Zakon verovatnoće

Zakon verovatnoće je čudesna stvar. On kaže da je podjednako verovatno da ćeš, ako 99 puta baciš dinar u vazduh i svaki put padne pismo, za stoto bacanje i dalje imati 50 odsto šanse da dobiješ isto kao i prethodnih 99 puta. S druge strane, zakon takođe kaže da je verovatnoća da će rezultat 100 bacanja biti 100 puta pismo – mnogo, mnogo manja od ovih 50 odsto. Da se i izračunati: kome to nešto znači, nek prevodi u procente cifru od 1 prema 1.27E+30. Mene trenutno mrzi, jerbo je tema nešto drugo.

Zakon verovatnoće i ja smo se sretali nekoliko bitnih puta u životu, toliko puta da je to – neverovatno. Moja pokojna majka živela je od lutrijskog do lutrijskog izvlačenja gajeći večitu nadu da će joj težak život biti prekinut čarobnim dejstvom Fortune. Jednom je dobila i šesticu na Lotou, a za dobijeni novac kupila je šporet, na moje ime.

Moj omiljeni profesor na Filozofskom fakultetu imao je meni omiljeni rad koji objašnjava zašto je teorijski logički opravdano da mislimo da su mnogo manje šanse da na Lotou dobitna kombinacija bude 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7 – nego neka druga. Moj jedini film, Potera za Sreć(k)om, za temu je imao izvlačenje Loto kombinacije sa rekordnim dobitkom.

Upoznao sam u životu, nadalje, neverovatnom igrom slučaja, mehanizam i komunikaciju raznih igara – od Fonta pa do nagradnih igara koje se igraju SMS-om ili kupovinom srećki – kao i većinu njihovih vlasnika ili autora (uključiv i čoveka o kome se priča ovih dana). Moglo bi se, dakle, zaključiti da temu primenjene verovatnoće verovatno poznajem neverovatno dobro. Kao i svi mi, verovatno…

Mi živimo u zemlji u kojoj se, više nego i po jednom drugom zakonu, ljudi ravnaju po zakonu verovatnoće. I to male. Malo je verovatno da ćeš usred Evrope, a u doba pada Berlinskog zida dobiti komunistu na vlasti – malo verovatno, ali u Srbiji sasvim moguće. Malo je verovatno da te bombarduje NATO, organizacija koja od osnivanja skoro da metka nije opalila – malo verovatno, ali u Srbiji se to desilo. Veoma je mala verovatnoća da se posle odlaska diktatora sa vlasti, deset godina kasnije, oni koji su ga rušili pozivaju na njegovu partiju kao faktor stabilnosti i garanciju razvoja proevropske demokratije. Ali to ne znači da se u Srbiji to neće i desiti. Naprotiv. I zbir svih ovih iskustava daje neverovatan, ali verovatno istinit zakon: sve što je malo verovatno u Srbiji postaje izvesno.

I tako je Srbija postala država u kojoj se mala verovatnoća zapravo obožava. Zemlja u kojoj se za najkraće vreme prelazi udaljenost između „nema šanse“ i „nije valjda“, postala je najveća evropska i svetska laboratorija za razvoj poreza na budale. Na svakom parčetu naše komunikacije, što prostorno, što vremenski gledano, stoji otvoren poziv na duel nadajućeg pojedinca sa zakonom verovatnoće. Od kladionica i kockarnica, kojih je toliko da moramo da uvedemo svetski jedinstveno pravilo o njihovoj minimalnoj udaljenosti od škola i vrtića, preko nagradnih igara (za čepove, kesice, bar-kodove, fiskalne račune…) do poziva na lutrijska takmičenja svih oblika i vrsta. Vešti reklamni stručnjak čak je oblikovao i igru koja se zove „Srpski san“, u kojoj nešto dobiješ kad nešto ogrebeš. Tek da znamo šta sanjamo, za razliku od drugih naroda. Pa, što jes…

