Zemljotres manje razorne moći

Politički život u Srbiji posle vidovdanskog izručenja Slobodana Miloševića Hagu ličio je na zemljotres manje razorne moći. Posle izručenja pala je savezna vlada, još jednom se ozbiljno zaljuljala savezna država, kojoj je Srbija oduzela jednu od funkcija, dramatizovane su političke razlike po svim linijama u našoj zemlji, a i tinjajuće političke razlike unutar DOS-a dovele su do zategnutosti, mada ne i do raspada ove koalicije.

Kao i prvog aprila, kada je Slobodan Milošević uhapšen, pokazalo se da se ovde državne odluke ne donose na formalizovan način, već na određenom neformalnom mestu, na sednicama predsedništva DOS-a, gde je nejasno šta je ko tačno rekao, šta je ko znao, a šta je ko podrazumevao i ko je prisutan a ko ima lekarsko opravdanje. („Čini mi se, Vlado, da si i ti bio“ – raspoloženi Tito povodom godišnjice 4. jula Vladi Dedijeru, koji, kažu cinici, nije bio u Ribnikarevoj kući, već na Mostaru čuvao pazio da ne naiđe Kosmajac).

Srećna okolnost je da taj lanac nesporazuma nije doveo do konfrontacije policijskih snaga, koje su pod kontrolom srpske vlade i vojske, koja je pod kontrolom Saveta za odbranu na čijem je čelu predsednik SRJ Vojislav Koštunica (čiji su „pasivni članovi“ srpski predsednik Milan Milutinović, optužen pred Haškim sudom, i poluotcepljeni crnogorski predsednik Milo Đukanović, koji je bar jednom prisustvovao sednici tog saveta).

Vođena pragmatičnim procenama da problem saradnje s Haškim tribunalom treba konačno preseći, svesna međunarodnih obaveza, vođena osećanjem za interes budućih generacija, oslonjena na direktno odobravanje većine (svi sem jednog) lidera DOS-a, srpska vlada je preuzela odgovornost, iskoristivši član 135 srpskog ustava kojim se štiti interes Srbije, istog ustava koji rigidnije od saveznog zabranjuje izručenje, srpska vlada je, dakle, hrabro preuzela odgovornost ali je pri tom, čini se nepotrebno, dezavuisala instituciju predsednika SRJ, koga je kasno formalno obavestila o svojoj odluci. Možda je stvarno malo i „igrala žmurke“ s vojskom tokom samog izručenja, što na sreću nije dovelo do konfrontacije.

Jezikom osamdesetih rečeno, bilo je to Đinđićevo tipično „slobinsko“ okončanje „slobine ere“ (brzina, ustavna improvizacija, ustavno, neustavno, statutarno, nestatutarno, svejedno) posle Koštuničinog „stambolićevskog oklevanja“.

Predsednik Koštunica, koji se našao u čudnoj poziciji da izgubi komunikaciju s upravnim aparatom obe republike, izolovan od svojih, sveden na figuru bez moći, na predsednika u opoziciji, verbalno je osudio akt srpske vlade kao ozbiljno ugrožavanje ustavnog poretka zemlje. Koštunica nije mogao, a verovatni ni hteo, ništa više ni da učini.

Da li je uredba srpske vlade u skladu s republičkim ustavom može da proceni Ustavni sud Srbije, ali to se trenutno ne može utvrditi pošto republika Srbija nema ustavni sud, jer zbog kadrovskih sporova u koaliciji DOS Milan Milutinović, koji na osnovu mišljenja skupštinske formalno predlaže sudije ustavnog suda, „nema materijala za odlučivanje“. Ustavni sud Jugoslavije je i nekompletan jer zbog blokade na relaciji većinska Crna Gora – federacija ni predsednik SRJ nije u situaciji da predloži nove sudije, a sredinom juna je još jedan sudija otišao u penziju.

Država uredno funkcioniše samo preko zakona, ona je monopol sile i nije zdravo igrati se s tim aparatom, jer tako se veoma lako može skliznuti u spiralu nasilja i u vladavinu haosa. Posle svega neko je odahnuo (valjda Svilanović, koji do sada nije pravio greške): „Bar nije bilo Bukurešta, optuženi je živ i zdrav, u zatvoru. A petog oktobra moglo je i ovo drugo da se desi…“

U našem političkom miljeu gaji se inače nova „partizanština“, idolatrija revolucionarnog morala i potcenjivanje legalizma kao nečeg nazadnog i „buržoaskog“, „konzervativnog“ i nečeg „u korist bivšeg režima“. To je opasan put – ako se želi lustracija, onda se lepo donese zakon o lustraciji, kao što je donet zakon o progresivnom oporezivanju ratne dobiti. Neusaglašeno delovanje državnih institucija koje dolaze na ivicu konflikta, kolektivno upravljanje ministarstvima, dugoročno znači blokiranje i atrofiju inače ruiniranih institucija i prenošenja državnih ingerencija i lične odgovornosti na „neformalne organe“.

