Zašto Vučić ruši Krivokapića

Zdravko Krivokapić, premijer Crne Gore, ponovo je prethodnih nedelja bio omiljena žrtva režimskih tabloida i nacionalnih frekvencija u Srbiji. Nije bilo tog viđenijeg radikala, uglednijeg socijaliste, a pre svih pravovernijeg naprednjaka, ukratko, profesionalnog patriote, a da se nije zaleteo da opljune jednu ili dve o „izdajniku potomaka i predaka srpskih“ – Zdravku Krivokapiću. Nije to bilo dovoljno, u sprezi režima Aleksandra Vučića i kontrolisanih medija uvek se traga za „vrednošću više“ koja se dodatno boduje i botuje, pa su se na naslovnicama režimskih glasila našle i ćerke premijera Crne Gore, da se javnosti u Srbiji „razotkrije sav nemoral Krivokapića“ koji u Crnoj Gori sprovodi „antisrpsku politiku“, dok mu „ćerke šire biznis po Beogradu“.

Ukratko, Krivokapiću su, kroz tabloidnog toplog zeca, provukli „i seme i pleme“.

OSTAVKA PREKO BEOGRADA

Povod za najnovije napade na premijera Crne Gore i njegovu porodicu je Rezolucija o genocidu u Srebrenici koju je usvojio parlament Crne Gore na predlog tamošnje Bošnjačke stranke, kao i smena sad već bivšeg ministra pravde, ljudskih i manjinskih prava Vladimira Leposavića koju je predložio sam premijer Krivokapić upravo zbog ministrovih izjava koje su upućivale na „relativizaciju genocida“. Rezolucija je izglasana dvotrećinskom većinom. Vladajući pokret URA, Demokratska Crna Gora i jedna poslanica Demokratskog fronta (DF), sa opozicionim partijama

DPS-om, Socijaldemokratskom partijom, Socijaldemokratijom, Bošnjačkom i albanskim nacionalnim strankama – ukupno 55 poslanika glasalo je: za. Protiv Rezolucije je bilo 19 poslanika koji pripadaju koaliciji Demokratski front, uzdržanih je bilo sedmoro.

Kako se tumači, povod za Rezoluciju je u direktnoj vezi sa smenom ministra Leposavića. Naime, poslanik DPS-a je pre tri i po meseca ministru Vladimiru Leposaviću u Skupštini Crne Gore (26. marta) postavio pitanje: da li on priznaje genocid u Srebrenici. Pitanje provokacija, mina za Vladu Crne Gore. Poslanici DPS-a posle tog „raskrinkavanja“ vladajuće većine kazali su da je upravo pitanje Srebrenice „otkrilo ko je gde“. Leposavićev odgovor da će priznati da se u Srebrenici dogodio genocid kad se to „i nedvosmisleno utvrdi“ (jer, kako kaže, Haški tribunal „nema legitimitet“) upravo je doveo do pravog političkog zemljotresa – Vlada Crne Gore je na zasedanju Skupštine o smeni Leposavića i prilikom usvajanja Rezolucije o genocidu u Srebrenici dobila novu parlamentarnu većinu. Đukanovićev DPS se, posle bojkota parlamenta, vratio u skupštinske klupe i glasao za razrešenje Leposavića i za Rezoluciju i tako Krivokapićevoj vladi omogućio parlamentarnu većinu jer je DF glasao protiv.

Demokratski front, stožerna prosrpska koalicija liste „Za budućnost Crne Gore“ koju je predvodio Zdravko Krivokapić na parlamentarnim izborima avgusta 2020, ušao je posle tog skupštinskog zasedanja u konačni obračun s Krivokapićem tražeći njegovu ostavku i nove izbore.

I to sve, lepo, preko Beograda.

A sukob na relaciji DF – Krivokapić počeo je odmah posle crnogorskih izbora što se takođe moglo pratiti po režimskim medijima u Srbiji. Sporazum koji su Krivokapić (Za budućnost Crne Gore), Aleksa Bečić (Mir je naša nacija) i Dritan Abazović (Crno na bijelo) potpisali posle izbora, tabloidi u Srbiji su septembra 2020. dočekali naslovima: „Nezavisno Kosovo i NATO ostali i posle Mila“, „Nova vlada u Crnoj Gori ne menja ama baš ništa!“, „Ni reč o svetinjama!“, „Amfilohijev premijer se odrekao Kosova!“, „Ne povlače priznanje Kosova, ne izlaze iz NATO-a, ne menjaju zastavu i himnu“…

Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose, u razgovoru za „Vreme“ podseća da je bilo nekoliko pokušaja da se promeni vlast u Crnoj Gori, da se dovede neko poslušniji od Mila Đukanovića, zapravo neko ko bi zagovarao politiku Beograda i u odnosu na Crnu Goru i u međunarodnim odnosima: „U saradnji s Crkvom, postignuta je masa, mobilisan je narod i to je trenutak kad se pojavljuje i Zdravko Krivokapić, jedan od sledbenika Amfilohija Radovića, bez iskustva kao što obično biva u antibirokratskim revolucijama. Krivokapić je dakle instaliran zahvaljujući autoritetu Amfilohija Radovića. On nije bio željeni, projektovani proizvod kao ni ova sadašnja vlada. Očekivalo se da će Demokratski front biti taj koji će voditi Vladu Crne Gore, da će imati dovoljno glasova i podrške s obzirom na sve uloženo, a ne Zdravko Krivokapić.“

Nezadovoljstvo Krivokapićem je, dakle, prisutno i neskriveno od prvog dana još pre formiranja vlade. Pokazalo se, potom, da je u formiranju vlade bilo nekoliko važnijih uticaja od uticaja koji imaju Srbija i Moskva, uveren je Janjić. Uspostavljanje nove demokratske vlasti Crne Gore, vlast u Srbiji je nesumnjivo doživela kao poraz. „Ne treba zaboraviti da je puno toga uloženo i iz budžeta Srbije i u javnosti i u medijima Srbije. Doživeli su poraz činjenicom da u tom prvom sastavu vlade koji je činila vladajuća koalicija nije bio Demokratskog fronta na viđenijim mestima, druga je činjenica da su pripadnost NATO-u i evroatlantskim politikama zapravo jače od samog Mila Đukanovića, ta se činjenica ustalila u Crnoj Gori a nova je vlada potvrdila te principe i ne odustaje od njih. Očekivalo se da Krivokapić to neće podržati, ali je on te ciljeve prihvatio. Od Krivokapića se očekivalo da bude marioneta kojom bi se dirigovalo iz Beograda, a pokazalo se da on nije taj“, objašnjava Janjić.

„SAŽALJENJA NE SME BITI“

Nije zato bilo veliko iznenađenje kad su se i povodom Rezolucije o Srebrenici kao po komandi na crnogorskog premijera Krivokapića obrušili redom: Aleksandar Vulin, Vojislav Šešelj, Vladimir Đukanović, Vjerica Radeta, Aleksandar Šešelj, Dragan Marković Palma…

Već poznate kvalifikacije sveradikalskog oca dr Vojislava Šešelja na račun Zdravka Krivokapića („izdajnik“, „ljiga“, „čovek bez morala“, „bruka, prevara“), potpredsednica SRS-a Vjerica Radeta, poznata po proklinjanju političkih protivnika dopunila je dubokomislećim tvitom: „Dvesta posto Crnogorac, trista posto govno“, a dodala je i da su „Krivokapić i žgadija obrukali pretke i potomke“.

Treba ovde podsetiti da je to ista ona gospođa Radeta koja se u vreme dok je bila potpredsednica Skupštine Srbije na vest da je preminula Hatidža Mehmedović, predsednica „Majki Srebrenice“, pitala: „Da li će Hatidžu sahraniti muž ili sinovi?“, valjda s nedokučivom idejom da bude duhovita. Hatidži Mehmedović u Srebrenici su pobijeni dva sina, muž, dva brata, nećaci…

Nisu zaostajali u bogoradanju ni ministar odbrane Aleksandar Vulin koji je kao i Šešelj tražio da se svima koji su glasali za Rezoluciju zabrani ulazak u Srbiju i da bi „Krivokapić i svi koji su glasali trebalo da odu pod Ostrog na grob Amfilohija i da traže oproštaj, ako oproštaja ima“. Razume se da su svi saglasni u jednom: izdajnici više i nisu Srbi jer su se sami „ispisali iz Srba“!

Potom su usledili napadi i na Krivokapićevu porodicu, režimska glasila su objavila fotografije njegovih ćerki preuzete sa njihovog poslovnog sajta s naslovnim porukama: „Krivokapić pljuje Srbiju a ćerke mu razvile biznis u Beogradu!“ Iz teksta saznajemo čime se bave ćerke Zdravka Krivokapića i gde rade, a uz jedan klik, ko želi lako može doći do svih podataka i – kako do njih. Ako to nije narušavanje njihove bezbednosti, šta jeste? Targetiranje političkih neistomišljenika u punom kapacitetu režimskih tabloida i botova.