U toj i takvoj kosmologiji pojavio se Predrag Bećirić, čovek koji je kao klinac, sa svojih 17 godina prodao sopstvenu kompjutersku igricu Englezima, poodavno pisao „Hakerski Bukvar“ za „Svet kompjutera“, a pride je i izumitelj Tajnog agenta Izija, „Kešolovca“ i koječega još… Fanatik svoje vrste, u ovom čudesnom žanru bio je pionir i nečega što se zove SMS licitacija. Igra na sreću koja to i nije, bazira se na tome da moraš organizatoru licitacije SMS-om poslati „ponudu“ za nagradu, koja istovremeno treba da zadovolji dva kriterijuma: da je najniža, te kao takva i jedina. Pride, uz tvoj SMS uzvratno dobiješ informaciju o tome da li je tvoja ponuda „jedinstvena“, a ako nije, jesi li poslao nižu ili višu… „Navlaka“, dakle, samo takva, kao stvorena da bude popularna u Srbiji… Elem, tu igru je g. Bećirić neko vreme držao na nekoj televiziji, a onda su organizatori igre postali neki drugi ljudi, a na kraju je igru, na svim za to pogodnim televizijama, organizovala Lutrija Srbije. Dakle, država. I tu je priča o nemoćnom pojedincu u sukobu sa moćnijima – mogla imati kraj. Ali nije.

Poznavajući logički sistem igre koju je i sam pravio, g. Bećirić je odlučio da, u novonastalim sopstvenim okolnostima, postane igrač. I da dobija – što i nije bilo teško, a s obzirom na to da su sve pobedničke ponude za mnogo automobila i nešto manje stanova bile u neverovatno predvidivom brojčanom nizu (RTS „Punto“ licitacije: najniža ponuda 59, najviša 4204 din). To će reći da je broj različitih „ponuda“ sa kojima se bez problema može postati „srećnim dobitnikom“ negde oko 4.000 SMS poruka. Ako, recimo, imaš 200 mobilnih telefona, sa svakog treba da pošalješ maksimum 20 poruka i nagrada je tvoja. Pretpostavljajući da je ovo moguće, Lutrija je u pravilima SMS licitacije prilično uvijeno napisala da će, ako primeti da jedan igrač ima više svojih telefona, podvesti sve te telefone pod „jednog korisnika“, te pride uvela pravilo da „jedan korisnik“ ne može slati više od 1000 poruka, sa razmakom od minimum 30 sekundi između svake dve. Slično pravilo pokušala je da uvede i irska lutrija, kada je 1992. godine pravilom o ograničenom broju uplata na jednom uplatnom mestu pokušala da spreči biznismena Stefana Klinčevića u nameri da uplati nekoliko miliona Loto kombinacija za novogodišnje izvlačenje. Nije uspelo. Klinčević je uspeo da uplati sve listiće, koristeći različita uplatna mesta i izvukao, jedva, minimalni profit iz svoje multimilionske operacije. Naime, još je neko, sem njega, imao dobitnu kombinaciju…

I dakle, pokušavajući da logikom „dopravi“ igru sklonu logičkim izvitoperenjima, Lutrija Srbije je u svojim pravilima za SMS licitaciju navela i da je zabranjeno „svako korišćenje računara u svrhu učestvovanja u RTS licitaciji“, što je pravilo o koje se možda nije ogrešio onaj ko koristi računar da bi analizirao svoje mnogobrojne ponude; a možda jeste, recimo, svaki onaj koji pošalje SMS poruku sa smart phone uređaja, jerbo su i to računari i kao takvi se reklamiraju. Uzgred, kompjuter nije ni potreban, jer četiri čoveka uz valjane, na papiru rukom napisane nizove ponuda, sve poruke šalju za četiri sata i 20 minuta…

Nadalje, Lutrija Srbije je prilično slabo povezala državno zakonodavstvo sa svojim pravilima igranja, pa sem što poprilično labava i uvijena pravila licitacija jedva da sprečavaju bilo koga da spolja velikim brojem ponuda „izbuši“ sistem, nego i kad se to desi, pitanje je da li je „prekršilac“ obavezan i da vrati nagrade, a kamoli da zakonski odgovara. U Zakonu o igrama na sreću još je manja šansa da se nađe ikakva sankcija za „spretnije“ ili udružene igrače u ovakvoj vrsti igre, a najmanja je da se nađe pravni osnov za organizovanje SMS licitacije, uopšte… No to je, pa, opet druga priča.

