Živi alarm

Poslednjih godina mnogo se govorilo o nasilju i kriminalu u srpskim osnovnim i srednjim školama. Sve ono što se dešavalo u društvu, opšti sunovrat svih vrednosti, ostavilo je posledice na odrastanje nekoliko generacija koje su pokušavale da u sveopštem ludilu nauče nešto na mestima koja su za to predviđena. Masovne i pojedinačne tuče, prvi put s drogom na jutrenje, još jedna cigareta pre spavanja, neke su od pojava koje su obeležile školovanje mnogih u Srbiji u poslednjoj deceniji prošlog veka. Što je najlepše u svemu, to se smatralo dobrim imidžom i, verovatno, pravim načinom ulaska u svet odraslih. Okružena nemaštinom, stalnim nasiljem i potpunom nebrigom države i roditelja, deca, prepuštena samoj sebi, lako su dolazila u dodir sa stvarima koje bi, po nekakvom pravilu, trebalo izbegavati.

U želji da poveća bezbednost učenika u školama, srpska vlada se odlučila na postavljanje pozornika (policajaca) u same školske objekte. Akcija je počela 12. marta i u ovaj, za sada pilot-projekat uključeno je oko 150 škola na teritoriji Republike Srbije.

FAKTOR ODVRAĆANJA: „Osnovni motiv ove zajedničke akcije Ministarstva prosvete i MUP-a jeste zaštita dece u školama od ‘spoljašnjih uticaja’. Čitav projekat su osmislili stručnjaci iz naših ministarstava, mada smo se vodili nekim podacima iz razvijenih evropskih zemalja koje duže vreme primenjuju ovaj princip povećanja bezbednosti učenika u školama“, kaže Mirjana Trkulja iz Ministarstva prosvete.

Ranije je organizovan seminar na koji su pozvani predstavnici škola, direktori i pedagozi, koji su zajedno s policajcima dobili precizna uputsva o načinima sprovođenja čitave akcije. Sagovornica iz Ministarstva kaže da je MUP birao buduće školske pozornike po posebnim kriterijumima: „Dve stvari su bile presudne u odabiru ljudi: dobrovoljnost i da kandidat ima decu koja su po uzrastu slična deci koju bi trebalo da čuva na svom budućem poslu. Mislim da su izabrani pravi ljudi, ali prve rezultate akcije tek očekujemo.“

Mogla bi da zasmeta činjenica da predstavnici javne službe koja je bila toliko ozloglašena u prethodnim godinama sada zauzmu svoje mesto u školama. Da li je potrebno da policajac bude baš u školi, zar nije dovoljno da se na ulicama organizuje efikasna pozornička služba, kakvu smo imali u dobra stara vremena i koja bi, između ostalog, brinula i o tome da se incidentne situacije u školama ne dešavaju? Mirjana Trkulja kaže: „Istraživanja obavljena u drugim zemljama, gde je ovaj sistem primenjen, pokazuju da se „negativni elementi“ veoma brzo umanjuju za oko dvadeset odsto. Samo saznanje da je policajac prisutan u školi odvraća one koji su nameravali da učine nešto što bi moglo da ugrozi bezbednost učenika. Znači, bitno je da on bude u školi da bi mogao brzo da interveniše ako za to postoji potreba.“

Za početak akcije u Beogradu je odabrano preko dvadeset škola za koje se smatralo da se nalaze u okruženju koje može da proizvede neku vrstu nasilja ili da negativno utiče na decu. MUP je napravio procenu i odredio pojedinim školama ovu vrstu zaštite.

Direktor osnovne škole „Petar Petrović Njegoš“ Ranko Mihailović veoma je zadovoljan što je akcija pokrenuta: „Ova inicijativa resornog ministarstva je veoma dobra i nije nam palo teško da u svoj kolektiv primimo policajca koji nam je određen. Iako nismo škola u kojoj se dešavaju incidenti, nalazimo se u centru grada, delimo dvorište s večernjom školom, pa je dobro da se izbegne svaki mogući problem. Svima nam je laknulo od kada je Slavko došao, jer sada svi mogu više da se usredsrede na ono što im je bitno u poslu koji rade, a ne da brinu da li će neko naše dete dobiti batine na primer, ako se nalazi u dvorištu ili ispred škole. Mi radimo svoj posao, a Slavko svoj prema uputstvima koja je dobio.“

