Zavera ćutanja koja je dugo trajala

U januaru ove godine, kada su se pojavile optužbe za silovanje protiv učitelja glume Miroslava Aleksića, jedna grupa žena okupila se i pokušala da nađe odgovor na pitanje: „A šta ćemo mi?“ Neke od njih poznavale su se od ranije, neke ne. Ono što ih je sve povezivalo jeste seksualno nasilje koje su, kao maloletne ili tek punoletne, preživele u Istraživačkoj stanici Petnica. Pripadaju različitim generacijama polaznica Petnice, ali sve kao svog zlostavljača navode istog čoveka. Nasilje koje opisuju događalo se svakoj od njih po dva obrasca: nasilnik je zloupotrebljavao svoj autoritet ili ih je primoravao i ucenjivao. U pojedinim slučajevima došlo je do brutalnog celonoćnog maltretiranja i fizičkog nasilja.

Neke su upravi Istraživačke stanice prijavile odmah šta se dogodilo, neke nekoliko godina kasnije, a neke početkom ove godine. Mnoge nisu nikada, poučene iskustvom onih koje jesu, a koje su danas dodatno traumirane reakcijom uprave, koja za njih nije bila ni primerena ni dovoljno snažna, a i stigla je sa velikim zakašnjenjem. Prvo što su pokušale same, ove zime, bilo je da ceo slučaj prijave policiji. Međutim, svi advokati koje su konsultovale rekli su im da je kod svih devojaka nastupila zastara. Nakon što ih je Autonomni ženski centar, koji su takođe kontaktirale, uputio u detalje čitave procedure, što podrazumeva moguću retraumatizaciju i nemoguću zaštitu identiteta, shvataju da nisu spremne da prolaze kroz tako mučan proces.

Ipak, iz uverenja da Stanica nije bezbedno mesto, jer uprava više štiti nasilnika nego njih, odlučile su da izađu u javnost i makar tako pomognu da se čuje i njihov i glas drugih žrtava, za koje znaju da postoje.

Prema saznanjima „Vremena“, žrtava koje su se nekome poverile ima više od 20. Za „Vreme“ se ohrabrilo da progovori njih pet. Njihova iskustva odvijala su se u periodu od 2003. do 2014. godine, s tim što je za ceo sled događaja bitna i 2017. kada je Petnica raskinula radni odnos sa čovekom kog imenuju kao svog zlostavljača. Sagovornice „Vremena“ ne znaju koliko je još devojaka sa iskustvom poput njihovog, ni da li je stepen agresije i surovosti zavisio od trenutnog raspoloženja nasilnika ili je vremenom postajao sve brutalniji.

MI SMO TO SMATRALE NORMALNIM

Sve sagovornice „Vremena“ kao nasilnika imenuju S. Predstavljan im je kao ogroman autoritet i omiljena osoba u Stanici. Bio je zadužen da pregleda radove koje su polaznici i polaznice pisali tokom seminara i Letnje naučne škole u Petnici. Ti radovi kasnije su objavljivani u „Petničkim sveskama“ i predstavljani na godišnjoj konferenciji „Korak u nauku“. Svi polaznici Petnice koje je „Vreme“ kontaktiralo saglasni su u jednom: Petnica je zasnovana na kompetitivnom principu. Posle svakog seminara (koji se odvijaju nekoliko puta godišnje) postoji šansa da te ne pozovu više. Najveće postignuće je proći kroz sve seminare u toku godine i izvesti od početka do kraja naučni rad koji se onda objavi u časopisu „Petničke sveske“. Ko to uspe može da bude siguran da će ga pozvati i iduće godine. Srednjoškolci su pod velikim pritiskom, jer nepozivanje u Petnicu doživljavaju kao lični neuspeh. S. je pregledao sve radove koji izlaze u „Petničkim sveskama“. Ono što deca nisu znala jeste da on nema moć da odluči da li će im rad izaći ili ne. Njegovo je bilo da lektoriše rad, formatira formule, sredi grafikone. Međutim, deci je pretio da im radovi neće izaći ako se ne povinuju njegovoj volji.

S. se amaterski bavio i fotografijom. Žene koje su se oglasile kao njegove žrtve, ali i predstavnici uprave koji su pristali da govore za „Vreme“ opisuju ga na isti način: bio je čudan i mračan, često grub i ciničan, ali je imao i harizmu zbog koje su mnogi voleli da budu u njegovom društvu. Uvodio ih je u svet džeza, filmova Andreja Tarkovskog… Organizovao je sedeljke na kojima se okupljala „kul“ ekipa i mnogi su želeli da se nađu u njegovom krugu odabranih. Uvek je tu bilo mnogo vina, što je za tinejdžere i adolescente imalo dodatnu čar. Većina nije ni slutila da je upravo alkohol bila sredstvo da mnoge devojke završe sa iskustvom seksualnog nasilja. Apsolutno svi sa kojima je „Vreme“ razgovaralo, i zvanično i nezvanično (za potrebe ovog teksta obavljeno je osam zvaničnih i više od 30 nezvaničnih razgovora), kažu da su znali da S. fotografiše nage devojke. Da takve fotografije, na kojima su devojke potpuno nage postoje, u Petnici se znalo i među onima koji su ih videli i među onima koji nisu. Ono što je, međutim, bila mračna tajna, jeste da nisu baš sve takve fotografije nastale dobrovoljno, nego pod prinudom, uz pretnje, ucene, prisilno opijanje devojčica i devojaka, pa i fizičko nasilje.

