Za „Vreme“ iz Severne Dakote
Džo Bajden bi pobedio na predsedničkim izborima i da nije dobio tanušnu većinu u Džordžiji. Pobeda demokratskog kandidata u državi sa deset miliona stanovnika, od kojih više od jedne trećine čine crnci, jeste istorijski pomak. Džordžija je deo je američkog Juga koji republikanci decenijama čvrsto drže u šaci. Od 1992. godine, kada se Bil Klinton izborio za njihove elektorske glasove (dobrim delom zahvaljujući tome što je treći kandidat, Ros Pero, uzeo 300 hiljada glasova Džordžu Bušu starijem), nijedan demokrata nije dobio većinu.
Slična situacija je i u okolnim južnjačkim državama Južnoj Karolini, Tenesiju ili Alabami, gde Tramp ne samo da je pobedio sa velikom razlikom, nego su mahom bez ikakvih teškoća pobedili republikanski kandidati za Senat, Predstavnički dom i lokalnu upravu. U Južnoj Karolini je republikanski senator Lindzi Grejem glatko pobedio Džejmija Harisona, u kojeg su demokrate polagale velike nade. Harisonu su istraživanja javnog mnjenja davala prednost, on je zahvaljujući dobrovoljnim prilozima stotina hiljada ljudi iz čitave Amerike u izbornu borbu ušao sa budžetom od 57 miliona dolara – najvećim koji je jedan kandidat za mesto u Senatu ikada imao na raspolaganju.
URBANI PROTIV RURALNIH GLASAČA
Džordžija se, međutim, izdvojila. U ovom ciklusu su na red za izbore došla oba senatora iz Džordžije i nijedan nije izgubio. Prema tamošnjim pravilima, pobednik mora da dobije najmanje jedan glas više od pedeset posto važećih glasova, što se nije dogodilo. Senatski izbori u Džordžiji su važni zato što su demokrate prošle lošije nego što su se nadale i u trenutku kada nastaje ovaj tekst, čini se da će upravo tu pasti odluka o većini u Senatu.
Tačni brojevi će se znati za koju nedelju, kada pristignu svi prekomorski glasovi, kada se provere svi sumnjivi listići i sve instance još jednom pečatiraju konačni zbir. Pošto je, po svemu sudeći, razlika između dva predsednička kandidata manja od pola procenta, moraće ponovo da se prebroje i svi glasački listići sa predsedničkih izbora. Naknadna prebrojavanja nikad dosad nisu dala značajno različite rezultate.
Demokrate više glasova dobijaju u gradskim sredinama gde je koncentrisan veliki broj birača, u grupacijama sa višim i visokim obrazovanjem, među mlađom populacijom, crncima i drugim manjinama. To pravilo važi i za južne države, pa su demokrate polagale nadu u rezultate u Atlanti ili Savani. U Džordžiji je, međutim, pobedu Džozefu Bajdenu donela jedna žena – Stejsi Abrams.
ISTORIJAT DISKRIMINACIJE CRNACA
Ustavni amandmani koji su Amerikancima obezbedili pravo glasa doneti su krajem 19. veka. Borba se nastavila u 20. veku. Izbore u SAD organizuju savezne države na osnovu lokalnih pravila, pa su poneke države (pre svega na Jugu) tu okolnost iskoristile da neke grupacije (pre svega crnce) onemoguće da glasaju.
Početkom 20. veka direktna diskriminacija se sprovodila tako što su uvođene takse za registrovanje glasača, tolike da su praktično onemogućavale glasanje siromašnima među kojima je bilo najviše Afroamerikanaca. Tu su bili i zloglasni „testovi pismenosti“ koji nisu bili „samo“ ono što im ime kaže, jer je u nekim državama samo nekoliko godina pre uvođenja tog zakona opismenjavanje crnaca bilo zabranjeno zakonom. Ti testovi su se često pretvarali u usmene ispite sa ciljem da crnce osujete da glasaju: beli birač je, recimo, morao da pročita i prepriča jednu rečenicu iz Ustava, a crnci bi dobili zadatak da naglas čitaju zamršene odredbe iz Krivičnog zakona i da objasne njihovo značenje. U nekim sredinama je bilo toliko malo crnih glasača da je dovoljna bila odredba da niko ne može da se registruje kao novi glasač ukoliko ne dovede nekog već registrovanog glasača koji za njega može da jemči.
