Zašto će glasati za Njega

Sa strepnjom dubljom od nade očekivao sam rezultate septembarskog istraživanja. Poslednje je rađeno u junu (terensko još u aprilu), a u međuvremenu se izdogađalo mnogo toga. Niko nije mogao tačno da zna kako će se srebrenička „pogibija“ i mučeništvo odraziti na premijerov rejting, da li je nešto opao, ili ga je ova besomučna letnja kampanja lansirala u visine „50 plus“, na kojima ga, uostalom, neke široko reklamirane ankete već mesecima drže.

I zaista je opao. I po srednjoj oceni, i kao stranka, i kao „ličnost od poverenja“. Ali to je, takoreći, pad sa Mont Everesta i – sem ukoliko se ne desi baš neko čudo – dosta će još političke vode proteći pre nego što se spusti do podnožja, pa čak i do neke normalne visine. A pogotovo dok ga neko drugi, bilo pojedinac ili stranka, ne ugrozi. Jer, i na to treba neprestano podsećati, nije Vučić toliko jak koliko su ostali slabi. E sad, to zašto su slabi jeste posebna i velika tema. Ali nema sumnje da ih, pored svih „subjektivnih slabosti i objektivnih okolnosti“ – minuli (ne)rad, zasićenje, nedostatak novih ljudi i ideja, podele, međusobni sukobi, sujete i omraze – dodatno slabim čine aktuelna vlast i njene medijske i bezbednjačke ekspoziture time što bukvalno u korenu zatiru sve što makar samo nagovesti da bi moglo postati neka snaga ili blaga pretnja Vučićevoj svevlasti. I zato je prilično licemerna „analitika“ koja sve to previđa, a stavlja akcenat samo na njihovu krivicu koje, razume se, i te kako ima.

Po našem nalazu, SNS jeste pao nešto ispod 40 odsto. I to jeste vest. Ali on i dalje ima onu famoznu četvrtinu ukupnog biračkog tela (samo je ovaj put, zbog terena ili iz nekog drugog razloga, izjašnjavanje bilo bolje, to jest bilo je nešto manje neopredeljenih, pa ta četvrtina na kraju nije postala 45 ili 50 odsto). I, što je još važnije, kako god da se gleda, ima znatno više nego sledeće tri stranke (SPS, DS i SRS) u zbiru, a to su istovremeno i jedine koje prelaze cenzus. Pa čak i da se u parlamentu nađu DSS i Dveri (koji udruženi takođe gotovo sigurno prelaze crtu), kao i koalicija Tadića i Jovanovića (što je već malo neizvesnije), i da se svih tih pet grupacija ujedini – što tek deluje kao naučna fantastika – jedva da bi imali približno onoliko koliko ima SNS sam.

Drugim rečima, kao što reče jedan prija-

telj: „Sa ovakvim rezultatima Vučić može da te poljubi u čelo, nakrivi šešir i mirno ide na izbore.“ I verovatno zaista može. Ali za to svakako nije kriv pisac ovih redova, niti vredni i požrtvovani anketari, već svi oni srpski politički, medijski i intelektualni faktori i „čimbenici“ (a bogme i neki međunarodni) koji su ovakvu koncentraciju formalne i neformalne moći omogućili i koji misle da oni ne treba ništa da rade, a pogotovo – ne dao bog – da nešto rizikuju, već da mirno sede i čekaju da Vučić „odradi posao“ i da rejting počne da mu opada („a mora jednom da mu padne“) pa će, je li, onda oni da „uljete“ i pokupe politički i drugi kajmak.