Prva sagovornica „Vremena“, čije se iskustvo desilo najranije (2003), kaže da je u vreme kada se njen slučaj dogodio u Petnici bilo prilično uobičajeno i normalno da se te fotografije gledaju na sedeljkama, poznatijim kao „bleja sa S.“.

„Bila sam polaznica Petnice od 2001. godine“, kaže prva sagovornica „Vremena“: „Stanica mi je kao usamljenoj i nesigurnoj devojčici iz male sredine otvorila čitave nove svetove i pružila osećaj da sam vredna i da negde pripadam. S. sam upoznala 2003. Tada nisam znala koja je njegova uloga u Petnici.“

U njegovoj kancelariji, u kojoj je ujedno i živeo, noću se uz muziku i alkohol okupljalo odabrano društvo koje su uglavnom činili rukovodioci, stručni saradnici i studenti saradnici, a ređe polaznice i polaznici. Često se govorilo o muzici, filmu i fotografiji: „Nama, polaznicama i polaznicima, laskalo je da boravimo u takvom društvu“, kaže ona. Tokom ovih okupljanja, S. je fotografisao prisutne, pa je tako nastao i njen prvi portret. Kasnije tokom večeri, S. je okupljenima pokazivao ranije snimljene fotografije, uglavnom portrete: „Kada sam videla te fotografije, koje su estetski zaista bile privlačne i sa merom i ukusom, poželela sam da i ja imam lepe portrete. Želja mi se ispunila, jednom, tokom noći, u njegovoj kancelariji. Bila sam naga i prekrivena belim čaršavom, a sveća je bila jedini izvor osvetljenja.“

Ova devojka kaže kako je verovala da učestvuje u nečemu što ima umetničku vrednost: „Ali bilo mi je neprijatno, jer je moja nagost bila zaštićena samo čaršavom pred znatno starijim muškarcem prema kome sam osećala isključivo strahopoštovanje.“ Dodaje i da se osećala posebno jer joj je S. ukazao takvo poverenje. Međutim: „Nisam želela nage slike, ali mislila sam da je to uslov da budem deo kul ekipe i način da dobijem lepe portrete. Uz to, sve vreme sam imala osećaj da se ne pitam mnogo, da ne mogu da prekinem to, ako poželim.“

S. je fotografisao još jednom: „Proveli smo nekoliko sati u šetnji oko Stanice kada me je S. fotografisao i obučenu i sa tankim prozirnim materijalom preko nagog tela. Strahovala sam da će mi on nešto uraditi, da će neko naići, bilo me je sramota… Samo sam želela da se to što pre završi i da odemo iz šume.“

Stid i strah mučili su je još dok se fotografisala, ali savladali su je u kasnijim dvadesetim: „Tada sam uništila disk koji sam dobila od S.“ Dugo se borila i sa sa strahom od toga kome su njene fotografije dostupne. No, nijednom se nije usudila da o tome pita S. Kasnije, razmenila je iskustva sa prijateljicama iz Petnice, te su se složile da nipošto nisu bile dovoljno zrele, da je S. njima manipulisao, ali zbog emotivne vezanosti za Stanicu, prevladao ih je strah za sudbinu Petnice ako se za to sazna. „Nakon što sam se povezala sa drugim devojkama i saznala do koje mere je njegovo ponašanje eskaliralo i koliko je daleko bio spreman da ode, osećam dug prema svim devojkama koje su u Stanicu došle posle mene.“

PRIPREMANJE ŽRTVE

Prva sagovornica „Vremena“ eskalaciju agresije kod S. pominje tek kao aluziju. Šta se zapravo događalo, saznajemo od sagovornica čija iskustva datiraju iz perioda između 2009. i 2014. Druga sagovornica „Vremena“ opisuje da je prošla kroz standardni obrazac koji je S. primenjivao za vrbovanje devojaka kojima je pregledao naučne radove. „Prvi put sam ga videla sa 15 godina kada mi je sređivao rad. Znala sam da slika polaznice, da su ponekad na slikama gole i da u Petnici vlada nekakvo uverenje da treba da ti bude čast ako ti ponudi da se slikaš. Uverena sam da me je te prve godine pripremao za ono što sledi, jer je napravio samo moje portrete.“ Ova sagovornica dodaje da je njegov odnos sa decom kojoj pregleda radove uvek bio stresan za polaznike i polaznice: „Ti si zatvorena s njim u tom ćumezu u kom živi, on je za kompjuterom i pregleda ti rad, naizmenično je izuzetno ljubazan i hvali te, a onda odjednom počinje da te vređa i govori kako si glupa. Onda predloži pauzu tokom koje uzme fotoaparat. Ako pokažeš otpor i ne želiš da te slika, preti da ti neće objaviti rad.“ U Petnici je bilo opštepoznato da S. fotografiše decu tokom pregledanja radova, ali njoj je to bilo predstavljeno kao potpuno normalno. Uz to, pristanak na fotografisanje značio je i što brži izlazak iz prostorije, jer ako bi devojka odbila slikanje, ako nije bila kooperativna, S. počinje da je verbalno zlostavlja i drži u prostoriji i preko šest sati. Sastanci sa njim su i inače počinjali kasno, oko 22 ili 23 uveče. Sagovornice „Vremena“ napominju da je važilo nepisano pravilo kako je „spavanje za slabiće“, pa nisu ni preispitivale da li je normalno da osvanu u prostoriji sa S. Smatrale su da će to biti prepoznato kao njihov dodatan trud i napor. No, vratimo se našoj drugoj sagovornici.

