Jedno od najvećih iznenađenja upravo okončanih parlamentarnih izbora nisu ni njihovi rezultati ni činjenica da je bilo nebrojeno mnogo nepravilnosti. Ni prelazak cenzusa pojedinih lista koje se ni same nisu tome nadale ne iznenađuje toliko koliko činjenica da se opozicija u Srbiji oko nečega ujedinila. To „nešto“ jeste krajnje sumnjiv neprelazak cenzusa koalicije DSS-Dveri, kojima je nedostajalo tri četvrtine jednog glasa. Još u izbornoj noći, 24. aprila, po objavljivanju prvih procena izbornih rezultata, na poziv predsednika Demokratske stranke Bojana Pajtića, u sedištu DS-a okupili su se lideri pokreta „Dosta je bilo“, koalicije SDS-LDP-LSV i koalicije DSS-Dveri.
„VREME„: U trenutku kada je jasno da je Demokratska stranka pre–šla cenzus, odlučujete da one partije koje su na ivici cenzusa pozovete i povedete u Republičku izbornu komisiju. Šta je tome prethodilo i kako je do te odluke došlo?
BOJAN PAJTIĆ: Mi smo sve vreme pratili rezultate na našem na uzorku. Po tome, ni u jednom trenutku nismo bili ispod sedam odsto podrške, a ono što smo čuli iz medija bilo je nešto drugačije. Kada su druge stranke u pitanju, pratili smo i njihove trendove i bilo je jasno da su „Dosta je bilo“, koalicija oko SDS-a i koalicija oko DSS-a prešle cenzus. Međutim, po onome što se čulo od raznih agencija, od Aleksandra Vučića i iz RIK-a, namera je bila da se ove tri stranke spuste ispod cenzusa. Bilo je očigledno da to nije moguće učiniti DS-u.
Obaveza DS-a je da čuva pravo i glas svakog građanina i rudimente demokratije u ovoj zemlji, jer su ovde od demokratije ostali samo ostaci. Zbog toga sam pozvao i stranke koje su nam potpuno politički daleke, kao što su recimo Dveri. Lično sam pozvao Borisa Tadića, Boška Obradovića, Sandu Rašković Ivić i Sašu Radulovića da se okupimo, da zajedno odemo u RIK i da sprečimo izbornu krađu. Nismo se nijednog trenutka vodili kalkulacijom da bi pad neke stranke ispod cenzusa nama značio više mandata, već smo se vodili time da, ako bilo ko može da bude žrtva i ako se legitimiše princip da bilo ko može da se pokrade, nikada više nećemo biti uređena država. Nema načina da budemo uređena država i normalno društvo. Zato sam ih pozvao da idemo zajedno u RIK.
Jesu li oni bili iznenađeni pozivom?
Moram da priznam da su bili iznenađeni pozivom i gestom solidarnosti. Solidarnost je postala neuobičajena na srpskoj političkoj sceni, i u društvu generalno, a bez solidarnosti ne možemo nigde ići dalje i nećemo generacijama koje dolaze ostaviti ništa od ove zemlje. Dakle, bili su iznenađeni, ali prijatno. Svi su se vrlo brzo okupili ovde u stranci i onda smo se dogovorili da odemo u RIK i da krađu ne dozvolimo. Mislim da su i u RIK-u bili šokirani kada su videli četiri prilično raznorodne liste koje su imale nameru da zaštite demokratiju u ovom društvu. Nema vladavine prava ako dozvolimo da se izbori tako brutalno pokradu. Po zajedničkim procenama ukradeno je između 200.000 i 300.000 glasova.
Sanda Rašković Ivić je, dok je još trajalo maratonsko zasedanje RIK–a, izjavila da se rezultati koje imaju DS, koalicija DSS–Dveri, „Dosta je bilo“ i koalicija oko SDS–a, pa čak i SPS i SRS poklapaju. Da li možete da potvrdite da su se rezultati koje su imale sve stranke osim SNS–a poklapali prilično precizno?