KONCIL I PARAGRAF: Umesto da se odluke donose na proceduralan način (procedura takođe nije nikakva izmišljotina već osigurač demokratije), u kome se vidi ko je za šta konkretno odgovoran, ključne odluke već se nekoliko puta donose u jednom oligarhijskom telu, na sednicama predsedništva DOS-a, kao na sednicama kakvog svetog koncila.

Kad je pala savezna vlada i kad je postojala pretnja da se i srpska vlada postepeno destabilizuje raspadom vladajuće koalicije u Srbiji, kao neodložni strateški zadatak za izlazak iz novonastale krize postavilo se pitanje ustavne konsolidacije odnosa u federaciji. Na redu je ulazak u pravu šumu koju čine tri međusobno nesaglasna ustava i dvadesetak zakona koji nisu ustavno usaglašeni i koji nisu homologizovani s međunarodnim i evropskim propisima. To je povezano i sa takođe strateškim zadatkom stvaranja ambijenta za povezivanje s Evropom, ambijenta za investicije i za pravnu sigurnost. Pravno usaglašavanje s Evropom podrazumeva, kažu, da bude napisano, pročešljano i usvojeno nekih 35.000 stranica pravnih propisa. Da bi se to uradilo, mora se početi od vrha. Šta vam vredi dobar zakon o privatizaciji ako u zemlji ne vlada ustavno stanje.

Najjači član vladajuće koalicije u Srbiji, DSS, najavio je da će se suprotstaviti srpskoj vladi zbog toga što ona vlada uredbama. Za sada su pomenuli uredbu o prometu nafte i uredbu o izručenju Slobodana Miloševića Hagu. Nagovestili su da će zahtevati i sudsku istragu o izvesnim dopisanim aneksima na „svečanoj izjavi“ trojice ključnih funkcionera prilikom hapšenja Slobodana Miloševića.

Pošto je tenzija malo popustila, predsednik SRJ Vojislav Koštunica održao je u ponedeljak sastanak sa DOS-ovim saveznim ministrima u ostavci, sa koga su izašla tri zaključka o zadacima privremene vlade: da reprogramira dugove, odnosno da dalje reguliše ekonomske odnose SR Jugoslavije sa inostranstvom i da nastavi reformski proces pre svega na ekonomskom planu; da pripremi ustavnu platformu za redefinisanje odnosa u federaciji i da pripremi nove izbore. To znači da je na dnevni red došlo rešavanje krize „nedovršene države“ (izraz profesora Pavla Nikolića, a kažu da je tu tezu o nedovršenoj državi odavno još, kad je bio naučni radnik, koristio i srpski premijer Zoran Đinđić).

JOŠ ZAJEDNIČKA: Politikolog Vladimir Goati skeptičan je kad ocenjuje šanse da se taj posao uspešno završi razgovorima s manjinskom grupacijom iz Crne Gore. On misli da je to prilično neplodna formula, „pravljenja rupe u vodi“.

Smatra da je moralo biti poznato da SNP neće promeniti svoj ključni stav o svođenju saradnje s Haškim tribunalom na prepisku, s obzirom na to da je ta partija nastala 1997, kad je ključna tema političkog sporenja bila vezana za lik i delo Slobodana Miloševića.

Goati procenjuje da je izgubljeno dragoceno vreme i da izlaz može da se nađe u pokušaju da se napravi modus vivendi između vlade u Srbiji i vlade u Crnoj Gori. Procenjuje da su proletošnji izbori u Crnoj Gori pokazali vladajućoj garnituri da ima većinu od 55 odsto glasova birača, ali da to nije dovoljno da bi se ustav promenio. U Srbiji je antimiloševićevski blok pobedio sa 64,4 odsto glasova, a sa preko 70 procenata mandata, ali DOS nije sasvim jedinstven, pošto počinje rascep na proevropsko i tradicionalističko krilo, konstatuje Goati, zaključujući na osnovu toga da su obe vladajuće garniture svesne svojih granica i da je možda moguće neko makar privremeno rešenje, a, Goati citira francusku poslovicu, ništa ne traje tako dugo kao privremeno rešenje. Po njegovoj proceni, posle haškog slučaja nemamo ni manje ni više Jugoslavije nego što smo je imali pre, ona se svodi na vojsku i na međunarodni subjektivitet, ali bismo u dogledno vreme možda mogli da imamo „više Jugoslavije“.

