Zemlja koja ne priznaje realnost

U poslednje vreme srpski političari se sve češće i sve glasnije čude što većina država Evropske unije i briselski činovnici pokazuju sve manje razumevanja i strpljenja za kosovsku politiku Vlade Srbije. Iako niko u EU ne traži od Beograda da formalno prizna nezavisnost Kosova, Srbiji se više ne preporučuje već se od nje zahteva da ne pravi nikakve probleme prilikom defakto sprovođenja kosovske nezavisnosti i ubedi Srbe na severu Kosova da mirno prihvate jurisdikciju vlasti u Prištini. Drugim rečima: većina država EU koje su priznale nezavisnost Kosova nemaju – za sada – ništa protiv toga da predsednik i Vlada Srbije za unutrašnju upotrebu ponavljaju priču o crvenim linijama, da nikada i ni pod kojim uslovima neće priznati nasilnu secesiju srpske teritorije, sve dok to na bilo koji način ne utiče na dešavanja na samom Kosovu. To se najbolje vidi na primeru sukoba oko toga da li će kosovski carinici stajati na punktovima na administrativnoj liniji razdvajanja / graničnim prelazima Jarinje i Brnjak, ili neće.

Iz perspektive Nemačke, Francuske ili Velike Britanije Kosovo je nezavisna država i ima sva prava da, ako je potrebno i silom, obezbedi pravnu, policijsku i svaku drugu kontrolu nad čitavom svojom teritorijom. Srbi koji postavljaju barikade ispred graničnih prelaza za vlade zemalja koje su priznale Kosovo nisu „goloruki narod“, već nasilnici koji ugrožavaju ustavni poredak Republike Kosovo. Dok su se srpski mediji zgražavali nad tim da su vojnici KFOR-a pucali na nenaoružane Srbe, većina zapadnih medija, ako je uopšte o tome izveštavala, zabeležila je da je KFOR primenio silu da bi rasterao „srpske huligane“.

ZAOŠTRAVANJE: Već u predizbornom patriotskom zamahu i vidno razočarani što od datuma za početak pregovora o priključenju Evropskoj uniji nema ništa, srpski političari na vlasti su pooštrili ton kojim kritikuju pojedine evropske države, „statusno neutralni“ EULEKS ili KFOR „koji bi trebalo da brani nenaoružani narod, a ne da puca na njega“. Reakcije iz Brisela su hladne i upozoravajuće, Srbiji se svakom prilikom stavlja do znanja da bi joj bolje bilo da uvaži „realnost na Kosovu“, jer bi inače politika „i Kosovo i Evropa“ lako mogla da se pretvori u „ni jedno, ni drugo“. Ako se sve uzme u obzir, nikoga u Srbiji ne bi trebalo da čudi što je posrednik EU u dijalogu između Beograda i Prištine Robert Kuper za prekid razgovora optužio Beograd, te izjavio da događanja na Jarinju i Brnjaku nemaju nikakve veze sa pregovorima koji su u toku.

Da EU, u kojoj vlada nervoza zbog još uvek nesagledive krize koja je zahvatila evrozonu, gubi strpljenje sa kosovskim peripetijama za koje uglavnom okrivljuje Srbiju, nagovestila je pre mesec dana kancelarka Nemačke Angela Merkel prilikom posete Beogradu. Ona je na zajedničkoj konferenciji za štampu sa predsednikom Borisom Tadićem neuobičajeno odrešito rekla da Srbija mora da ispuni tri uslova: da vodi dijalog sa Prištinom koji će dovesti do konkretnih rezultata, da EULEKS može nesmetano da deluje na severu Kosova i da Srbija ukine paralelne srpske institucije na Kosovu. Jer, Kosovo je nezavisna država. To se smatra prekretnicom u artikulisanju politike EU prema Srbiji „koju treba naterati da prihvati realnost“, to jest nagoveštaj „srboskepticizma“ u Evropi.

