Zakon, namere i posledice

U noći između 3. i 4. maja ove godine u popularnu lokalnu diskoteku u gradu Bingemtonu, Savezna država Njujork, ulazi mladić sa dvoje prijatelja. Brajan Štajnhauer (22) se rastaje od svojih drugova i odlazi na podujum za igru. Pažljivim čitanjem izveštaja policije u Bingemtonu i upoređivanjem iskaza svedoka može se rekonstruisati dobar deo nemilog događaja koji je ubrzo usledio. Nažalost, u pomenutom izveštaju nema nekih veoma bitnih detalja, ali se zato navodi da je sestra jednog od optuženih učenica lokalne gimnazije.

INCIDENT: Na podijumu za igru Štajnhauer je ugledao privlačnu devojku i rešio da joj se udvara na neukusan način. Melisa Kartahena je kasnije rekla policiji da joj je prišao i uhvatio je „za zadnjicu“, a ona se „izmakla i podigla ruke u znak neodobravanja“ tog gesta. Na to je reagovao njen momak, Sanel Softić. Stao je između Melise i nepozvanog udvarača i pokušao da mu objasni da je ona njegova devojka. Pokušaj nije urodio plodom. Brajan se izmakao, stegnuo pesnice, počeo da psuje i dvaput viknuo: „Ne znate vi sa kim imate posla“. Softić je policiji izjavio da je momak bio „vidno pijan“, ali u izveštaju policije (na 84 strane) nema niti jednog slova o tome da je neko barem pokušao da utvrdi da li je neko od učesnika tuče bio pod uticajem alkohola ili neke druge supstance.

Štajnhauer je nakon verbalnih prešao na fizičke napade. Prvo se uneo Softiću u lice i udario ga glavom u nos. Prema Softićevim rečima, dok je on uspeo da se „pribere“, između Štajnhauera i njega našao se Miladin Kovačević, koji je „pokušao da ih razdvoji“. Kovačević je nešto rekao Štajnhaueru, ovaj je odgovorio, i kako to često biva u kafanskim tučama, sa reči se prešlo na pesnice. Softić je policiji rekao da „od buke u klubu nije mogao da čuje šta su dvojica muškaraca govorila“, ali je video da je Štajnhauer napao prvi, udarivši Kovačevića jednom; mada se nezvanično može saznati da je Brajan Miladina udario dva puta, neki kažu u glavu, a drugi u potiljak. Softić tvrdi i da je i on dobio jedan „udarac u lice“, ali „nije siguran da li ga je udario Štajnhauer“, ili ga je slučajno „laktom zakačio Kovačević“.

U prilog tezi da je Brajan Štajnhauer bio pod dejstvom nečega govori i veličina dva mladića. Naime, Štajnhauer je visok oko 180 centimetara i težak oko 65 kilograma, a Kovačević ima dva metra i šest centimetara i oko 125 kilograma. Teško je zamisliti da neko ko je u stanju neometano da rasuđuje odluči da, bez ikakvog razloga, napadne sportistu koji je dva puta veći od njega. Melisa Kartahena je policiji rekla da je Kovačević uzvratio udarce, i da je Štajnhauera „udario najmanje četiri puta, najverovatnije rukom u glavu, ali da nije sigurna da li ga je svaki put pogodio“. Drugi Kovačevićev prijatelj, Edin Džubur, koji je te noći takođe bio u diskoteci, ispričao je policiji da je „nakon što je jedan od muškaraca udario Miladina u lice“, ovaj mladića stegao rukom oko vrata (kragna) i odvukao do podijuma za igru „gde su se potukli“.

Svedok Loren Levi izjavila je policiji da je videla kako je „jedan košarkaš sa Njujorškog državnog univerziteta, za koga veruje da je Rus ili iz Istočne Evrope, više puta šutnuo Štajnhauera u glavu, dok je on ležao nepokretan na podu“, dodavši da tog košarkaša poznaje pod imenom „Boris“. En Pasahovic je rekla da je „videla dvojicu košarkaša sa državnog univerziteta u blizini mesta gde se nalazila žrtva (Štajnhauer)“, da jednog od njih zna samo kao „Borisa“, i da je videla kako ga je on „više puta šutnuo u glavu“. Dvoje Brajanovih prijatelja, Džastina Melendez i Anđelo Saso, rekli su da su se „nakon dolaska u klub odvojili od njega“, da su „čuli za tuču“ i da ne znaju „šta se dogodilo“.

Ako uporedimo iskaze svedoka, prva u oči pada činjenica da Melisa Kartahena, u zvaničnoj i potpisanoj izjavi policiji, tvrdi da ju je Štajnhauer nedolično dodirnuo, dok njihov drug Emir Karić, koji ih je odvezao kući posle incidenta pak navodi da je Melisa u kolima plakala i stalno ponavljala: „Senale, zašto si to uradio. Pa, nije me ni takao.“ Karić dalje kaže da je Softić odgovorio: „Nije me briga, dodirnuo je tvoju stražnjicu.“ Neki američki novinari, koji su analizirali slučaj, smatraju da je Melisa kasnije smislila priču o nedoličnom ponašanju Štajnhauera da bi zaštitila svog momka.