Da li tok događaja potvrđuje da bi se moglo krenuti putem koji preporučuje Goati? Zoran Đinđić, koga sumnjiče da bi jednog trenutka mogao da se dogovori s Đukanovićem i da tako „odseče Koštunicu, a njegov kabinet stavi u ostavinsku raspravu“, demantovao je novinske špekulacije da se sreo s Đukanovićem.

Od novoformirane crnogorske vlade dolaze dve poruke – jedna da oni nikako neće učestvovati u novoj „prelaznoj“ saveznoj vladi; druga da će oni inicirati pregovore s republičkom vladom „kojima može prisustvovati i predsednik Koštunica“. To je lukav Đukanovićev potez sračunat na produbljivanje razlika u DOS-u, a pregovori sa rascepljenim DOS-om ojačali bi Đukanovićeve pozicije. Međutim, ako lideri DOS-a često deluju detinjasto, oni ipak nisu blesavi i znaju da bi razgorevanje rascepa DOS-a verovatno značilo „obustavljanje radova“ i primicanje termina za nove izbore u Srbiji.

Politikolog Dijana Vukomanović iz Instituta za političke studije kaže sažeto da je ključni problem DOS-a što su oni na vlast došli kao oligarhija i da se samo kao oligarhija mogu održati.

Konsultacije predsednika SRJ o formiranju nove savezne vlade, koje su počele u ponedeljak, nagoveštavaju da će biti primenjen parlamentarni princip i princip republičke simetrije, te da će novi mandatar verovatno biti iz Crne Gore.

U AUDIJENCIJI: Kao mogući mandatari za sastav nove koalicione vlade iz Crne Gore u utorak, kad nastaje ovaj tekst, pominjani su Predrag Drecun, Dragan Šoć i Predrag Popović iz Narodne stranke, Božidar Bojović iz Srpske narodne stranke, ali čak i dosadašnji premijer Zoran Žižić iz SNP-a, a iz G17 su javno kandidovali dosadašnjeg potpredsednika savezne vlade Miroljuba Labusa, ali to nije mnogo izvesno, pošto se i sam Labus javno zahvalio u korist Crnogoraca. Crnogorci sada traže da im se učine izvesni ustupci, kao što je izbegavanje stranačkog ministarskog nadglasavanja tako što bi se dogodilo da nova vlada bude sastavljena na paritetnim osnovama između stranaka iz Srbije i Crne Gore koje uđu u vladu. Dosadašnji koalicioni sporazum između DOS-a, Socijalističke narodne partije i Srpske narodne stranke verovatno će biti zamenjen novim koalicionim ugovorom. I SNP i DPS malo kalkulišu s rascepom u DOS-u, pa traže da u DOS-ovoj reprezentaciji u saveznoj vladi ne budu biti eksponirani ljudi iz partija na koje je SNP imao primedbe. Pošto Predrag Bulatović, u utorak, traži da se raspišu vanredni parlamentarni izbori, insistira da mandat pripadne SNP-u i ponavlja da ga dosovci sada ozbiljno shvate, pošto ga nisu ozbiljno shvatali u haškom slučaju, a i pošto traži vreme da konsultuje svoju izbornu bazu moglo bi se desiti da konsultacije potraju, a da vlada u ostavci nastavi da vlada i da radi do vanrednih izbora. SNP inače traži vanredne izbore odmah, dok Koštunica predlaže formiranje privremene vlade. Bojović i Šoć bliži su Koštunici i zalažu se za brzo formiranje prelazne vlade, ali prednost daju SNP-u kao najvećoj članici njihove koalicije. Zalažu se da SNP u Beograd za mandatara pošalje nekog visokog funkcionera, kako bi ta funkcija dobila na značaju. Ta privremena vlada treba da pripremi izbore, na koje se, očito, ne bi dugo čekalo. U oba slučaja savezni izbori su na vidiku, samo je pitanje kako će se napraviti platforma za te izbore.

Ljiljana Baćević, istraživač javnog mnjenja iz Centra za politikološke studije i javno mnjenje Instituta društvenih nauka, procenjuje da izbori zavise od odgovora na događanja u Srbiji u Crnoj Gori. Ona konstatuje da se raspoloženje javnosti obično uzima u obzir pri donošenju odluka, mada i u demokratskim državama političari ponekad moraju da delaju u suprotnosti s raspoloženjem javnog mnjenja. Po njenim saznanjima, nema bitnih promena javnog raspoloženja kad su u pitanju ključna politička pitanja.

U odnosu prema vidovdanskom izručenju projektuju se problemi koji postoje u okviru DOS-a, a naravno i između Srbije i Crne Gore.

