Zahuktala mašina mržnje

Ko god je bio na prošlonedeljnoj utakmici polufinala Lav kupa Srbije u fudbalu na stadionu FK Crvena zvezda nije mogao da pretpostavi da će se dogoditi brutalni pokušaj ubistva na severnoj tribini. Ko god se našao u vozu na liniji Beograd–Lapovo u prošli četvrtak kasno uveče nije mogao da pretpostavi da će u Ripnju voz zaustaviti grupa huligana/razbojnika, da će upasti u voz i pretući i opljačkati radnike JP Železnice Srbije i malobrojne putnike. U nedelju je grupa navijača Zvezde kamenovala voz na liniji Beograd–Filah na izlazu iz stanice u Staroj Pazovi.

Agresivni govor koji dolazi sa televizijskih programa samo dodatno ubrizgava gorivo u zahuktalu mašinu mržnje i obesti čiji smo svedoci svakog dana.

Teror nasilničkog ponašanja postao je toliki da obični ljudi nisu sigurni da ih neko neće ubiti zbog pogrešno protumačenog pogleda ili da neće dobiti batine samo zato što je nekome loš dan.

DRUŠTVENI SEIZMOGRAF: Mirnu i poprilično monotonu utakmicu između FK Crvene zvezde i OFK Beograda obeležio je jedan pucanj koga većina prisutnih nije ni bila svesna kada se odigrao negde sredinom drugog poluvremena. Na severnoj tribini, gde tradicionalno ima najviše publike i gde stoluju „najvatreniji“ navijači, nešto što je izgledalo kao uobičajena tuča među „braćom“, pretvorilo se u sukob u kome je umalo ubijen Igor Vrević, 21, poznat pod nadimkom Hambija. Prisutni na stadionu su videli neko komešanje i da nekog odvode sa stadiona vozilom klinike Anlave, a ubrzo zatim se pronela vest da se nešto „krvavo“ dogodilo.

Ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić rekao je nakon pucnjave na stadionu da će reakcija biti hitra i dao je ocenu po kojoj je taj događaj obračun među huliganima.

„Oni su pripadnici iste strukture“, rekao je Dačić.

Ovo je najteži incident koji se dogodio na stadionu Crvene zvezde od 2007. godine, kada je Uroš Mišić pokušao da bakljom zapali policajca u civilu Nebojšu Trajkovića i zbog čega mu se i dalje „sudi“.

Sutradan su novine bile pune slika upucanog i onih koji ga iznose, ali do danas se još ne zna počinilac. S druge strane, policija je identifikovala i pohapsila većinu iz grupe koja je napala voz u Ripnju kraj Beograda. Ove događaje povezuje činjenica da su počinioci oni koji sebe nazivaju navijačima, a u pristojnim sredinama se takve osobe svrstavaju u huligane. Takođe, ovakvi događaji, sa takvim akterima, odigrali su se neposredno pred početak suđenja optuženima za ubistvo francuskog navijača Brisa Tatona prošlog septembra u centru Beograda, što pokreće pitanja ne samo ispoljavanja nasilja kao takvog, kao društvenog fenomena, nego i sposobnosti institucija da se sa tim fenomenom i njegovim posledicama bore.

Kada se dogodilo ubistvo navijača FK Tuluza, reakcije sa svih strana su bile jedinstvene i mogu se sažeti u dve reči: dosta je. U javnosti se stekao utisak, što zbog brzog hapšenja većine počinilaca, što zbog najava najviših zvaničnika da će država krenuti odlučno u akciju suzbijanja huliganizma. Čak je predsednik Republike Boris Tadić bio primoran da se o tome izjasni i da čitavu stvar digne na nivo nacionalne bezbednosti. Usledila su „uveravanja nadležnih“ da je „kap prelila čašu“, da će sada biti pohapšene i procesuirane vođe navijačkih grupa koje će biti zabranjene, da će sportske priredbe biti očišćene od onih koji na bilo koji način ugrožavaju bezbednost i proizvode nasilje. Pored optuženih za ubistvo Tatona, pohapšeni su neki za koje nam je rečeno da su vođe radikalnih navijačkih grupa i tu se negde priča završila.

Iako će se verovatno pokazati da je streljanje na stadionu Zvezde motivisano nekim potpuno banalnim razlogom (hteo je da se popne na šipku i vodi navijanje što mu po činu ne pripada), sam čin pokazuje da oni koji ga sprovode i dalje misle da je to način na koji se rešavaju problemi i da je to pokazatelj u kom pravcu idu društveni odnosi, slažu se sagovornici „Vremena“.

Dragan Koković, profesor sociologije kulture na Univerzitetu u Novom Sadu, autor knjiga Naličje takmičenja i Sport bez igre, kaže u izjavi za „Vreme“ da je organizovano navijanje novost, da je ranije bilo samo deo folklora, pa da ni nasilje nije u ovakvom obliku postojalo.

