Okupljali smo se svake subote za stolom i – nećete verovati – nikada se nije pričalo o politici. Ako je redakcija bila središte njegovog profesionalnog života, kafana je bila njegova vazdušna banja
Ogromna većina pamtiće Dragoljuba Žarkovića kao uvek pomalo namrgođenog, gotovo mrzovoljnog cinika. Kao „mapetovca“ sa galerije koji je registrovao sve šta se oko njega događa, da bi potom svemu posvećivao svoje britke kolumne i moderatorska umeća.
Pripadao je Žare onoj generaciji novinara kakvi se više ne prave: mnogo duvana, mnogo alkohola, kucanje sa dva prsta i najmanje jedan razveden brak. Znaci potpunog posvećenja profesiji. Uvek aktuelan, nikada zlonameran. Uvek kritičan, neizmenjeno i tvrdoglavo svoj.
Tipičan primer novinara koji nije liciderski kolač. Neko čija se okolina pomalo pribojava njegovog kompjuterskog skalpela. Bio je autor čiji tekst ne propuste ni oni koji unapred znaju da se s njim neće složiti, ali moraju da ga pročitaju – tajno. Njemu i nije bilo bitno da okuplja istomišljenike. Oni su se okupljali oko njegovih komentara koji su uvek imali neku životnu krepkost i hrabrost da mokri uz vetar kada se to nije očekivalo.
Te duhovitosti, te inspiracije Žare je vukao iz svog drugog života. Onog u „Kaleniću“ gde se subotom za stolom – nećete verovati – nikada nije pričalo o politici. Ako je redakcija bila središte njegovog profesionalnog života, kafana je bila njegova vazdušna banja.
„Nemoj da me brukaš. Naruči turu kad sedneš za sto“, učio je mlađe kolege kafanskom bontonu. I plaćao sa akontacijom Baba Seri za sve buduće konzumente za stolom kojima popušta prostata.
Ispijao je malo pivo i s dečačkim žarom ulazio u priče o fudbalu sećajući se svojih ranih dana kada se u Tumbinoj generaciji okušavao u „Partizanu“. Raspravljali bi se sa Tomom pečenjarom gde je najbolja jagnjetina u Srbiji. Ponekad se prisećao mladalačkih vremena kada je kod dede odlazio na Kosovo da se kupa u Bistrici i obiđe ono malo što je dedi od nacionalizacije preostalo.
Jedva bi dočekao da čuje gde Jova svira saksofon da ode da ga sluša. Od karata je voleo samo preferans. Nije se kockao. Kada bi ga pitali zašto toliko puši, popreko-lenjim glasom je odgovarao: „Ne menjaju se navike tek tako pod stare dane.“ Obožavao je da razmenjuje recepte. To mu je ostalo još od gastronomskih debata sa pokojnim Perom Cvijićem i Koraksom. Čim bi neko rekao gde na našoj pijaci mogu da se kupe jelenske kobasice, teleće viršle ili slatko od ljutih papričica, znao sam da ćemo se posle „Kalenića“, korak po korak, odgegati da nađemo tezgu.
Najčešće nismo, jer je već bila zatvorena, pa bismo produžili do „Baltazara“ na još jedno malo pivo. Poslednja stajanka bio bi „Ultimatum“, nadomak njegove kuće. Potom bi, sve onako ozleđen, žurio da prošeta Noru.
Posvećivao se porodici u meri u kojoj su to dopuštali redakcija i kafana. Jednom nam se žalio. Bio je na nekom porodičnom slavlju gde se okupilo pola tuceta unučića koje je u tom trenutku imao. „Vidim da ima viška, ali me blam da pitam. Laknulo mi kada sam saznao da je ono osmo dete iz komšiluka“. Završio je sa jedanaestoro unučadi. Tvrdio je da je svakome znao ime, ali to nismo mogli da proverimo.
Najvažnije mu je bilo da ga deca poštuju. On se njima ponosio.
Iskreno je preživljavao tuđe nesreće i pokušavao da pomogne. Kada je vlasnica pet-šop radnje u kraju zapala u krizu, agitovao je da svi kod nje kupujemo. Koleginici koja je davno napustila „Vreme“ da bi se posvetila hendikepiranom mužu nije prestajao da uplaćuje doprinose i isplaćuje minimalac.
A onda, malo-malo pa bi udarila neka smrt. Danas je None jedini preživeli od očeva-osnivača druženja u „Kaleniću“. Kada nešto prebrojavam koliko je jedan mali kolektiv poput „Vremena“ desetkovala smrt, postaje jasno šta je uzrok. Ogromna količina svakodnevnog stresa: Stojan Cerović 2005, Aleksandar Ćirić 2014, Tanja Tagirov 2017, Dejan Anastasijević 2019. Svaka smrt naplaćivala je danak Žaretu.
Kako se izboriti sa pritiscima kada ste odabrali nezahvalnu poziciju da nikome ne budete miljenik? Kako obezbediti plate saradnicima kada znate da od velike količine njihovog entuzijazma ipak ne mogu da žive? Nabavljao im je Žare tezge, a da sam nije znao kako je u tome uspevao. Kako privući oglase kada vas miniraju sa svih strana čekajući da se konačno ugasite?
„Vreme“ se nije ugasilo, ali životi mnogih koji su ga stvorili jesu. Cena okolnosti u kojima živimo. Nedokaziva ubistva iz predumišljaja.
Mislio sam da će Žare, onako ciničan kakav je bio, uspeti da zezne kancer. Da će ga odbiti od oklopa koji je nosio, kao što je jednom uspeo, kako bi zaštitio svoju veoma osetljivu prirodu.
Na kraju ipak nije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