Ali brojke su tu i govore dosta same za sebe. Zato ćemo malo više da obratimo pažnju na ono što se nalazi ispred i iza njih. Pre svega, čini se da za političku anketu, tj. ispitivanje koje, pored ostalog, želi da izmeri stvarni rejting aktuelne vlasti, telefon više nije – to jest ponovo nije – najadekvatnije sredstvo. Kratko i prosto rečeno, ljudi se plaše da govore o vlasti, a naročito o Aleksandru Vučiću, te ili odgovaraju neiskreno („za svaki slučaj, uostalom, ko zna ko to snima i ko će da dozna“), ili odbijaju da učestvuju u anketi i/ili da se izjasne o „osetljivim“ pitanjima. Premda takođe nije idealna, terenska anketa, „licem-u-lice“, pogotovo uz vešte i iskusne ispitivače, u tom pogledu daje kudikamo bolje i pouzdanije rezultate.

Beograđani su navikli na ankete i ne smatraju to „baukom“, ali, s druge strane, prezasićeni su raznoraznim ispitivanjima tržišta, reklamama, političkim i marketinškim kampanjama, pa ih je utoliko teže pridobiti za ispitivanje. No, kada pristanu da budu anketirani, odgovaraju relativno brzo i otvorenije u odnosu na ostale delove Srbije, i skloniji su da iznose kritičko mišljenje, često uz nešto ljući i agresivniji ton. (Nasuprot tome, ispitanici u drugim delovima Srbije su zatvoreniji i pitomiji, više ističu lične probleme, nedaće i žalbe, te, na neki način, gotovo da traže pomoć ili bar saosećanje od anketara.)

Kao što je i očekivano, ispitanici odgovaraju veoma različito, shodno demografskim kategorijama kojim pripadaju. Žene u principu lakše pristaju na anketu, ali su zato mnogo suzdržanije i opreznije kod političkog izjašnjavanja i radije odgovaraju na pitanja o društvenim problemima, medijima i tzv. „životnim pitanjima“.

Muškarci manje biraju opciju da ne znaju ili nemaju stav i mnogo oštrije ocenjuju stanje u zemlji, stranke i političare. Često postavljaju pitanje: „Za koga radite?“ i ne veruju u odgovor o neutralnosti i objektivnosti. Više puta su se ponovile sledeće konstatacije: „Ma, radite za Vučića, to je jasno“, „Pitanja su skroz politička, a to jedino zanima Vučića, koga bi drugog“. Takvom uverenju najviše je doprinosilo pitanje o kriminalu i korupciji, „Beogradu na vodi“, kao i smanjenju plata i penzija.

Ispitanici iz prigradskih sredina, kao i oni stariji i siromašniji, naročito su osetljivi na pitanja o sopstvenom standardu i o tome da li žive bolje, gore ili isto u odnosu na pre tri godine. Odgovaraju sa: „Užasno, katastrofa, a šta vi mislite kako živim od penzije od 12 hiljada?“ Na pitanje da li čitaju novine ili koriste internet, najčešće kažu: „Internet koriste deca, a mi i kad kupimo novine, najčešće tražimo one najjeftinije.“

Trenutno stanje u Srbiji kao i sopst-

veno materijalno stanje ocenjuju kao jako loše uz komentar da se nikad gore nije živelo. („Jedinica, ma jel imate nulu da upišete? Pitate me kako živim, pa jel vidite? Sa visokom stručnom spremom radim ovde na pijaci, pa procenite sami“. „Užasno, sa svojih 70 godina i bednom penzijom ja moram da tražim još nešto da radim jer školujem unuke, a i sin i snaja su ostali bez posla.“)

Na pitanje vezano za lična očekivanja u pogledu životnog standarda u narednih godinu dana, odgovori su prilično neodređeni, što je tipičan sukob želje i verovanja. („Pa ja sam optimista i volela bih da verujem da će nam biti bolje, ali nažalost, ne vidim to bolje, samo da ne bude gore.“ „Svakim danom nam je sve gore i gore.“)

Karakteristični i sve češći odgovori ispitanika su da ne prate sredstva javnog informisanja, čak ni televiziju, a pogotovo štampane medije. Ovo je posebno izraženo kod jako nezadovoljnih ispitanika, stranački neizjašnjenih, kao i deklarisanih protivnika vlasti. („Ne gledam televiziju i ne čitam novine, samo internet.“ „Pa svaki dan pišu sve isto, samo se hvale i prepucavaju, a narodu je sve gore.“)