Ja nisam imao komunikaciju oko toga sa SPS-om i SRS-om. Komunicirao sam sa strankama sa kojima smo otišli u RIK. Naši podaci su se poklapali. Nije bilo nikakve sumnje da su tog dana cenzus prešli i „Dosta je bilo“ i SDS-LDP-LSV i DSS-Dveri. Nije bilo nikakve sumnje da bi sve opozicione stranke imale mnogo bolji rezultat da krađa nije bila tako masovna. Krađa je bila višestruka i bila je realizovana kroz takozvani bugarski voz, kroz sistem prepravljanja zapisnika. Naši ljudi su, recimo, u Nišu proveravali kontrolno pet džakova. U svih pet džakova je postojalo od sedam do devet glasova za SNS manje nego što je pisalo u zapisnicima biračkih odbora. Na Kosovu su navodno glasale čitave albanske porodice koje se potpisuju ćirilicom, istim rukopisom. Dakle, krađa je bila masovna, bilo je svuda, kao i kupovine glasova. Mislim da je prirodna posledica bio miting koji smo imali.
Otkada imamo višestranački sistem, prvi put smo imali prilike da gledamo sednica RIK–a u direktnom televizijskom prenosu. U jednom trenutku se od članice RIK–a iz SNS–a začulo da njih mediji satanizuju i napadaju, a da sednice RIK–a uvek tako izgledaju. DS od početka višestranačja obitava na srpskoj političkoj sceni, a samim tim ima i predstavnike u RIK–u. Da li sednice zaista uvek izgledaju tako?
Takve prakse nije bilo. Dejan Đurđević (predsednik RIK-a, prim. aut.) dozvolio je takvu praksu i ostaće zabeležen u političkim analima kao neko ko je dozvolilo da se rezultati grubo prepravljaju. Koaliciji DSS-Dveri falilo je 0,75 odsto od jednog glasa zato što su anulirani rezultati iz zapisnika.
Izlaznost nije menjana, čime je automatski podizan cenzus…
Tako je. Pritom, pravnički rečeno, ne postoji niko u ovoj zemlji ko može da poništi jedan jedini glas. Glas je svetinja zato što je građanin nosilac suvereniteta u jednoj zemlji. Možda zvuči kao fraza, ali glas zaista jeste svetinja u društvu koje pretenduje da bude demokratsko i u državi koja pretenduje da bude pravna. Ne može RIK da anulira nečiji glas zato što je tako neko odlučio. To je nešto što je protiv pravno, protiv ustavno i zato je naša reakcija bila toliko žestoka.
I pre 24. aprila bilo je jasno da kada je o pravnom karakteru izbora reč postoji mnogo neregularnosti, počev od toga da je RIK u ostavci, da parlament nije prihvatio ostavku Dejana Đurđevića, da nije formiran nadzorni odbor koji treba da nadgleda rad RIK–a, da su birački spiskovi haotični… Logično se nameće pitanje zašto su ostali akteri u izbornom procesu pristali na izbore koji su bili neregularni i pre nego što su održani. Da li naše zakonodavstvo daje pravne instrumente kojima je bilo moguće zaustaviti predizborne neregularnosti?
Ne postoji pravni instrument. Mi smo razmišljali da li ovom i ovakvom režimu davati legitimitet izlaskom na izbore. Razmišljali smo, dakle, i o bojkotu izbora. Veliki broj javnih ličnosti bio je za to. Sugerisali su nam bojkot jer apsolutno ne postoje uslovi za fer i poštene izbore. U kampanji su neprekidno u medijima bili gospodin Vučić i njegovi saradnici, a mi smo imali 30 sekundi u vestima da pošaljemo poruku od tri rečenice i još kada vam tu poruku istrgnu iz konteksta, apsolutno nema ravnopravnog tretmana. Ja sam u više navrata pozvao gospodina Vučića na duel jer je bilo logično da kao predsednik najveće opozicione stranke pozovem predsednika Vlade i bilo bi prirodno i normalno da se taj duel dogodio. Umesto toga imali smo samo jednu debatnu emisiju predsednika stranaka, dva dana pred izbornu ćutnju u kojoj su čak i pitanja i teme koje su nam postavljene bile uglavnom sekundarne za građane Srbije. Jedna tema bila je primarna, u vezi sa nezaposlenošću, druga je bila u vezi sa izbegličkom krizom i treća se odnosila na odnose u regionu. To su za građane Srbije sekundarne teme. Ideja je bila da damo alibi i režimu i javnom servisu da smo se pojavili i bili u medijima.