Kada je stigao u školu, radnika republičkog MUP-a Slavka Mrđenovića predstavila je u svakom odeljenju pedagog Vesna Baračkov: „Sva deca su upoznata s akcijom i imala su priliku da se lično sretnu sa Slavkom. Ideju su primili dobro i shvataju da je on tu zbog njihove bezbednosti, a ne da bi ih proveravao da li beže sa časova ili puše u toaletu. Treba reći da se on ne meša u ‘unutrašnje stvari’ škole i da svako od nas i dalje radi sve ono što mu je bila obaveza i ranije. Do sad nismo imali pritužbi na njegov rad i smatramo da su ga deca dobro prihvatila. Takođe, nije bilo negativnih reakcija roditelja.“

Pomenuti Slavko Mrđenović, dugogodišnji radnik beogradske policije, kaže da se prijavio za ovaj posao najviše zbog toga što ima decu koja idu u školu pa zna s kakvim se brigama suočavaju roditelji u Srbiji. Iskreno veruje da se stvari mogu poboljšati i da briga za „mlade naraštaje“ nikada nije dovoljna, da uvek može i više i bolje: „Moj osnovni zadatak je preventiva. Zaštita dece od droge, alkohola, lica koja u školu dolaze sa strane, sprečavanje tuča, ma koliko to neko smatrao kao normalnu pojavu s kojom se nosi svaka generacija. Moj rad svodi se na pokrivanje onih udarnih termina u toku radnog dana, a to su dolazak u školu, odmori i odlazak iz škole. Za sada nije bilo većih problema, a kada se dogode, to je obično zbog toga što neko od učenika iz susedne večernje škole napadne naše đake. To su već odrasli ljudi koji zbog određenih problema nisu završili ni osnovnu školu i jasno je da mogu da prouzrokuju neku vrstu nasilja.“

Njegov radni dan svodi se na obilaske školskog dvorišta i škole u terminima koje je odredio kao potencijalno kritične, on nije naoružan i ne nosi uniformu. Jedan od razloga što je primljen u ovaj tim sigurno je i komunikativnost jer opušteno razgovara s klincima i zaposlenima u školi. Ne proverava specijalno nikoga, nema ovlašćenja da proverava šta rade učenici na hodnicima ili u toaletu u vreme nastave. Po njegovim rečima, a s tim su se složili i direktor i pedagog škole, najvažnija funkcija koju obavlja jeste sprečavanje otvorenog nasilja koje bi mogli da prouzrokuju ljudi sa strane. Za bežanje sa časova i tajno pušenje u toaletima i dalje su zaduženi nastavnici, direktor i roditelji.

Pozornik u školi ne bi trebalo da bude neko ko će sakupljati razne informacije i praviti mrežu doušnika među decom, što bi mogla da bude anomalija ovog projekta. Za ovakav stav nalazimo potvrdu i u rečima samog Slavka Mrđenovića: „Moje prisustvo ni na koji način ne bi smelo da remeti standardni ritam i rad škole. Naše je da budemo tu ako se nešto desi, a ako je problem veći, onda reaguju nadležne službe policije. Neće se desiti da ja nekoga ispitujem jer to nije moj posao.“

Učenici s kojima smo razgovarali misle da je dobro što je „čika Slavko“ u školi jer se tako osećaju sigurnije. Dosta im je pretnji koje mogu da dođu od nekog učenika susedne škole i nadaju se da će prisustvo pozornika smanjiti broj tuča. Većina njih smatra da bi trebalo prijaviti druga ako radi nešto što je nasilno ili ako se drogira jer na taj način i njemu pomažu, mada bi taj neko pomislio da to nije za njegovo dobro. Jedan je bio čak toliko izričit da je rekao kako bi rizikovao da ga izbace iz društva, ali bi iz svoje okoline sam prijavio onoga ko se, na primer, drogira. Naši mladi sagovornici takođe su saznali od svojih drugara iz osnovne škole „Ujedinjene nacije“ da je tamošnji pozornik nastradao u jednoj tuči, ali se nadaju da se takve stvari neće dešavati i kod njih.

U oblasti obrazovanja najvidljivije reforme su one koje se tiču izgleda i bezbednosti škola u Srbiji. Vlada je najpre rešila i u dosta slučajeva uspela da popravi krovove, fasade i ograde, da stavi nove prozore i klupe, a sada i da zaštiti decu od onoga što bi moglo da ih ugrozi „iz vana“. Pozornici u srpskim školama biće dobar projekat i doneće rezultat samo ako ga prati i suštinska promena načina držanja nastave, ocenjivanja i menjanja zastarelih i preambiciozno napisanih školskih planova i udžbenika. S druge strane, vidi se napor ozloglašenog MUP-a da poradi na svom imidžu, što je, ako nije samo deklarativno, za svaku pohvalu. Samo da nam iz učionica ne izlaze Čvorović i Al Kapone. Bez obzira što su i oni bili deca.