Žele da me zastraše zato što sam glasna

Kampanja koju protiv Danice Popović, redovnog profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu, već desetak dana vode prorežimski tabloidi – počeo je Kurir u vlasništvu Igora Žeželja, pa su oberučke prihvatili i ostali – imala je svoj vrhunac u nedelju uveče na TV Pinku. U to vreme, Danica Popović je gostovala u „Utisku nedelje“ Olje Bećković, a Pink je u emisiji „Hit tvit“, koja je napravljena da bi prekrila emitovanje „Utiska nedelje“, uz poslanike Nenada Čanka, Vladimira Đukanovića, te učesnicu rijalitija i pevačicu Kristinu Kiju Kockar, doveo studenta Aleksandra Jakšića koji je, formalno, označio „sezonu lova“ na prof. Popović još u prvim mesecima 2019. godine.

I dok su Vladimir Beba Popović i Željko Mitrović gledali „Hit tvit“ i dobacivali se frizbijem, Jakšić je, u maniru Milenka Jovanova, sve mašući papirima, ponovo teško optužio ne samo Danicu Popović već i druge profesore – Karapandžu, Teodorovića, ali i Šoškića, Arsića, Živkovića između ostalog i rečima „oni su najprljaviji među nama“.

Jakšić je u isto vreme branio doktorat Siniše Malog, navodeći da naučni doprinos ovog doktorata nije osporen, uz povremeno terciranje poslanika Đukanovića, izjavu Nenada Čanka da su mu svi ti plagijati nešto grozno i zaključak Kije Kockar da ona nije još došla do doktorata i da neke institucije – policija, tužilaštvo – treba da podrže mladog gospodina koji je „veoma hrabar“.

„Ono što je strašno jeste to što je taj student u toj emisiji sada izneo gomilu laži i, uz mene, okrivio i sve profesore koji su na fakultetu javno stali u moju odbranu! Zar to nije nečuveno? Zar to najbolje ne potvrđuje tezu da je stvar u dizanju buke i zastrašivanju, a ne u otkrivanju bilo kakve istine? Koji će se sledeći profesor oglasiti i braniti istinu, ako zna da će posle treba o sebi na Pinku slušati razne laži i gadosti, a da će mu moralni sudija u toj emisiji biti Nenad Čanak ili Kija Kockar? Dakle, zastrašivanje je sve jače, iz svih oružja napadaju, pa niko više i ne misli o plagijatu Siniše Malog, zbog čega je cela priča i počela. I tu više nije bitno šta je istina, već je bitno da se diže prašina. Ko je pametan, skloniće se u neku zavetrinu“, kaže za „Vreme“ Danica Popović.

No, kako je sve počelo?

DANICA POPOVIĆ: Na tribini o akademskoj čestitosti na Ekonomskom fakultetu jedan student se javio i rekao da ja ne zaslužujem da budem uvodničar, pošto, navodno, upisujem ocene u kabinetu, prodajem ispite, šta sve ne… Izazvao je najpre veliku buru smeha tada – i moju, moram da priznam. Ja sam ga pitala, molim vas, dajte neki dokaz – bilo je zaista kao da me je optužio da sam muškarac. On je rekao da niti ima dokaza, niti želi da imenuje svoje svedoke. I to se vrlo brzo završilo, u maju, tako što je disciplinska komisija Ekonomskog fakulteta njemu dala težak ukor. Dakle, on je proglašen klevetnikom. A potom, jedno anonimno pismo je počelo da kruži gradom, došlo je mnogim ljudima na fakultetu, ja sam čula da je ono i rektorki stiglo, a onda je usledila tužba koja je bila identičnog teksta kao i to anonimno pismo, koju je potpisao isti taj student. I ta tužba je bila prilično apsurdna.

„VREME„: Tu se optužujete da ste za novo izdanje knjige koristili prevod prof. Babića, sa kojim ste zajedno preveli neko ranije izdanje te knjige, čini mi se 2009. godine. Ali ta dva izdanja nisu iste knjige?

