veličini požara. Komentatorima su u oči upadale najčešće dve činjenice – da su u Peščari korišćeni kamioni cisterne FAP i TAM, koji se ne proizvode 40 i više godina
Velike nejednakosti među decom, preobimni programi, loš položaj nastavnika, nedostatak kadra i sve veća centralizacija, neke su od neuralgičnih tačaka naših osmogodšnjih škola, kaže za “Vreme” profesor Aleksandar Baucal. Kakvo nas onda sutra čeka? Zašto svi đaci osmog razreda iz Srbije u proseku zaostaju za vršnjacima iz Evropske unije i kako to promeniti? Kako u tom duhu učitelj Predrag Starčević, čovek kome je njegov posao misija, uči decu pravim vrednostima
Kultura sećanja: 26 godina od ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije
Otmica Ivana Stambolića usred dana u Košutnjaku bila je i poruka svima koji su se suprotstavljali režimu. Ako vlast odluči da nestaneš, neće biti ni svedoka, ni tragova, ni istrage. Neće biti čak ni vesti da te nema. O tome koliko je država bila pretvorena u sredstvo privatnog opstanka na vlasti govori i zaključak suda: pripadnici JSO i čelnici Resora državne bezbednosti nisu delovali kao samostalna kriminalna grupa, već su državni aparat sile upotrebili za očuvanje političke vlasti jednog čoveka
Za samo dve godine, od početka rata u Gazi oktobra 2023, izvoz srpske municije za Izrael povećao se 42 puta i tokom 2025. i početkom ove godine dostigao 133 miliona dolara. Sve to uprkos izjavi predsednika Aleksandra Vučića juna prošle godine da Srbija obustavlja sav vojni izvoz. Samo u prva dva meseca 2026. organizovano je 14 kargo letova za Izrael, u poređenju sa 32 tokom čitave 2025. Vojne veze nisu jednosmerne. Izraelski “Elbit Systems” je krajem 2024. Srbiji prodao savremene artiljerijske sisteme, dronove i opremu u vrednosti od 335 miliona dolara. Opremu je vlast u Beogradu upotrebila za masovno praćenje svojih protivnika
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
