Od pandemije korona virusa, neizostavno pitanje koje će vam postaviti dežurni monah na ulazu u manastir jeste – da li ste vakcinisani… Ako želite da im odnesete kafu, morate paziti da bude u ambalaži koja nema na sebi odštampan bar-kod, a u razgovoru sa monasima možete čuti priču kako papa tokom noći poprima svoj pravi, reptilski oblik i nervozno šeta vatikanskim palatama smišljajući kako da iz Esfigmena protera istinske pravoslavce. Okolnosti u kojima živi ova zajednica su teški, nema struje već postoji samo jedan agregat koji napaja strujom strug za sečenje trupaca drveta, a vozni park se uglavnom sastoji od prastarih džipova koje je grčka vojska dobijala od svojih anglosaksonskih saveznika pre više od pola veka…
“Holy place, but complicated”, reči su grčkog radnika sa kojim smo u tajnosti trampili cigarete za manastirski limun, posvećene svetogorskom manastiru Esfigmenu, koji važi za središte zilotskog pokreta u dvadesetom i dvadeset prvom veku. Sam manastir se nalazi na istočnoj obali Svete gore i na samo pola sata hoda od Hilandara, što ga čini prvim komšijom srpskog svetogorskog manastira. To je bilo naročito bitno tokom poslednjeg katastrofalnog požara kada su esfigmenski monasi prvi stigli da pomognu u gašenju vatrene stihije.
Samo značenje imena Esfigmen sa grčkog se može prevesti kao stešnjen, što odgovara položaju manastira koji se nalazi između mora, tri brda i bujičnog potoka. Po drugoj tradiciji, jedan od prvih monaha bratstva je nosio nadimak Esfigmen zato što je uvek imao utegnut pojas oko struka. Trebalo bi istaći da su prvi sačuvani pisani spomeni manastira sa kraja 10. veka pominjali ime Esfagmen (u značenju ubijeni, iskasapljeni), što se može pripisati tome da su u nekom od čestih gusarskih pustošenja kaluđeri skončali na svirep način.
O TURCIMA SELDŽUCIMA, KATALONCIMA I SULTANIJI MARI
Prema legendi, manastir su osnovali ranovizantijski car Teodosije II i njegova sestra Pulherija u prvoj polovini 5. veka, kada Sveta Gora još nije postala monaška “republika” i kada nije bio zabranjen ulazak ženama na poluostrvo. Prema arheološkim istraživanjima, na tom mestu se ranije nalazilo antičko naselje Dion. U svakom slučaju, u 11. veku jedan od igumana, Teoktist, postaje prot Svete Gore (svojevrsni predsednik vlade monaške republike), a sam manastir je zauzimao visoko peto mesto u svetogorskoj hijerarhiji. U istom veku, iz Rusije dolazi podvižnik Antonije koji se tu i zamonašio i proveo deset godina, a po povratku, u Kijevu osniva nadaleko čuvenu Kijevsko-pečensku lavru.
Tokom srednjeg veka, zajednica okupljena oko crkve posvećene Vaznesenju Gospodnjem ima svoje uspone i padove, praćene elementarnim nepogodama poput zemljotresa i bujičnih poplava, a i nevoljama u vidu gusara i jedne katalonske kompanije. Naime, ta družina je predstavljala najamnike poreklom iz Katalonije koje je Vizantija angažovala da im pomogne u suzbijanju najezde Turaka Seldžuka početkom 14. veka. Kako to obično biva, najamnici se okreću protiv bivših poslodavaca i udruženi sa skupinama Seldžuka pustoše Trakiju i privučeni bogatstvima manastira zaleću se na Svetu Goru. Prvi su na udaru bili bugarski manastir Zograf, gde bivši plaćenici spaljuju žive jedan broj monaha, Hilandar koji je spasen tek intervencijom kralja Milutina, kao i sam Esfigmen.
Kako to vekovima biva, posle razaranja bili su potrebni svetovni ktitori i darodavci da pomognu monaško bratstvo u obnovi. To su u prvom redu bili vizantijski carevi poput Jovana V Paleologa, ali i cara Dušana i despota Đurđa Brankovića. Povelja kojom je despot dodeljivao Esfigmenu 50 litara novobrdskog srebra godišnje, izrađena je u Žiči i na njoj se nalazi jedini sačuvani portret despota i njegove porodice.
Zavladavši solunskom regijom, Turci ostavljaju autonomiju Svetoj Gori, koju su kršili u zavisnosti od interesa, ali i snage padišaha da sprovodi zakon u svom sultanatu. Kako je pravoslavno plemstvo na Balkanu nestajalo tako su svi manastiri ostajali bez svojih patrona i darodavaca, pa su morali pribeći prodaji svojih imanja (metoha) van monaške republike. Tako je sultanija Mara, ćerka Đurđa Brankovića i maćeha Mehmeda Osvajača, otkupila jedno esfigmensko imanje u periodu pre 1487. godine.