Veliki iskorak je bio federalni izborni zakon koji je donet sredinom šezdesetih godina prošlog veka, ali on nije rešio sve probleme. Umesto direktne diskriminacije, uvedene su razne mere i postupci koji nepoželjnim glasačima otežavaju pristup izborima. Borba za pravo glasa, iako nominalno dobijena, zapravo se i dalje vodi.
STEJSI ABRAMS
Tu borbu u Džordžiji predvodi crna demokratska političarka Stejsi Abrams. Snaga lokalne republikanske političke elite velikim delom počiva na tome što tamošnji sistem obeshrabruje i otežava izlazak na izbore glasačima koji im tradicionalno nisu naklonjeni – Afroamerikancima, Hispanoamerikancima i pripadnicima siromašnijih slojeva. U nedavno objavljenoj knjizi Naše vreme je sada (Our Time is Now) Stejsi Abrams opisuje kako je njena nevladina organizacija radila najpre na tome da sistematski pomaže glasačima da se registruju, što je prvi i neretko veoma komplikovan korak na putu do glasačke kutije.
Pored pružanja tehničke pomoći pojedinim glasačima, ona je borbu vodila i na sudovima, dokazujući da su mnoge pojedinačne mere skrojene tako da nesrazmerno pogađaju samo ciljane grupacije, te da su u tom smislu neustavne. Tako je pre nekoliko godina uvedeno pravilo „tačnog poklapanja“ imena u dokumentima, što znači da će biti odbačen kao nevažeći glasački listić ukoliko se pronađe makar i najmanje neslaganje u načinu na koji je ime uneto u sva zvanična dokumenta, od vozačke dozvole pa do ugovora. Iako na prvi pogled to pravilo deluje logično, ono je u praksi diskriminisalo Afroamerikance.
Naime, među tamošnjim crncima je uobičajeno korišćenje apostrofa u imenu, kao i dvostrukih prezimena sa crticom između, a verovatnoća da će neki činovnik taj apostrof ili crticu otkucati na mašini ili kompjuteru sa razmakom pre ili posle, ili sa pogrešnim velikim ili malim slovom, nije zanemarljiva. Dovoljna je jedna takva sitna greška nekog činovnika, pa da glasač ostane bez prava da glasa. Povrh svega, nije postojala obaveza da se glasači čiji je glasački listić bio nevažeći zbog pogrešno ispisanog imena, o tome obaveste, pa nisu mogli tu grešku da isprave. Oni su u praksi ostajali bez prava glasa. Stejsi Abrams se protiv toga borila na sudovima.
MOĆ NEMOĆNIH
Važan aspekt njene misije je bio i sasvim političke prirode – trudila se da motiviše glasače, da im ulije samopouzdanje, da im objasni koliko je važno što imaju pravo glasa i da to pravo moraju da iskoriste. Ljude koji se osećaju marginalizovano i nemoćno ona je neumorno uveravala da im je otvoren put do moći, da postoji način da utiču na svoj život i da im je put do promena, ako ih žele, otvoren. Ona smatra da je posao političara ne samo da pokrene već aktivne glasače, nego da se sa jednakom energijom mora obraćati i onima koji se iz bilo kojih razloga još nisu uključili u politički život.
Pre dve godine Stejsi Abrams je bila prva crnkinja u istoriji koja se izborila za to da bude kandidat za guvernera neke države. Odlična ilustracija situacije u Džordžiji je što je njen protivkandidat tada bio aktivni guverner u čijem je opisu posla i da nadgleda izborni proces, i sa kojim je ona vodila pravne i političke bitke oko različitih elemenata tog procesa. Abramsova je izgubila te izbore iako je za nju glasalo 1,9 miliona ljudi, što je najveći broj glasova koji je ikada neki demokratski političar dobio u Džordžiji; nedostajalo joj je 17.000 glasova da uđe u drugi krug izbora. Stari guverner je ostao na svojoj poziciji, a Stejsi Abrams je nastavila da još odlučnije radi ono što je i do tada radila – da povećava broj aktivnih glasača.
Pre četiri godine je na predsedničkim izborima u Džordžiji glasalo nešto više od četiri miliona birača, ove godine je izlaznost bila veća za gotovo trećinu, a za Bajdena je glasalo blizu 2,5 miliona ljudi. Značajan doprinos tom broju je dala i izborna jedinica iz koje je došao nedavno preminuli senator Džon Luis, koji je bio jedan od ključnih aktera u donošenju federalnog izbornog zakona šezdesetih godina prošlog veka. Džordžija je uspela da se otme inerciji, da probudi svoje skrivene snage i na najboljem je putu da napravi ozbiljan zaokret.
