Malo je novinara od kojih bi se s podjednakim žalom opraštale kolege iz tabloida i „ozbiljne“ štampe, i na čijoj bi komemoraciji, jedan za drugim, govorili novinari „Vremena“, „Kurira“ i „Alo“-a. Nekoliko dana posle smrti, Zoranu B. Nikoliću dogodilo se upravo to: pred nestankom čoveka koji je novinare inspirisao, učio ih i ličnim primerom podsećao šta je zapravo novinarstvo i kako izgleda novinarska čast, zanemeli su i međusobne razlike zaboravili svi.
ZBN, što mu je bio nadimak i opštepoznata odrednica, nije bio od onih koji žive kako bi „bili poznati“ i svetu pokazali koliko su lepi, pametni i pošteni. Ipak, teško je poverovati da u Beogradu postoji neko ko radi u medijima, a da mu se putevi nisu ukrstili s njegovim – ko od njega nije naučio bar nešto pametno, ko neku njegovu rečenicu nije umetnuo u svoj tekst, ko nije za sva vremena upamtio neku njegovu uredničku opasku.
Novinarsku karijeru započeo je 1997. u „Vremenu“. S pokojnim Urošem Komlenovićem delio je najmanju kancelariju u nekadašnjoj redakciji u Mišarskoj ulici, gde je nivo zadimljenosti mogao da se meri samo s količinom njihove pameti, duhovitosti, ljudskosti i poštenja, ali i s brojem „putnika-namernika“ koji su tu dolazili po savet, konsultaciju, ljudsku reč. Iako je pokrivao širok dijapazon tema, ZBN je u istoriji „Vremena“ ipak zapamćen po svojim reportažama s Kosova krajem devedesetih.
Karijeru nastavlja u „Blic njuzu“, VIN produkciji, „South-east European Times-u“, a posle toga i kao urednik u dnevnicima „Blic“, „Danas“ i „Alo“, portalima „Mondo“ i „U pravu si!“, na Televiziji Pink. Konačno, od januara 2015. radi u Fondaciji „Slavko Ćuruvija“ kao izvršni urednik portala „Cenzolovka“, ali i kao koordinator različitih projekata na unapređenju novinarske profesije.
Posebno je ZBN blistao na tom poslednjem poslu: tu je bio i autor briljantnih analiza srpske medijsko-političke scene, i urednik od kojeg su svašta mogli da nauče svi (pa i oni sa po nekoliko decenija novinarskog staža), i čovek koji je pokretao inače prilično inertne kolege.
Bez ZBN-a ne bi bilo inicijative „Novinari ne kleče“, ne bi bilo protesta čitave prošle zime: samo se zahvaljujući njegovoj predanosti, upornosti i vrednoći održalo nešto što su mnogi u startu bili osudili na neuspeh. Nezaobilizan i na svim drugim demonstracijama organizovanim u znak podrške medijima, ZBN je u poslednjih godinu dana vrlo aktivno radio na poboljšanju statusa novinara, edukaciji mladih kolega i pomoći onlajn medijima.
Svoju tihu, ali upornu i temeljnu borbu protiv sumanutog okruženja i svih apsurda koje život u Srbiji podrazumeva, vodio je ZBN i van štampe. Sa suprugom Elizabetom svojevremeno je pokrenuo kafe-bar „Dijagnoza“, koji je vrlo brzo postao omiljeno mesto beogradskih novinara, ali i raznog kreativnog sveta privučenog atraktivnim sadržajima i opuštenom atmosferom (sa ZBN-om kao delom „obaveznog inventara“). Ipak, kao sve dobre i pametne stvari, bâr je nestao s gradske mape posle manje od godinu dana i niza administrativnih klopki.
Konačno, i na samom kraju, pokazalo se da bez borbe neće ići. Ponašanje Hitne pomoći prema ukućanima ZBN-a u noći kada mu je pozlilo, kao i ponašanje dela policije i dežurne mrtvozornice kada je za pomoć već bilo kasno, bili su toliko skandalozni, da bi ZBN o tome, da je ovde i da je bolesnik bio neko drugi, sigurno bar nešto napisao ili uradio.
Ipak, ZBN-a više nema. Njegovu priču mogu da ispričaju, a bitke da nastave oni koji su ostali. A moraće – ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što ih je Zoran B. Nikolić zadužio.
Nenametljivo, ali ubedljivo, baš onako kako je radio i sve ostalo u životu.