POSLEDICE: Posle tuče Brajan Štajnhauer ostao je da leži na podu kluba, a Softića, Kovačevića i Kartahenu Emir Karić je odvezao kući. Štajnhauera ambulantnim kolima odvoze u bolnicu, gde su mu, prema navodima američkih medija, konstatovane „teške povrede lica i glave“. Policija je u ranim jutarnjim časovima 4. maja započela istragu, a istog dana je uhapšen Miladin Kovačević i kasnije optužen za nanošenje „teških telesnih povreda na javnom mestu“. Nakon Kovačevića uhapšen je Sanel Softić, a 21. maja i Edin Džubur. Međutim, do trenutka kada je Džubur uhapšen optužnica je izmenjena u „napad sa namerom da se izazovu teške telesne povrede“. Nezvanično se može saznati da je osnovna razlika između dve kvalifikacije krivičnog dela u tome što je za prvo zaprećena maksimalna kazna od pet godina zatvora – ukoliko okrivljeni nije ranije osuđivan, velike su šanse da bude osuđen na kaznu od „oko tri godine uslovno“; dok je za drugo delo zaprećena mnogo veća kazna. Neki američki mediji spekulišu da u navedenom, ali i u strahu Kovačevićeve porodice da će Štajnhauer umreti, a Miladin biti optužen za ubistvo iz nehata, „leži razlog njegovog bekstva iz SAD“. Porodica pak kaže da je jedini razlog za odluku da „Miladina dovedu u domovinu“ taj što mu je stalno prećeno mučenjem i smrću. Prema njihovim rečima, čak je i policija tokom saslušanja pretila Miladinu „da mu je bolje da sve prizna, da se ne bi loše proveo“. U policijskom izveštaju stoji da je „Kovačević dobrovoljno pristao da razgovara sa detektivima bez advokata“, što može da navede na sumnju u časne namere čuvara zakona. Uz to, porodica kaže da 84 strane izveštaja lokalne policije, u koji je i „Vreme“ imalo uvid, nije sve, to jest da celokupan izveštaj ima preko 120 stranica. Do predavanja ovog teksta (utorak veče) nismo bili u mogućnosti da nezavisno potvrdimo ovu informaciju.

DIPLOMATSKI FAUX PAS: Upravo je Miladinov povratak u zemlju bio okidač koji je priču o tuči u diskoteci doveo u centar pažnje mnogih medija, kako domaćih tako i stranih. Valja naznačiti i to da, što se američke strane tiče, u izveštavanju o ovom slučaju prednjače dva njujorška tabloida – „Njujork post“ i „Dejli njuz“, dok ga velike medijske kuće, za sada, uglavnom ignorišu. Samo je „Vašington post“ 27. juna preneo kraći tekst Asošijeted presa.

Osim samog incidenta, medijsku pažnju privlači i jedna diplomatska brljotina. Naime, kada je 6. juna Kovačević pušten iz istražnog zatvora, oduzet mu je pasoš i naloženo da mora ostati u SAD. Međutim, prema za sada raspoloživim podacima, Kovačević je u kasnim popodnevnim časovima 9. juna sa aerodroma u Njuarku, Nju Džersi, odleteo za Frankfurt, a odatle u Srbiju. Kako mu je to, bez pasoša, pošlo za rukom, postalo je jasno kada se saznalo da mu je konzulat Srbije u Njujorku izdao „privremenu putnu ispravu“ – karton formata A4 sa najnužnijim podacima držaoca, koji se izdaje u slučaju da naši državljani izgube ili im ukradu pasoš. U kabinetu ministra inostranih poslova Srbije potvrđeno nam je da vicekonzul Igor Milošević nije porodici Kovačević samo pomogao da, preko računa konzularnog predstavništva, uplate iznos kaucije, „što je njegova zakonska dužnost“, već i „protivzakonito“ Miladinu izdao pomenuti dokument. Milošević je vraćen u zemlju i protiv njega je pokrenut disciplinski postupak, a „za eventualnu krivičnu odgovornost nadležno je Ministarstvo pravde“, rečeno nam je u MIP-u. „Što se disciplinskog postupka tiče, njegova svrha je da se utvrdi šta se tačno dogodilo, postoji li i kolika je odgovornost službenika koji je izdao ispravu i ima li objektivne odgovornosti generalnog konzula, kao nadređenog službenika“ – objasnili su nam u Ministarstvu.

Tvrdnje nekih američkih zvaničnika da Srbija ima potpisan ugovor o ekstradiciji sa SAD nisu tačne, a u ugovoru između dve zemlje, još iz davne 1901. godine, izričito se kaže da nema ekstradicije, a i naš ustav zabranjuje izručenje naših državljana bilo kojoj zemlji.

Nije trebalo mnogo da se u raspravu oko tuče u diskoteci uključe i neki vodeći političari u SAD, kao što su senatori Čarls Šumer i Hilari Rodam Klinton, koji lobiraju i zahtevaju da se „Miladin Kovačević izruči američkim vlastima“. U ponedeljak 1. jula ambasador SAD u Beogradu, Kameron Manter, rekao je za agenciju Beta da su „SAD šokirane i ogorčene vestima o slučaju Miladina Kovačevića i neprimerenim ponašanjem konzulata Srbije“, i zvanično zatražio da se Kovačević vrati u SAD „kako bi se suočio sa optužnicom“. Vrelu političku klimu podgrevaju i neki američki tabloidi, poput „Dejli njuza“, čiji se kolumnista Majkl Dejli, na primer, zalaže da se poveća pritisak na Srbiju, između ostalog i tako što bi bila ukinuta sva finansijska pomoć koju SAD pružaju Srbiji (oko 16 miliona dolara, prema njegovom pisanju). Senzacionalistički pristup izveštavanju od strane istog glasila, objavljivanje bizarne fotografije Kovačevića sa sačmarom u ruci i činjenica da razni novinari opsedaju i maltretiraju porodicu Kovačević samo odmažu „dolaženju do istine“. Temperatura se neprestano podiže, a šta će se dalje događati, ostaje da se vidi.