Pa naravno da ova izdanja nisu ista, tekst nije isti, deset godina deli ta dva izdanja. To je najprodavaniji udžbenik međunarodne ekonomije na svetu. Zamislite da oni drže iz jednog u drugo izdanje isti tekst, zašto bi iko kupio sledeće izdanje? To ja moram svaki put da ponovim, svaki prevodilac to zna, da je vama prethodni prevod praktično neupotrebljiv.

Vi ste taj novi prevod radili od nule?

Mora od nule. To je jedini način da se stvar pošteno uradi, da se ponovo prevede. Svaki autor u narednom izdanju pravi mnogo izmena – od stilskih do suštinskih! Izbacuje delove rečenica, ubacuje nove zaključke, premešta pasuse, pojačava ili ublažava neke zaključke… A zadatak prevodioca je da prevod bude – tačan. Ja sam kolegu Babića molila da se priključi, on me je par puta kategorički odbio, znajući koliki je to posao, koliko je mukotrpno, i stalno mi je govorio: molim te, nađi nove ljude, treba da predamo taj posao drugima, mi smo se tu već proslavili, neću više to da radim. Nisam uspela, nažalost, da ga ubedim. Prevod je bio završen godinu dana pre nego što je prof. Babić umro, međutim, knjiga nije odmah izašla jer je još bilo starog izdanja u prodaji, a fakultet neće da izda novo izdanje dok staro ne proda.

Iz nekih razgovora sa vašim bivšim studentima shvatam da ste jedan od retkih profesora koji ne piše svoje udžbenike, nego prevodi strane.

Meni je to bio osnovni cilj, da radim onako kao se u svetu radi! Kad pitate nekog u svetu po kome je učio međunarodnu ekonomiju, on će reći po Salvatoreu, po Krugmanu, ili po Obstfeldu i Rogofu. I sad treba da dođe moj student i da kaže: ja sam učio po Dani Popović; pa kako stranci odmah da zaključe da on potpuno vlada tim predmetom! Druga velika lekcija mi je bila u Londonu, gde sam saznala da profesori uopšte ne koriste svoje udžbenike. Kada sam pitala profesora sa Londonske škole za ekonomiju (London School of Economics) zašto je to tako, on je rekao zbog toga što imaju veoma malo tržište! Objasnio mi je da Amerikanci imaju tim od 300 ljudi, što dizajnera, što asistenata prodaje, marketinga, direktora, pa onda i 20-30 nobelovaca, koji učestvuju kasnije u komentarisanju tekstova knjiga, tako da su ti njihovi udžbenici toliko superiorni da jednostavno nema svrhe to raditi. I pošto su na taj način pokupili tržište, čak ni Englezi na LSE ne pišu sopstvene udžbenike. To je meni bilo naravoučenije da se tako u ozbiljnom svetu radi.

Kada je došlo to anonimno pismo i prijava?

U aprilu.

Zašto baš tada? Šta se tada dešavalo, pa je tada sve to krenulo? Mislim da ste negde rekli da se ovi napadi sada događaju jer 4. novembra treba da se donese odluka o plagijatu Siniše Malog, pa se, eto, pravi veštačka paralela: „a pogledajte šta oni rade„. Ali, šta je tada bilo, u martu i aprilu?

U to vreme, komentari koje sam ja dobijala bili su „ti si targetirana“. Ko god me sreo od kolega, to mi je rekao. Targetirana sam zato što sam potpisivala sve peticije, i „1 od 5 miliona“ i protiv plagijata Siniše Malog i protiv svih ostalih plagijata. U sve to ja verujem, i naravno da nikada ne bih povukla taj potpis, ali ne znam da li ste primetili koliko je malo profesora sa mog fakulteta to potpisalo.

Koliko?

Od jedne do druge peticije, potpisivao ih je prilično mali broj redovnih profesora, i naravno, mnogo više onih koji su u penziji. Jednostavno, strahuju od uticaja moćnih ljudi na ovom fakultetu. Druga stvar, osim davanja potpisa za peticije, jeste što mi njima strašno smetamo, oni nas zovu „glasna manjina“.

Mislim da je taj student upravo te reči upotrebio.

