Frontovi na kojima će se voditi izborna bitka: Hag, NATO, državno pitanje, socijalna pitanja... Realna je pretpostavka da će nova vlada biti koaliciona ili koncentraciona, kao i da će biti politički nestabilna
Uobičajen izborni izgovor „nemam za koga da glasam“, teško da može da važi na sledećim parlamentarnim izborima. Šta hoćeš, sine, da kupi babo: demokrate, liberali, radikali, socijaldemokrate, umereni i tvrdi nacionalisti, rojalisti, republikanci, regionalisti, autonomaši, centralisti, sablje, pištolji, arapski at, tuniske kape, srebro i zlato, mletačka svila, ženevski sat… Bog da prosti Đuru Jakšića čije se pesme setismo – jarećeg pečenja zasad još nema.
Do trenutka kada nastaje ovaj tekst (utorak popodne), u Republičkoj izbornoj komisiji potvrđene su liste G17 plus, Srpske radikalne stranke, Demokratske stranke Srbije, Demokratske alternative, Demokratske stranke, koalicije Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije, Otpora, koalicije Za narodno jedinstvo – Borislav Pelević – Marjan Rističević, koju čine Stranka srpskog jedinstva i još pet partija…
Učešće na izborima najavile su koalicija manjinskih i regionalnih partija Zajedno za toleranciju – Čanak–Kasa–Ljajić; Reformisti Vojvodine – Srbije – romske Socijaldemokratske partije i još nekih nacionalnih saveza – Miodrag Mile Isakov; Socijalistička narodna stranka – Narodni blok Nebojša Pavković; Odbrana i pravda, koalicija Socijaldemokratije i Narodne stranke Pravda; Socijalistička partija Srbije koja još raspravlja o poslaničkoj listi i razmenjuje poruke sa Slobodanom Miloševićem; Demohrišćanska stranka kojoj će se, kako izgleda, priključiti organizacije Vlaha iz istočne Srbije, kao i Liberali Srbije, koji najavljuju samostalni nastup.
Politički sociolog Đorđe Vukadinović s Filozofskog fakulteta procenjuje (Pres klub 1. decembar) da će se verovatno voditi dva glavna meča – jedan između Demokratske stranke Srbije i Srpske radikalne stranke i drugi između Demokratske stranke i G17 plus; ali da nisu bez važnosti ni „zonski susreti“ – u Vojvodini između Nenada Čanka i Miodraga Isakova, Jožefa Kase i Pala Šandora, a u Sandžaku između Rasima Ljajića i Sulejmana Ugljanina.
Rasim Ljajić, jedan političar koji se pokazuje u ovom periodu kao otkriće po odmerenosti i analitičnosti, kaže da će se bitka zapravo voditi između Šešelja i Koštunice.
I KRAlj U ŠPILU: Vukadinović pretpostavlja da će se odigravati i „stara utakmica“ između Socijalističke partije Srbije i Srpskog pokreta obnove. Kad se već pominje ta zaboravljena bitka SPO–SPS (monarhista i komunista), ovde treba zabeležiti da je pitanje monarhija ili republika ponovo ušlo u političku žižu nakon pisma koje je patrijarh Pavle uputio Aleksandru Karađorđeviću, odnosno posle apela iz Srpske pravoslavne crkve da se ukinu revolucionarni akti AVNOJ-a iz 1943. i 1945. Najdosledniji borac za obnovu monarhije je Vuk Drašković. Pored SPO-a ima još monarhističkih stranaka, uz njega mora biti i NS Velje Ilića, stranka nastala otcepljenjem od SPO-a, ali monarhistička je na primer i DHSS, a s krunom pomalo koketiraju i neki delovi G17 plus, pa i poneko iz Otpora. DSS to pitanje ne smatra prioritetnim.
Zanimljivo je da otvoren republikanski gard drže dva suprotstavljena pola – radikali na desnici su otvoreno za republikansko opredeljenje. Deo nevladinog sektora, koji je po difoltu levičarski i blizak je Građanskom savezu, u nagoveštajima povratka monarhije vidi ofanzivu konzervativnih desnih snaga i znak mešanja Crkve u politička pitanja. Ne bi se, međutim, moglo reći da je to pitanje uvršteno u red prvorazrednih.