Vladimir Đukanović je u stilu Vjerice Radete napade na Krivokapićevu porodicu nazvao „tugaljivim pričicama“: „Sažaljenja nema i ne sme ga biti, jer je Zdravko Krivokapić udario svojim potezima na Republiku Srbiju i srpski narod, te je veoma svesno sebe doveo u poziciju da mu ljudi govore da je izdajnik i prodana duša. Narod ume najbolje da oceni. Naravno, porodicu niko ne sme nikom da dira niti da pominje, ali biznise članova te porodice vala sme. Nemam ništa protiv ako članovi porodice Ranka, pardon, Zdravka, Krivokapića sjajno prihoduju, no ne vidim problem ako se napomene da to čine u zemlji na koju je njihov tata tako brutalno udario zalažući se kao premijer susedne države da se usvoji rezolucija o Srebrenici, koja najdirektnije ide na štetu Srbije i srpskog naroda u celini na prostoru bivše SFRJ.“

foto: zoran žestić / tanjug

Kad su svi rekli šta su imali, oglasio se i predsednik Vučić i pozvao ćerke Zdravka Krivokapića da se vrate u Beograd jer su tu bezbedne, što je potvrdio i MUP Srbije, a sve zbog njihovog obraćanja medijima da se posle iživljavanja tabloida više ne osećaju bezbedno u Srbiji.

BEBA I CANE

Napade režimskih tabloida na porodicu Zdravka Krivokapića osudile su ovdašnje Narodna stranka i Stranka slobode i pravde. Stranka slobode i pravde u svom saopštenju o napadima na crnogorskog premijera i njegovu porodicu pita između ostalog: Da li to predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokušava da preko svojih tabloida destabilizuje Vladu Crne Gore ne bi li stvorio uslove za povratak na vlast „svog partnera Mila Đukanovića s kojim deli savetnike poput Bebe Popovića i poslovne prijatelje poput Stanka Subotića“?

foto: stevo vasiljević

Dušan Janjić kaže da je mnogo više zajedničkih veza koje imaju Đukanović i Vučić od Subotića i Bebe Popovića, ali i mnogo više razlika: „Koliko znam, komunikacija Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića bila je mnogo intenzivnija do 2015. ili 2016. Milo Đukanović je na Minhenskom bezbednosnom forumu deo svog vremena ustupio Vučiću za razgovor s Džozefom Bajdenom. Posle toga je Bajden stigao u Beograd. Mislim da tu nastaje prelom. Bilo je jasno da saradnja sa Đukanovićem vodi ka evroatlantskim integracijama, a da to Vučiću nije bilo dozvoljeno. Od tada je njihova komunikacija bila sve ređa, pogotovo od 2017. naovamo kad Vučić počinje da razrađuje ideju razgraničenja. Onda je aktualizovan Dodik, koji ima, jedini u regiji, redovnu komunikaciju s Beogradom.“

Za novu crnogorsku vladu na čelu s Krivokapićem Janjić kaže da je to jedna „konstrukt vlada“, koja je rezultat pobune, protesta „Ne damo svetinje“ i raznih uticaja od Moskve do Berlina. Pokazalo se, kaže, da je Krivokapić optirao za zapadni uticaj: „I u tom njegovom opredeljivanju je i odgovor zašto su on i njegova porodica sada meta u Beogradu. Nije to prvi put, to je metod iz sedamdesetih prošlog veka. Medijskim masakriranjem, linčovanjem Zdravka Krivokapića sakrivaju se temeljni procesi koji postoje između organizovanog kriminala, ekonomija, biznismena i obaveštajnih struktura. Najlakše je, tako, udariti na ćerke. To je svojevremeno doživljavao i Vidoje Žarković.“

Pre nego što je pozvao Krivokapićeve ćerke da se vrate u Srbiju, Vučić je sve Srbe „kolektivno žigosao“ izjavom da neće dozvoliti da se crnogorskom Rezolucijom o genocidu u Srebrenici „stavi kolektivni žig na svakog pripadnika našeg naroda“.

foto: ap photo

U Rezoluciji, istini za volju, nisu spomenuti srpski narod niti srpska krivica, crnogorska rezolucija o genocidu u Srebrenici je, kako reče za Fonet bivši ambasador Jugoslavije u Vašingtonu i Srbije u Bernu Milan St. Protić, „otmeno i uravnoteženo sročena“. Nije uperena ni protiv jednog naroda, kako rekoše i sami predlagači iz tamošnje Bošnjačke stranke, ali „osuđuje izjave, postupke i politike koje negiraju ili dovode u pitanje da se u Srebrenici desio genocid“. Samo što, i to treba reći, otmenost u izrazu omogućava slobodu raznolikih tumačenja koja u fragilnim demokratijama poput crnogorske (do makar i takve, srpske demokratije, još će vode proteći) lako mogu dovesti i do pada crnogorske vlade i vraćanja na fabrička podešavanja. Kome to uistinu odgovara?