Crno-bela slika Kosova iz vremena režima Slobodana Miloševića, po kojoj je Srbija tada sprovodila režim aparthejda, a danas mitomanski nije u stanju da se pomiri sa realnošću, i danas ima uticaja na politiku Zapada. Kada bi političari vodili „pristojnu politiku“ i Srbima objasnili kako i zašto je došlo do nezavisnosti Kosova, da su se tamo „događale strašne stvari“, mnogi Srbi „bi se pomirili s tim da Kosovo nije više deo Srbije“, kaže Doris Pak, šefica delegacije Evropskog parlamenta za jugoistočnu Evropu. Za nju su srpske strukture na severu Kosova jednostavno „mafijaške“ strukture, tamo se „švercuje“ i rade mnoge druge kriminalne stvari, pa je jasno da ti Srbi „ne žele da se kontrolišu granice“, da bi i dalje mogli nesmetano da vode svoje „mračne poslove“, a KFOR se trudi da zavede malo reda. Njeno mišljenje nije usamljeno, pre se uklapa u neki mejnstrim među evropskim parlamentarcima.

NE RADI SE SAMO O KOSOVU: Ali nisu samo suštinske razmirice oko Kosova prepreka na evropskom putu Srbije, već i principijelna zasićenost od proširivanja krizom uzdrmane EU i bojazan da Unija ne bi mogla da podnese uvoženje novih problema prihvatanjem nestabilnih država sa nerešenim pitanjima. Prema istraživanju austrijskog Društva za evropsku politiku, 51 odsto Austrijanaca se protivi prijemu Srbije u članstvo EU, dok samo 25 odsto njih podržava prijem u Uniju. Kada je reč o Makedoniji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, 46 odsto Austrijanaca je protiv članstva u EU, a 25 je za. Najveće protivljenje prijemu u članstvo prisutno je kada je reč o Kosovu, koje se tretira kao nezavisna država. Kosovo u EU ne bi primilo čak 56 odsto Austrijanaca, dok bi prijem podržalo njih 21 odsto. Od svih zemalja koje teže ulasku u EU, najveće protivljenje u Austriji je prema Turskoj – čak 69 odsto Austrijanaca se protivi članstvu Turske u Uniji, a samo 15 odsto podržava evropsku integraciju te zemlje. Nasuprot tome, 54 odsto Austrijanaca podržava članstvo Hrvatske u EU, a samo 24 odsto je protiv njenog prijema.

Nesuglasice na relaciji Beograd–Brisel povodom zabrane održavanja gej parade u i inače prohladnoj atmosferi samo su pojačale percepciju Srbije kao nezrelog demokratskog društva. Dok srpski političari smatraju da su uradili jedinu razumnu stvar u ovom trenutku i tako sprečili haos na ulicama i ugrožavanje ljudskih života, iz evropske vizure država nije bila u stanju ili nije imala volje da jednoj manjini obezbedi Ustavom zagarantovana prava. I tu se mogao videti nedostatak razumevanja za probleme srpske vlade. Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin izjavio je da ne zna da li će zabrana održavanja Parade ponosa uticati na formulisanje preporuke Evropske komisije, ali da će sigurno uticati na države članice, koje donose odluku da li će tu preporuku o napretku Srbije ka EU usvojiti. I ambasadori pojedinih zapadnih zemalja izrazili su svoje „razočaranje“.

KADA SE SVE SABERE: Posmatrano iz briselske vizure, Srbija je zemlja koja nema definisanu spoljnu politiku, koja neće da prihvati realnost nezavisnog Kosova i samo zadaje glavobolje Evropljanima, zemlja koja nije u stanju da homoseksualcima garantuje njihova prava, u kojoj tinja nezadovoljstvo Bošnjaka na Sandžaku i Albanaca u regionu Bujanovca i Preševa, u kojoj cveta korupcija, rastu nezaposlenost i socijalna beda, privreda stagnira, koja nema jasnu razvojnu strategiju, u kojoj su neprepozantljive ideološke razlike između najjačih partija, koja želi da uđe u EU, ali čiji političari u poslednje vreme vole da odbruse „evropskim partnerima“ da ne guraju nos u unutrašnja srpska pitanja, te da oni krše međunarodno pravo i propise po pitanju Kosova, dok Srbija vodi miroljubivu, kooperativnu politiku.