U Crnoj Gori, po proceni Ljiljane Baćević, „Hag“ se neće odraziti ni pozitivno ni negativno na podršku koju ima koalicija „Za Jugoslaviju“. Velike političke odluke, pa i izborna odluka, ne donose se na osnovu jednog elementa.

Tročetvrtinska većina građana (1999. oko 60 odsto) sada smatra da optužene za ratne zločine treba suditi i osuditi, ogromna većina želela je da Miloševiću bude suđeno u Srbiji, ogromna većina veruje da je kriv po haškoj optužnici, a većina ljudi u Srbiji je pre suđenja verovala i da je kriv.

Što se državnog pitanja tiče, većina u Srbiji (iznad 60 odsto) koja, doduše, malo klizi nadole, jeste za održanje zajedničke države Srbije i Crne Gore.

U Crnoj Gori – mereno ne po izbornom rezultatu već po dosta čvrstom indikatoru da li će se glasati za federaciju ili za nezavisnost – odnos je veoma tesan. Postoji „nekoliko neugodnih detalja“. U većinskoj naciji u Crnoj Gori prevagu imaju oni koji su za zajedničku državu Srbije i Crne Gore. Većinska nacija ne bi trebalo da ima veća prava od ostalih jer o državnom statusu odlučuju građani, ali činjenica o njenom većinskom raspoloženju čini se nezaobilaznom.

Ljiljana Baćević veruje da bi nakon srpsko-crnogorskih razgovora većina građana Crne Gore možda bila i voljna da prihvati neki oblik zajedničke države koji nije tako čvrst kao federacija.

VEĆ PRESUĐENO: Ni samo izručenje Slobodana Miloševića Hagu nije, po oceni Ljiljane Baćević, preterano uzdrmalo javnost u Srbiji.

Većina građana bila je protiv izručenja ali, s druge strane, ubedljiva većina građana je za suđenje.

Pitanje gde suditi za ratne zločine, po proceni Ljiljane Baćević, sporedno je i drugorazredno: javnost preferira suđenje ovde, ali odluka je doneta i može se pretpostaviti da će javnost tu odluku prihvatiti, naravno izuzimajući tvrdo jezgro socijalista i radikala koji demonstriraju. Javnost uzima u obzir to što postoji jedna vrlo neugodna kazna za slučaj izostanka saradnje s Haškim sudom, kao i to da protivljenje međunarodnim faktorima može da doprinese produbljenju krize između dve federalne jedinice.

Njoj nije jasno zbog čega je SNP povukao tako kontrapoduktivan potez s vlastitog stanovišta kad je odlučio da obori saveznu vladu: pristalice ove stranke jesu konzervativniji, tradicionalniji, manje obrazovan deo Crne Gore koji nije spreman da uđe u rizike modernizacije, ali je činjenica da su među njenim pristalicama koncentrisani oni koji su za očuvanje zajedničke države. Ljiljana Baćević pretpostavlja da će SNP izgubiti određen broj pristalica, ali da će se te pristalice preliti drugim strankama u okviru koalicije „Za Jugoslaviju“.

ODRŽAVANJE PREDNOSTI: DOS je od izbora do danas izgubio 5-6 odsto podrške, taj postotak se prelio među neodlučne, ali broj neodlučnih se uvek povećava između izbora.

Moglo bi se reći da DOS zasad nije izgubio praktično ništa, a ono što može biti opasno za DOS jeste rascep, pošto se u istraživanjima javnog mnjenja pokazuje da ima dosta direktnih pristalica samog DOS-a.

Što se institucija u ovoj zemlji tiče, one ne uživaju poverenje.

Građani Srbije (a njih čini 80 odsto Srba) veruju samo u četiri institucije: u predsednika savezne države, u vojsku, u božje predstavnike na zemlji, u Srpsku pravoslavnu crkvu, i u policiju. Naravno, kaže Ljilja Baćević, postoje vrlo jasni signali na čijoj su strani te institucije koje uživaju poverenje građana u nekom eventualnom sukobu unutar DOS-a. Ona zapaža da je odnos tri prema jedan, s tim što građani ne veruju u instituciju predsednika republike, već veruju u Vojislava Koštunicu.

Ljiljana Baćević uočava sadejstvo ogromne popularnosti predsednika Koštunice s podrškom koju uživa stranka na čijem je čelu, mada se tokom predizborne kampanje stvari mogu dosta menjati.

U okviru DOS-a, po sondažama CPIJM-a, podrška koju uživa DSS nešto je veća nego što je imaju druge pojedinačne stranke zajedno.

Po Baćevićevoj, ipak je prerano govoriti o nekoj ozbiljnoj krizi u DOS-u, mada ta kriza postoji od početka. Ona se nada da će u DOS-u biti dovoljno mudri, realni i pragmatični da očuvaju koaliciju, s obzirom na sve što treba da se uradi u kratkom periodu.