Da. Ali ja sam jednina, meni smeta da neko kaže da sam manjina. No, dobro, nema veze. Poenta je: pošto smo već manjina – kao da smo, recimo, insekti ili bubašvabe – lako ćemo ih srediti. I onda se ide od jedne do druge: za njih smo bubašvabe na kojima koriste ovakav sprej.

Ako se dobro sećam, vi ste gostovali na N1 u aprilu ove godine, rekli ste nešto o visini prosečne plate, a Vučić je valjda odmah sutradan izašao i rekao da to nije tačno i da vi tog studenta proganjate i tome slično.

To je bila senzacija da predsednik države po imenu i prezimenu navodi studenta koga ja „maltretiram na časovima nastave zbog izraženog suprotnog mišljenja“. Tako je rečeno na televiziji, a to suprotno mišljenje je bilo da ja prodajem ispite. Mnogo kasnije, saznala sam iz medija da se taj mladić hvali da je blizak rođak Bratislava Bate Gašića i da ima jako dobre veze sa Vučićem. To – da ima jako dobre veze sa Vučićem – upravo se već tog dana potvrdilo, pošto ne znam da li predsednik Srbije zna ime još jednog jedinog studenta na ovom fakultetu. Dakle, priča se razvija potpuno nadrealno. Mene jedino u svemu tome teši što izgleda niko živ ne veruje u tu njihovu priču. Kome se oni obraćaju? Svom biračkom telu, da im pokažu kakvi su drugi? Da li se obraćaju meni da me zastraše, ili se obraćaju onima koji bi možda pisnuli, da vide kako ja prolazim. To je Udba, to je njihov cilj. Da je njima stalo do plagijata, pa oni bi Sinišu Malog sklonili pre pet godina. I Jorgovanku Tabaković, i ministra unutrašnjih poslova. Dakle, ti ljudi ne bi bili u vlasti da je njima stalo do toga. Ne, u ovom trenutku njima je stalo da mene diskredituju jer sam previše glasna.

Kako je fakultet reagovao? Koliko sam shvatio, oni su podigli celu priču na nivo koji nije baš uobičajen?

To biste morali njih da pitate, zbog čega su to uradili. Krajnji zaključak će biti donet za tri-četiri meseca, kada komisija da svoje mišljenje o tome da li je taj prevod zloupotreba autorskih prava.

A šta je, po vama, trebalo da bude epilog cele te priče, da nije bio upleten ovaj politički deo? Kako bi se rešavao bilo koji drugi slučaj?

Tužba bi bila odbačena kao nekompletna i neutemeljena zbog toga što u toj tužbi ne piše ništa.

Šta piše?

Čovek je poslao 15 strana iz jedne knjige, 15 iz druge i rekao: evo, izvolite pa gledajte.

A nije ništa izvučeno, u smislu, evo, ovo je…

Ne.

I sastav te komisije se menjao?

Promenjen je član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje nakon intervencije ministra Šarčevića u parlamentu. To je zaista presedan i skandal da ministar prosvete presuđuje u parlamentu šta će da radi neko univerzitetsko telo na univerzitetu koji je, ili bi barem trebalo da bude, autonoman.

To je bilo u septembru, ministar je tada u Skupštini sve lepo okarakterisao: kako je rekao, taj dečko je „jedan od najboljih studenata Ekonomskog fakulteta„, „izuzetan momak“ i „rodoljub„. To je bio narativ, koji su prethodno postavili Rističević, Atlagić i ostali.

Ja ne mogu da budem zahvalnija Rističeviću i Atlagiću što su baš oni preuzeli te reči da izgovore, čime sam ja oslobođena istog trenutka pred svakim normalnim čovekom u ovoj zemlji. Međutim, ono što se desilo jeste da je nakon tog izlaganja u parlamentu već izabrani član komisije – zamenjen. Dakle, da posle dva meseca Nacionalni savet zameni kandidata kojeg je isti taj Nacionalni savet odredio! I to na elektronskoj sednici, dakle, bez tačke dnevnog reda, bez diskusije – samo glasanje! Kao ono zvonce u parlamentu kad zazvoni, pa svi glasaju… Ali ni to nije za čuđenje! Po novom Zakonu o visokom obrazovanju, ovo telo je „preuzeo“ SNS, pa je ovakav ishod očekivan.