„Važno je da svima bude jasno: on je nama predstavljen kao osoba od autoriteta, sa velikim znanjem iz prirodnih nauka. Sa 15-16 godina, meni je bilo jako važno da ga ne razočaram ili iznerviram.“

Slučaj ove devojke kulminira kada je imala 16 godina. Opet je otišla da joj pregleda rad. Počeo je da je ubeđuje da skine brushalter, ali da ostane u majici. Ubeđivanje je trajalo satima, iako mu je jasno stavila do znanja da joj je neprijatno. „Posle nekoliko sati, više nisam imala snage za ubeđivanje, skinula sam brushalter i ostala u majici, ali je onda njega nervirao neki dezen na njoj, pa je tražio da je okrenem, tako da zadnji deo moje majice bude napred. Pristala sam i na to. Fotografisao me je. Tada počinjem da osvešćujem kako je sve to pogrešno: on neprekidno škljoca oko mene, slika me iz raznih uglova, ali sve vreme ubrzano diše i dahće, počinjem da se pribojavam da njega ta situacija seksualno uzbuđuje.“ S. je ovu devojku nastavio da ubeđuje da skine i majicu. Pokazao joj je fotografije nagih devojaka koje je slikao, da bi je ubedio da te slike nisu vulgarne, već „umetničke“. Kako je već bilo jako kasno, predložila mu je da to urade naredni put, sutradan, jer rad nisu završili. Sutradan je došla u pratnji vršnjaka, dečaka. Nije jedina koja je primenjivala ovu taktiku. S. bi ponekad pristao da „pratnja“ bude tu, ali je tu osobu ignorisao. Međutim, dešavalo se i da osobu koju devojka povede sa sobom – izbaci napolje.

Ova devojka nije govorila ništa sve do početka ove godine, kada je od samog incidenta prošla čitava decenija: „U tom uzrastu, nisam imala pojma šta je sve seksualno nasilje. Sve sam pripisala njegovoj ekscentričnosti i trudila se da potisnem. Poverila sam se drugim polaznicima, jer Stanica tada nije imala psihologa. Sada krivim sebe što nisam prepoznala seksualno nasilje, razmišljam da li bih nekog spasla da nisam ovoliko ćutala.“

Osećaj krivice tipičan je za žrtve seksualnog nasilja i apsolutno sve sagovornice „Vremena“ kažu da ga imaju. On se kreće od odgovornosti za druge moguće žrtve do samooptuživanja zašto su uopšte odlazile kod S. Zato je važno podsetiti još jednom da sva stručna literatura na temu seksualnog nasilja polazi od činjenice da je uzrok i krivac za nasilje uvek i samo nasilnik i da doprinosa žrtve nema. Ima, međutim, nečeg drugog: nasilnikove manipulacije žrtvom, kojoj je cilj da se žrtva oseti kao saučesnica. To je nasilniku garancija da će žrtva ćutati.

PRVI SVEDOCI, KONAČNO

Na sreću, gore opisanom mehanizmu ne podlegne svaka osoba koja se nađe u situaciji nasilja. Za priču o višedecenijskom zlostavljanju u Petnici ključno je leto 2014. godine kada dolazi do važnog preokreta, zahvaljujući jednoj devojci koja je bila polaznica seminara biologije. Ona je otišla kod S. da joj pregleda rad. Dve večeri zaredom sedela je kod njega po šest sati. Sve vreme trpela je pritisak da se fotografiše, pretnje da joj rad neće izaći ako ne skine brushalter ili ako ne pristane da pije alkohol. Prema saznanjima „Vremena“, postoje fotografije ove devojke kako sklupčana plače na stolici, a koje je S. napravio dok ju je maltretirao. Pokušao je da joj nasilno smakne bretelu majice. Devojka je vrišteći izletela iz prostorije. Njeno vrištanje uzbunilo je prisutne, koji su istrčali u dvorište i kojima je odmah rekla šta se dogodilo. Upravo takva njena reakcija dovela je do prvih pokušaja da se deca zaštite od S.

Uprava Petnice, odnosno tadašnji direktor Vigor Majić i sadašnji direktor Nikola Božić delimično ili u potpunosti negiraju da su im bili poznati detalji ovog događaja. Božić je izričit u tvrdnji da o tome i danas ne zna ništa, dok Majić kaže da je dobijao samo žalbe na verbalnu grubost.

