Nikolićeva mala (80.000) prednost iz prvog kruga, Tadićeva široka koalicija dva puta veća od njegovog prethodnog rezultata i ćud "susedskih" birača
Šta drugo ponoviti u finišu predsedničke trke nego čuveno Daladijeovo pravilo (Papa Dok, Haiti) – u redu, pobedili ste na glasanju, a ja sam pobedio u brojanju. Zašto treba pomenuti tu neprimerenu izreku, kad se ona odnosi na izbornu krađu, a ovde krađe ne bi trebalo da bude. Iz jednog elementarnijeg razloga. Zato što se ovde brojke često ne vide od zvezdane prašine pokondirenosti i megalomanije. Nema skupa a da nije bilo nas dva miliona. Naši lepi i pametni a njihovi nekak’i ružni. Neki ideolozi kažu da „tamo“, kod tih glasača nema zuba, kao da će birački odbori da vade zube pa da ih bacaju u ćoravu kutiju.
Idemo redom. Srbija je mala zemlja i ima, nažalost, samo 6,5 miliona birača. U završnicu predsedničke trke Boris Tadić i Tomislav Nikolić ulaze sa sličnim brojem glasova osvojenim u prvom krugu (Nikolić sa 929.097; Boris Tadić sa 842.588). Nikolićeva prednost u odnosu na Tadića je otprilike je „za jednu i po Jelisavetu“ (oko 87.000 glasova). To je znatno manje nego što je to proizlazilo iz odnosa prethodnih kontigenata glasova birača SRS-a i partija okupljenih u bivšoj vladi.
POLAZNA SNAGA: Tadićeva polazna snaga procenjivana je (Antonić) na početku kampanje, na osnovu tih prethodnih rezultata Demokratske stranke, manjinskih partija i rasutih glasova partija iz bivše vlade, na oko 800.000 glasova. Tadić je u potpunosti sakupio svoju žetvu, mada je njegov skor na istom polju nešto slabiji od prošlogodišnjeg Mićunovićevog od 893.906 glasova.
Tadić je pre izbora rešio u svoju korist partijsku predsedničku bitku, dobio partijske izbore u Demokratskoj stranci s ubedljivim rezultatom i uz to je prekinuo neugodnu tradiciju po kojoj nema izbora bez rascepa u Demokratskoj stranci.
Po okončanju prvog kruga predsedničke bitke on je brzo postigao sporazum s Koštunicom o podršci u drugom krugu, demonstrirao je nameru da u ovom trenutku ne traži vanredne parlamentarne izbore. U kampanji on se ljutio na DSS-ovce što njemu prebaciju zbog postupaka pojedinaca koje je u partijskoj bici pobedio, ali se nije upinjao da bilo koga iz bilo čega vadi, što neki mediji jesu činili obilato. Sporazum je olakšalo Tadićevu poziciju u drugom krugu. Tadić je takođe postigao sporazum o podršci za drugi krug s Bogoljubom Karićem. To znači da je polazni skor iz koga on može crpsti podršku „teorijski“ potencijalno narastao za Karićevih 555.077 i Maršićaninovih 405.541 glasača i da se penje na oko milion i osamsto hiljada glasova. To je dva puta više od njegovog sadašnjeg rezultata.
REZERVA: Realizacija te šanse međutim zavisi od stepena traumiranosti tvrdog jezgra vladajuće koalicije, od stepena ljutine Karićevih birača i od privrženosti birača koji su Tadiću dali prvi glas.
Pobeda radikala Nikolića na predsedničkim izborima, po Koštuničinoj proceni, može uvesti Srbiju u neku blagu političku izolaciju, što bi dodatno otežalo položaj vlade i jako smanjilo njen manevarski prostor. Na osnovu toga racionalno bi bilo pretpostaviti da bi bar znatan deo aktivnih glasača vladajuće koalicije racionalno mogao da se odluči da na izbore izađe i glasa za Borisa Tadića. Tome u prilog ne ide pretpostavka da je poraz vladajuće koalicije pojačao animozitet najvernijih birača prema najbližem konkurentu. Više od dve trećine biračkog tela nije poslušalo poziv vođa da glasa za kandidata sopstvene koalicije i čini se da uopšte nije uzimalo u obzir račun po kome loš rezultat čini neizvesnim ostanak na vlasti njihovih matičih partija.
Pitanje je da li će izjave pojedinih lidera iz vladajuće koalicije (Labus, Drašković), datih posle sporazuma Koštunica-Tadić, a u finišu predsedničke kampanje i posle Tadićeve izjave da vanredni parlamentarni izbori sada nisu na redu, zapravo potkopati podršku za Tadića u aktivnom biračkom jezgru vladajuće koalicije. Pretnja skorim izborima može biti dešifrovana i kao poruka: „Ne jačaj blisku konkurenciju!“
RIVALSTVO: Ključevi ne samo ovih izbora već razvoja političkih prilika u narednom periodu zavise pre svega od toga kakvi će biti odnosi dveju demokratskih stranaka. Oni će biti testirani u nekoliko narednih političkih odmeravanja. Prvo su predsednički izbori gde Tadićeva pobeda odražava kontinuitet političkih stremljenja od 1990. Nikolićeva pobeda, a to radikali otvoreno najavljuju, predstavlja raskid s petim oktobrom 2000. kao krunom demokratskih pokušaja prethodne decenije.
