Zašto je Krkobabić u pravu

Ako je išta dobro u sporu koji je u našoj političkoj i ekonomskoj javnosti pokrenuo zahtev PUPS-a da se penzije povećaju sa 60 na 70 odsto nivoa plata, kao cena podrške narodnjačko-radikalskoj ili proevropskoj koaliciji – to je bar činjenica da je taj zahtev isterao na svetlo dana realni deficit u državnom budžetu, koji su godinama „prikrivali“ prinosi privatizacije. Sada kada su ti prinosi prepolovljeni, ministar finansija Mirko Cvetković za dolazeći septembar već prijavljuje minus u državnoj kasi od oko 35 milijardi dinara – dakle, deficit više nego dvostruko veći od onog projektovanog u ovogodišnjem budžetu, inače teškom oko 645 milijardi dinara.

Naravno, tom budžetskom minusu značajan doprinos daje činjenica da je i Fond penzijskog i invalidskog osiguranja, još od Miloševićevih vremena, stalno u deficitu, pa mu se iz državnog budžeta dodaje oko trećina potrebnih sredstava za penzije, u iznosu koji već osam godina osciluje na nivou od oko milijardu dolara, dok je za ovu godinu ta dotacija na nivou od oko 1,3 milijardi evra. Ove godine su ukupni izdaci Fonda PIO oko 320 milijardi dinara, a iz budžeta će mu se dodati oko 110 milijardi dinara.

Hipotetički rečeno, da je Fond PIO sistemski bio utvrđen kao korisnik bar 70 odsto privatizacionih prihoda, ne bi se ni javila optička varka da on, nekad više nekad manje, zakida državni budžet svih ovih godina.

Pošto su najveći deo onoga što je privatizovano i što treba privatizovati stvorili penzioneri, bilo bi pravedno da su tu imovinu oni prodavali i da sada traže ubrzanu prodaju i javnog sektora. A kada bi je prodavali, pretpostavka je, manje bi glasali protiv tranzicije.

Ovako, spomenuta optička varka postala je ključni argument svih onih koji smatraju da su zahtevi PUPS-a nerealni i da bi njihovo udovoljenje danas vodilo ka inflaciji. Naravno, to bi vodilo ka inflaciji ako ništa drugo ne bi od državne potrošnje i gradnje bilo dovedeno u pitanje – a trebalo bi da bude dovedeno u pitanje. Pre svega, bar sada, posle trostrukih izbora, trebalo bi da se preispita cela ideja Nacionalnog investicionog plana, jer je ona na političkom planu odradila svoje, a na ekonomskom ionako nije donela ništa što se očekivalo i što bi bilo produktivno (jer nije ni mogla doneti). Uz ideju bi, naravno, trebalo pokopati i Ministarstvo za NIP, koje sistemski predstavlja atavizam komunističkog i narodnjačkog centralizma.

Istina, kad je reč o penzijama, nisu svi naši vodeći političari i stručnjaci ni dosad podlegali razvojnom pragmatizmu, jer, dakako, problem sa penzijama u Srbiji nije nimalo jednostavan. Na primer, kada je prošle godine Božidar Đelić zaokruživao svoju knjigu Kada će nam biti bolje, on je napisao: „Treba ispitati i druge mere štednje u državnoj kasi da ne bi penzioneri podneli ceo teret tranzicije javnih finansija. Naravno, teže je štedeti u zdravstvu i obrazovanju koji imaju organizovane i aktivne sindikate. Penzije, kao najveća stavka, prirodno najviše privlače budžetske makaze. Ali ne bi bilo pravično da najstariji, koji po pravilu nemaju dodatne prihode iz sive ekonomije i neretko izdržavaju i mlađe generacije, budu jedini koji će dati natprosečan doprinos nužnim promenama.“

Dakle, tranzicija u Srbiji ide teško i ima toliko malu političku podršku, između ostalog i zbog toga što su njeni troškovi u velikoj meri natovareni na grbaču penzionera i danas aktivne generacije, a ne na teret budućih generacija putem državnog zaduživanja, da, valjda zbog očuvanja Kosova, država ne bi pala u preteranu finansijsku zavisnost od spoljnih zapadnih faktora. Naime, mali javni dug Srbije od pet-šest milijardi dolara, uprkos tranzicionom šoku, surovo rečeno, predstavlja znak da se u državnom vrhu zapravo ne veruje da će država uskoro izaći na zelenu granu i doista privredno ekspandirati pod evropskim kišobranom, kao i znak da državna vrhuška ne vodi generalnu politiku koja bi državi omogućila komotnije zaduživanje na svetskom finansijskom tržištu.