Da se ovaj incident dogodio i da je uprava to saznala narednog dana, za „Vreme“ potvrđuje tadašnji rukovodilac seminara biologije Tomica Mišljenović. „Pričamo o izuzetno posvećenoj i nadarenoj devojci koja je imala čak i po dva naučna rada godišnje i koja je i danas uspešna naučnica. Saznao sam da je imala incidentnu situaciju dok je sa S. sređivala rad za ‘Petničke sveske’. Pošto je bila jako uznemirena, pod stresom i u reakciji koja je ličila na manji napad panike, zamolio sam saradnice, po godinama bliže njoj nego ja, a uz to i bolje nego ja umeju da pristupe deci koja su pod stresom, da prve razgovaraju sa njom. Sa njom je razgovarala koleginica, kao devojka sa devojkom, računajući da će joj se lakše otvoriti.“ Mišljenović kaže da je do njega tada došla informacija da je S. devojku pokušao da fotografiše i da je tražio od nje da spusti bretelu. Za fizički kontakt u tom momentu još uvek nije znao. „Procenio sam da moram da obavestim upravu o tome“, nastavlja Mišljenović. Prvo je održao interni sastanak sa saradnicima na seminaru biologije, jer je smatrao da je izloženost devojke delikatna i da ne treba previše širiti krug ljudi koji bi znali ko je tačno ona. „Nakon što mi je preneto šta je devojka ispričala, obavestio sam Vigora Majića. Nikola Božić je u to vreme bio fizički prisutan u Stanici i imao je informaciju o tome, ali Vigor je taj koji je razgovarao sa S.“ Mišljenović je dva dana kasnije od Vigora Majića tražio informaciju da li je sa S. razgovarano: „Rekao mi je da su razgovarali, da to jeste situacija koja je neprihvatljiva, ali da se više neće ponavljati. Naš razgovor se na tome završio.“

foto: marija janković

Mišljenović kaže da mu nakon tog razgovora više nije bilo prihvatljivo da njegove polaznice ili polaznici idu sami kod S: „Znalo se da je nezgodan i nije mi bilo prijatno što uopšte idu kod njega, ali ti odlasci bili su praksa koja je postojala u Petnici dugo. Ne znam kad je uvedena, ali važila je još ranih dvehiljaditih kada sam i ja kao polaznik došao u Stanicu.“ Tako je biologija 2014. postala prvi seminar koji je uveo praksu da deca više ne odlaze sama kod S, nego da sa njima bude bar jedan ili dvoje saradnika: „Nikada polaznici nisu sami odlazili, a da sam ja o tome imao informaciju.“ Nakon Mišljenovićeve promene prakse, slično su uradili još neki seminari, pošto imaju tu vrstu autonomije: neki su takođe insistirali da sa decom idu saradnici, neki da deca idu u parovima. Neki, međutim, nisu preduzeli ništa.

Iako je praktično jedina osoba koja je odmah preduzela konkretne mere da zaštiti decu, i Mišljenović se preispituje na sličan način kao i žrtve: „Sada, iz ove perspektive, meni uopšte nije prihvatljivo da deca sa bilo kojom odraslom osobom sama provode po pet ili šest sati. Ali u to vreme u Petnici je to bila normalizovano, nikada ni od jednog drugog rukovodioca seminara nisam dobio alarm da tu nešto nije u redu.“ Kao i svi drugi, i Mišljenović potvrđuje da je znao da S. fotografiše i da se neke odrasle saradnice dobrovoljno slikaju nage, ali da do 2014. nije znao da postoje fotografije nastale pod prinudom i pretnjama. Poslednjih meseci, i njemu su se javljale neke bivše polaznice i poverile mu svoja iskustva.

Još jedna sagovornica „Vremena“ prepričala je svoje iskustvo, u kom nema seksualnog nasilja, ali ima drugih oblika zlostavljanja. „Otišla sam da mi pregleda rad. Hteo je da me slika, ali rekla sam mu da više volim da budem sa druge strane aparata i da se i sama bavim fotografijom. Naredio mi je da odem u svoju sobu po računar da vidi slike. Donela sam to i počeo je da gleda moje fotografije. Usledila je neopisiva agresija i dranje na mene, što je valjda, trebalo da bude kritika. To je trajalo beskonačno dugo. Iz nekog razloga, prestao je da insistira na tome da me fotografiše, ali mi je naredio da perem čaše. I dan-danas pamtim smrad kupatila, đonove koji mi se lepe po prljavim pločicama i buđ na čašama koje sam morala da perem, bez deterdženta, samo vodom, da bi me on posle terao da iz jedne od tih čaša pijem.“ Ova sagovornica otkriva nešto što Tomica Mišljenović nije znao kad je odlučio da nijedno dete više ne ide samo kod S. Bar 4-5 godina pre toga, deca su sama štitila jedna drugu, što pominju i druge sagovornice „Vremena“. „Izmišljali smo najgluplje moguće izgovore. Jednom sam udarila glavom o ogradu terase, nije bilo ništa strašno. Ali te večeri sam morala kod njega i napravila sam dogovor sa prijateljima, da, ako se ne vratim za sat, sat i po, lupaju na vrata i kažu da mi je stigao lek iz Valjeva i da moram da idem da ga popijem.“ I ova sagovornica potvrđuje da su se deca poveravala jedno drugom i snalazila se kako su umela da spasu jedni druge. Ovakvo ponašanje među decom tipično je za zlostavljanje unutar institucija (videti okvir: „Institucije i seksualno nasilje“).

