Zašto sam odbio da ćutim

Trideset godina nakon profesionalnog debija na klupi KK Partizan Duško Vujošević se vratio u Beograd posle polusezone provedene u francuskom Limožu. Nije ga bilo manje od pola godine, a izgleda kao da je na nekoj vrsti prinudnog odmora jako dugo i ljudi su već zaboravili njegove duhovite javne nastupe u kojima se sukobljavao sa vrhom vlasti u Srbiji.

Na razgovor nije pristao „na keca“, nego mi je prvo zamerio da sam opet nešto govorio „protiv Partizana“ kada sam gostovao na jednoj kablovskoj TV stanici. Međutim, dogovor smo ipak postigli i razgovarali smo u jednom kafeu na Vračaru, blizu zgrade u kojoj stanuje. Dogovor je bio da sve uradimo za jedan sat, a ostali smo u razgovoru duže od dva i po sata.

Vujošević govori polako, smireno i sa jednom vrstom ironičnog otklona od „onoga što je bilo“. Kao i u razgovorima koje smo imali u prošlosti, uvek naglasi da mu je na prvom mestu da bude u „skladu sa sobom“, da „sebe ne laže“, a kakve to posledice može da proizvede, manje mu je važno.

Povratak u Beograd obogatiće i posetama sudu jer je Crvena zvezda protiv njega povela postupak za rušenje poslovnog ugleda, što pomalo izgleda bizarno jer je taj klub u poslednje tri, četiri godine zapravo imao iz godine u godinu sve veće budžete, sve jače sponzore, pa nije do kraja jasno kako je Vujošević svojim izjavama sprečio klub da bolje posluje.

I dalje je Partizan za njega broj jedan, ali on više sa tim klubom nema nikakvu vezu osim emotivne, a u šali kaže da se sada, kada njega nema i klub dobro posluje, nada da će u budućnosti i dugove prema njemu isplatiti.

Prema svojim protivnicima ima poštovanje, ali drži do sebe i veruje da je i onda i sada bio u pravu kada nije izbegao nijednu situaciju da kaže ono što većina misli, ali ne sme ni u snu da izgovori.

„VREME„: Od januara niste bili u Srbiji, kako sada gledate na period koji je prethodio vašem odlasku iz Srbije? Da li je bilo nekih stvari koje su bile preterane jer vam se najviše zameralo na tome da se više bavite politikom nego sportom?

DUŠKO VUJOŠEVIĆ: Pa zar je toliko loše baviti se politikom? Ko se bavi politikom taj je za proterivanje? Vidite, imate u knjizi Đura Šušnjića Ribari ljudskih duša gde se kaže da ako se mi ne bavimo politikom, ona će se baviti nama. Od osnivanja su Zvezda i Partizan bili i „politički subjekti“. I ja sam se borio upravo protiv takvog upliva politike u sport na način da favorizuje jedan klub kroz pristrasne modele finansiranja. Kao što znamo, ovde nema izgrađenog sistema finansiranja vrhunskog sporta, a to je važno jer taj sport nije profitabilan, iako za njim društvo ima potrebe kao za zdravstvom, kao za školstvom, kao za kulturom.

Ovde nema slobodnog i razvijenog tržišta, koje bi moglo da prepozna svoj interes i da uloži novac u profesionalni sport. Poreski sistem je takav da ne stimuliše donacije u sport. Kada na to dodamo da su cene karata simbolične i da je nemoguće stalno prodavati za veliki novac talentovane igrače, jasno je da je potrebno imati poseban sistem za finansiranje košarke izgrađen na osnovu nekih objektivnih kriterijuma.

Zbog toga je veliki uticaj ljudi na vlasti jer oni direktno odlučuju o tome koliko kome ide novca.

I ranije su političari to radili, ali mi se čini da su imali neke kriterijume i da su vodili računa o oba kluba, što se sa dolaskom ove vlasti totalno izgubilo i prešlo na stranu Crvene zvezde. Bilo je priče da će Srbija biti mnogo srećnija zemlja kada Zvezda ponovo bude prvak i zaista vidim da ima mnogo više posla, da su plate povećane, da ima manje droge, da se uopšte bolje živi i da je sve procvetalo.