„Stvari koje se ovih dana dešavaju nikada se nisu događale u ovoj zemlji“, kaže Koković.

Njegov kolega sa Univerziteta u Beogradu, Vladimir Vuletić, kaže za „Vreme“ da je nasilje, ipak, nešto što dugo postoji i da je sada samo dobilo nešto izmenjenu formu.

„Ovakva dešavanja su svojevrsni seizmograf. Setite se samo da su velike tuče navijača najavile i raspad bivše Jugoslavije. Nadam se da ova dešavanja nisu opet uvod u neke unutrašnje sukobe“, kaže Vuletić.

SEĆATE LI SE BRISA TATONA: Posle ovih događaja javnost se uzburkala zahtevajući hitru reakciju i kazne, pa su se svi našli na udaru. Reakcija koja je došla iz institucija je očekivana: izgrednici će biti uhvaćeni, krivična odgovornost će biti utvrđena, kazne će biti izrečene. Ministarka sporta i omladine u vladi Srbije Snežana Samardžić-Marković, najagilnija u ovoj oblasti, pokušala je da opravda rad institucija navodeći da je nasilje u odnosu na prošlu godinu manje za dvadesetak odsto. Međutim, nijedna statistika ne može da poništi utisak koji proizvode pokušaj ubistva i razbojnička pljačka voza sa teškim prebijanjem. Reagovao je i Fudbalski savez oštro osudivši događaje, a Disciplinska komisija je kaznila FKCZ sa pet utakmica igranja bez publike, što znači da ovaj klub neće imati podršku svojih „navijača“ do kraja sezone na utakmicama na kojima treba da bude domaćin.

Ovo nikako nije trebalo klubu koji se poslednju godinu trudi iz sve snage da pokaže da njegovo postojanje ima smisla. Uprava je osudila događaj, saopšteno je da će biti kupljena specijalna vrata za detekciju metala i da će se klub žaliti na odluku Disciplinske komisije. Ove sezone je klub uspeo da „vrati publiku“ na stadion i ovaj događaj će trajno poremetiti energiju koju je uprava pokušavala da promoviše cele sezone.

Oglasila se i navijačka grupa „Delije sever“: oni su takođe osudili ponašanje na tribini i poručili da će raditi na tome da proteraju iz svog društva one koji proizvode nasilje.

Međutim, malo ko će poverovati da će jednoglasna osuda biti dovoljna da se suzbije nešto što ima dublje korene i zahvata mnogo širi kontekst od sportskih tribina.

Koković kaže da je glavni uzrok ovakvim pojavama u društvu opšte osećanje frustriranosti. Po njemu, ovaj fenomen se ne može posmatrati izolovano i mora se postaviti u širi društveni kontekst u kome je puko preživljavanje jedna od važnijih stavki.

„U tom stanju opšte prenapregnutosti u društvu, jedino su ti mladi ljudi (navijači) spremni da izađu iz anonimnosti“, kaže Koković.

Vuletić smatra da su uzroci ovakvog ponašanja u veličanju nasilja i sile kao vrednosti.

„Kada takve vrednosti afirmišu autoriteti poput Dobrice Ćosića sa svojom čuvenom rečenicom ‘Srbija je dobitnik u ratu, a gubitnik u miru’, onda ne postoji nikakva unutrašnja sankcija, već ohrabrivanje na nasilno delanje“, kaže ovaj sociolog.

U takvoj atmosferi je počelo suđenje petnaestorici optuženih za ubistvo Brisa Tatona, u sredu 21. aprila. Pred sudskim većem se nalazi velika grupa navijača Partizana – a dvojica su još u bekstvu (Đorđe Prelić i Dejan Puzigaća) – koje Više tužilaštvo u Beogradu tereti kao saizvršioce krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tačka 2. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, kako je navedeno u optužnici. Atmosfera koja je stvorena u javnosti neće doprineti da taj postupak ide lagano, jer će biti komplikovano dovesti u vezu sve optužene za pomenuto krivično delo. S druge strane, kada se ima u vidu da predstavnici izvršne vlasti već daju izjave u kojima iščekuju visoke kazne, jasno je da će sudsko veće imati veliki posao i da neće biti lako da se donese presuda koja će na prvom mestu pružiti pravdu porodici nastradalog, kazniti optužene na pravi način i objasniti javnosti da ne mogu svi da dobiju po dvadeset godina robije.