Neki od ideologa govore da bi pobeda Nikolića predstavljala povratak režima Slobodana Miloševića, što nije tačno. „Događanje naroda“ je završeno 1989, Slobodan Milošević je u Hagu, Tito je umro 1980… Pobeda radikala bi značila nešto drugo, slom demokratske strukture (partija, mreža organizacija) građene u smutno vreme (i u borbi s radikalima) od 1990. do 2004. Crvena lampa je već upaljena od 2,4 miliona glasača iz 2000, partije nakadašnjeg DOS-a, sudeći po ovim izborima, napustilo je milion i sto hiljada birača – trajno ili privremeno.
Sledeći test su lokalni izbori. Radikali trenutno vode u najvećem broju opština, i ako bi se na lokalne prilike preslikala logika predsedničkih izbora, oni bi mogli uspostaviti kontrolu nad velikim brojem lokalnih samouprava. Naravno, u tim izborima odlučivaće i to koliko koja partija ima ličnosti s ugledom.
Lokalni izbori su važni zato što se preko lokalne uprave najbolje drži kontakt s biračima i što se na taj način najbolje nagrađuje partijska vojska.
Sledeći test su i pokrajinski izbori u Vojvodini, gde još važi onaj čudni izborni zakon po kome u drugi krug ulaze tri kandidata, što je sistem koji su uspostavili socijalisti kada su tamo bili najjači. Na prošlim parlamentarnim izborima dominacija radikala je tamo bila snažna, sada saradnja Borisa Tadića s mađarskim partijama u Vojvodini unekoliko menja situaciju, ali čini se ne radikalno.
Parlamentarni izbori će verovatno uvesti u igru novog igrača, Bogoljuba Karića. Taktičke kalkulacije zamaglile su ovaj fenomen. Da li će ulazak srpskih industrijalaca ukloniti ili pojačati elemente koruptivnosti sistema, nepoželjnog spoja novca i politike? I to pitanje novca i politike bilo je u žiži krize koja je razorila DOS i dovela do unutarstranačkog raščišćavanja i u Demokratskoj stranci, a očito da potresa i vladajuću koaliciju (slučaj Mobtel). Sudeći po onome što se čulo o pregovorima oko podrške Tadiću, Karić bi u narednoj rundi mogao tražiti ključne privredne resore.
Nažalost, Slobodan Milošević je opravdano odsutan pa ne može da mu još s vrata uputi ono pitanje: „Dobro, Bogoljube, je l’ te sramota!“
Kod Karićevih birača takođe ima nepoznanica. Karićevi najbolji rezultati su u najugroženijim industrijskim centrima (Bor, Majdanpek). To jeste signal svakoj budućoj vlasti da razmisli o socijalnoj strategiji i o efektima „tržišne dezindustrijalizacije Srbije“.
Karić je, međutim, u osnovi vodio optimističnu kampanju, ubeđivao je žrtve tranzicije da su sposobni i vešti i da imaju šansu, da nisu samo „socijalni trošak“, samo „višak zaposlenih“, samo „predmet prestrukturisanja“, na čemu oni lome mozak i jezik. Glasajući za Karića, a ne recimo za radikale, oni su poslali snažnu poruku sadašnjoj i budućoj vladi, ali je logično zaključiti da će oni među njima koji budu izašli na birališta u drugom krugu možda ipak radije optirati za politiku koja daje veće šanse za aktiviranje tih otpisanih potencijala – a to možda znači da će birati Borisa Tadića kao nekoga ko nagoveštava da će imati harmoničnije odnose sa industrijskim zapadom i koji je prvim potezima nagoveštavao kohabitaciju, a ne destabilizaciju prilika.
Uz to, fenomen Karić nije povezan samo sa šouom jednog čoveka, već očito i sa delovanjem Udruženja industrijalaca koje je možda dinamičnije od mnogih partijskih odbora. Interes te grupe je, kako se može pretpostaviti, da podrži onu politiku za koju se pretpostavlja da će naići na bolji odjek i koja neće kvariti privredni ambijent. Kao što Bogoljub Karić iz poslovnih interesa nije mogao da podrži radikale na koje se Evropa mršti tako ih možda neće podržati ni većina manjih industrijalaca, a oni su za deo te novofomirane biračke populacije valjda neki lideri mnjenja. Ne bi, međutim, valjalo generalizovati takvu pretpostavku pošto se čini tačnom i pretpostavka da je znatan broj novopečenih biznismena zapravo rezultat parazitizma na jednom neregularnom stanju tokom ratova, sankcija, raspada države, destrukcije ekonomije i nastanka divljeg kapitalizma. Čudno je, međutim, da Boris Tadić nije u finišu kampanje potencirao tehnokratsku elitu, već se odlučio za pokazivanje podrške zvezda šou-biznisa i kulture.