DS je bio u posebnom problemu jer je sve vreme satanizovani. Svaki predstavnik vlasti zloupotrebljavao je prostor da napada DS. U suštini, gospodin Vučić je imao dva cilja na ovim izborima. Jedan je bio da uništi DS, odnosno da ga gurne ispod cenzusa. Drugi cilj je bio da ostvari više poslaničkih mandata nego što ih je imao. Oba cilja su mu dramatično propala – ima 27 poslaničkih mandata manje, DS je dobio više glasova nego na izborima 2014. godine, a uz to je uspeo da oko pojedinih pitanja ujedini opoziciju.
Rekli ste da ste više puta tražili duel. Ako hipotetički zamislimo taj duel, šta bi bile teme oko kojih biste mogli da se sporite, s obzirom na to da je on opredeljen za proevropski put Srbije, za pravnu državu?
Deklarativno opredeljenje Vlade za evropski put je lažno. To što razgovaraju sa Prištinom nije dovoljna pretpostavka da od Srbije postane evropsko društvo. U samom izveštaju Evropske komisije ocenjeno je da je katastrofalna situacija u medijima, u pravosuđu, u oblasti ljudskih prava… Mi jesmo društvo koje sve više liči na orijentalnu despotiju, a sve manje na modernu demokratsku državu. Pitao bih gospodina Vučića kako je moguće da celo njegovo okruženje ima račune na Devičanskim ostrvima, pitao bih ga šta se nalazi u 20 tajnih ugovora, šta se dešava sa slobodom medija u ovoj zemlji, kako je moguće da bude uhapšeno stotinu članova DS-a, a da niko nije osuđen, kako je moguće da se hapse poljoprivrednici koji brane zemlju od otimanja, a da se ne hapse kriminalci, kako je moguće da se legitimišu ljudi koji na skupu SNS-a viknu da su gladni, a ne hapse se oni koji su u Savamali napravili ono što su napravili. Mi imamo političko-mafijašku hobotnicu koja upravlja državom, koja formalno ispunjava spoljno-političke uslove zapadnih zemalja, ali na unutrašnjem političkom planu to je sistem u kome jedan čovek dominira i praktično je ukinuta podela na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Postoji samo volja jednog čoveka.
U Srbiji vlada potpuna satanizacija svakog ko se usudi da podigne glas, ko se usudi da postavi pitanje o imovinskoj karti premijera, o onome što piše u tajnim ugovorima… Mi nećemo da pristanemo na takvu državu. Ja, kao predsednik DS-a, možda sam najviše pojedinačno izložen različitim vrstama harange, što zbog toga što sam na čelu stranke, što zbog toga što sam bio predsednik pokrajinske vlade. Podigao sam desetine privatnih tužbi zbog povrede ugleda i časti, ali nikada do kraja ne možete da operete to blato ako vas stalno blate.
Koja je sudbina tih tužbi?
Do sada je bilo dva ročišta, jedno protiv „Informera“, drugo protiv SNS-a. U predmetu protiv „Informera“ doneta je u prvom stepenu presuda u moju korist. Videćemo šta će biti do kraja. U tom broju je rečeno kako sam ja govorio svojim saradnicima da maksimalno koriste pogibiju pilota u političke svrhe. To je monstruozna kampanja vlasti koja ne prestaje. Međutim, kada se bavite javnim poslom u Srbiji, onda ste pristali da pod ovakvim režimom možete samo biti napadani. Nama ne pada na pamet ni da savijamo kičmu, ni da pognemo glavu, naprotiv, štitićemo svakog ko bude napadnut i konačno, nas i neka napadaju, ali neka ne diraju novinare, analitičare, nevladin sektor i nezavisne institucije, jer se time potpuno urušava koncept pravne države.