Možda bi se sve završilo te 2014. godine, da tri godine kasnije, 2017. u Stanicu nije došla devojka koja je, zajedno sa rukovoditeljkom svog seminara, zahtevala sastanak sa upravom, odnosno sa tadašnjim direktorom Majićem i sadašnjim direktorom čitave Stanice, Nikolom Božićem.

Prvi put je upoznala S. tako što je drugarica odvela kod njega na druženje, što je tada bila stvar prestiža. Tada je napravio samo njene portrete. Rekao joj je kako je viđao po Stanici i mislio da je nezanimljiva, a zapravo je jako interesantna (ovo je inače još jedan od šablona vrbovanja žrtve). Šest meseci kasnije, zajedno sa momkom sa kojim je bila u vezi, odlazi u poseti Petnici i noć provode sa S. u dvorištu Stanice, udaljeni od objekata i ljudi. „Pili smo vino, S. je uvek pio vino“, započinje ova devojka svoju ispovest: „U neko doba, postalo mi je loše, jer mi je neprestano dolivao vino, a nemam kapacitet za alkohol. Otišla sam do WC-a da se sredim. Kad sam se vratila, mog dečka nije bilo, S. mi je rekao da je otišao da spava.“

„Odmah me je verbalno napao, kako se ja to ponašam, ja nisam žena, ne umem da volim, da pokažem ljubav prema tom momku, zanima me samo seks… U to vreme čak i nisam bila seksualno aktivna, kakav seks… Govorio je da mora da me kazni jer izigravam lepu glupačicu.“ Ova sagovornica „Vremena“ od emocija pamti samo paralisanost od straha. „Naterao me je da se potpuno skinem, da stojim mirno pred njim, da stojim uz zid, naređivao mi je u koje poze da stanem.“

Komentarisao je njen izgled i vređao njeno telo na načine kojima nije mesto u medijima. Sve vreme je prisiljavao da pije, da bi ona u jednom trenutku prolila vino po sebi, što ga je dodatno razjarilo. Naredio joj je da ode do tuš kabine i opere se. Pošao je za njom i posmatrao dok se tuširala, a potom je naterao da se vrate na isto mesto na kom su do tada sedeli. „Onda mi je rekao kako je zaboravio foto-aparat i sam me polio vinom, opet me oterao do tuša i fotografisao me. Već je svanulo kad je iz nekog razloga nakratko otišao do svoje sobe. Pobegla sam u sobu u kojoj sam bila sa momkom, ali on je došao za mnom, vređao me, gađao me nekim jabukama i đubretom koje je stajalo na komodi. Tek kad je primetio da se moj momak budi, otišao je.“

Naredne, 2010. godine ova devojka došla je u Stanicu drugim poslom ali odlazi kod S. sa namerom da se „raspravi sa njim“. Bila je tinejdžerka i sebe doživljavala potpuno drugačije – verovala je da je „ružna i pametna, a ne ‘lepa glupačica’“: „Bila sam ubeđena mi nikad ne bi to uradio da nisam zaslužila. Prosto, ubedili su nas da je on autoritet po svim pitanjima života. Opet me je terao da pijem. Zasuo me je nekom svojom tužnom životnom pričom, o problemima u braku, o detetu, o ratištu…“ Odmah je pokušala da prijavi starijoj koleginici koja joj je otvoreno rekla da ne može da je sluša.

Na ovom mestu, sagovornica „Vremena“ pauzira razgovor i prelazi na 2017. kada je na poziv starije koleginice došla da sa upravom pokrene razgovor o drugim problemima u Petnici, poput mikroagresije, različitih formi zlostavljanja dece koje su se javljale, problema sa mizoginijom prema devojčicama… „S. me presreće u hodniku, bez reči. Zagradi me i ne da mi da prođem. Prestala sam da se krećem sama po Stanici, uvek je jedan kolega išao sa mnom.“ Ova devojka se tokom tog boravka još jednom ohrabrila i otišla kod S. da traži sve fotografije na kojima je ona. I uspela je. Dao joj je USB stik.

Kada ga je pokrenula, doživela je novi šok: „Videla sam sve fotografije za koje sam znala kada su nastale. Ali, videla sam i fotografije sebe bez svesti, potpuno gole, moje telo premeštano u različitim pozama, stavljao je na mene jabuke, tkanine…“ Slike na kojima je bez svesti snimljene su onda kada je otišla da se raspravi sa S. Kako je ostala bez svesti, samo nagađa i sluti da je u pitanju alkohol, jak anksiozni napad ili kombinacija oboje.