DUEL: Zanimljivo može biti to da su se lideri DOS-a uplašili Koštuničine popularnosti pa nisu radili na tome da neguju to sadejstvo Koštuničine popularnosti s popularnošću DOS-a, već su pojedinačno, pomognuti slobodnim strelcima, radili ono što su njihovi protivnici priželjkivali, radili su na njegovoj izolaciji, čak i satanizaciji, ponekad su bili grublji od pisaca onih julovskih paškvila iz septembra 2000. i – sada za posledicu imaju da glasači ne identifikuju toliko Koštunicu i DOS, već, čini se, Koštunicu i DSS, koji sada dominira u javnom mnjenju Srbije.

Uzroci tome mogu biti razlike u izboru brzine i političkih sredstava, količina obzira prema prethodnicima, igra moći, ali i učešće u tzv. deobi plena, partijski interesi i duh beogradskog „kruga dvojke“ i sindrom donatorskih konferencija. Zoran Đinđić, na primer, izjavljuje da s javnom podrškom ne može ništa uraditi, a da sa stranim kreditima može mnogo.

Neki analitičari (kao sociolog Slobodan Antonić, ovih dana u Analitičkom servisu Medija centra) konstatuju da članovi DS-a drže mnogo više finansijski i organizaciono značajnih položaja od članova DSS-a. Središte moći u Srbiji postalo je Predsedništvo DOS-a, koje mnogi sa pravom upoređuju sa nekadašnjim Politbiroom. A u tom predsedništvu, Koštunica je, vremenom, postajao sve usamljeniji. Antonić ocenjuje da je novembra 2000. godine, Koštunica u nadigravanju sa Đinđićem mogao da računa na podršku Nebojše Čovića, Vuka Obradovića, Velje Ilića, Gorana Svilanovića, Momčila Perišića, Milana St. Protića… Jula 2001. uz Koštunicu gotovo da niko nije ostao…

Po Antonićevoj oceni, Đinđić pobeđuje i u važnom „ratu za medije“, pošto je uspeo da ostvari odlučujući uticaj u većini najvažnijih glasila takozvanim mekanim nadzorom, na neformalan način preko kojih više potkopava suparnika i zatomljuje kritike nego što radi za vlastitu reklamu: „Kada su počele da se otkrivaju masovne grobnice po Srbiji, svi su skočili na Pavkovića, Lazarevića i generale. ‘Koštuničina’ vojska horski je prozivana zbog ćutanja i prikrivanja. Malo ko se, medjutim, zapitao koliko je policijskih oficira, koji su svoje pukovničke i generalske činove upravo dobili na ‘kosovskim akcijama’, i dalje u upravnom aparatu Đinđićeve vlade…“

Antonić izvodi sledeću poentu: „Nakon 5. oktobra, ‘svet je poludeo za Koštunicom’, napisaće jedan novinar. Zapadna javnost slavila je njegovo obaranje Miloševića, a zapadni političari respektovali su njegovu odlučujuću političku moć. Nakon 28. juna, svet je poludeo za Đinđićem. Zapadna javnost slavi njegovu predaju Miloševića Hagu, a zapadni političari respektuju njegovu odlučujuću političku moć. Zapad, naravno, ne odlučuje ovdašnje izbore. Ali, Zapad ima važan uticaj na stavove političke, medijske i akademske elite u Srbiji. A one mogu da odluče pobednika…“

Razložni Labus, svestan da je za evaluaciju tog uspeha potrebna politička stabilnost, međutim, izjavljuje da radi i sa Koštunicom i sa Đinđićem, i da su nam izvesno vreme potrebna obojica – pre nego što sebi priuštimo zadovoljstvo novih izbora.

Nagoveštaji da se G17 pojavi kao „neutralna“ autonomna politička snaga dele analitičare. Ljiljana Baćević konstatuje da je G17 institucija u koju građani imaju dosta poverenja, međutim G17 je bila organizacija koja nije pretendovala da preuzme političku vlast. Ona ne vidi mogućnost da se G17 pojavi kao nezavisna politička snaga, pošto je jasno na čijoj bi se strani ona pojavila u nekom sukobu u DOS-u.

Dijana Vukomanović, ukazujući na to da G17 ima konfuzan imidž, budući da je to vladina-nevladina organizacija, kaže da je to ipak ozbiljna politička grupacija koja će verovatno krenuti u osnivanje posebne političke partije.

Povremene varnice (Dinkić-Đinđić oko štedionice) ukazuju i na tu mogućnost.