Utisak je da opozicija slabo igra na kartu urušavanja institucija sistema i urušavanja pravne države, a nije jasno zašto.
DS je u svim tim situacijama bio prilično glasan u meri u kojoj je moguće probiti se u javnosti u ovakvim uslovima i okolnostima. Mi ćemo uvek reagovati na situacije kao što je situacija u Obrenovcu. Kod nas se dešavaju takve zloupotrebe koje su u drugim zemljama nemoguće. Danas predsednik države kaže da neće sazvati konsultacije, već da će dati svom partijskom drugu mandat da formira Vladu. Nemoguće je bez konsultacija imenovati mandatara. To što je gospodinu Nikoliću neprijatno da se suoči sa svojim kumom i bivšim predsednikom stranke, ne može biti okolnost koja dovodi do urušavanja Ustava. Mislim da je to razlog. Sa nama će taj razgovor biti veoma kratak, jer nam ni na kraj pameti ne pada da budemo u bilo kakvoj koaliciji sa SNS-om. Možemo samo da obavimo svoju ustavnu dužnost i da razgovaramo sa predsednikom države kao legalno izabranim predsednikom, a da li je taj izbor bio i legitiman ako se setimo onih džakova, pitanje je.
Ti džakovi su misteriozno nestali čim je SPS odlučio da ide u postizbornu koaliciju sa SNS–om. Zašto DS nije podneo tužbu za uznemiravanje javnosti zbog tih džakova?
Ta prijava bi u pravnoj državi bila logična, primerena i prigodna. Bilo je nekoliko desetina napada na naše aktiviste, čak i njihovo kidnapovanje, za sve te napade podnete su prijave, ali nikada nije bilo nikakve reakcije policije i tužilaštva, iako su identifikovani počinioci. Mi ne očekujemo da će, dok se ne promeni vlast, ikada iko u policiji i tužilaštvu da se odvaži i da procesuira nekog iz režima. Pokušali smo više desetina puta, ali oni na to ne reaguju. Toliko o pravnoj državi i tome kako smo na evropskom putu i koliko je taj put utemeljen u stvarnosti u kojoj mi živimo.
Koliko vam je trebalo da donesete odluku da pozovete svoje pristalice da glasaju za DSS–Dveri? Da li ste se konsultovali sa još nekim iz stranke, da li je bilo protivljenja i šta je na kraju prelomilo da to ipak učinite?
Ja nisam pozvao da se glasa za DSS i Dveri, već da se spreči brutalna krađa izborne volje građana. Ceo dan bih mogao da govorim o tome u čemu se sve razlikujemo od njih, ali u jednom ne smemo da se razlikujemo, a to je da ne može ničiji glas da bude ukraden, bez obzira na to kolike su razlike među nama. Tada više ne postoji ni država, demokratija, nema više slobode. Ako se tu ne postavi takav princip, ako se tu ne udari granica, sutra će to uraditi drugim strankama.
Da li je krađa sprečena ili ste zapravo pozvali na saniranje posledica krađe koja se već desila?
Krađa se svakako dogodila, mi nju nismo mogli sprečiti. Posledice te krađe su očigledno nasilničko guranje jedne opozicione liste ispod cenzusa. Liste sa meni veoma spornim političkim opredeljenjem, ali sa dovoljnim brojem glasova da se ta lista nađe u parlamentu. Poziv za glasanje nije bio poziv za podršku političkom programu DSS-Dveri, već poziv da odbranimo sopstvenu slobodu i pravo da glasamo za koga hoćemo i da nam niko to pravo ne može oduzeti. Taj poziv jeste bio pragmatičan, bio je odraz pragmatične potrebe, jedinog mogućeg načina da se spreči brutalna krađa. Da je ta lista sprečena da uđe u parlament, bilo bi ukradeno još skoro dvesta hiljada glasova.
