Zašto je guverner podneo ostavku

Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić je u utorak 23. marta, na uobičajenoj podnevnoj konferenciji sa novinarima, saopštio da je dao ostavku na svoj položaj i da je zatražio raskid radnog odnosa sa NBS-om „iz ličnih razloga“, a „ne zbog političkih pritisaka“. Ma šta ko mislio o politici guvernera, ova vest dolazi u najgorem mogućem trenutku za Srbiju, kada je državna kasa prazna, devizni kurs nesiguran, nelikvidnost sve rašinerija, a sporazum sa MMF-om gotovo pod kontinuiranom „revizijom“.

Možda je zbog toga rutinsku stvar, da će Jelašić obavljati dužnost guvernera sve dok se u Skupštini Srbije ne izabere novi – saopštio sam premijer Vlade Srbije Mirko Cvetković, koji je uzgred rekao da su o ostavci guvernera on i predsednik Srbije obavešteni dvadesetak minuta pre nego što je ona podneta. Uza sve to, Cvetković je rekao da mu Jelašić nije objasnio lične razloge zbog kojih je podneo ostavku, te da mu je žao što on odlazi sa čela NBS-a, jer je i pored povremenih razlika u pogledima na određene odluke bila ostvarena saradnja Vlade i centralne banke.

Jelašićeva ostavka očigledno je data na prepodnevnoj sednici Monetarnog odbora Saveta NBS-a, koji je, inače, tog dana doneo odluku da smanji referentnu kamatu centralne banke sa 9,5 na 9 odsto, ali ona sigurno nije data zbog te odluke, koja je najavljivana već ranije, kao deo relaksacione prokonjunkturne politike NBS-a, a verovatno i nije data ni iz navedenih privatnih razloga, mada je Jelašić novinarima natuknuo da je o povlačenju razmišljao još pre godinu dana, ali da tada nije mogao da se odluči na ostavku, jer se upravo bila razbuktala svetska finansijska kriza.

Nasuprot tim rečima, ostavka guvernera Jelašića liči na ostavku koja je data naprečac, jer, kako je „Vreme“ načulo, gotovo do poslednjih minuta, ni viceguverneri NBS-a nisu znali da će srpski guverner, na toj funkciji već šest godina, a ključni čovek srpske centralne banke već čitavu deceniju, dati otkaz svojoj prilično uhodanoj i u javnosti prilično uglednoj firmi, to jest da će dati otkaz Vladi Srbije. Tim pre što je još pre desetak dana, na Kopaonik biznis forumu, guverner Radovan Jelašić delovao kao čovek koga nisu uzdrmale kritike koje je, povodom naglog klizanja deviznog kursa dinara krajem prošle (a i početkom nove) godine, u javnost iznela Privredna komora Srbije, a na inicijativu poznatog kluba Privrednik iz Šekspirove ulice u Beogradu, koji okuplja najistaknutije i najuticajnije predstavnike krupnog kapitala u Srbiji, na čelu sa Miškovićem, Babićem, Đunićem, Drakulićem i drugima.

Jelašić je, naime, na Kopaonik biznis forumu delovao prilično opušteno i raspoloženo, na sesiju Foruma doveo je svoga oca (i rekao mu – „sedi tu i čuvaj stvari“), a reporteru „Vremena“, koji je pukim slučajem sedeo odmah iza njega, preko ramena je duhovito, a i prilično kritički komentarisao tekuće govore, pa i ideje nekadašnjeg stranačkog saborca Mlađana Dinkića, koji se tamo zalagao za kenzijansku politiku jačanja lične i investicione potrošnje, putem potrošačkih kredita i povećanja plata krajem godine, kako bi se što pre izašlo iz recesije. Rečju, Jelašić na Kopaoniku, pre samo desetak dana, nije delovao kao čovek koji smatra da je izgubio bitku u diskusijama o „novom modelu razvoja“ kome se priklanjao, a koji bi bio oslonjen na realnu depresijaciju dinara koja bi trebalo da motiviše izvoznike i investicije u izvoznu industriju, tim pre što su mnogi stručnjaci tamo zapravo njemu držali stranu. Istina, u svom istupanju na kopaoničkom skupu, bilo je zapaženo da je spomenuo da Srbiji, ukoliko se nastavi sa pojačanim zaduživanjem i brzim rastom javnog duga, „preti grčki scenario“, što sigurno nije moglo goditi njegovim kolegama iz Vlade Srbije, koji su taj dug naglo podigli poslednje dve godine.