Na pitanje vezano za ulazak u EU, odgovor je takođe često neodređen, što jasno pokazuje da građanima nije jasno šta bismo ulaskom dobili ili neulaskom izgubili. („Ne znam, ako će nam biti bolje, ja sam onda za.“ „I jesam i nisam, nikako da shvatim šta i da li mi time nešto dobijamo, nije mi baš jasno.“) Generalno, entuzijazam za EU je nizak, a i dobar deo onih koji su se izjasnili „za“, to čini samo zato što „Vučić tako kaže“, i vrlo lako i rado bi obrnuli priču ukoliko on ponovo obrne ćurak.

Građani, uglavnom, nisu spremni da se odreknu Kosova ako bi to bio uslov za ulazak u EU, ali zato na podelu Kosova reaguju mnogo pozitivnije. („Pa ako je to nečiji uslov, onda NE, ali ako je zbog nekog opšteg mira, onda DA.“ „Da, zbog tog naroda koji tamo živi, mislim da se to jednom mora rešiti.“)

Stav oko prodaje Telekoma i EPS-a je uglavnom negativan, mada oni koji podržavaju trenutnu vlast nešto češće pristaju na prodaju („Pa ako je to jedini izlaz iz ove krize, onda neka prodaju.“ „Mislim da oni znaju šta i kako mora, a ja im verujem i podržavam.“), dok se ovi drugi izričito protive, jer tvrde da nam je samo to ostalo („Nikako, pa prodali smo sve što smo imali, kakva prodaja.“).

Borbu protiv korupcije čak i pristalice SNS-a sve češće smatraju nedovoljnom i nepotpunom i misle da se uglavnom radi o „propagandi“ i skretanju pažnje sa, pre svega, ekonomskih problema ili, u najboljem slučaju, da je to možda bio početak borbe, ali da se s vremenom pretvorio u ovo drugo. („Pa dobro su oni to počeli, ali nema krajnjeg ishoda.“ „U početku sam verovao, ali sad više ne, ne znam šta je, ali prava borba protiv korupcije sigurno nije.“)

Smanjenje plata i penzija je pitanje koje ispitanike deli na one krajnje skeptične i one koji misle da će to, možda, uroditi plodom, ali je – čak i među pristalicama SNS-a – jako malo onih koji potpuno veruju u ovu meru. Slična ili gotovo identična situacija je i sa projektom „Beograd na vodi“. Više je onih koji žele da veruju u to nego što zaista veruju. („Pa bilo bi lepo da se izgradi, e sad, da li će, pa ne znam, možda.“ „Sve što se gradi podržavam, a koliko je realno, to ne znam.“) Ipak, više je onih koji su izričito protiv ovog projekta jer misle da je potpuno promašen i bespotreban. („Ma kakav Beograd na vodi, ima mnogo bitnijih stvari u koje treba ulagati.“ „Kome treba Beograd na vodi, to je čisto pranje para.“)

Ipak, ono što najbolje oslikava trenutno stanje u Srbiji jeste to što većinski i sve više rastući broj ispitanika kaže da bi ohrabrio svoje dete da se iseli iz zemlje. („Šta ohrabrio, pa ja ga teram da ide. Vidite i sami da ovde nema života.“ „Nisam za to, voleo bih da je pored mene, ali u ovoj situaciji, DA.“)

Ali posebno je interesantno i u raznim aspektima indikativno to što gotovo uopšte ne postoji direktna korelacija između odgovora na pitanje „da li danas živite bolje ili gore nego pre tri godine“ i pitanja da li je ova vlada bolja ili gora u odnosu na prethodnu (do 2012). Iako preko polovine kaže da živi gore, jedva malo više od petine smatra da je aktuelna vlada lošija od prethodne. I u tom nalazu se krije dobar, ako ne i najveći deo tajne – još uvek – vrlo visokog Vučićevog i naprednjačkog rejtinga. Veštim spinovanjem i beskrupuloznom medijskom kontrolom (može i obrnuto) Vučić je kod jednog značajnog dela građana postigao to da oni svoj stav prema njemu i njegovoj „vladi“ (koja se doživljava kao neki maltene mitski i sakralni entitet) zauzimaju gotovo potpuno nezavisno od percepcije svojih sopstvenih životnih uslova, pa čak i osećaja o tome da li društvo ide ili ne ide u dobrom pravcu.