Ako je apsolutno dokazivo da je lista DSS–Dveri pokradena, koja je garancija da i sve ostale, ili bar većina opozicionih stranaka koje su prešle cenzus nije pokradena, što nas dovodi do toga da su možda imale i bolji rezultat? To nije dovođeno u pitanje.
Sigurno je da su, s obzirom na razmere krađe, sve opozicione liste dobile veću podršku nego što je to iskazano u konačnom izveštaju RIK. Naš pravni mehanizam da se time bavimo je anketni odbor, čim budemo ušli u Skupštinu. Drugi mehanizam bi bio da izađemo nekoliko meseci na ulice, za šta očigledno u ovom trenutku ne postoji kritična energija i volja među građanima Srbije. Ovo nije situacija kao 1996/97.
Po čemu se sve razlikovala ta situacija od ove?
Bio je drugi kontekst u tom smislu što je na strani opozicije bila i međunarodna javnost. Pod pritiskom te međunarodne javnosti je Milošević priznao izbore, ne pod pritiskom demonstracija, demonstranata ili građana koji su se okupljali. Sada ni protesti ne bi doveli do toga da bilo ko interveniše, to je potpuno očigledno jer predstavnici EU nisu podigli glas na ovakvu brutalnu krađu koja se dogodila na izborima, zašto bi podigli glas nakon nekoliko skupova opozicije.
Kako komentarišete to što je deo demokratski orijentisane javnosti kritikovao vaš poziv da se glasa za DSS–Dveri?
Ako biste me pitali da li ja lično želim Dveri u parlamentu, rekao bih ne. Ali ako je dovoljan broj građana za to da koalicija DSS-Dveri uđe u parlament, a njihova volja bude poništena, onda mi nismo demokratska država. To je vrlo čista diktatura, najbrutalnija moguća diktatura. Ako to ljudi ne shvataju i taj poziv gledaju kroz prizmu političkih razlika između naših stranaka, imaju percepciju koja nije ispravna. Poziv je bio usmeren na to da odbranimo sopstvenu slobodu. Ti izbori su svakako već potpuno nelegitimni. Ta vlada koja će biti formirana je potpuno nelegitimna, ali u ovom trenutku ne postoje pravni mehanizmi da se taj problem reši, osim smenom vlasti. Prilika za smenu vlasti biće na predsedničkim izborima i ja očekujem da na njima režimski kandidat izgubi i da se okupi što šira platforma opozicionih stranaka koja bi podržala nekog kandidata na tim izborima. Najpogodniji bi bio neki nezavisni kandidat, neko ko nije deo nijedne stranke, već neko koga bi mogao da podrži veoma širok spektar političkih stranaka.
Mi smo jedno nedemokratsko i neslobodno društvo. Dveri su sve vreme kampanje govorile da treba srušiti režime Bojana Pajtića i Aleksandra Vučića, ja sam, dakle, bio uz Vučića glavna meta te koalicije. Ako meni ne smeta i kažem da oni ne smeju da budu pokradeni, da nijedan građanin ne sme da bude pokraden, ne vidim zašto to može da smeta nekom drugome.
Kako izgleda kada ste u istoj prostoriji sa njima, da li neko to pominje?
Ja to nisam pominjao, jer bi izgledalo kao da likujem. Bila je preozbiljna situacija da bih tako nešto pominjao. To je sekundarno. Primarno je da ova država ne bi bila vredna življenja ako je moguće pokrasti nekog na izborima na način na koji su to učinili ljudi iz RIK-a i Vučićevog okruženja. Ako je potrebno pokrasti Sandu Rašković Ivić da bi Vučić imao šest poslanika više u parlamentu, onda više ne postoji država Srbija, onda više nema budućnosti. Ja ću se protiv politike DSS-Dveri boriti, ali argumentovano i demokratski.