Još jednom se taj student žalio, na još jednog člana te etičke komisije Univerziteta. Sada je imao primedbu na to da smo i taj član i ja potpisnici peticije „1 od 5 miliona“, te da postoji sukob interesa, ali pošto Veće društveno-humanističkih nauka Univerziteta u Beogradu nije pod uticajem SNS-a, predlog da se taj član smeni jednoglasno je odbijen. Cela priča je potpuno besmislena. To stvarno liči na Jozefa K, mene samo raduje da ipak deluje benignije, pa ću i ja verovatno bolje proći od Jozefa K.

Kada se drugima takve stvari dešavaju, onda vam se čini da to nije ništa. Međutim, kada sam u nekoliko prilika ljudima prepričavala šta se dešava, videla sam toliko bolnu grimasu na njihovom licu dok govorim da sam pomislila, auuu, čoveče, kad njima ovako teško ovo pada, koliko li je ova priča u stvari bolesna i mračna?

Da pređemo na ekonomske teme. Fiskalni savet je objavio svoje mišljenje o fiskalnoj strategiji za sledeću godinu. Posle toga je MMF izašao sa nešto drugačijim podacima u vezi sa privrednim rastom od FS: Fiskalni savet kaže da ove godine neće biti preko 3 odsto, slično je i za sledeću, a MMF kaže 3,5 odsto rasta ove, a 4 sledeće godine.

Razlika između te dve projekcije je u tome kakav će biti uticaj krize u okruženju na Srbiju. Dakle, metodološki se te dve projekcije više po tome razlikuju nego bilo po čemu drugom. Fiskalni savet je dao strožu procenu, kao i Svetska banka. MMF se drži svoje procene, ali to su nijanse. Međutim, više ne govorimo o bitnim stvarima – „zlatno doba“ i 4,5 do 5 odsto rasta su zaboravili svi. Toga sigurno neće biti.

A i to je minimum za „zlatno doba„, tih 5 odsto.

Apsolutno, 5 odsto rasta BDP-a je minimum da bismo uopšte mogli da dostižemo ove što nam beže, što bi bio trenutak kada bi naši ljudi prestali tamo da odlaze. Što više mi zaostajemo, sve će više ljudi odavde želeti da ode, jer zaista su ovo teško podnošljive stvari. Ljudi su racionalni, oni gledaju kako drugi žive. Mladi će gledati šta mogu da zarade, i kada vide kako mogu da žive u Austriji ili Italiji, veoma veliki broj tamo i ostane, ne zato što je tamo idealno, nego zato što je milion puta bolje nego ovde.

Ima u tom izveštaju Fiskalnog saveta sjajna rečenica, vezana za povećanje plata u javnom sektoru: „Višak u budžetu pripada svim građanima Srbije, a ne samo budžetskim korisnicima, i trebalo bi ga usmeriti tamo gde su potrebe zemlje najveće, a to svakako nije neosnovano povećanje zarada u javnom sektoru.“

Potpuno tačno. Ako mi ne možemo nijedan auto-put da završimo već 12 godina, ako je ovo zemlja bez kanalizacije, zemlja gde nikada nijedna institucija nije profunkcionisala, onda se zaista svodimo na to da ćemo biti zadovoljni ako nam doda još 10 dinara u novčanik.

I to ne svima.

Da, ovim svojima. Mada, istini za volju, plate rastu i u drugim zemljama, i u privatnom i u javnom sektoru, a i kod nas je počeo rast plata u privatnom sektoru.

Ali manje nego u javnom.

Naravno, mnogo manje. Tajna tog rasta je u tome što ljudi odlaze. Što je manja ponuda, veća je cena, to je ekonomska zakonitost. Tako da će plate, ako se ovako nastavi, ako svi odu, nama koji ostanemo biti baš velike.