SPOROVI OKO PAŠNJAKA ZA BIVOLE
A 16. vek donosi nova smutna vremena; nekoliko puta manastir je meta napada turskih gusara koji su 1533. čak u dva navrata pustošili manastir. U starim letopisima ti događaji su opisani sledećim rečima: “Ponovo deset dana zatim poharaše ga drugi put potomci Agarjana, bezbožni protivnici Hrista. Sve odnesoše i zapališe manastir, kao i brodove, a za taoce odvedoše devet monaha”. Sporovi su se vodili i među kaluđerskim bratstvima pre svega oko zemlje, pa su esfigmenski monasi bili u sporu sa hilandarcima oko nekih pašnjaka na, svima nama poznatoj, Jovanjici. Danas se za toponim Jovanjica uglavnom vezuje luka na koju pristaju trajekti iz Uranopolisa i tuda najveći broj srpskih hodočasnika stupa na tlo Svete Gore. Reč je o većem kompleksu koji zahvata celo brdo, potok koji se uliva u more i mali rt pet kilometara od Zografa. Tokom vekova nekoliko puta je menjao vlasnika, s tim što je više zajednica imalo svoje pašnjake na njemu, pre svega Ksenofont, Zograf i Hilandar. Počevši od 1577. traje spor oko međa između Hilandara i Esfigmena jer je srpski manastir polagao prava na zimski pašnjak za bivole i veliku šumu. U proces je bio uključen i sam vaseljenski patrijarh, koji je manastiru Vatopedu naložio da pokaže svoju originalnu povelju iz 1316. o razmeni zemljišta. Treba imati na umu da u to vreme nije bila retkost dokazivati svojinu na osnovu dokumenata izdatih pre više od dva veka, jer sve do pojave katastra druga pravna sredstva nisu postojala. Srećom, danas je sve to mnogo lakše, efikasnije i pravednije.
NAPOLEONOV ŠATOR
Esfigmen s vremenom gubi svoj status u rangu svetogorskih manastira, sa petog mesta na kom je bio u 11. veku, pada na deveto 1394, a 1594. čak na osamnaesto, bez obzira na činjenicu da tada ima više od pedeset monaha. Prikupljanje milostinje širom pravoslavnih zemalja donekle olakšava monaški život, a krajem 18. veka patrijarh Grigorije V zavodi opštežiće kao način života monaške zajednice. U pravoslavlju postoje dva načina po kojima se reguliše monaški život. Idioritmija se vezuje za pustinjaštvo i podrazumeva da monasi ne žive u zajednici, tj. da imaju pravo na ličnu svojinu, ali da su uglavnom izolovani jedni od drugih. Zajedničke obaveze su svedene samo na bogosluženje, dok se za namirnice, odeću i obuću sami snalaze. Za razliku od opštežića, gde je život svakog monaha vezan za zajednicu i gde svojim poslušanjem (zaduženjem) doprinose celoj zajednici. Danas je u svim svetogorskim manastirima život regulisan opštežićem, osim pustinjaka koji žive izolovano u skitovima.
Pomenuti Grigorije V je takođe, zajedno sa igumanom Teodoritom, zaslužan za novu manastirsku crkvu koja je osvećena 1810. godine. Crkva je podignuta na temeljima stare i posvećena je Vaznesenju Gospodnjem. Tada je patrijarh poklonio manastiru i deo Napoleonovog šatora, koji se i dan-danas koristi tokom proslave Vaznesenja Gospodnjeg. Pretpostavlja se da je ruski car darovao patrijarhu taj neobičan poklon. Oslikana manastirska trpeza je teško stradala početkom 19. veka kada su vojnici turskog garnizona koji su boravili u manastiru zbog velikog grčkog ustanka palili vatre u samoj prostoriji. Tursko vojno prisustvo nije bila retkost, naročito u Hilandaru, Zografu i Esfigmenu, koji su najbliži kopnu i time zgodni za vojne posade.