Kao što je već rečeno, ispitanici ocenjuju Vučića sa znatno manje oduševljenja nego ranije, pa čak i kada ga ocenjuju peticom to izgleda kao da sami sebe ubeđuju da tako treba. („Trudi se.“ „On nešto pokušava, a da li će uspeti… treba ga još malo pustiti.“ „Nije on, izgleda, loš dečko, ali nema s kim.“ „Jako mnogo radi, vidi se da izgara, baš se muči.“) Oni koji mu daju manje ocene komentarišu slično („Možda se nešto i trudi, hajd da mu ne dam baš lošu.“ „Razočarao me je, ali još malo da sačekam, nek bude trojka… za sad.“ „Hajde još malo, pa ću videti.“), dakle, prilično rezervisano i sa ogradom. Nasuprot tome, oni koji se usude da ga ocene jedinicom svoju ocenu uopšte ne objašnjavaju. („Ma jedan, bre. Videli smo sve, dosta više.“)

Iako je istraživanje palo usred najnovije epizode serijala „Dačić i Banana“, čini se da ova podgrejana afera nije ni okrznula Ivicu Dačića i rejting SPS-a. Doduše, javno mnjenje – pogotovo srpsko –dosta je tromo i inertno, tako da se promene uglavnom odvijaju sporo (ne računajući eksplozivni rast Vučićevog rejtinga u jesen-zimu 2012), te nije sasvim isključeno da bi i ovaj Dačićev „nemi film“ mogao imati odloženo dejstvo. Ali to, ruku na srce – sem ukoliko se ne pojave neki novi i baš spektakularni dokazi – nije baš previše verovatno.

Tomislava Nikolića ispitanici ocenjuju vrlo rezignirano, pa i onda (retko) kada mu daju veću ocenu od dvojke. Uglavnom su razočarani i ili mu se rugaju ili ga sažaljevaju. („Šta će on mučenik, nema ga nigde.“ „Šta će jadni Toma, ajde dvojka.“ „Mi kao da i nemamo predsednika. Puna Srbija izbeglica, a on se nijednom nije obratio narodu.“ „On se, jadnik, ni za šta ne pita.“)

Premda daleko od nekadašnje harizme, Boris Tadić još uvek privlači pažnju ženskog pola i upravo toj pažnji može da zahvali što je i dalje koliko-toliko politički živ, mada je veliko pitanje da li će taj život uspeti da prenese i na svoju stranku, za koju malo ko od ispitanika zna da postoji, a još manje može da joj se seti imena. („I dalje je zgodan, izgleda kao pravi predsednik.“ „Ma on je bio faca, imao je stav i harizmu.“) S druge strane, oni koji su imali loše mišljenje o njemu ne samo da ga nisu ublažili, nego kao da su ga još i dodatno pogoršali. („Dobro je da je odsvirao svoje.“ Hvala bogu da ga više ne gledamo.“ „Koga on uopšte još zanima, zar se nije povukao?“)

* * *

Ljudi generalno, a posebno političari, vrlo često rade drugačije nego što govore. Ali Aleksandar Vučić je i tu, takoreći, apsolutni šampion. Koliko puta ste ga samo čuli da kaže kako ga „ne zanimaju popularnost, rejtinzi i istraživanja javnog mnjenja“, kao i da se on bavi „važnim državnim stvarima“, te da ga „ne zanima stranačka politika“? A, zapravo, upravo te dve stvari ga najviše, možda čak i jedino istinski zanimaju. Istraživanja javnog mnjenja prati gotovo opsesivno i u njih se – po svoj prilici – dosta solidno razume, i prema njima gotovo dnevno odmerava i usmerava svoje izjave i postupke. Zna on vrlo dobro ko su njegovi glasači i obraća im se sa skoro matematičkom preciznošću.