S druge strane, ponovo podgrejana ekonomska očekivanja za adresu imaju srpsku vladu, računi se isporučuju Đinđiću. Ima nagoveštaja da bi široka podrška mogla brzo da se topi. Stanje u industrijskim gradovima napeto i neizvesno i, kako reče Goran Svilanović (nije do sada pravio greške) u intervjuu Studiju B, neko mora da ode u „Zastavu“, pogleda te ljude u oči i prizna im da ne zna šta će s njima.

S treće strane, kao što su isprobavali Koštuničinu nesavitljivost, zapadni političari će, izvesno je, iskušavati savitljivost novog miljenika Đinđića. S američke strane već počinju da traže Milutinovića, ne ulazeći mnogo u to što bi posledica bili vanredni izbori u Srbiji i verovatno pad Đinđićeve vlade.

Pošto je Koštunica više nego vidljivo pokazivao da ne želi slučajem Slobodana Miloševića direktno da prlja ruke, već će ga se eventualno dotaći mašicama zakona, Đinđić je, paradoksalno, Koštunici učinio uslugu veću nego sebi skinuvši mu slučaj Slobodana Miloševića s vrata, uzevši taj vruć krompir i frljnuvši ga put Haga, stavljajući interese naroda iznad datih reči i velikodušnosti prema poraženom protivniku.

Koštunica je, međutim, dao znak da će štititi verodostojnost date reči i iz DSS-a dolazi nagoveštaj da će biti tražena sudska i službena istraga oko aneksa na dokument koji su 1. aprila potpisali Koštunica, Đinđić i Milutinović, a kojim su date izvesne lične garancije Slobodanu Miloševiću. U „aneksima“ piše nešto konkretnije.

PUKOTINE: Dijana Vukomanović uočava da pored suparništva Đinđić -Koštunica postoji još pukotina u DOS-u. Velimir Ilić je veliki nezadovoljnik, a unutar DOS-a ima isuviše bučnih protivnika. Ona smatra da je Đinđić spreman da se odrekne i Čanka i Isakova, a već se odrekao usluga Vuka Obradovića…

Može li regionalno pitanje da iskomplikuje stvari, s obzirom na to da Čanak i Isakov najavljuju da će u borbi za autonomiju koristiti i parlamentarna i vanparlamentarna sredstva, uključujući demonstracije i blokade saobraćajnica.

Ljiljana Baćević procenjuje da je ideja regionalizacije popularna u celoj Srbiji, ali da javnost pod regionalizacijom podrazumeva različite stvari: većina prihvata ideju autonomija u Vojvodini, postoji raspoloženje da se ta autonomija i poveća, međutim, to je prilično tesan rezultat u odnosu na mišljenje da je postojeća autonomija dovoljna. Iz Vojvodine, po njenoj oceni, ne bi trebalo da dođe do neke dramatizacije, odnosno eventualni uzrok krize neće biti u javnom raspoloženju već u ponašanju političara.

Dijana Vukomanović očekuje nastavak tihog čišćenja DOS-a, koje se odvija paralelno sa čišćenjem političke scene od protivnika pripadnika SPS-a i radikala. Ona smatra da je „zadatak“ političara DOS-a da čiste političku scenu po bosanskom scenariju, onako kako je to bio slučaj sa SDS-om i SRS-om.

Polazeći od toga da je 236 funkcionera bivšeg režima pritvoreno, Dijana Vukomanović procenjuje da se srpski radikali socijalistima u protestima nisu priključili samo zbog izručenja Slobodana Miloševića već zbog pretpostavke da će i neki od njihovih čelnika ili pripadnika paravojnih grupacija doći na red za eliminisanje s političke scene. Ona smatra da će se sukob DOS-srpski radikali tek otvoriti i zaoštriti, i stoga ne isključuje rizik od ponavljanja nasilnih sukoba.

Od ostalih aktera, SSJ se pojavljuje kao koalicija koja može da preuzme deo glasača koji podržavaju SPS i radikale. Ljiljana Baćević uočava da je SSJ već pridobio za sebe deo razočaranih pristalica SPS-a i SRS-a, a verovatno pridobija nove pristalice među razočaranim pristalicama DOS-a, SRS-a i SPO-a.

Bitnih promena tu, dakle, nema. DOS nije dobio alternativu na sceni, samo je malo napukao dok sedi na vulkanu podgrejanih socijalnih očekivanja.

Pritisnuti dosadnom Karlom del Ponte, i privlačnošću otvaranja velike scene za nas, možda su malo zaboravili da ovu zemlju ne krasi samo zadovoljstvo što ulazimo u svet, što nismo više parija. U tom osmehu koji grčevito pokazujemo Evropi ima još škrgutanja zubima, tu su još prisutna i traumatična sećanja, osećanje poraza, egzistencijalna nesigurnost, nestrpljenje, nespremnost širokih slojeva da plati cenu tranzicije i neki potisnuti resantiman. Smeša eksplozivna.