Da se uozbiljimo, nije samo reč o novcu, nego i o uticaju na Savez, na regionalnu ligu, na Evroligu. Ove godine je direktor Evrolige rekao da se sa srpskim premijerom razgovaralo o potencijalnoj organizaciji Fajnal fora u Beogradu. U svim tim „akcijama“ izgledalo je da je država zainteresovana samo za jedan klub, a koliko je to išlo daleko potvrđuje i onaj gest kada je Aleksandar Vučić francuskom premijeru dao Zvezdin dres, kada je od njega primao dres reprezentacije Francuske.

Sve to je dovelo do toga da se Partizan, na drugoj strani, nađe u jako lošoj finansijskoj situaciji, a kako niko nije na to reagovao, ja sam morao, u to vreme i kao predsednik Sportskog društva. Prvo sam reagovao opreznije, a potom i direktnije kada sam video da se ništa ne menja, a onda je to dovelo do bukvalnog ukidanja sponzorstva prema Partizanu. I tada su meni na Skupštini kluba, koja je bila izrežirana, rekli da su saznali od NN lica, a to je Novak Nedić – ali da budemo malo lukavi – da dok sam ja trener, Partizan neće dobiti ništa od sponzora. To je bila prevara, jer sam se ja upravo i pobunio što pare ne stižu. Pošto je to bila politički motivisana odluka od Vučića i ljudi iz njegove okoline, morao sam da na to ukažem. Dakle, opet zamena teza jer se nisam ja bavio politikom, nego se politika bavila nama.

Trebalo je valjda da nemo gledam na propadanje Partizana, da budem zadovoljan mrvicama i da shvatim ono što se desilo ovde, a čini mi se i na prostorima cele nekadašnje Jugoslavije, a to je da je zabranjena istina. Da je opasno za one koji govore istinu. Ja, naravno, nisam mislio da je to bezopasno i znao sam gde to može da vodi kada je reč o mojoj poziciji. Kako je moj omiljeni junak drug Boris Davidovič, štampao sam onu majicu sa natpisom „Ne dajte se pasjim sinovima“. Naravno, postoji razlika između života i literature, ali ni ona ne može da bude tolika da izaziva dvostruki život.

U trideset godina vaše profesionalne karijere ljudi su od vas mogli da čuju različite priče koje nisu bile uvek vezane za košarku, ali sada se dogodila promena, i to što ste i kako ste govorili postalo je smetnja. Kako se to dogodilo? Zbog čega je postalo opasno ono što ste javno govorili, toliko opasno da vas je klub otpisao i rekao vam – hajde se skloni da bismo mogli da preživimo?

U klubu su bili različiti ljudi, ali je većina znala da govorim istinu. Ima i onih koje zovem „konformisani“, i kako je sve to dobijalo na težini oni su prevladali. Smatrali su da nije mudro i lukavo tako raditi jer to navodno šteti klubu, a zapravo su se brinuli samo za sebe i svoje plate. Oni su iz svog konformizma svesno procenili da je lakše da „daju moju glavu“ sa tezom da je ona sama sebe dovela u tu situaciju jer nije ćutala.

Mi smo jedno vreme od štapa i kanapa uspevali da napravimo svemirski brod, da tim brodom letimo visoko i da s visina gledamo pustinje, oaze, Kineski zid… Mogu reći da je taj let mnogim ljudima iz kluba dao osećanje i status dostojanstva, ali kada su se vremena promenila, ti ljudi su pokazali svoje rezervno lice, jer konformisti imaju više lica, kao što je govorio Krleža, oni imaju alibi „male djece“.

Da li ste ostali u kontaktu sa ljudima iz Partizana?

Ne, nisam ostao u kontaktu sa ljudima iz kluba. Lično, volim emotivno, navijam za Partizan, voleo sam Jugoslaviju. Tu državu sam toliko emotivno doživljavao da njen raspad smatram najvećom katastrofom u životu. Meni je ljubav prema Partizanu neka vrsta bunta protiv toga, ali i vernosti onom periodu, periodu bivše Jugoslavije u kome smo svi posedovali veću dozu ljudskog dostojanstva. Kada to kažem, ne mislim na komunizam ili socijalizam, nego na činjenicu da je to bila velika uspešna zemlja u mnogim segmentima. Pa Sarajevo je pre Inzbruka dobilo Olimpijske igre!

Takav je moj odnos prema Partizanu.