JEDINI PRAVI ILI RASKOLNICI
Početkom 20. veka u pravoslavnim crkvama nastaje zilotski pokret (u prevodu sa grčkog “revnitelji”) koji se protivio svakom obliku ekumenizma i reforme kalendara. Zvanične crkve ih smatraju raskolnicima i takve grupe su izopštili iz crkvene zajednice. Sami ziloti sebe nazivaju istinskim pravoslavnim hrišćanima i odbijaju bilo kakav dijalog sa drugim hrišćanskim konfesijama, pre svega sa katoličkom crkvom. Sukob je eskalirao 1964. kada se vaseljenski patrijarh Atinagora I susreo u Jerusalimu sa rimskim papom, što je predstavljao simbolični početak dijaloga između dveju crkava još od Velikog raskola 1054. godine. U godinama koje su sledile, monaška zajednica u Esfigmenu je prestala da spominje svog nadležnog patrijarha u službama i time su pokrenuli niz događaja koji su kulminirali 2002. kada su zvanično proglašeni za šizmatike od strane Vaseljenske patrijaršije. U nastojanju da se sam kompleks manastira vrati monasima koji su pratili zvaničnu politiku carigradske patrijaršije, 2005. osniva se novo bratstvo koje i dan-danas boravi u Kareji (“glavnom gradu” Svete Gore). Sukobi sa svetovnim grčkim vlastima bivaju sve učestaliji, 2006. dolazi do sukoba između samih monaha koji je završen pravom tučom uz upotrebu metalnih palica i aparata za gašenje požara. U godinama koje su usledile, na svaki pokušaj grčke policije da izbaci “raskolnike”, iz samog manastira odgovoreno je bacanjem molotovljevih koktela i pretnjom da će bratstvo razoriti manastir uz pomoć boca sa butanom. Treba imati na umu da to nisu prazne pretnje, već da su radikalizovani monasi zaista spremni da žrtvuju svoje živote zarad “istinskog pravoslavlja”. U to su uvereni i predstavnici vlasti koji do sada nisu bili spremni da prihvate takav rizik. Poslednji u nizu incidenata desio se 2024. kada je policija “opkolila” manastirski kompleks bez prethodne dozvole protata Svete Gore.
U Srbiji takođe postoji takva zajednica sa episkopom Akakijem na čelu (rođenim kao Nemanja Stanković), koji je i sam boravio u Esfigmenu početkom devedesetih godina i po povratku u SR Jugoslaviju 1996. osniva “Srpsku istinsku pravoslavnu crkvu”. Nezvanično središte im je manastir Utešiteljevo u blizini Ralje, čuveniji su po ženskom manastiru Novi Stjenik u Kučajskim planinama. Ne treba ih mešati sa tzv. “artemijevcima” koji svoju zajednicu nazivaju Eparhija raško-prizrenska u egzilu i čiji raskol je prvobitno bio političke, a ne kanonske prirode.
VREĆA HLEBA I KAFA BEZ AMBALAŽE
Autor ovih redova je od 2015. nekoliko puta obilazio Esfigmen. Pored vidnog siromaštva i oskudice, pažnju mu je privukao jedan detalj. U crkvi se nalazi nekoliko istaknutih ikona kojima vernici uglavnom poklanjaju zlatni nakit, satove i sl. U esfigmenskom hramu možete videti da su ikone “darivane” ordenjem. To nije redak slučaj kod Grka, ali mora se priznati da izaziva poštovanje. Jedno je “priložiti” dragocenost u vrednosti od nekoliko stotina evra, a sasvim drugo je “darivati” svoja vojna odlikovanja. Trpeza je više nego skromna, često se sastoji od kaše kiselkastog ukusa za koju niste načisto koje namirnice sadrži, možete je obogatiti sa ponekom maslinom i maslinovim uljem, dok hleb dobijate iz jedne vreće iz koje monah zahvata rukom, pa šta vam zapadne. Nakon obroka, svi ostaci hleba se vraćaju u tu istu vreću da se posluže tokom sledećeg obeda. Od pandemije korona virusa, neizostavno pitanje koje će vam postaviti dežurni monah na ulazu u manastir jeste – da li ste vakcinisani. Ne smem ni da zamislim reakciju ako bi odgovor bio potvrdan. U gostoprimnici dominiraju slike grčkih heroja tokom istorije, što nije slučaj u ostalim manastirima. Ako želite da im odnesete kafu, morate paziti da bude u ambalaži koja nema na sebi odštampan bar kod, a u razgovoru sa monasima možete čuti priču kako papa tokom noći poprima svoj pravi, reptilski oblik i nervozno šeta vatikanskim palatama smišljajući kako da iz Esfigmena protera istinske pravoslavce. Okolnosti u kojima živi ova zajednica su teški, nema struje već postoji samo jedan agregat koji napaja strujom strug za sečenje trupaca drveta. Svi monasi i radnici koji im pomažu imaju na glavi baterijske lampe, uz pomoć kojih se kreću po manastirskim zgradama. Vozni park se uglavnom sastoji od prastarih džipova koje je grčka vojska dobijala od svojih anglosaksonskih saveznika pre više od pola veka. I pored toga, u manastirskoj prodavnici možete kupiti slatki kremić koji sadrži lešnik i kakao, a ukus je takav da mu nikakva nutela i eurokrem nisu ni prineti.
Pored svih radikalnih stavova koje zastupaju i brojnih teorija zavera u koje veruju, ne možete da nemate poštovanja prema zajednici koja se odrekla većine blagodeti civilizacije zarad ideje u koju veruju. Retki su takvi u današnje doba.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