Uveče 4. maja bili ste zajedno na konferenciji za novinare u izbornom štabu DSS–Dveri. Utisak je da ste svi bili iznenađeni činjenicom da ste uspeli da se ujedinite oko nečega. Kakav je vaš utisak da li je Aleksandar Vučić računao da to može da se desi?
On je računao da će svi osim SNS-a, SPS-
-a i SRS-a biti ispod cenzusa. To bi bilo fantastično jer bi njemu onda alternativa bili radikali i onda bi on toj Evropi rekao da ga puste da radi šta god hoće sa Srbima i Srbijom, jer u suprotnom dolazi Šešelj. Njegova ideja je bila da ne postoji nijedna za racionalan svet prihvatljiva opcija.
Da li verujete da je Vojislav Šešelj iskrena opozicija Aleksandru Vučiću?
Nije mu opozicija, on je politički otac i Aleksandru Vučiću i Tomislavu Nikoliću, samo što sa jednim sinom ne razgovara, a sa drugim blisko sarađuje. On očito daje vrlo snažnu logističku podršku SNS-u i lično Vučiću. To se videlo i na ponovljenim izborima. Radikali su kolektivno glasali za listu SNS-a na ponovljenim izborima.
Kada je reč o DS–u, pojavile su se vesti o sukobima i mogućim smenama.
Nema nikakvih sukoba. Ja sam pristalica pluralizma i na nivou stranke. Kod nas po statutu nakon republičkih izbora slede unutarstranački izbori, što „Informer“ i ostali Vučićevi mediji zloupotrebljavaju da bi govorili o smenama. Ti izbori će biti nakon konsultacija sa predsedništvom i organizacionim odborom, odmah kada tehnički bude bilo moguće da se organizuju neposredni izbori. To je sad tehničko pitanje. Niko nije istakao zvaničnu kandidaturu, ali u DS-u najčešće postoji protivkandidat. Neposredni izbori u DS-u postaviće višu lestvicu kada su u pitanju demokratski standardi u srpskom političkom životu, jer će članstvo odlučivati o budućnosti stranke. Organizacija koja je sposobna da demokratizuje sebe, ima legitimno pravo da se bavi demokratizacijom društva.
Uvek se nekako nakon toga DS cepao.
Ja to više ne očekujem. DS ima okolnost u svojoj strukturi koja je prednost, ali dovodi i do takvih pojava. Činjenica je da su članovi DS-a obrazovaniji u odnosu na članove drugih stranaka. Intelektualci su po pravilu individualci, pa je u takvoj strukturi veći izazov ostvariti ono što bismo mogli da nazovemo stranačkom disciplinom.
Znate li išta o pričama da je Boris Tadić odigrao ključnu ulogu u osnivanju SNS–a i u pokušaju da se radikali oslabe?
Taj proces je išao mimo bilo kog organa DS-a i u tom smislu nemam neposredna saznanja, pa ne bih ni komentarisao proces.
Da je DS bio na vlasti u momentu potpisivanja Briselskog sporazuma u Beogradu bi se desilo šta?
Desile bi se nasilne demonstracije na čijem bi čelu bili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, tu nema dileme.
Do čega bi dovelo poništavanje izbora da ste se odlučili za tu opciju?
Poništavanje, nažalost, nije bilo moguće. SNS ima većinu u RIK-u i glasanje za ponavljanje izbora bilo bi odraz nemoći opozicije jer bi propalo. Činjenica je da smo na izbore izašli, a u startu smo znali da oni nisu ni fer, ni pošteni. Izašli smo na njih zato što bojkot ne bi potresao nikog, ne bi se podigle međunarodne organizacije i EU, ne bi se mnogo potresao ni nevladin sektor, niti dobar deo javnosti Srbije.
Da li je pri donošenju te odluke pomoglo iskustvo sa bojkota izbora 1997. godine kada se ništa nije desilo osim što je DS ostao vanparlamentarna stranka?