S druge strane, Zvezda je često povezivana sa vulgarnim nacionalizmom i ružnim srpstvom. Kao što sam onda rekao, jedan narod, jedan klub, jedan vođa. Nedavno sam čuo priču, na primer, kako je Dušan Bataković, kada mu je došao neki mlađi istoričar da se prijavi da radi na nekom projektu u okviru Akademije, postavio tri pitanja: Jugoslavija ili Srbija, Tito ili Draža, Partizan ili Zvezda? Taj dečko nije prošao, nije dobio posao na tom projektu jer nije odgovorio kako treba, ali je za mene to ilustracija jednog odnosa.

Opet, da ne bude zablude, ima toliko dobrih ljudi koji vole Zvezdu. Kada su mi se pojavili problemi sa bubrezima, javljali su se i zvezdaši da mi daju bubreg.

Uvek sam se trudio da radim svoj posao kako treba i da govorim ono što jeste, naročito onima sa kojima sam direktno radio, sa igračima.

I ne da nisam u kontaktu sa ljudima iz kluba, nego ne mogu da budem sa njima u kontaktu jer sa nekima više nema priče.

Ni sa Nikolom Pekovićem, predsednikom kluba koji je vaš igrač, ni sa trenerom Acom Džikićem koji je uz vas postao trener?

Ni sa kim nemam nikakvu komunikaciju, pa ni sa Džikićem, a što se tiče Pekovića, vaše pitanje je bilo šta se tu desilo. Desilo se to da me je smenio na način koji je svima poznat iz svima poznatih razloga. Izgleda da ti najteže oproste ljudi kojima si mnogo pomogao, a da to unapred nisu zaslužili. Takvi ti prvi zabiju nož u leđa. Mislim da Vučić preveliki značaj daje navijačima. Njegova prva poseta Partizanu kada je došao na vlast 2012. godine nije bila poseta klubu, upravi, Sportskom društvu, fudbalskom klubu, nego je otišao kod vođa navijača, da bi im dao na težini i značaju i da ih veže za sebe. Da na neki način ruši Partizan uz pomoć navijača Partizana, a da sebi obezbedi podršku i manji otpor za realizaciju projekta velike Zvezde.

Šta su vama tad rekli ti koji su se sreli sa Vučićem?

Oni su došli kod nas, Danilovića, Šilobada i mene, bili su Džoni i Kimi. Rekli su da su bili sa Vučićem i da su mu rekli da njih jedino interesuje da on pomogne košarci, da njih jedino interesuje košarka i da oni hoće da obezbede sastanak nas iz kluba sa Vučićem. Istovremeno, pošto je on fantastičan manipulator, bio je zakazan sastanak i preko Branka Ružića.

Otišli smo na taj sastanak, na koji je on kasnio više od pola sata. Kada je sastanak počeo, on jer rekao da ovde njega napadaju svakoga dana iz nepoznatih razloga. Ja sam se javio i rekao da me zanima samo ko je zakazao sastanak, navijači ili Branko Ružić, na šta je on vrlo bučno reagovao. On je uspeo da dođe i do sadašnjih vođa navijača i da ih stavi u funkciju, ne direktno, nego preko NN lica. Mislim da on precenjuje moć vođa navijača Crvene zvezde i Partizana i da se u stvari od njih plaši.

A zbog čega je vama tada bilo važno da imate sastanak baš sa Vučićem?

Znali smo da je moć u njegovim rukama i želeli smo da obezbedimo za klub ono što smo verovali da mu pripada kada je reč o pomoći koja dolazi od države.

Dobro, prošle su četiri godine i sada su okolnosti drugačije, Zvezda je ispred Partizana…

Desilo se ono što sam govorio da će se desiti. Upravo sam sve vreme govorio čime će rezultirati sva ta politika…

Da li je to što je Zvezda prva toliko strašno za Partizan i zašto situacija u kojoj nisi prvi znači da možda nećeš ni postojati?

A zašto je za Zvezdu bilo toliko strašno da Partizan u kontinuitetu bude prvi, zaslužujući to isključivo na terenu, da je to moralo da se ruši prljavim političkim metodama? S druge strane, Partizanov koncept u vreme dok je imao dobre rezultate nije bio dovršen. Uvek bismo kretali sa nekim novcem, pa bismo se snalazili tokom sezone. Dolazili su nam talentovani igrači, jer smo igrali Evroligu, koja je najbolja škola košarke u Evropi za mlade igrače, sa tom dobrom selekcijom i jakim utakmicama, dobrim treningom, dolazili smo do dobrih rezultata koji su bili mnogo iznad materijalnih mogućnosti, pa smo neophodni novac na osnovu rezultata prikupljali aposteriori.