Svi su ponavljali da je to bila teška i mučna odluka, i treba im verovati. Bila je neprijatna kao kakva ekshumacija.

Kao da je neko bacio teško breme, ali ga tako sručio s pleća pa ispreturao nešto nameštaja i oborio ikonu. („Nema veze, okačićemo, okačićemo…“ počeli su da viču mnogi.) Dobro bi bilo da takav posao nikad više ne zapadne izabranim licima, a ako kome ikad zapadne, ne bi bilo loše da taj malo pogleda u kalendar i da takav posao ne radi baš na Vidovdan, koji ipak ne može služiti samo za ruganje kao ilustracija jednog propalog projekta, već i kao trajnija metafora jednog etosa. Izborom 28. juna otvorena su vrata za budućeg mitotvorca o Slobodanu Miloševiću kao žrtvi. DOS-ova sreća je u tome što u tom šesnaestercu zapravo sada nije bilo golgetera.

Možda zato što je doneta odluka koju je većina smatrala neminovnom, kulminacija krize izručenja haškog zatvorenika broj 39 ipak je prošla samo kao slabiji zemljotres, sa zasad popravljivim oštećenjima na inače ruiniranoj državnoj zgradi. Sve je pomalo uzdrmano ali, nekako, ipak nije palo: derogirana je jedna važna međunarodno-sudska funkcija federacije koja se želi očuvati, ponižena je ustavna pozicija inače široko podržanog predsednika SRJ, jednog trenutka on je sveden na simboličnu figuru bez uticaja. Neko nervozniji u takvoj situaciji mogao bi da rasturi domine, ali on na sreću nije.

U jednom trenutku minirana je pregovaračka pozicija jugoslovenske delegacije, koja se posle ostavke saveznog premijera Zorana Žižića uplašila da više nema adrese na koju mogu da budu poslate pare, ali donatori su već bili „ispisali čekove“. Posle se počelo sa postavljanjem tog poštanskog sandučeta. Pojačano je segmentiranje DOS-a, uz nagoveštaj DSS-a da će tražiti rekonstrukciju i republičke vlade, što je stvar koja bi se mogla još komplikovati. Konstituisani su samostalni klubovi na svim nivoima, ali su ostali u DOS-u kao što su Slovenci nekad hteli da budu u „asimetričnoj federaciji“. Vek DOS-a je, na sreću, produžen.

Relaksacija zbog okončanja jednog teškog posla ipak je amortizovala sve te sile. Koštunica se, na primer, zadovoljio time da s uobičajenom senkom prezira primeti da zamerke kako on tobož pokušava da zaštiti S. Miloševića dolaze od onih koji su s bivšim predsednikom ili delili vlast ili pregovarali o vlasti, ali je i dao nagoveštaj da želi da pokaže snagu.

Iz toga je izbila „nova agenda“: pokazalo se da je koordinacija državnih faktora slaba ili nikakva, i da tu mora da počne ozbiljna rekonstrukcija; problematizovana je uloga predsedništva DOS-a upoređenog s politbiroom koji preuzima državne odluke, otkrilo se kako se kroz prozor ovde švercuje partijska država i pokazalo se opet kako se u beogradskom „krugu dvojke“, kad nema košave, stvari brzo kvare.

Jugoslovenski reformistički paket visoko je ocenjen u inostranstvu. Taj uspeh razgoreva i nerealna očekivanja stanovništva, povećava nivo njegovih aspiracija i skraćuje vek vladama. Sve to bi moralo da prati umešnije i rafiniranije upravljanje državom i konsolidacija institucija.

Mnogi od ideologa, dramaturga, kolumnista i tribuna teško prihvataju da DOS-ov „oktobar“ nije nikakva boljševička revolucija, već neka vrsta početka političke istorije. To je samo bila afirmacija i izborna potvrda jedne heterogene političke grupacije koja se pokazala kao mera mogućih produktivnih kompromisa. Ne bi trebalo da se sad zanesu i zaborave u trenutku kad su iz Srbije ispratili čoveka čiju je vladavinu obeležavala nepromišljenost, rizik, gola volja i sklonost ka olakom davanju obećanja. Naravoučenije krize iskazano je u Đinđićevoj slici o Koštunici koji, kako slikovito kaže srpski premijer, ulazi u preticanje, a ne koči. Ovaj bi sada mogao da odgovori: „Ako ne prikočiš, zakucaćeš se…“

Naručujući muziku za „Amarkord“, Felini je pred kompozitora postavio nemoguć a ostvariv zadatak – da muzika zvuči brzo a polako. Taj je uspeo. Ovi?