To bi onda značilo i da će konkurentnost da opadne, pa se onda ne isplati ljudima da dođu ovde i ulože…

E, pa, neće dolaziti. Ono što je potrebno da bi ljudi dolazili jeste privredni ambijent, pravosuđe. To kad ja tužim „Kurir“, da tu tužbu dobijem ili izgubim za dva meseca, a ne za sedam godina. Dakle, počev od tih stvari pa do većih, kada čovek uloži novac, pa mu ne bude vraćen i to čeka pet godina – on ne može da ostane privrednik ako su uslovi takvi. A uslovi su i bili i ostali takvi. I kad se pita čovek zašto nisu toliko dolazile strane investicije, zašto je sve zaostalo, pa eto zašto – veliki investitori su dolazili kad ih predsednici dovedu za ruku, daju subvencije, daju privilegije. Takvi su došli, ostali nisu. Pošto je već bilo tako, nije došlo do prelivanja tog rasta, da se neke druge grane naslone na te velike investitore, ništa od toga se nije desilo. Pogledajte Zastavu, odnosno Fijat sada. Ništa od toga. Gasi se, zato što ste napravili takav ambijent.

Ali to je nekako neprekinuta nit, od Dinkića naovamo – dovedemo, evo vam subvencije, i to je taj sistem rada skoro 15 godina.

Sistem rada je takav da ti ubijaš preduzetničku inicijativu u zemlji i prepuštaš je odabranim investitorima. Dakle, nije to da ovde može bilo ko. Šta se ovde dešavalo? Recimo, firma Henkel, koja je kupila Merimu, bila je prva firma koja je tražila da Srbija podigne carine za uvoz deterdženata, da bi štitili svoju proizvodnju.

To je još onda bilo?

Da, to je to doba o kome pričamo. Jedna od priča iz tog doba. A mi smo te investitore zvali da dođu da bismo mi bili najkonkurentniji, da bi ova privreda izgledala kako treba, a ne da od Henkela pravimo od vas novu Merimu. Apsolutno nikada nije bilo političke volje ili, bolje rečeno, nije bilo homogene vlade sve do Vučića koja bi mogla da sprovede tu političku volju. Moramo da priznamo da je jedino tada uspela fiskalna konsolidacija. Možemo mi da ne volimo Vučića koliko god hoćemo, ali isti taj Vučić, dok mu je Krkobabić bio u Vladi, nije mogao ni da sanja da smanjuje penzije. A onda je Krkobabića eliminisao, napravio jednopartijsku vladu i državu i sproveo, lege artis, fiskalnu konsolidaciju, kako treba. Šta je kasnije sve pogrešno uradio, to je druga priča. Da bi napravio strašno bitan potez, ti moraš da imaš političku većinu. Od kada je sastavljena zemlja Srbija, nije bilo političke većine, i nikad nisi mogao da zadovoljiš svačije ambicije a da sačuvaš njihov glas u Skupštini.

Ali, u mnogim zemljama postoje koalicione vlade, kako druge zemlje uspevaju bilo šta da urade sa takvim vladama, a mi ne možemo ništa?

Mislim da je možda jedan od odgovora naš izborni sistem. Mi uopšte i ne biramo ljude kojima verujemo, nego damo glas nekoj partiji, a onda ta partija izabere nekakve ljudske karikature koje normalan čovek nikad ne bi izabrao. I vi to gledate, pa na kraju opet imate zadatak da birate između manjeg zla, i na tome se priča završava.

Šta je lek za to? Drugačiji izborni sistem?

Mislim da je najpre sloboda medija osnova cele priče. Zato što Srbija ne zna šta se dešava. Sada kada gledam RTS kao režimsku stanicu i N1 kao njihovu suprotnost, ja ću čuti potpuno različite vesti, drugačije zaključke. Znam da RTS gleda cela Srbija, a da N1 gleda možda jedna desetina Srbije. Zaključak je da će svi misliti onako kako su videli na RTS-u. Sloboda medija je osnovna stvar, da ljudi saznaju. Jer, ako čovek treba da bira nekoga, on valjda treba da vidi između koga bira.

To je pitanje aktuelno već mesecima – da li su izbori zapravo izbori, ako ti nemaš nikakve informacije o tome koga biraš. Kako vidite celu tu debatu o bojkotu?