RADIKALSKA PUTANjA: Tomislav Nikolić sa 929.097 glasova beleži slabiji rezultat nego na prethodnim izborima (predsedničkim 1.166.896, SRS na parlamentarnim 1.056.256) i možda ulazi u silaznu putanju uprkos tome što je, na primer, pogrom na Kosovu 17. marta unekoliko bio radikalizovao situaciju u Srbiji, uprkos nastupu Šešelja u Hagu i uprkos tome što očito raste nestrpljenje gubitnika tranzicije i što se povećavaju njihove socijalne aspiracije.
Nikolićev štab je u drugom činu ove predstave pokupio „poente“ kampanje Bogoljuba Karića ponavljajući priču o tome da Srbija u ovom trenutku treba da otvara zatvorene fabrike, a ne treba da uvozi salatu. (Inače, priču o uvoznom povrću u prvom činu kampanje nije prvi pomenuo Bogoljub Karić, već kandidat seljaka Rističević, ali po nekoj logici narodne ćudi salata se „primila“ kod bogataša.)
Zanimljivo je da se Nikolićev izborni štab bori za Karićeve birače, ali ne kaže na primer da Bogoljub treba da „vrati“ deo Mobtela, već govori da će Bogoljubu Dinkić „uzeti“ Mobtel. To možda znači neku sasvim određenu kalkulaciju, a može biti i znak da radikali koketiraju s novim biznismenima, mada oni šalju jake poruke protiv sprege vlasti i novca (na primer, eksploatišući anketni odbor o struji). Sam Nikolić, inače, saopštava biografske detalje koji govore o njegovom proizvodnom iskustvu (građevinski tehničar na pruzi Beograd–Bar, iskustva s gradnjom sopstvene kuće, itd.).
Važna stavka radikalske izborne taktike odnosi se na problem legalizacje (divlja stambena gradnja).
Radikali su se takođe snažno oslonili na Legijin iskaz pred specijalnim odeljenjem za suđenje za organizovani kriminal i ponavljaju kao dokazanu stvar njegovu tvrdnju o izvozu 600 kilograma droge. Na pojedine akcije (G17 plus) koje podsećaju na period hiperinflacije, period u kome su radikali bili ili najomiljeniji opozicionari ili koalicioni partneri, radikali odgovaraju sa: „Jeste li poneli špriceve!“
Pored svojih 929.097 glasova, radikali mogu računati na nešto od preostalih glasova socijalista koji prolaze kroz previranja posle teškog poraza (122.689) i na deo od oko 150.000 glasova onih koji imaju najslabije rezultate, mada se može pretpostaviti da bi znatan deo Jelisavetinih 61.000 ili Batićević 16.000 glasova mogao otići Borisu Tadiću.
Pojedini istraživači javnog mnjenja govore da bi Nikolić mogao pobediti u slučaju da izlaznost ne pređe dva miliona glasača, a da šanse Tadića rastu proporcionalno broju izašlih.
Iskustva iz prethodnih ciklusa predsedničkih izbora govore da se odziv u drugom krugu može smanjiti i za desetak odsto od ukupnog biračkog tela, a to je oko 650.000 glasova. U prvom krugu predsedničkih izbora od 29. septembra 2002. (Koštunica, Šešelj, Labus, Drašković itd.) glasalo je 3.637.062; a u drugom krugu tih izbora 13. oktobra 2002. (Koštunica – Šešelj) bila su 2.979.254 aktivnih glasača.
Beskrajno ponavljanje predsedničkih izbora možda je trajnije umanjilo obim predsedničkog elektorskog tela: u prethodnom krugu 13. juna 2004. izašlo je 3.117.339 glasača, što je ipak samo za 600.000 više nego na decembarskim predsedničkim izborima 2003. Tada su izašla 2.524 522 glasača a sudarili su se Mićunović i Nikolić, pa i Ilić, dok su Koštunica i Labus, pa i socijalisti i Drašković pozivali na bojkot, a Karić nije pokazivao predsedničke ambicije. Bez Ilićevog rezultata taj broj bi se kretao negde oko 2.200.000. Da li je bitka sada žešća? Verovatno jeste, jer tada je bilo izvesno da neće biti dostignut cenzus. Sada takvog cenzusa nema. Srbija će dobiti predsednika. Moglo bi se dakle pretpostaviti da bi odziv po logici stvari mogao biti veći od te brojke – ako se ne ponovi ono iz 1992, kad Drašković zakuka kako Beograd „liže sladoled“.
Agencije su pred prethodni krug 13. juna promašile u proceni izlaznosti. Sada ima procena (SMMRI) da bi izlaznost mogla kretati i do 2.700.000. Zbir Tadićevih i Nikolićevih glasova u prvom krugu iznositi 1.771.685. Da bi se ostvarile takve prognoze, oni bi morali da privuku milion glasača koji su tražili druge opcije, na dva svoja jedan tuđ glas. To izgleda mnogo. Očito je da najvažniji deo kampanje u drugom krugu vode oni koji ne lobiraju za kandidate već – za izlazak na izbore.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