Sa drugom koleginicom otišla je u upravu i prijavila sve Vigoru Majiću i Nikoli Božiću. „Čim sam pomenula S., Vigor je rekao: ‘Šta sa njim, on više ne vidi dobro, ne može da slika.’ Nikola Božić je tvrdio da ne zna da je sa S. ikada bilo problema. Opet sam dobila anksiozni napad. Vigor je opet govorio da je razgovarao sa S., da je to neprihvatljivo, ali i da je S. težak čovek, pa i suicidalan. Kasnije mi je rekao i da je hard-disk sa fotografijama sklonjen. I dalje ne znam šta znači to ‘sklonjen’.“ Sagovornica „Vremena“ dodaje i da je kasnije saznala da je S. sve vreme dok je trajao taj sastanak stajao ispod prozora i slušao.

Iste godine, sa S. je sporazumno raskinut radni odnos i rečeno joj je da je uklonjen iz Stanice. Naredne, 2018. godine, dobila je telefonski poziv od koleginice koja joj je rekla da je S. upravo u tom trenutku u Stanici: „Upravo sam kretala tamo na seminar i to je bio moj poslednji boravak u Stanici jer sam posumnjala da uprava nešto mulja.“

Iako je uprava Petnice isprva u razgovorima za „Vreme“ bila izričita u tome da S. od 2017. nema nikakve veze sa Istraživačkom stanicom, nakon što smo im stavili do znanja da smo dobili na uvid mejl prepiske iz 2018. i cele 2019. iz kojih se vidi da S. aktivno učestvuje u radu na „Petničkim sveskama“, ali bez kontakta sa decom, Vigor Majić nam je rekao da su S. nastavili da angažuju honorarno jer je do njega došla informacija da je u teškoj finansijskoj situaciji. „Sretali su ga ljudi po Valjevu i govorili mi kako bi, da je u zatvoru, bar imao tri obroka dnevno i zdravstveno osiguranje. On sam nije hteo da se prijavi na Nacionalnu službu za zapošljavanje, ali ja nisam hteo da ga nosim na savesti.“

SUŠTINA PROBLEMA

Nema spora oko toga da su se sve sagovornice „Vremena“ osetile kao žrtve S-a. Međutim, jednima je veći izvor traume sam čin zlostavljanja, a drugima reakcija uprave: pokušavali su da umanje problem, nisu pozvali njihove roditelje niti im ponudili da pozovu policiju. Ni kasnije tokom godina, niko ih nije pozvao da vidi kako su. Za jedne, apsolutno glavni uzrok traume jeste S.: „Mene je on razorio. Sve što je uprava posle radila bilo je samo sakrivanje onoga što mi je uradio.“ Druge, i ne samo one, godinama unazad ukazivale su upravi na problem, ali smatraju da ih gotovo niko nije razumeo ni saslušao do kraja. „Iako zvuči da je moja priča o S., zapravo nije. O upravi je“, kaže jedna od sagovornica „Vremena“: „Oni su ti koji su me najviše povredili. Dva puta sam im se obratila. Prvi put, odmah kad se dogodilo i kad su pokušali da me ubede da sam pogrešno shvatila šta se dogodilo. Pa ponovo u januaru ove godine, kad sam dobila odgovor: žao mi je što se nisi obratila na vreme. Ali, jesam! Pa njihovi odgovori – on je suicidalan, ne možemo da ga otpustimo jer ima veze u Valjevu, pa sud može da ga vrati na posao… A šta je sa decom?“

Druge žrtve koje su se obraćale upravi takođe su dobijale odgovore da je S. suicidalan, da živi u bedi, onima koje su se javljale pre 2017. rečeno je da će ga sud lako vratiti na posao. Neke su čak dobile molbu da ne šire dalje svoje iskustvo „jer to može da uništi Petnicu“.

Suština problema upravo i jeste to: oko činjenica vezanih za S. iskazi devojaka i predstavnika uprave potpuno su saglasni. Pogledi na problem, međutim, potpuno su različiti. Iz razgovora sa predstavnicima uprave jasno se vidi da u vreme kada su dobili prve prijave, uopšte nisu razumeli ni prirodu seksualnog nasilja, ni prirodu seksualne traume. Čuđenje zašto se žrtve nisu ranije javile dominira u odgovorima uprave. Neke od sagovornica „Vremena“ čak i kažu da ih je tvrdnja kako je S. suicidalan uplašila i da su pomišljale kako će one biti krive ako on naudi sebi. Poseban problem je i to što je, premda formalno otpušten, nastavio da radi, pa je čak i ove, 2021. pozivan i da drži predavanja i da ide na izlete sa još mlađom decom nego što su one bile. Žrtvama je to stvorilo utisak da uprava više štiti njega nego njih. Jedna od reakcija uprave na njihova priznanja o traumi koju su doživele bila je i poziv da dođu i novim polaznicima održe predavanje o seksualnom nasilju. To su doživele kao još jedno omalovažavanje svojih ličnih iskustava, zanemarivanje traume, pa čak i kao ruganje onome što im se dogodilo. Posle svega, saglasne su u jednom: za bilo kakvo izvinjenje je kasno i ne žele da ga prihvate, jer smatraju da su upravi do sada dale mnogo prilika za to, ali do izvinjenja nije došlo sve dok nisu izašle u javnost i dok uprava nije primorana da „opere“ samu sebe.