Ja nisam političar i ne usuđujem se nikada da dajem političke savete, ali ono što je meni očigledno jeste da nema nikakvog smisla izlaziti na ovakve izbore. Prvo, jer su besmisleni, a drugi razlog je taj što se na taj način Vučić dovodi u veoma nezgodnu situaciju. Jer, to što opozicija bojkotuje to je jedna stvar, ali ako građani bojkotuju – to je sasvim drugo. Međutim, Vučić uvek ima način da uz ove nazovi opozicione partije – Čanke, LDP i slične – skupi dvotrećinsku većinu u novom parlamentu, da izglasa i novi Ustav ili predaju Kosova ili šta god bude tražila međunarodna zajednica. Čini mi se da bi taj bojkot imao političkog smisla kada Vučić ne bi dobio toliku većinu, ali od toga neće biti ništa. A međunarodna zajednica će i dalje hvaliti Vučića i njegove reforme i uspehe, kao što rade i MMF i Svetska banka, i svi mi ćemo gledati zgranuto, a priča će se nastavi. Dakle, ne verujem u politički uspeh bojkota, ali zdrav razum mi nalaže da drugog dostojanstvenog izbora nema.

Dokle priča može da se nastavi, ekonomski gledano?

Ekonomski gledano nijedna zemlja nikada nije propala. Nije ni Rimsko carstvo, ono se politički razgradilo, kao što se i SFRJ politički razgradila. Ekonomije nikad ne propadaju. Smanjuje se nacionalno bogatstvo u jednoj fazi, u drugoj se povećava, ništa se bitno neće desiti. Moj najveći problem jeste što ja sve više vidim da u Srbiji nikad neće biti dobro ili odlično. A moglo je da bude.

Kad je moglo?

Moglo je da bude, možda, da Đinđić nije ubijen. Nisam sigurna, ali dve su stvari bile bitne odrednice tog vremena. Jedno je što su na vlast došli ljudi koji su prva petorka tadašnje srpske ekonomije. Kakva je, takva je, ne kažem da je to bilo najbolje na svetu, ali je bilo najbolje što je Srbija u tom trenutku imala. I druga stvar je bila važna – iako to pravosuđe nije funkcionisalo, DS i DSS su se toliko zamrzele, da su one bile kontrolori jedna drugoj za neku veliku korupciju ili velike skandale, tako da smo uz takvu neku nazovizaštitu pravnog sistema zaista mogli mnogo stvari da uradimo, i mnogo stvari da se pogura. A urađeno je dosta. Prva faza stabilizacije je prošla odlično, privredni rast je krenuo vrlo brzo, lični dohoci su rasli munjevitom brzinom. Mi smo videli da ovo postaje nekakva druga zemlja, i onda u jednom trenutku, kada je trebalo praviti velike rezove, odlučiti se o velikim privatizacijama, da od danas sve firme treba da plaćaju vodu i struju, ili neke takve banalne stvari, onda je sve to prekinuto. Onda je Đinđić ubijen, došao je sledeći premijer, kome ništa od toga nije bilo bitno. On je mislio o tome kako da zaštiti Kosovo i da promeni Ustav i stavi tu preambulu, što ne mogu da kažem da je nebitna stvar i nebitan prioritet, ali na ekonomiju ti ljudi jednostavno nisu ni pomislili.

Zanimljivo, tada je bio najveći rast.

Jeste, upravo zbog svega onoga što je bilo urađeno za Đinđićevog života. Oni su tačno seli u treću godinu, da je Đinđić ostao živ, on bi ovacije dobijao za to koliko privreda raste zbog stvari koje je uradio u prve dve godine. Kako je on poginuo, sve lovorike su nezasluženo pripale Koštunici.

To je i doba najvećih privatizacija, ali i najvećih mahinacija u privatizaciji, a da sa dobijenim parama ništa nije urađeno.

Tu postoje dve priče. Jedna je o tome da je svaka zemlja koja je pravila privatizaciju imala velikih problema sa nelegalnim poslovanjem, sa prevarama, sa svim tim stvarima. Rešavali su ih tako kao što ih mi rešavamo – nešto se uhvati, za nešto se sazna, za nešto se ne sazna. Međutim, osnovni cilj privatizacije jeste da se počisti ambijent, da na toj teritoriji više nema gubitaša.