Poslednji napad na penzionerske zahteve i njihovo političko krilo PUPS, koje se iz nekog razloga pribilo uz SPS, potekao je iz kruga ekonomista demokratske političke orijentacije, koji gotovo podsvesno smatraju penzije kao nepotrebni trošak u državnoj potrošnji i koji, čini se, podležu vladajućoj iluziji u izvršnoj vlasti da državne investicije, oličene u famoznom NIP-u, mogu pokrenuti konjunkturu, povećati zaposlenost i poboljšati imidž politokratije kod naroda. Ako bi argumente grupe ekonomista, koje je 15. juna prenela Beta, a koje je objavila cela srpska štampa, gledali sa one strane pregovaračkog stola sa koje sedi Krkobabićeva koalicija, onda bi se većina njihovih upozorenja glatko mogla oboriti.

Idemo redom. Prema Beti, ekonomista Saša Đogović smatra da bi dodatna izdvajanja za penzije „napravila veliki potres u budžetu Srbije, koji ionako ima velike rupe“ i dodaje da bi „za tako nešto bila neophodna transformacija javnog sektora, privatizacija i veći priliv stranih investicija“. Pa zbog svega toga se i ulazi u savez sa SPS-PUPS-JS koalicijom, pa se Đogovićeva izjava može razumeti i kao upozorenje Krkobabiću da ne očekuje „i jare i pare“. To jest, ako hoće sigurnije penzije, da batali osnovnu SPS orijentaciju.

Mišljenje Jurija Bajeca da penzije mogu biti povećane na 70 odsto zavisnosti od plata kada dođu bolja vremena, verovatno nije dobro preneto. Kada dođu bolja vremena, njihov zaostatak za platama može biti i veći, a danas se mora naći načina da se penzionerska populacija spase od gladi i da vezivanje njihovih primanja za plate – bude ubuduće odlična kočnica nerealnog rasta plata (o tome je u Srbiji zapravo reč). Bajec, inače, podseća da se sada za penzije izdvaja oko 13 odsto bruto domaćeg proizvoda, a kada bi se izašlo u susret PUPS-u taj udeo bi skočio na 16 odsto. Dodajmo, po tome bi, nažalost, ušli u sam evropski vrh, ne zato što su penzije velike, nego što je BDP nedovoljan. Problem je, naravno, u tome što Srbiji zbog mnogo nezaposlenih treba visoka stopa rasta, ali ona se, to su pokazala iskustva iz zemalja u tranziciji, najmanje može postići štednjom na penzijama.

Na strani PUPS-a pojavljuju se i argumenti koji više govore o tome da je na jaslama Fonda PIO mnogo više onih koji u njegove kase gotovo ništa nisu doprineli, nego što objašnjavaju suštinu lošeg položaja mnogih penzionera. Na primer, stalno se ističe da oko 60 odsto penzionera prima penzije manje od proseka (koji je sada na nivou od 19.000 dinara). Pri tome se prećutkuje da je manje od 40 odsto penzionera odradilo bar 35 godina (ženskog) radnog staža, što će reći, da je Srbija prerano penzionisala blizu milion ljudi (!?). Da ne govorimo o pravoj „industriji zloupotreba“ koja je decenijama pratila penzijski sistem, sve do hiperprodukcije raznih privilegija koje su bile iznad naših mogućnosti. Dobro je što je ta šuma uglavnom raskrčena, ali je klatno otišlo predaleko.

Uoči konačnih postizbornih pregovora o penzijama (to jest o vladi), koji će biti deo pregovora o budućoj orijentaciji Srbije, valjda će i PUPS-u biti jasno, s kim je bespredmetno i pregovarati o stabilizaciji standarda penzionera, ma koliko se oni zalagali „za istinu i pravdu“, a s kim valja tražiti kompromis, koji će platiti buduće generacije, uz pomoć evropskih ulagača u srpske vrednosne papire.