Na kraju, da li izlazak ovih žena u javnost može da ugrozi opstanak Petnice? Teško. Osim uprave, Petnicu čini ogromna sila rukovodilaca i saradnika, od kojih je veliki broj tek nedavno saznao šta se događalo i stalo im je da se Stanica suoči sa prošlošću, pre nego što se okrene budućnosti.

Vigor Majić, osnivač i bivši direktor Istraživačke stanice Petnica

„VREME„: Šta se desilo 2014. pa su neki seminari promenili praksu i više nisu slali decu samu kod S.?

VIGOR MAJIĆ: Tad smo od rukovodilaca čuli da S. fotografiše i da deci to smeta. Nismo čuli ništa o seksualnom nasilju, ali jesmo da je neprijatno, grubo, da ima grubih reči. Nismo imali predstavu da tu ima ozbiljne agresije i ovoga (seksualnog nasilja, prim. nov.). Nisam čuo ni za kakvo vrištanje i izletanje u dvorište.

Odmah sam razgovarao sa njim, negirao je da je bilo ičega drugog osim problema sa tekstovima, da deca teško prihvataju njegove sugestije i obećao je da neće više biti problema. Poverovao sam mu. Bio sam uveren da je reč o usamljenom incidentu koji nije imao seksualnu konotaciju. Nisam prepoznao problem.

Na osnovu čega ste žrtvama koje su vam se obraćale govorili da je suicidalan?

U vreme kad smo odlučili da ga izbacimo, on ima blizu 60 godina, vraća se u Valjevo, ostaje bez posla. Nije lako izbaciti nekoga na ulicu. Nisam stručan, ali mi je prolazilo kroz glavu da li ću nositi na savesti njegov život ako budem pregrub. Bilo me je strah. Ali, odlučili smo da on više ne sme da ima kontakta sa decom. Od 2014. više nije vodio programe, ostavili smo samo to da radi „Petničke sveske“, bio je jako pedantan u tome.

Ali, neki saradnici i rukovodioci su pokušavali da pokrenu pitanje njegovog ponašanja?

Par puta u domenu grubosti u ophođenju, nefokusiranosti na ono što radi. Mislili smo da smo to rešili tako što su saradnici išli sa decom.

Dolazi 2017. godina…

Prvi susret sa žrtvom… Ispričala nam je svoje ekstremno iskustvo. Bila je jako uznemirena i shvatili smo da je vrag odneo šalu. Prelomili smo, više nije bilo nikakve rasprave, glasanja, samo kako to da uradimo, da ga sklonimo, a da nam niko ne napravi pravni problem, pa da preko suda bude vraćen. Rekao sam mu da mora da ode iz Stanice. Da završi ono što je započeo u smislu sređivanja radova i da zauvek ode. Bilo je bolno i teško, on je delovao vrlo depresivno.

Posle slučaja Miroslava Aleksića počinju da vam se javljaju žrtve.

Tri osobe su mi se javile. Poželeo sam da se sretnem, ali sam dobru komunikaciju ostvario samo sa jednom osobom. Druge nisu bile konstruktivne.

Znate li da je u prirodi seksualne traume da žrtve ne mogu da budu konstruktivne?

Tada nisam to znao. Nedavno sam naučio. Pozvao sam ih i da dođu u Petnicu da drže edukacije, ni za to nisam znao da je pogrešno. Meni su njihovi mejlovi bili šok. Mislio sam da je ova jedna situacija iz 2017. bila jedina.

„Vreme“ je imalo uvid u mejlove iz kojih se vidi da on čak i 2019. godine učestvuje u uređivanju „Petničkih svezaka“ i preko mejla uređuje radove.

Saradnici su ti kojima je trebala njegova pomoć jer je imao ekspertizu. Mi smo ga udaljili i onemogućili mu svaki kontakt sa decom. Tražene su kasnije od njega usluge, da neke stvari uradi. Jeste pozivan da drži predavanja, ali to smo sprečili.

Znači, za to što je radio 2019. on nije bio ni na koji način plaćen?

Jedno vreme jeste, honorarno, a posle više nije. Spočitavali su mi da, citiram, „nema ‘leba da jede“. Pokazivali su mi neke mejlove, pa čak i kad je krenula pandemija, opet su me podsećali da je bez prihoda.

Neke od devojaka žele da znaju šta je sa fotografijama, a od vas je potekla informacija da je hard–disk sklonjen. Šta znači „sklonjen„?

Mi smo ceo računar uzeli i reformatirali. Nismo ga pregledali. Verovali smo da ćemo tu videti stvari koje nisu u redu i da to ne treba više da postoji. Mislili smo da štitimo decu.

Da li vi verujete devojkama koje su ga označile kao nasilnika?

Sada verujem. I to je strašno. Užasno mi je teško. Verujem im.

Prim. nov: Nakon razgovora koji je vođen uživo, Vigor Majić poslao je izvinjenje žrtvama:

„Iskreno se izvinjavam svakome ko je doživeo nasilje ili bilo kakvu neprijatnost u Petnici, a naročito seksualno uznemiravanje i nasilje. Mi koji smo se godinama trudili da stvaramo prostore za dobre ideje i programe smo teško pogođeni svim ovim. Ceo sistem smo gradili na poverenju u ljude. Molim ih da nam oproste i pomognu da Petnica radi bolje i da ovaj poduhvat opstane i da se dalje razvija.