Ako je famozni otkaz o kome pišemo dat iznenadno, to jest naprasno, a svi ekonomski analitičari s kojima smo bili u telefonskom kontaktu posle te „loše vesti“ (kako su je nazvali) tvrde da je Jelašićeva demisija za njih došla potpuno neočekivano, moramo, pre svega, pogledati druge vesti od „crnog utorka“. Jer, po popularnoj teoriji – svaka ostavka ima neki neposredan povod, čak i kada za nju postoje dugoročniji i ozbiljniji uzroci. Dakle, od tekućih vesti, sa Jelašićevom ostavkom teorijski bi se mogle povezati tri. Prvo ona da je u Narodnoj skupštini istog dana usvojeno pet finansijskih propisa koji delimično menjaju propozicije za popunjavanje tekućeg budžetskog deficita, što ne bi smelo da znači da se on može popunjavati „štampanjem“ para (pošto bi to bilo protivustavno); zatim je tu Dinkićeva najava da će Vlada narednih dana odobriti subvencionisane potrošačke kredite u dinarima, sa grejs periodom od godinu dana, rokom otplate od tri godine – i sa ratama bez valutne klauzule (te da će volumen tih kredita iznositi 30 milijardi dinara – valjda je to uglavljeno sa poslovnim bankama); na kraju, a možda je s tom vešću trebalo i početi ovo nabrajanje, javnost je obaveštena da će se penzije deliti u četvrtak i petak, što bi trebalo da znači da je pad budžetskih prihoda na početku ove godine od 18,5 odsto, nekako „premošćen“.

Mi ovog trenutka ne znamo da li je povodom pitanja koja tangiraju ove tri vesti (ili zbog nečeg drugog) između Vlade Srbije i Narodne banke Srbije prethodnih dana došlo do neke „suprotstavljene prepiske“, ali bi se o njoj moglo zaključiti po jednom od odgovora premijera Mirka Cvetkovića u intervjuu koji je u nedelju objavila beogradska „Politika“ (21. mart). Cvetković tamo kaže: „Zaista ne mogu da razumem primedbe koje monetarna vlast upućuje vladi. Bilo kakva kritika tipa ‘mnogo se troši’ za mene je potpuno bespredmetna, jer se javna potrošnja nalazi u okvirima predviđenim budžetom. I to je razlog zašto ne mogu da razumem kritiku fiskalne politike.“ Premijer je potom napomenuo da od Nove godine ima kontakte sa guvernerom i da s njim razgovara o merama koje bi uvela monetarna vlast, te da je skidanje obavezne rezerve utanačeno s vladom. Na direktno pitanje da li Srbiji preti grčki scenario, premijer je odgovorio apsolutno odrečno, jer se „naš javni dug isključivo odnosi na zaduživanje za infrastrukturne projekte“ i da je „deo javnog duga preusmeren u rezerve budžeta“, to jest nije potrošen.

Čak i ove, naizgled odmerene premijerove reči deluju kao prilično oštra kritika Jelašića lično, a treba se podsetiti da je Cvetković još rezolutnije prekore uputio centralnoj banci oko Nove godine, kada je rekao da ona „prebacuje svoju sopstvenu odgovornost na Ministarstvo finansija“, u kontekstu nagle erozije vrednosti dinara prema evru. Moguće je, dakle, da je guverner Radovan Jelašić procenio da se priprema model ekonomske politike koji on neće da prihvati i da za njega ponese odgovornost. Ili je procenio da taj model nije prihvatljiv za MMF, čija reakcija na njegovu ostavku može biti veoma bitna u pogledu sudbine čitavog stand by aranžmana, za koji Jelašić nosi posebne zasluge. To ćemo tek videti.

Guverner Jelašić, poslednjih meseci, verovatno je imao sve više problema i sa vodećim poslovnim bankama, koje su pretežno u stranom većinskom vlasništvu. On sam sigurno nije zadovoljan što su te banke pre mesec dana odlučile da smanje svoju „izloženost“ u Srbiji na sastanku u Beču (makar da je obavezna rezerva na devizna sredstva smanjena na trećinu) i što su one sve uzdržanije u odobravanju kredita u Srbiji, makar da im je stabilnost NBS, pre svega, vratila ogromnu građansku deviznu štednju iz slamarica na račune. Za okruglim stolom „Vremena“ „Belexa“ pre mesec dana, guverner Jelašić je čak izneo bojazan da ne samo da je teško očekivati obimniji priliv stranog kapitala, nego da moguće sledi i njegovo napuštanje zemlje, u kojoj nema dovoljno profita. Po njegovom mišljenju, to bekstvo bi moguće bilo pospešeno ukoliko bi se devizni kurs fiksirao, što bi podiglo pritiske na NBS na deviznom tržištu. Uostalom, evo baš ovih dana saznajemo i da su profiti poslovnih banaka prošle godine veoma opali, čak za blizu 40 odsto.

Ne mistifikujući ostavku guvernera, ipak treba naglasiti da takav potez uvek izaziva posebnu pažnju ne samo građana, to jest miliona štediša i stotine hiljada preduzetnika, nego i međunarodnih ekonomskih (pa i političkih) institucija. Vlada Srbije u tom kontekstu sada ima dve mogućnosti: da Radovana Jelašića drži što duže u poslu, oklevajući da mu nađe zamenu, ili da veoma brzo na njegovo mesto postavi čoveka koji će biti po volji i „svetskih bankara i kontrolora“, i domaćih „prezaduženih biznismena“, i vladajućih političkih lidera, i srpskih štediša – a da je, pri svemu tome, on spreman da prihvati taj posao u vremenu kada su prilivi slabi, a odlivi dolaze u gomilama.