Često bismo prodali igrača koji je još u klubu i živeli bismo od tog novca u vreme dok je igrač još kod nas. Bili smo uslovljeni rezultatom na svaki način, sećate se kada sam rekao posle poraza od Cedevite 2015. godine u polufinalu ABA lige da će taj poraz imati dugoročne posledice po klub. A to ne bi smelo da se desi, da klub zavisi od jedne utakmice.

Klub je funkcionisao samo pod uslovom da je pravio velike uspehe, tako je bilo. A kada je sva ova politička igranka oko Partizana počela da se dešava – a ja sam upozoravao na nju – i moja je pozicija još više postala zavisna od rezultata. Dok sam imao vrhunske rezultate, dok je Partizan bio prvi, bilo je teško oboriti me.

Zbog čega u periodu kada je Partizan bio na vrhuncu, a to je trajalo skoro deceniju, nije napravljen sistem koji bi omogućio da klub živi i kada nije prvi?

Naravno da je bilo moguće i dobar deo odgovornosti za to snose ljudi iz kluba. Oni nisu bili spremni da dele vlast, zatvarali su se, a uspeh ih je zavaravao da nema potrebe da se bilo šta menja. Postoji izreka: „Da bi sve ostalo isto, neki put moraš sve da promeniš.“

Bio sam preokupiran terenom i radom sa ekipom, pa nisam mogao u većoj meri da utičem da se taj sistem napravi. Međutim, uprkos tome, Partizan je ipak važan i nije smelo da se dozvoli da se ruši.

Da li svoj trenutni posao u Francuskoj doživljavate kao privremeno rešenje i da li sebe opet vidite u Partizanu?

Ne, ne vidim, jer da bih ja došao morali bi skoro svi oni koji su sad tamo da odu. U klubu postoji skupština koju praktično određuje sadašnja uprava, a posle tako izabrana skupština bira tu upravu. Lako se napravi poslušno glasačko telo. Dobar deo te skupštine čine zaposleni u radnoj zajednici, koji su uslovljeni svojom platom. Meni su uvek u prvom planu bili igrači koji nisu članovi skupštine, a to kakav je ko partizanovac pokazuje se kada nisi u Partizanu, kada od njega ne primaš platu i ne vozi ti familija kola od sponzora kluba.

Kako je došlo do toga da u ratu između Partizana i Zvezde bude pređena svaka linija dostojanstva i pristojnosti? Šta se to dogodilo da ljudi koji jesu na različitim stranama ali se ipak poznaju čitav život, počnu da govore i ponašaju se na način na koji govori tribina?

Postoji personalna odgovornost, ali je ne treba izjednačavati. Slažem se da je trebalo neke stvari drugačije uraditi, ali mi smo u jednom trenutku napravili fantastične rezultate, što je na drugoj strani stvorilo fantastičan kompleks. A i sebi smo postavili neku nezdravu obavezu da se stalno bude na tom nivou, pa su se dešavale i stvari koje nije trebalo da se dese. Žao mi je što na nekom ličnom nivou nije bilo više gospodstva.

Na kraju, kako vidite ono čime ste sebe izložili u poslednjih nekoliko godina u državi gde se svaka kritika uzima kao direktna pretnja po trenutnu vlast? Da li se osećate kao da ste proterani i da li je vaša „pobuna“ bila uzaludna?

Uvek sam govorio ono za šta sam mislio da je istina i zbog toga mi je onemogućeno ovde da radim, što znaci da sam proteran. Na početku sam mislio da se svaka kritika vlasti ne mora platiti glavom, ali vrlo brzo mi je bilo jasno kakav će biti kraj ovog dela priče. Nisam je zbog toga menjao. Važnije mi je da budem u miru sa samim sobom nego sa celim svetom. A zahvalnost za žrtvu prinesenu u borbi za Partizan… Kako kaže Lešek Kolakovski u Ključu nebeskom: „Jer je svuda, pa i u Dolini gladi, a možda najpre u Dolini gladi na vodi lakše naći hleb nego zahvalnost za hleb.“

Smrt fašizmu!