SPS i martirska uloga Slobodana Miloševića

Socijalitička partija i Srpska radikalna stranka u dva navrata su organizovale proteste sa po petnaestak hiljada prisutnih, uz govore i ulične manifestacije, uz upotrebu istih rekvizita koje je nekada koristila opozicija (zastave, pištaljke, transparenti) blokirali su saobraćaj i prolazeći u dugim kolonama optuživali su vlast za izdaju zbog izručenja Slobodana Miloševića. Pozivali su levicu i desnicu, četnike i partizane na ujedinjeni „otpor do pobede“. Izgleda da su u tim demonstracijama mahom starijih godišta radikali nešto agresivniji. Demonstracije su bile mirne uz dva incidenta i napade na novinare i uz skandiranje: „Ubićemo obojicu, Đinđića i Koštunicu“ i „DOS je najgori, u njemu su pederi…!“

Šta će se desiti sa SPS-om? Dijana Vukomanović procenjuje da izraz „posthaška Srbija“ ne znači da je ova zemlja već „postmiloševićevska“, jer njegov politički duh nastavlja da lebdi nad Srbijom, to su i dalje takozvana srpska posla i to će, po njenom mišljenju, opredeljivati srpsku političku scenu.

Ona procenjuje da je, paradoksalno, najveći dobitnik od izručenja Hagu zapravo SPS, koji će kapitalizovati Miloševićev mučenički oreol u nove političke poene, okupiti svoje pristalice koje su dale glasove DOS-u i vratiti neke stare pristalice, a možda i deo razočaranih oko DOS-a, odnosno DSS-a.

Sledeća činjenica na koju ukazuje Dijana Vukomanović jeste to da je Milošević svojoj partiji mnogo korisniji iza rešetaka nego da sedi na partijskim sastancima, pošto je on načinom na koji je otezao priznavanje rezultata izbora svoj lični pad s vlasti vezao za padanje svoje partije; budući da nije pripremio svog naslednika, što bi svaki sposoban političar učinio. Ona procenjuje da se u SPS-u vodi tiha frakcijska borba za deliće vlasti koje je Milošević ostavio u nasleđe, i da je to borba između potpredsednika SPS-a, generalnog sekretara, predsednika Gradskog odbora i Branislava Ivkovića.

Ona vidi dve mogućnosti – da neko u SPS-u, po ugledu na Hruščova, podnese referat pod nazivom „Prilog kritici deformacija…“. Druga je da SPS pozove otcepljene frakcije da se vrate pod okrilje svoje matice, da promene ime i da krenu ka nekoj socijaldemokratskoj opciji i da tako dočekaju jesen kada bi se moglo desiti da najizraženiji budu socijalni konflikti.

Dijana Vukomanović ukazuje i na mogućnost da otvoreni sukobi eskaliraju, s obzirom na to da sadašnje vladajuće strukture neće stati samo na izručenju Miloševića; verovatno će još neki iz SPS-a biti izručeni u Hag (misli na predsednika Milutinovića i Nikolu Šainovića), s obzirom na odlučnost srpskog premijera da čisti političku scenu od pripadnika SPS-a, a mogli bi na red da dođu i pripadnici SRS-a. Po njenoj oceni, protesti niskog intenziteta mogli bi sasvim iznenada da se povećaju u slučaju da neko od optuženih bude isporučen na način koji neće biti simpatičan, a koji je već viđen u Republici Srpskoj, što znači uz upotrebu sile ili za slučaj koji nije isključen da neko od optuženih sam sebi presudi.

Vladimir Goati podseća da je SPS (snage 513.000 birača) od septembra izgubio milion glasača, pa ne veruje u mogućnost da martirska uloga Slobodana Miloševića povrati prestiž ovoj partiji. On smatra da će početi unutrašnja erozija SPS-a, kako je to zabeleženo u drugim istočnoevropskim iskustvima – da se može očekivati podela na umereno socijaldemokratsko krilo i na strogo neokomunističko krilo.

Socijaldemokratsko krilo govoriće da ostaje na programskim osnovama iz ’92. Ortodoksna linija moraće da brani lik i delo do poslednje tačke.

Ljiljana Baćević sumnja da će izručenje Slobodan Miloševića biti ta slamka spasa, i ironično primećuje da je to procena koleginice koja ne želi da nestane predmet njenog istraživanja. Ona sumnja da će taj slučaj doprineti poboljšanju položaja SPS-a. Sudeći po sadašnjem raspoloženju javnog mnjenja, Slobodan Milošević neće biti u očima ovog naroda žrtva, pošto narod u velikoj većini sebe smatra njegovom žrtvom.