Elem, u duelu između Bećirića i države, u kome su ostali igrači bili puki statisti i finansijeri, prvo je pobeđivao Bećirić. Uz možda nešto (nepotrebne) računarske pomoći (trenutno su veoma oskudni podaci o tome šta je računar tu zaista radio i da li se, koliko i kako Bećirić ogrešio o lutrijska pravila SMS licitacije) i izvesno veliki broj mobilnih telefona – uzeo je mnogo nagrada na SMS licitacijama. Šaljući oveću količinu poruka, i potom prijavljujući kojekoga kao srećnog dobitnika, dugo je delovao – vođen ili jakom željom za slavom ili slabašnom logikom da država neće skontati ko je stvarni „srećnik“. Uspeo je u obe stvari: država je prekasno otkrila gde se nalazi izvor vaskolike „sreće“ u ovom slučaju i zatim je odlučila da Bećirića, njegove saradnike i „glumce“ dobitnike kako god zna i ume kazni za iskazani „bezobrazluk“. Bećirić je dopao zatvora, čašćen pride epitetom vođe još jedne srpske zločinačke udruge: SMS mafije. Time je, posle građevinske, prosvetne, drumske i bezbroj drugih mafija, dopunjen spisak mafija, koje Srbija sve manje pamti ili razlikuje. I tim sledom dođosmo do toga da osoba koja je „premostila“ amaterski traljavo napisana pravila igre, te koja (uz prilično nategnuto tumačenje istih tih pravila) možda jedino što mora jeste da vrati nagrade organizatoru – leži u zatvoru. I čeka dokaz teze da je svaka država, sile radi, uvek pametnija od pojedinca, pa koliko god da je glupa.

A kada se stvari malo detaljnije promisle, država bi mogla mnogo pametnije postupiti no što kažnjava oduzimanjem slobode čoveka koji je Zakon o igrama na sreću i pravila učestvovanja u SMS licitaciji onoliko slobodno protumačio – koliko mu je slobode u tome omogućio i zakonodavac i tvorac rečenih pravila. Za početak, moglo bi se ovako talentovanog „operativca“ postaviti u Lutriju Srbije ili Ministarstvo finansija, da bude profesionalno angažovani garant „neprobušivosti“ logičkih pravila i matematičkog poštovanja Zakona verovatnoće, a u igrama koje amaterski organizuju brzopleti, što državni što privatni, prikupljači poreza na budale. U filmu Uhvati me ako možeš detaljnije je opisan ovaj model kadrovisanja…

Ono zbog čega Bećirić, umesto zatvora, možda zaslužuje i poneku društvenu počast jeste ruglo kojem je izvrgao kompletnu kockarsku kulturu Srbije i sve njene arhimandrite: od državnih funkcionera, preko privatnih preduzetnika u ovoj oblasti pa do medija preko kojih je „šalji, šalji“ (Laza Ristovski u reklami za SMS nagradnu igru MB piva) religija pozivala na redovne SMS i ostale molitve. Bećirićev poduhvat, ako medijska eksploatacija ovog slučaja bude iole primetna (što je takođe malo verovatno), možda će zaustaviti proces u kome je sve vodilo do poslednjih koraka – da se Ustav usvaja ili parlament bira SMS glasanjem, a gradonačelnik grebanjem zaštitne folije na glasačkom listiću, ispod koje srećnog dobitnika čeka novi most. Možda će postojanje nazovi SMS mafije skrenuti pažnju i na činjenicu da se ekonomija Srbije, u tragično ozbiljnom procentu, „dopinguje“ prihodima od klađenja i kockanja, u svim zamislivim oblicima. I, na kraju, a u stvari najvažnije od svega, postoji minimalna verovatnoća da će milioni učesnika u dugogodišnjem srpskom kockanju, a povodom Bećirićevog slučaja, početi da misle o sledećem:

– novac se najćešće teško zarađuje, a najređe dobija na poklon i uz minimalnu naknadu;

– koliko god se neverovatnih stvari dešava, najverovatnije je da će se sve one desiti jednom čoveku kada i svima ostalima (cunami, poplave, bombardovanje, meteorska kiša…);

– šanse i sreća postoje i u običnom životu, ne samo u kocki;

– u kocki je dobitnik najčešće neko drugi, a još češće je siguran dobitnik onaj koji je organizuje;

– kockarnice, kladionice, lutrije i banke s lakim kešom nisu dobrotvorne ustanove, čak ni kad im se reklame vrte na nacionalnim televizijama.

Eto, toliko o verovatnoći i ovom neverovatnom slučaju. Uzgred, mala je verovatnoća da će ovaj tekst iole promeniti ono povodom čega je tekst zapravo napisan.

Srećno u sledećem izvlačenju.