foto: marko rupena
Malo je novinara od kojih bi se s podjednakim žalom opraštale kolege iz tabloida i „ozbiljne“ štampe, i na čijoj bi komemoraciji, jedan za drugim, govorili novinari „Vremena“, „Kurira“ i „Alo“-a. Nekoliko dana posle smrti, Zoranu B. Nikoliću dogodilo se upravo to: pred nestankom čoveka koji je novinare inspirisao, učio ih i ličnim primerom podsećao šta je zapravo novinarstvo i kako izgleda novinarska čast, zanemeli su i međusobne razlike zaboravili svi.
ZBN, što mu je bio nadimak i opštepoznata odrednica, nije bio od onih koji žive kako bi „bili poznati“ i svetu pokazali koliko su lepi, pametni i pošteni. Ipak, teško je poverovati da u Beogradu postoji neko ko radi u medijima, a da mu se putevi nisu ukrstili s njegovim – ko od njega nije naučio bar nešto pametno, ko neku njegovu rečenicu nije umetnuo u svoj tekst, ko nije za sva vremena upamtio neku njegovu uredničku opasku.
Novinarsku karijeru započeo je 1997. u „Vremenu“. S pokojnim Urošem Komlenovićem delio je najmanju kancelariju u nekadašnjoj redakciji u Mišarskoj ulici, gde je nivo zadimljenosti mogao da se meri samo s količinom njihove pameti, duhovitosti, ljudskosti i poštenja, ali i s brojem „putnika-namernika“ koji su tu dolazili po savet, konsultaciju, ljudsku reč. Iako je pokrivao širok dijapazon tema, ZBN je u istoriji „Vremena“ ipak zapamćen po svojim reportažama s Kosova krajem devedesetih.
Karijeru nastavlja u „Blic njuzu“, VIN produkciji, „South-east European Times-u“, a posle toga i kao urednik u dnevnicima „Blic“, „Danas“ i „Alo“, portalima „Mondo“ i „U pravu si!“, na Televiziji Pink. Konačno, od januara 2015. radi u Fondaciji „Slavko Ćuruvija“ kao izvršni urednik portala „Cenzolovka“, ali i kao koordinator različitih projekata na unapređenju novinarske profesije.
Posebno je ZBN blistao na tom poslednjem poslu: tu je bio i autor briljantnih analiza srpske medijsko-političke scene, i urednik od kojeg su svašta mogli da nauče svi (pa i oni sa po nekoliko decenija novinarskog staža), i čovek koji je pokretao inače prilično inertne kolege.
Bez ZBN-a ne bi bilo inicijative „Novinari ne kleče“, ne bi bilo protesta čitave prošle zime: samo se zahvaljujući njegovoj predanosti, upornosti i vrednoći održalo nešto što su mnogi u startu bili osudili na neuspeh. Nezaobilizan i na svim drugim demonstracijama organizovanim u znak podrške medijima, ZBN je u poslednjih godinu dana vrlo aktivno radio na poboljšanju statusa novinara, edukaciji mladih kolega i pomoći onlajn medijima.
Svoju tihu, ali upornu i temeljnu borbu protiv sumanutog okruženja i svih apsurda koje život u Srbiji podrazumeva, vodio je ZBN i van štampe. Sa suprugom Elizabetom svojevremeno je pokrenuo kafe-bar „Dijagnoza“, koji je vrlo brzo postao omiljeno mesto beogradskih novinara, ali i raznog kreativnog sveta privučenog atraktivnim sadržajima i opuštenom atmosferom (sa ZBN-om kao delom „obaveznog inventara“). Ipak, kao sve dobre i pametne stvari, bâr je nestao s gradske mape posle manje od godinu dana i niza administrativnih klopki.
Konačno, i na samom kraju, pokazalo se da bez borbe neće ići. Ponašanje Hitne pomoći prema ukućanima ZBN-a u noći kada mu je pozlilo, kao i ponašanje dela policije i dežurne mrtvozornice kada je za pomoć već bilo kasno, bili su toliko skandalozni, da bi ZBN o tome, da je ovde i da je bolesnik bio neko drugi, sigurno bar nešto napisao ili uradio.
Ipak, ZBN-a više nema. Njegovu priču mogu da ispričaju, a bitke da nastave oni koji su ostali. A moraće – ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što ih je Zoran B. Nikolić zadužio.
Nenametljivo, ali ubedljivo, baš onako kako je radio i sve ostalo u životu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