A kod nas država drži skoro pola privrede.

Upravo o tome pričamo. Ove zemlje su oslobodile svoj privatni sektor, pustile ga da raste i tamo bi bila mnogo smešna priča o nekom PKB kompleksu. Možda je u Češkoj i postojala neka takva firma i bila velika pre 35 godina, a posle toga je ona, ostajući ista, relativno bivala sve manje i manje značajna. Kod nas – ne, kod nas se ništa ne menja, sve ostaje kao što je bilo.

Dakle, ta prva Koštuničina vlada je bila period propuštene prilike?

Apsolutno propuštene prilike. Ono što se desilo za vreme Vojislava Koštunice jeste da je munjevito rastao broj članova DSS-a – nije baš imao članstvo kao danas SNS, ali je to toliko brzo raslo da je to odmah bio signal da je reč o partokratiji. Ljudi su racionalni – što bih ja morala da se deklarišem za koga sam, ako ne očekujem neku veću korist. To je tada počelo, Dinkić je nastavio i ojačao partokratiju, doveo ju je dotle da je na kraju sam na TV-u rekao da i čistačica mora da bude u partiji da bi dobila posao. I onda, zar nas čudi kada dođe SNS sa mnogo manje obrazovanim kadrom…

A uz to su „gladni„…

Tako je, i oni su onda dali gas i doveli Srbiju do besmisla. Vi sad gledate da ljudi zaista ne smeju da pisnu, da je zaista reč o romanu 1984. Strašno.

Možete li da povučete paralelu između Đinđića i Vučića, na kojoj ponekad vlast insistira?

Vučić ima jako dobre medijske savetnike, i očigledno je da sve to što u medijima radi, kada gledamo koji je njegov cilj, a to je da vlada što duže. Ja ne umem da napravim takvu paralelu, meni stalno padne na pamet sledeće: da je meni neko 5. oktobra 2000. rekao da će 5. oktobra 2019. godine na vlasti biti Aleksandar Vučić (već sedam godina), da će zavesti jednopartijski sistem, i da će me optužiti za potpuno nebulozne stvari, da će o meni pisati „Kurir“, ja bih stvarno mislila da je ta osoba koja mi to kaže luda, a bogami se vidi da sam ja luda.

Nešto ste rekli, da li u „Utisku nedelje„, da li u nedavnoj tribini na Filozofskom fakultetu, nešto u smislu „ja neću novog Vučića iz opozicije„. Na šta ste mislili?

Ja nikako neću osobu koja će da nastavi partokratiju. Koja neće da uvede reformu pravosuđa, koja hoće sama da postavlja šefove i predsednike sudova, kao što su svi do sada radili. Ja takve neću, odmah vidim zašto to rade, da bi prljave ruke svoje i svojih saradnika prali čistom vodom iz našeg lavora! Ko god mi ne garantuje potpunu reformu pravosuđu, ali lege artis, iskrenu, istinsku, a ne da sudovi nastave da rade onako kako se na televiziji naloži, ja to neću.

Imali smo u Cvetkovićevoj vladi reformu pravosuđa, koja je napravila stvari još gorima. Kasnije će se ispostaviti i da je ta vlada trošila preko mere, pa se došlo u predbankrotno stanje.

Napravili su ogromnu štetu sa tom reformom pravosuđa. Zašto su uradili tu besramnu stvar? Osnovna stvar u svim uspešnim reformama jeste što je na čelu reformi bio čovek koji je imao ogroman kredibilitet, što su ljudi toj osobi verovali. Vi ovde to niste imali. Premijer Cvetković nije nijednom pokazao nijedno svoje mišljenje. On je radio to što mu se kaže, ali ja zaista ne mislim da je to posao premijera, nego nekog iz pomoćnih službi, kao što ga je crtao Marko Somborac. A kako je došlo do predbankrotnog stanja? Plate i penzije su rasle brže od produktivnosti rada, brže su rasle nego što je privreda rasla. To znači da ja svom detetu dajem 150 odsto svoje plate svakog meseca. Koliko meseci možeš to da daješ a da ne dođeš u predbankrotno stanje? To sada, nakon najave povećanja plata u javnom sektoru, ponovo govori i Fiskalni savet. Kažu, evo, počinje ista priča.