PARLAMENTARIZAM: Zaostali repovi bitke DSS-a i ostatka DOS-a podsećaće glasače na poigravanje parlamentarizmom. Deo demokratskog bloka koji je ostao na vlasti u toj temi osećaće se inferiorno, pogotovu lista Demokratske stranke na kojoj će se naći dosadašnja predsednica i potpredsednica Skupštine. Đorđe Vukadinović primećuje da bi zbog nepotrebnog potcenjivanja parlamentarne proceduru (zbog „glasanja iz Soluna i iz Bodruma“) demokrate mogle biti inferiorne čak i u odnosu na radikale koji će se predstavljati kao branioci parlamentarizma, mada će im sa strane nekadašnjeg DOS-a minus lako biti prebačeno da su svojim postupcima i rečnikom i oni kompromitovali parlamentarizam.
DSS smatra da je parlamentarizam jedan od njegovih prioriteta, kao i legalizam, i sigurno će ovu temu još malo eksploatisati, bar će podsećati na otimanje mandata.
DRŽAVA: Visoko na listi stoji svakako rešenost da se donese novi ustav. S tim je povezano državno pitanje, to jest odnos političkih aktera prema državnoj zajednici Srbija i Crna Gora. Razlike o tom pitanju mogle bi da otežaju pregovore o postizbornim koalicijama.
Kao indipendističke u Srbiji se najjasnije deklarišu DHSS i G17 plus, mada ovoj drugoj partiji protivnici prebacuju da je svoj stav relativno brzo „revidirala“ nakon Labusovog prihvatanja Beogradskog dogovora.
Vojislav Koštunica je, na primer, tražio od G17 plus da se odrekne ideje o samostalnoj Srbiji, ali Labus je to odbio. Tu indikaciju treba imati u vidu kad se procenjuje verovatnoća da bi eventualna „koalicija dva protiv jednog“ mogla da okupi DSS i G17 plus.
Pitanje je kako će srpski skupštinski izbori uticati na stabilnost državne zajednice. Vukadinović je mišljenja da će njihov uticaj biti negativan, bilo koja opcija da pobedi. Desnica će tražiti čvršću zajednicu, što će izazvati otpor u Crnoj Gori i ponovno oživljavanje separatističkih snaga, koje po nekim procenama jenjavaju. Ako pobede G17 plus i DS, od nekog uticaja moglo bi biti to da su se prvi izjasnili protiv zajednice, dok joj DS daje mlaku podršku. Uz to, protivnici DS-a prigovaraju da je srpsko-crnogorski aranžman napravljen ne toliko da bi se zajednica konačno konstituisala, već da bi bili amputirani tadašnji federalni kadrovi iz Srbije (Koštunica, Labus, Dinkić).
Vladimir Vuletić, sociolog, smatra da rezultati izbora u Srbiji možda neće direktno uticati na stabilnost državne zajednice pošto čak i one stranke koje se zalažu za samostalnu Srbiju zapravo nemaju jasan program kojim bi tu ideju sprovele, a indipendistički blok u Crnoj Gori jenjava.
Trenutno se može registrovati veća tenzija između G17 plus i DS-a, zbog Dinkićevog masakriranja vlade, ali i razlike između DSS-a i DS-a su fiksiranije i veće. DSS je čak previše obavezujuće poručivao da u koaliciju sa DS-om neće. Naravno, dominantan uticaj imaće partija koja bude najjača, dok će slabiji partneri svoje specifične programske projekte, kao i svoju ljutnju morati da zamrznu do trenutka kada budu ojačali dovoljno da ih mogu nametnuti. Naravno, ako ovde još ne deluje poslovica „Naljuti se čobanin na selo pa odseče sebi…“. Vala napisali bismo šta, ali se bojimo nove izreke „Tužiću te ko Laneta s Pinka“. Kad smo već kod političke korektnosti, nje je možda više nego ranije.
HAŠKA BITKA: Odigravaće se i produženi sudar haškog–antihaškog lobija. Pripadnici tzv. ostatka DOS-a, a naročito Demokratska stranka, GSS, Liberali i SDU, insistirali su na tome da je pokojni premijer Zoran Đinđić žrtva zavere antihaškog lobija. Deo te retorike bio je upućivan na račun DSS-a, no ova partija se ne legitimiše kao otvoreno antihaška, već uz zadržavanje rezervi prema tom sudu insistira na primeni zakona o saradnji s Haškim sudom i za dvosmernu saradnju. Taj haški spor DOS–DSS je, kako izgleda, u međuvremenu izgubio na intenzitetu i sada o tome možemo registrovati uglavnom izmešanu retoriku izazvanu najpre intervencijom haškog tužilaštva, onda bez obaziranja na izborne efekte u Srbiji i američke administracije.