KOME TREBA KRIVOKAPIĆEV PAD?

Vladimir Pavićević, direktor Društva za istraživanje politike i političke teorije, kaže za „Vreme“ da je pitanje Srebrenice povodom usvajanja Rezolucije otvorilo temu političke zloupotrebe tragičnih dešavanja iz devedesetih: „Ovu temu na najpokvareniji način politički zloupotrebljava Đukanovićev DPS. To je partija koja je tri decenije bila na vlasti, a koja nije pravno zaokružila ni jedan od većih slučajeva iz perioda devedesetih koji se direktno tiču Crne Gore. To su, na primer, slučajevi deportacije bosanskih izbeglica iz 1992. godine, logora Morinj, Kaluđerski laz i tako dalje. Nijedan od tih slučajeva nije rešen do kraja i otud je većini građana Crne Gore koji su posvećeni ovim temama potpuno jasno da Milovom DPS-u Srebrenica služi za pokušaj političkog profiterstva i građani osuđuju takvo poigravanje žrtvama Srebrenice.“

Pavićević zato kaže da ne treba da čudi ogorčenje koje je Rezolucija o genocidu u Srebrenici izazvala kod zvaničnika Srbije, „jer i ogromnom broju građana Crne Gore nije jasno zašto se ovo sada radi kada je jedna deklaracija o Srebrenici već usvojena pre više od deset godina (2009) i kada je većini jasno da bivši režim i njegove partnerske stranke zloupotrebljavaju srebreničku tragediju“. Postoji tu i još jedna stvar, nedvosmislen je Pavićević, „politički autoritet Zdravka Krivokapića i rejting Krivokapićeve vlade su u kontinuiranom padu, a slučajevi poput ovoga, gospodina Krivokapića i njegovu vladu čine sve slabijima u crnogorskoj politici“.

Da li je vlast u Srbiji ogorčena ili je i tu posredi „pokušaj političkog profiterstva“, tek izgleda da Aleksandru Vučiću odgovara da Krivokapić padne. Ako ni zbog čega drugog a ono da medijskim linčom premijera Crne Gore kao „izdajnika srpskog roda“ kod svojih glasača ojača uverenje o sebi kao prvorođenom patrioti, svesrpskom staratelju, brižnom vođi „srpskog sveta“. Ujedno da međunarodnoj zajednici demonstrira stabilnost, ako ni u čemu drugom a ono u jednoumlju. Tako mu uspeva da makar na neko vreme zagluši pitanja o računima koji mu stižu na naplatu. Kao što je, recimo neispunjena obaveza preseljenja srpske ambasade u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim (do 1. jula) koju je, između ostalog, potpisao u Vašingtonskom sporazumu sa bivšim američkim predsednikom Donaldom Trampom. Sada neispunjenje svoje vašingtonske obaveze pravda „promenjenim okolnostima“ jer je u međuvremenu Izrael priznao nezavisnost Kosova. Što je, nažalost, šuplja priča, jer je u trenutku potpisivanja Vašingtonskog sporazuma Vučić bio upoznat s dokumentom koji je Avdulah Hoti, kao predstavnik Kosova, paralelno potpisivao s Trampom: jedna od tačaka Hotijevog dokumenta bilo je međusobno priznanje Kosova i Izraela. Nema tu nikakvih promenjenih okolnosti, to je samo još jedan pokazatelj kako je građanin Aleksandar Vučić funkciju predsednika države pretvorio u „pijanog milionera“ koji potpisuje i šta treba i šta ne treba, pa kad se otrezni, misli kako da se izvadi iz belaja. A taj je Vašingtonski sporazum sa Sjedinjenim Američkim Državama, predsednik Srbije direktno potpisao na štetu Srbije i njenih evropskih integracija. Jer, Jerusalim jeste prestonica Izraela za Izrael i Sjedinjene Američke Države. Za EU je, međutim, otvaranje ambasada u Jerusalimu kršenje međunarodnog sporazuma sve dok se ne reši višedecenijski palestinsko-izraelski sukob.

To je, anpasan, samo jedan razlog zašto bi u interesu građana Srbije bilo da se u ovdašnjim medijima umesto o mandatu premijera Crne Gore raspravlja recimo o mandatu predsednika Srbije.