U jednom periodu nismo prepoznavali problem i u tome vidim sopstvenu grešku. To ne uspevam da potisnem iz svakodnevnog razmišljanja ali osećaj sopstvene odgovornosti ću nositi do kraja, no to je lakše od one muke koju nosi žrtva.

Verujem da je tim na kome je Petnica danas mnogo svesniji i da svu svoju energiju ulaže u izgradnju dobrih, sigurnih i vrednih aktivnosti. No, traganje za načinima prepoznavanja i prevencije problema je težak zadatak na čijem rešavanju Petnica ne sme biti sama.“

foto: zoran žestić / tanjug

Nikola Božić, direktor Istraživačke stanice Petnica

„VREME„: Šta znate o S.?

NIKOLA BOŽIĆ: On je u Petnici bio jako dugo, možda čak i od samog osnivanja. Na neki način on je povučen i osobenjak je, ali sa druge strane veliki erudita, načitan, poznavalac muzike, informisan. Sa njim je moglo da se razgovara o mnogo stvari.

I o fotografiji?

Nisam nikada prisustvovao fotografisanjima, ali znam da su kolege i koleginice bile zadovoljne onim kako on pravi portrete. To je ono što ja znam.

Godine 2014. događa se incident sa jednom polaznicom, koja ga, prema našim saznanjima, prijavljuje Vigoru Majiću i vama.

Sećam se druge situacije iz 2017, ali ne znam ništa o bilo kakvom incidentu iz 2014. Prvu informaciju da se nešto događa dobio sam 2017. kada sam već bio pomoćnik direktora za programe. Kada se ta devojka pojavila, razgovor je počeo sa mnom, odmah sam uključio Vigora Majića. S. je odmah uklonjen iz Petnice, a 2018. je sa njim sporazumno raskinut radni odnos.

Niste pozvali policiju?

Vi bolje od mene znate da prijave nema bez pristanka žrtve.

Ali mogli ste da prijavite da u Stanici imate čoveka koji pravi fotografije nagih maloletnica?

Iskreno, bili smo u šoku i nismo se setili toga.

Uz to, ljudi koji su pokrenuli inicijativu da S. bude sklonjen, bili su vrlo nezadovoljni reakcijom Uprave. Zašto?

Ne znam. To je bio jako težak proces, ja sam bio izuzetno šokiran, pozvao Vigora da dođe odmah, jer nije bio u Stanici. To što je S. uradio, ne mogu ni da razumem ni da podržim, a kamoli da skrivam. Imali smo dilemu oko davanja otkaza jer smo smatrali da bi po Zakonu o radu sudskim putem bio vraćen na posao. Zato je na kraju dogovoren sporazumni raskid. Ja sam tada rekao i to i danas mislim: ako Petnica treba da stane iza osobe koja nešto tvrdi, Petnica će da stane iza te osobe.

Mislite na osobe koje su se obratile „Vremenu„?

I na njih i na sve druge. Za 40 godina, 4000 seminara, 30.000 ljudi, mi pričamo o jednoj situaciji, a možda ima drugih za koje ne znamo. Možda ima još stvari, vršnjačka edukacija je u pitanju. Mnoge prednosti Petnice ujedno su i njeni najveći izazovi. I zato kažem: da bismo zaštitili ceo taj sistem, a pre svega bilo koju osobu koja se oseća povređenom, nikada ne bih ulazio u to zašto, kako i zbog čega, ja lično spreman sam da stanem iza te osobe.

Da li vi sada zapravo govorite da verujete ženama koje kažu da ih je S. zlostavljao?

Nema razloga da im se ne veruje. U 21. veku, važno je da im se veruje. Ne mogu da ispravim prošlost, ali ovo je važno za ono što planiramo u budućnosti. Imamo tim ekspertkinja i eksperata. Ideja je da uspostavimo sistem bezbedan za mlade. Uvodimo kodeks, protokole i obuke za sve zaposlene i program edukacije za polaznike, koji će ga prolaziti na početku. Imaćemo mrežu za poverljivo prijavljivanje. Mi već dve godine radimo te stvari, a intenzivirali smo ih u poslednjih nekoliko meseci, od slučaja „Aleksić“.

A koliko je slučaj S. doprineo da to radite?

Posle njega smo počeli sa obukama rukovodilaca i saradnika. Moja saznanja su da je Petnica kao institucija reagovala kad god je mogla u ovom i sličnim slučajevima.

Koliko vam se žrtava javilo?

Javila mi se jedna ili dve devojke, mimo ovog incidenta iz 2017. Jedino što sam mogao da odgovorim jeste šta trenutno radimo, ali nisam se, osim izraza žaljenja zbog onoga što su doživele, bavio detaljima jer mi nisu ni poverile detalje. I uputio sam im molbu da nam pomognu pri uspostavljanju ovih mehanizama.

foto: petnica.rs