Privredni rast je „zakucan“ negde na 3 odsto i ne može više osim ako ne bude jednokratnih efekata – poput usporavanja 2017, pa posledičnog rasta 2018. Sa druge strane, najavljene su javne investicije prvo od 5, pa od 10 milijardi, a Fiskalni savet je sve to skupio na gomilu i došao do iznosa od 15–20 milijardi, kojih nema. Da li to može da poveća rast, i odakle će da dolaze te pare?

To je bila toliko nedorečena rečenica o tim investicijama da je izgleda napravljeno baš tako da svako od nas dopuni onim što želi. Nažalost, to je nemoguće, tih para nema. Na sadašnjih milijardu i po ili dve može da se doda recimo pola milijarde, ali strašno zavisi u šta ćete ulagati.

Fiskalni savet kaže da postoji rizik da te „investicije“ budu zapravo novi stadioni i kupovina nove vojne i policijske opreme.

To je sve totalno neproduktivno, kao što je neproduktivan i „Beograd na vodi“. On ništa ne proizvodi, ništa ne izvozi. Mi smo živeli u vreme kada je Novi Beograd počeo da cveta i videli smo toliko solitera u životu, da ja ne znam kako može sad da nas impresioniraju još četiri solitera, bilo kakva, da to neko podigne i da kaže da je to budućnost Beograda.

Kažu, turisti će da dolaze da vide to čudo.

Jedna farsa za drugom. Ali ono što je osnova privrednog rasta jeste pravosuđe. Ako vi to oslobodite, onda ćete osloboditi ljude koji su pošteni a imaju averziju prema riziku. Kada oni postanu sigurniji da je ovaj ambijent valjan, onda stvari kreću nabolje. Dok su ljudi uplašeni, dok samo jedan čovek u ovoj u zemlji donosi odluke, toga neće biti. A BDP će da raste toliko koliko raste. On raste i zbog ove izgradnje Beograda, svih ovih rekonstrukcija što sada rade. Koliko para tu ulože za toliko će da poraste BDP. Ako budu osam puta razbijali Trg republike i plaćali, sve više će rasti BDP.

Pa tako nešto je Ana Brnabić htela da uradi tamo 2017. Kad je postalo očito da će rast BDP–a da bude veoma nizak, rekla je, e sad ćemo da donesemo mere za jednokratni rast BDP–a, pa ćemo da čistimo kanale i da poljoprivrednicima kupimo traktore. Veštački da se podigne, bez suštine, nego, eto, da se kaže.

To je zato što nemate ljude sa preduzetničkim instinktom da pokrenu posao. Takvi ljudi su otišli, i radije će da odu u Bugarsku nego da ostanu ovde.

Zar tamo nije sličan nivo korupcije?

Jeste, ali nije toliko jaka partijska država, ipak tamo važe zakoni Evropske unije. Iako je korupcija velika i tamo i ovde, vi možete da dođete u Bugarsku i napravite posao, a Bugari da dođu ovde i naprave posao pored SNS-a, e to ne može. To je razlika, ključ je u pravosuđu i medijima. To je stalno ona priča – a zašto ti ne uđeš u Vučićevu vladu i ne popraviš stvari. Pa ne radi se o tome, radi se o partokratiji, slobodi medija, da se Srbija oslobodi, da ljudi oslobode da počnu da misle gde će da rade. Vama kao premijeru je zadatak da mislite o privrednom rastu. To je najvažnija stvar, kako će privreda da raste i to da već u vašem mandatu počne da se pokazuje, kao što je počelo u Đinđićevom. Jer vi onda radite i za onu većinu koja će da glasa za vas, a i dajete ljudima nadu da mogu da ostanu u zemlji. Kad bi svako od nas video da će biti bolje iduće godine, malo bolje, ali ipak bolje, onda bismo drugačije gledali celu tu stvar. Ali njima je osnovni zadatak „Beograd na vodi“, Evroazijska unija… a bogami i to da ućutkaju svakoga ko se ovde usudi da drugačije misli.