S jedne strane gledano, haško tužilaštvo je uspelo da duboko razočara i ozlojedi čak i neke od političara koji su saradnju s Hagom svrstavali u visoke prioritete. Tako je Goran Svilanović izjavio da haško tužilaštvo pokušava da slabosti u dokaznom postupku protiv Slobodana Miloševića pokušava da nadoknadi povećavanjem pritiska na Beograd, a Dušan Mihailović, ministar policije, u svoje političke ciljeve sada stavlja to da general Lukić i drugi optuženi ne vide Hag osim kao turisti.
S druge strane, antihaške proteste su svojevremeno organizovali socijalisti, ali nisu sakupili neku presudno snažnu masovnu podršku, potom radikali, za odbranu generala Lazarevića bilo je nekih politički nedovoljno identifikovanih skupova, a na kraju i sama policija uz prisustvo nekih od zagovornika saradnje s Haškim sudom (Čanak) organizovala je vlastiti protest zbog podizanja optužnice protiv policijskog generala Lukića.
Pitanje je koliko će to pitanje biti od uticaja na biračko odlučivanje, sem ako se ne desi neki dramatičan događaj, na primer iznuđeno hapšenje generala Mladića uz težak incident. Sadašnja vlada će verovatno želeti da taj vrući krompir preda u ruke sledećoj. U periodu pred raspisivanje izbora bilo je sarkastičnih opaski iz tadašnje vladajuće garniture, da oponenti zapravo žele da sadašnja vlada za njih obavi taj neprijatan posao i da onda oponente pusti da mirno vladaju.
Tri grupacije, SRS, SPS i SNS, imaju na čelu lista haške optuženike – Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i Nebojšu Pavkovića. To je bilo predmet izvesnih rasprava, no Republička izborna komisija naprosto je morala da se drži načela prezumpcije nevinosti pri kandidovanju. To je inače klasična parlamentarna tekovina. Zakon o lustraciji nije mogao da bude primenjen radi eventualne eliminacije kandidata za koje se utvrdi da su kršili ljudska prava zbog toga što rokovi iz tog zakona, na brzinu donetog, nisu usaglašeni s rokovima propisanim u izbornom zakonu, a i pitanje je da li dokazni postupak u tom zakonu valja.
Đorđe Vukadinović predviđa da se od haškog spora u predizbornim borbama može pokazati važnijim odnos prema NATO-u. On pretpostavlja da bi neki veći entuzijazam prema ulasku u NATO, koji bi eventualno pokazali Boris Tadić ili Goran Svilanović mogao da upumpa pedeset do sto hiljada birača više na radikalski konto. Radikali su i u predsedničkoj kampanji rado naglašavali da neće slati srpske vojnike u Iran i Avganistan.
To pitanje se na jedan način reflektuje kao državna politika, a na drugi kao izborna tema. U prvom slučaju stavljanje traumatične prošlosti na stranu može se pravdati dalekosežnim ciljevima kao što su poboljšanje odnosa s Amerikom i Zapadom i bolja bezbednosna perspektiva. Kao izborno pitanje, ono pobuđuje loša sećanja na rat NATO-a protiv Srbije, borbu NATO-a na strani UČK, na loše upravljanje Kosovom i izaziva strepnju od nepotrebnog uplitanja Srba u bezizglednu zapetljanost zapadne alijanse u Iranu.
Kad se pogleda profil učesnika u ovoj trci, može se zaključiti da je scena nakrenuta na desno. Radikali se deklarišu kao desnica, a veći broj aktera doživljava ih kao ekstremnu desnicu, DSS se pozicionira na desnom centru, a hroničari, pogotovu zapadni, od tri karakteristike te stranke, demokratske, liberalne i nacionalne naglašavaju jednu („umeren nacionalista Koštunica“). Vuk Drašković i Velimir Ilić deklarišu se kao desna koalicija. G17 plus sa svojim neoliberalnim konceptom trebalo bi da bude na desnom centru. DS se ulaskom u socijaldemokratsku internacionalu pomerio levo od centra. SPS se deklariše kao levica, ali je opterećen rezultatima svoje ratne vladavine.