RAT NA TRIBINAMA: Oni koji traže da sud reši društvene probleme kao da se sakrivaju i izbegavaju odgovornost. „Grobari“ koji budu osuđeni možda će se u zatvoru „prevaspitati“, ali će za svoje kolege na tribini biti sveci i oni koje je potrebno osvetiti, što će proizvesti novo nasilje. Isti je slučaj sa navijačima Zvezde: zavera ćutanja na tribini dovodi do toga da revolveraš još nije uhvaćen, pa je teško verovati kada saopšte da će se boriti protiv nasilja među svojim članovima. Da bi ono bilo sprečeno, sagovornici „Vremena“ predlažu neke druge modele, osim sudske pravde.

Koković kaže da je potrebno više raditi na edukaciji sa samim navijačkim grupama.

„Postoji nekoliko strategija koje bi država trebalo da preduzme u borbi protiv ove pojave:

putem medija – prikazivanje/objavljivanje svega što se dešava i javno debatovanje i edukativna strategija koja bi uključila i rad sa navijačkim zajednicama“, kaže Koković.

Pored ovakvih ideja dugo postoji najava da će biti donet zakon o sportu, kojim bi bilo regulisano vlasništvo u klubovima/sportskim društvima. Taj zakon nikako ne dolazi na dnevni red, uprkos velikom lobiranju ministarke Marković-Samardžić. Ako se ovakva neuređena situacija nastavi, ne treba da nas začudi ako sutra UEFA i FIFA zabrane odigravanje međunarodnih utakmica u Srbiji, jer nema uslova za bezbednu igru. Stadioni su postali ruine koje ne zadovoljavaju standarde koje propisuju ove organizacije. Naprasna rešenja kupovine skupih vrata za detektovanje metala teško da će značiti dosezanje standarda. Možda je najpre potrebno da se donesu samo dve odluke: da se onima koji imaju dosije u policiji zabrani ulazak na stadione i u dvorane, da oni budu u obavezi da se jave policiji pre utakmice i da država omogući izgradnju novih stadiona (ili, novog stadiona).

U poslednjih dvadesetak godina, generacije neće pamtiti Marakanu ili Stadion JNA kao mesta na kojima su se dogodile neke važne i nezaboravne utakmice, već kao prostore u kojima se vodi rat i na kojima se gine. U tom kontekstu možda treba razmotriti opciju rušenja postojećih objekata i izgradnje bar jednog modernog i funkcionalnog stadiona kome će biti moguće prići sa svih strana i koji će biti tako udoban da će utakmice ponovo biti događaji po sebi, a ne razlog da se neko ustreli.

Marakana i Stadion JNA nisu hram svetog Save, ako razumete šta hoću da kažem.

Huligani i moda: Na kežual strani života

„U fudbalu je najvažnije da budeš kežual„,
Stefano Gabana

Kežual je mnogo više od poželjnog modnog obrasca za navijače. Označavajući pripadnost i jednost, kežual uokviruje magiju igre gde prestaje da bude važno da li su boje vašeg tima tu ili ne, barem dok postoji značka. Istost se ceni, različitost otpada.

Striktno praćenje modnog diktata može da naruši kežualnost. Novozelandski duo The Flight of the Conchords je još davno upozorio da je moda zapravo opasna dok ti misliš da ti je prijatelj. You think you know fashion / Well, fashion’s a stranger / You think fashion’s your friend / My friend, fashion is danger.

Iako opasna, moda može i da pomogne. Ako su događanja na stadionima i oko njih manifestacija društvene strukture, navijački modni stilovi su onda lakmus test te promene.

Kežual supkultura vodi poreklo iz Velike Britanije, gde su sedamdesetih godina fudbalski navijači te zemlje počeli da nose skupe brendove kako bi bili manje upadljivi policiji. S obzirom na to da nisu nosili boje svog kluba, bilo im je lakše da se infiltriraju u suparničke tabore i uđu u pabove.

Srpski „kežualsi“ su u to vreme bili možda malo „jeftiniji“, ali ipak dosledni copy catovi britanskih „kežualsa“. Najpoželjnije marke na srpskim tribinama, kao što su Stone Island, Burberry, Lacoste, Fred Perry, danas su rezervisane isključivo za navijački vrh. Masa uglavnom ostaje u hudijima, uvučenim majicama uz neophodna obeležja svoje navijačke grupe.

Pojava bar-šalova na srpskoj navijačkoj sceni je svojevremeno izazvala potpunu revoluciju. Skinuti bar-šal nekome značilo je poraziti protivnika, a to nije mogao svako.

Ono što danas masu uzdiže do „kežualsa“ jesu čuvene vazdušne maksice čiji je prošlogodišnji kambek dočekan s oduševljenjem i odmah se nametnuo kao must have na srpskoj navijačkoj modnoj sceni. Navijačke grupe Partizana su i fizički ovekovečile slavu čuvenih air max patika urezujući naziv modela AIR 180 na svoje barjake. Vazdušna Max revolucija traje.

Bojana Barlovac
(foto: reuters/ivan milutinović)