Svake godine, kad dođe vreme žetve, počinje svojevrsni rat proizvođača i mlinara i skladištara oko otkupne cene pšenice. Nezadovoljni uslovima otkupa, odnosno ponuđenom cenom, vojvođanski ratari su i ove godine, u skladu sa petnaestogodišnjom tradicijom, blokirali puteve tražeći da im se isplati od devet pa čak do 14 dinara po kilogramu pšenice, dok su mlinovi nudili između šest i sedam dinara. Blokade su uklonjene posle dvodnevnih pregovora s predsednikom vlade Miroljubom Labusom u kojima je dogovoreno da otkupna cena bude sedam dinara po kilogramu, ako se isplaćuje u tri rate, odnosno šest i po dinara, ako je isplata odmah, uz premiju od dinar i po iz republičkog i pokrajinskog budžeta.
Ukupna potrošnja pšenice u Srbiji je oko 1,7 miliona tona i ostaće bar petsto hiljada tona za izvoz, ako neko bude hteo da je kupi. Na svetskim berzama, zbog velike ponude, cena pšenice je trenutno svega šest dinara i na tom poslu neće se ostvariti zarada, ali će se bar unekoliko smanjiti bolno veliki trgovinski deficit. Ove godine država je mogla da utiče na otkupnu cenu pšenice, jer su veliki mlinovi još u društvenom vlasništvu, ali kada budu privatizovani, tako nešto više neće biti moguće.
Predsednik Udruženja poljoprivrednika Klub 100 P plus Vojislav Malešev, posle pregovora i pristanka da se blokada puteva prekine, rekao je da poljoprivrednici nisu zadovoljni ovom cenom, ali i da su svesni da je u ovom momentu postignuto rešenje jedino moguće. „Proizvođači pšenice su uvek nezadovoljni cenom“, rekao je u razgovoru za „Vreme“ Goran Živkov, pomoćnik ministra poljoprivrede za ekonomiku, statistiku i agrarnu politiku. „Ja njih razumem, ali bi i oni nas mogli da razumeju. Zamislite kako bi izgledalo da štrajkuje Ministarstvo poljoprivrede: da blokiramo saobraćajnice i zahtevamo da ratari imaju prinos od osam tona po hektaru.“ Objašnjava da je najveći problem našeg agrara što su sadašnji prinosi isti kao pre trideset i više godina i da sa prinosom od četiri tone, kakav sada imamo, tek se mala zarada može ostvariti.
„Svi su očekivali da će država, kao nekad, otkupiti sve što se ponudi. Iskustva iz prethodnih godina kazuju da kad god je država trgovala pšenicom, aranžman je bio na uštrb i seljaka i države, kao i svih građana“, tvrdi Goran Živkov. „Država, međutim, u tržište ne bi smela da se meša, pa ni u cenu pšenice, ali ono što treba da radi jeste da omogući proizvođačima pristup jeftinim kreditima, da im pomogne da povećaju svoju konkurentnost, da imaju prinose kakvi su u Evropi: osam i više tona pšenice po hektaru. Tek sa takvim prinosom može se govoriti o profitabilnoj proizvodnj.“
Ministarstvo poljoprivrede nema mnogo instrumenata kojima može na to da utiče, ali zato može da izdejstvuje da agrar u državnom budžetu bude zastupljen sa većim procentom, da bude dobar „bankomat“ koji će ta sredstva proslediti proizvođačima, da ih plasira tako da omogući strukturalne promene. Živkov kaže da je ove godine u agrarnom budžetu određeno milijardu i dvesta hiljada dinara za regresiranje goriva i đubriva, da pokušavaju da naprave mehanizam koji će omogućiti da cena đubriva bude niža, da to đubrivo bude plasirano kroz robne rezerve po povoljnom paritetu i da tako utiču na povećanje proizvodnje. Da bi to bilo ostvarivo, neophodno je da se proizvođači registruju, kao i u drugim evropskim zemljama. Do sada, međutim, registrovalo se jedva nešto više od 20.000 proizvođača, jer se plaše da će time imati više štete nego koristi, da će, ako se registruju, poreznici imati bolji uvid u njihovo prihode te da će ćar pojesti vajdu.
Sistem po kome je do sada funkcionisala proizvodnja pšenice jeste kupovina na zeleno: proizvođač se zaduži kod zadruge za seme, đubrivo i hemijska sredstva i posle žetve vraća dug u naturi. To je dobar sistem kada proizvođači nemaju svojih sredstava, ali su pariteti po kojima se robno kreditiranje ugovara nepovoljni. Na taj način kamata dostiže 40, pa čak i 50 odsto i na kraju sve plati proizvođač. Ove godine Ministarstvo poljoprivrede ponudilo je primarnim proizvođačima kredite sa kamatom od svega pet i po odsto i „grejs“ periodom od godinu dana, da sa jeftinim obrtnim sredstvima finansiraju proizvodnju i tako budu konkurentniji na tržištu. U Evropi je slično: proizvođači se zadužuju kod banaka i kupuju sve što im je za proizvodnju potrebno, umesto da sklapaju po njih nepovoljne barter aranžmane sa zadrugama i prerađivačema. Što zbog nepoverenja, što zbog neobaveštenosti, malo je ratara koji su kredit uzeli.
Erdeljan Jovan, uzorni paor iz Kovilja, svake godine, između ostalog, seje i pšenicu. Ove godine, imao je prinos oko 3,5 tona po jutru, za razliku od prethodne kad je prinos bio dvostruko manji. Inkasiraće, po otkupnoj ceni od šest i po dinara, 22.750 dinara po jutru zemljišta, odnosno 320 evra. Zajedno sa premijom nešto više od 400 evra. Za arendu, zakup, platio je 80 evra po jutru. Seme je uzeo iz zadruge i dužan je posle žetve vratiti dva i po puta više merkantilne pšenice. Po jutru „baci“ oko 300 kilograma đubriva što ga je koštalo oko 60 evra. Za gorivo je, otprilike, jer tačno ne zna, platio oko dest evra po jutru. Kombajniranje ga košta oko 35 evra i baliranje slame 50. Otkupnom cenom nije zadovoljan: kad bi bila devet dinara, kaže, bilo bi mnogo bolje. Ipak će sve prodati odmah, jer se boji inflacije, a ako bude isplaćena i premija, dobrodošla je, mada ne veruje da će je biti.