To desno skretanje u ovim izborima karakteriše traženje levog balansa. U evropskim okvirima narodnjački DSS s jedne strane traži više neoliberalizma, odnosno da se smanji mešanje države u poslovima preduzeća, a s druge strane govori o socijalno odgovornoj državi. G17 plus ulazi u koaliciju sa Socijaldemokratskom partijom očito tražeći balans. Otpor, sudeći po ličnostima koje tokom prerastanja ovog pokreta u političku partiju, možda juriša u levi kvadrant, sudeći bar po paroli sloboda, solidarnost, pravda, koja je zapravo parafraza parole Francuske revolucije – bratstvo jednakost, sloboda.
Vladimir Vuletić ocenjuje da zapravo nijedna stranka nije u svoj program kao prioritet ubacila socijalno pitanje, već se ono više koristi „kao ukras“ u političkim programima. Zbog toga je i ojačala ekstremna desnica i to je ono što bi moglo da zabrine, a ne tekuća variranja stranaka centra sa leve na desnu stranu. Desnica pruža iracionalni odgovor na socijalne probleme na koje nije dat racionalan odgovor. On procenjuje da dosadašnja vlada nije imala efikasnu socijalnu strategiju – recimo, koncept proizvodnje jeftine hrane koji je istovremeno i razvojni i socijalni koncept.
Sindikati su igrali izvesnu ulogu u iznuđivanju vanrednih parlamentarnih izbora, no teško je pretpostaviti da li će formiranje nove vlade pratiti i sklapanje neke vrste socijalnog pakta, karakaterističnog, na primer, za početak tranzicije u Poljskoj.
U izbornom odlučivanju važnu ulogu igraće svakako i osetljivost na konflikt interesa. Demokratska stranka je sklonila u stranu ličnosti za kojima su se vukli repovi, kako u kampanji ne bi morala da odgovara na nezgodna pitanja. Pitanje je da li je preostalo dovoljno vremena za „saniranje“. Interesantno je da su se oponenti na početku kampanje ponašali kao da ih taj potez demokrata zadovoljava. U svakom slučaju, nove afere na početku kampanje nisu otvarane.
Sve u svemu, ako ne bude iznenađenja, ovi izbori ne bi trebalo da donesu neprijatan preokret i napuštanje generalne orijentacije iz oktobra 2000. (U Evropu!). Do izvesnog osvešćivanja, suočavanja s teškom socijalnom realnošću i prirodnim kvarenjem vlasti, pa i do izvesne promene načina na koji se vodi politika verovatno će doći.
Naravno teško je prognozirati dok je zec u šumi, ali s obzirom na veliki broj takmaca i njihove pretpostavljene domete može se naslutiti da bi nova vlada, sastavljena posle ovih izbora, najverovatnije mogla biti koaliciona, možda i koncentraciona, ali da će ona verovatno biti politički nestabilna, pa i da će se na sledeće parlamentarne izbore čekati možda kraće nego na ove. Nova vlada doći će na nešto bolji teren od prethodne, ali će raspolagati s manje poletne nade. Ona neće biti u prilici da vizionarstvom zabašuruje slabosti, već će od samog starta biti podvrgnuta jačoj sumnji, osporavanju i kontroli nego što je bila ova koja je, ipak, barem u početku imala tzv. revolucionarni izgovor.
U toku procesa traženja koalicije, u toku komponovanja te buduće vlade, nedostaje jedan važan faktor – izabrani predsednik Republike, koji može nastupiti anticipatorski i uticati na to da se razlike stave u stranu zarad ostvarenja dugoročnog cilja. To će biti destabilizujući nusprodukt ona tri neuspela pokušaja da se u Srbiji izabere šef države.
Kome se ne svidi nijedan od kandidovanih haških optuženika, ni Obren Joksimović, ni Branislav Lečić, ni Bogoljub Matić Đoša, ni unuk Draže Mihailovića Vojislav, ni Vuk Bojović ni Raka Radović – može da glasa za Josipa Broza
U poređenju sa uobičajeno ekstremnom ocenom Nenada Čanka, prema kojoj se u Srbiji „više ratnih zločinaca nalazi na izbornim listama nego pred sudovima“, timovi s kojima su političke partije i koalicije odlučile da 28. decembra izađu pred birače, uopšte ne izgleda tako strašno: „samo“ tri grupacije su za nosioce listi izabrale zvanično osumnjičene za ratne zločine.