Razume se, voleo bi da je drugačije i da ga vole i oni DRUGI, oni sa Tvitera i društvenih mreža, oni koje nekad surovo progoni, a nekad još surovije korumpira, dosta racionalno procenjujući da će, pre ili kasnije, milom ili silom, svi manje-više leći na rudu. No, u međuvremenu u ruci čvrsto drži staroradikalskog vrapca i uz pomoć vernih tabloida i vernih istraživača javnog mnjenja pokušava da ga predstavi kao mnogo krupniju pticu, ako ne i kao samog (dvoglavog) orla. I posle svih evropskih veleobrta, taj deklasirani, ne mnogo obrazovani i ne mnogo zahtevni staroradikalski birač (uz nešto obrazovanih intereždžija) ostaje Vučićeva glavna politička baza i njemu su namenjene sve one predstave, kukanje i grdnje na konferencijama za medije i po programima TV Pinka.

Obratite pažnju na sledeći dijalog našeg anketara i jedne postarije gospođe: „Za koga ću da glasam? Pa, za

NjEGA. Kako ‘kog njega’? Ovog što ga svaki dan po medijima napadaju i razapinju.“ I ne, ne zavarajte se. Nije to neki duhoviti Kesićev fan, ili pripravnik sa „Njuz-neta“. Niti je gospođa mislila na, recimo, Bojana Pajtića, Tomu Nikolića ili neku sličnu žrtvu aktuelnog medijskog razapinjanja. To čemu se smeje i podsmeva ovdašnja „tviter-republika“, od spasavanja zavejanih iz smetova u Feketiću do svakodnevne kuknjave i prenemaganja pred kamerama, nepogrešivo dopire do njegove ciljne grupe. I radi posao. Uostalom, Bojana Maljević i gospođa iz prethodne scene imaju isto glasačko pravo – s tim što će gospođa svoje pravo nesumnjivo iskoristiti.

Toliko o istraživanjima koja ga ne zanimaju. A što se tiče „stranačke politike kojom se ne bavi“, dovoljno je samo setiti se da je povrh svih važnih i neodložnih državnih obaveza stizao da se uživo – preko spikerfona, kao što se Vojislav Šešelj svojevremeno iz Haga objavljivao radikalskoj vrhuški – obrati lokalnim aktivistima SNS-a u Majuru kod Šapca i čestita im na veličanstvenoj pobedi na izborima za tamošnju mesnu zajednicu?! Da i ne govorimo o opštinskim izborima, poput Medveđe, Zemuna, Vrbasa, Mionice… u koje je – već kao prvi čovek u državi – bio više nego direktno i na razne načine involviran.

Šta hoću da kažem? Pa samo to da ako se toliko angažovao oko jednog Majura, Medveđe i Mionice, možete samo pretpostaviti šta nas tek čeka na prvim sledećim, „pravim“ i koliko-toliko važnim izborima – poput, recimo, pokrajinskih, ili, ne daj bože, republičkih. Zar iko može imati trunku sumnje da nema te institucije koja neće biti zloupotrebljena, niskosti koja neće biti upotrebljena i demokratskog pravila igre koje u toj kampanji neće biti bačeno pod noge? Pretnje, šaketanja i gepekovanje smo već imali. Palo je čak i nešto krvi. Ali srećom još nema mrtvih i teško ranjenih – no, ne treba zaboraviti da je u pitanju bio ipak samo više-manje bezvezni lokal i da ubedljiva naprednjačka pobeda uglavnom nigde nije dolazila u pitanje. Ali šta će biti kada bude drugačije?

U tom svetlu, istraživanja javnog mnjenja (p)ostaju korisni, ali ipak samo efemerni instrumenti i kolateralne žrtve u bespoštednom političkom ratu svim sredstvima koji nas očekuje. I u kojem se na više načina već nalazimo.