Prvi su se „haške karte“ dosetili radikali, stavivši haškog zatvorenika, lidera stranke Vojislava Šešelja, na čelo liste, čiji će, istvremeno, biti i nosilac. Istim putem potom su krenule dve vrste socijalista: iako Socijalistička partija Srbije u utorak, kada je pripreman ovaj broj „Vremena“, još nije bila izašla pred javnost s kompletnom listom kandidata, Ivica Dačić je bio potvrdio da će lider stranke, haški zatvorenik sa dužim stažom od Šešelja, Slobodan Milošević, biti, kao i Šešelj, nosilac liste, ali i prvi na njoj. A narodni socijalisti otcepljenog SPS-ovca Branislava Ivkovića obznanili su stupanje u koaliciju s neregistrovanom strankom Narodni blok čiji je lider Nebojša Pavković, zvezda jedne od skorijih haških optužnica, sa prebivalištem (još uvek) u Beogradu. Pavković će biti nosilac liste i to, kako tvrdi, bez želje da se „krije iza poslaničkog imuniteta od optužnice Tribunala“ (prvi na listi biće potpredsednik SNS-a Dobrivoje Budimirović Bidža). Pavkovićev kolega sa iste optužnice, general Vladimir Lazarević, demantovao je novinske navode da će biti poslanički kandidat SPS-a. Među kandidatima Stranke srpskog jedinstva, čiji je osnivač pokojni haški optuženik Željko Ražnatović Arkan, koliko je poznato, nema onih eventualnih Arkanovih saboraca za koje je zainteresovana haška institucija koja nije po volji velikom broju Srba.
Da partije predstojeće izbore shvataju više nego ozbiljno, govori činjenica da su čak i one stranke, koje, zvanično, nastupaju samostalno, svoje liste pojačale članovima drugih stranaka ili zvanično vanstranačkim ličnostima. Tako su na listi Demokratske stranke Srbije, uz najpoznatija stranačka imena (Vojislav Koštunica, Dragan Maršićanin, Dragan Jočić, Aleksandar Popović, Dejan Mihajlov, Zoran Šami, Obren Joksimović, Aleksandar Pravdić, Dušan Budišin, Đorđe Mamula), i akademik Nikola Milošević (lider odumrle Srpske liberalne stranke) i istoričar Radoš Ljušić. Na toj listi su i bivši funkcioneri Demokratskog centra Sanda Rašković-Ivić i Velimir Simonović, članovi Narodne demokratske stranke Boris Karajičić, Vojkan Tomić i Miroslav Janković (bez lidera stranke Slobodana Vuksanovića), Mik Vlaović (Moja Vojvodina), ali i predsednik Srpske demokratske stranke, registrovane u Srbiji, Dragoljub Kojčić.
Lista Demokratske stranke, nakon detaljnog medijskog čerečenja dosadašnje vladajuće partije, više pažnje privukla je zbog onih koji na njoj nisu (Čedomir Jovanović, Goran Vesić, Neda Arnerić) nego zbog onih koji na njoj jesu. A dotična lista sadrži apsolutno najveći broj javnosti poznatih imena. Najveća koncentracija poznatih političara (i eskperata) nalazi se na početku spiska: prvi je Dragoljub Mićunović, lider Demokratskog centra, drugi premijer Zoran Živković, a treći Goran Svilanović, lider Građanskog saveza Srbije. Slede Božidar Đelić, Vesna Pešić, Gordana Čomić, Žarko Korać (Socijaldemokratska unija), Vojin Dimitrijević, Gordana Matković, Aleksandar Vlahović, Branislav Lečić, Goran Pitić, Nataša Mićić, Slobodan Milosavljević, Dragan Domazet, Ljiljana Lučić, Dragan Vuksanović, Gašo Knežević, Đorđe Đukić i Nenad Bogdanović. Nešto niže na listi su i portparol DS-a Aleksandar Radosavljević i nekoliko vlasnika raznih dosadašnjih parlamentarnih i drugih državnih funkcija – Aleksandra Joksimović, Bojan Pajtić, Gorica Mojović, Dragor Hiber, Dragan Šutanovac, Nenad Milić, Radmila Hrustanović. Tu su i dvojica predstavnika sandžačkih partija koje su u koaliciji na čijem je čelu Sulejman Ugljanin, ali, prema zvaničnom objašnjenju, nemaju veze sa Ugljaninom – Esad Džudžević i Bajram Omeragić. Na listi DS-a su i glumac Predrag Ejdus i novinari Zaharije Trnavčević, Nađa Ivanji Švab i Željko Bodrožić, a za nosioca liste Borisa Tadića rezervisano je poslednje, 250. mesto.
I lista trećeg velikog izdanka prvobitne velike Demokratske stranke – Labus, Dinkićevog G17 plus, „obogaćena“ je kandidatima jedne druge partije – Socijaldemokratske partije (bez lidera stranke Slobodana Orlića). Među poznatijim imenima na listi partije koja je, prema mnogim prognozama, sigurna članica buduće vladajuće koalicije, pored kandidata broj jedan Mlađana Dinkića, nalaze se i Saša Vitošević, Slobodan Lalović, Predrag Marković, Ksenija Milivojević, Nataša Milojević, Tomica Milosavljević, Ljiljana Nestorović, Meho Omerović, Milan Pajević, Goran Paunović, Milko Štimac, ali i glumac Bogoljub Matić Đoša, nekada član SPO-a i SPS-a, koji, prema rečima svog medijskog predstavnika Zorana Davinića, ima sledeći pogled na politiku: „nekada je vozio fiću, pa je, kada je upoznao svojstva BMW-a, prešao u taj automobil“.
I već pomenuti radikali su isturili ceo svoj prvi tim: prvi posle Šešelja na spisku je Tomislav Nikolić, a tu su i Maja Gojković, Gordana Pop-Lazić, Aleksandar Vučić i Dragan Todorović. Stranka Šešeljevog kuma Vuka Draškovića, koaliciono udružena sa bivšim članom s kojim nekoliko godinica nije bila u ljubavi, Velimirom Ilićem, prema mišljenju analitičara, ima dobre šanse da ponovo uđe u parlament, u čemu bi trebalo da joj pomognu i Vojislav Mihailović (poznatiji kao unuk Draže Mihailovića), Veroljub Stevanović, Spasoje Krunić, Bogoljub Pejčić, Milan Božić, Dragan Kojadinović, Aleksandar Čotrić, Gordana Aničić, Vlajko Senić i psihijatar Jovan Marić…
Na spisku partija i koalicija koje bi mogle da pređu izborni cenzus od pet odsto osvojenih glasova, analitičari obično pominju još i SPS, koaliciju „Zajedno za toleranciju – Čanak-Kasa-Ljajić“ koja u utorak još nije bila sastavila izbornu listu, Demohrišćansku stranku Srbije, koja je najavila obelodanjivanje liste za peti decembar, Otpor i Demokratsku alternativu Nebojše Čovića. Na listi Čovićeve DA, osim nekoliko odranije poznatih stranačkih ličnosti (Čović, Nada Kolundžija, Srđan Sikimić, Igor Jovičić), jesu i Vladan Begović, šef Savezne uprave carina, general Ninoslav Krstić, pijanista Ivan Tasovac, akademik Svetomir Basara, direktor Zoološkog vrta Vuk Bojović, svestrani Jovan Ćirilov i lideri kosovskih Srba Oliver Ivanović i Gojko Savić.
Otpor pruža listu na kojoj prvo mesto zauzima profesor Čedomir Čupić, a tu su između ostalih i profesor Žarko Trebješanin, bivši zamenik predsednika Vrhovnog suda Zoran Ivošević, advokat Božo Prelević, akademik Radomir Reljić, istoričar Slobodan Marković, novinar Ivan Galebović i biznismen Ivan Aleksić, predstavnik dijaspore. Neke velike šanse niko za sada nije spreman da prognozira trenutno parlamentarnom SSJ-u, koji ovoga puta na izbore izlazi u okviru koalicije „Za narodno jedinstvo“ sa još pet manjih stranaka. Prvo mesto na listi pripalo je potpredsedniku SSJ-a Draganu Markoviću Palmi, a na spisku su i nekadašnje skupšinske zvezde Milan Paroški i Radovan Raka Radović, književnik Radomir Smiljanić i novinari Svetlana Petrušić, Slobodan Novaković, Dubravka Rodić i Rajko Đurđević.
Izborne liste narednih dana trebalo bi da preda još nekoliko stranaka i koalicija, koje bi u potpunosti popunile prostor između ekstremne desnice i ekstremne levice. A tu negde na levoj strani nalazi se i ponuda za nostalgične: izborna koalicija „Radnička budućnost Srbije“, formirana u Subotici, za nosioca izborne liste izabrala je Josipa Broza, unuka „onog“ Josipa Broza.
V.D.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