To nam je pomoglo jer smo uvideli da je političko delovanje van parlamenta znatno teže. Bojkot izbora ima smisla ukoliko bojkotuje sva opozicija. Pošto je bilo očigledno da bismo u takvoj odluci bili usamljeni, ništa ne bi bilo promenjeno, osim što bi uticaj DS-a kao vanparlamentarne stranke bio nevidljiv, a režim bi to jedva dočekao, da nam i to malo suženog medijskog prostora ukine. Nismo imali izbora, nego da na izborima učestvujemo iako od početka oni nisu fer, ni pošteni, niti će vlast na osnovu njih biti legitimna. Imamo privid legitimnosti i simulaciju pravne države. Niti imamo legitimnost, niti pravnu državu, ali to su okolnosti u kojima se borimo u 2016. godini, a mislili smo da nakon 2000. godine tako nešto nije moguće.
Dok su neki govorili o bojkotu, od nekih članova DS–a moglo se čuti da bi neizlazak na izbore bio dobar za konsolidaciju. Kakav je sada utisak nakon izbora, da li je stranci potrebna konsolidacija i šta pod nju sve potpada?
Odnosi unutar stranke nisu sporni. Naravno da postoji finansijski problem koji sam nasledio i ja i pre mene gospodin Đilas. Taj problem ne bi bio rešen bojkotom izbora. Medijski tretman DS-a nije problem stranke, već je to problem građana Srbije. Ako ne postoji politički pluralizam u medijima, niti pluralizam mišljenja u medijima, onda je to ozbiljan problem za svakog građanina ove zemlje. Svako ko misli da ne može da postane žrtva, silno se vara.
Očekujete li da se napadi na DS nastave?
Za koji mesec Vučić će biti duže na vlasti nego što je bio DS pre njega. Paradoksalno je bilo što su i nakon godinu dana svoje vlasti za sve krivili DS. Sada će to biti kontraproduktivno. Ishod pranja ruku od bilo kakve odgovornosti videćemo na predsedničkim izborima. To će biti prvi trenutak kada će se videti reakcija građana Srbije. Ja ne verujem da na tim predsedničkim izborima može da pobedi kandidat režima.
Zašto ste toliko uvereni u to?
Zato što je ekonomska i socijalna situacija potpuno neodrživa i zato što verujem da postoji svest kod kritične mase, raznih stranaka i organizacija da ćemo završiti u diktaturi ako se brzo nešto ne promeni i da uzurpacija svih nivoa vlasti od jedne stranke može da se završi loše.
Vi ste jedan odbor raspustili zbog koalicije sa SNS–om.
Postizborna koalicija sa SNS-om je potpuno nemoguća i zato se raspušta odbor i isključuje iz stranke. Nemamo tu nikakvu dilemu. Iako Vučić i čitava njegova ekipa govore o evropskom opredeljenju, mi ne verujemo da ta stranka može da učini bilo šta dobro Srbiji jer smo videli na koji način vlada. Oni vladaju batinom, zloupotrebama, korupcijom, tajnim ugovorima. To nije režim sa kojim bismo voleli da budemo u koaliciji, čak ni na lokalnom nivou.
Pomenuli ste da bi na predsedničkim izborima trebalo da bude kandidat iza koga će stati širi blok opozicionih stranaka. Da li ste prilikom ovog ujedinjavanja pominjali to kao opciju?
Nismo o tome razgovarali, ali kada dođe dotle da DS mora da okuplja SDS, LDP, Dosta je bilo, Dveri, DSS da bismo branili izbornu volju građana, onda je đavo odneo šalu.
Šta to govori o DS–u? Da li mu to vraća kapacitet da bude stožerna opoziciona stranka kao što je bio pre?
To je obaveza DS-a. Civilizacijska obaveza DS-a jeste da se bori za demokratizaciju društva, za reformisanje Srbije, za pravnu državu, za socijalno odgovornu državu, za slobodu.
Da li je to moguće sa 16 poslanika?
Važna je ideja koja vas vodi i doslednost u realizaciji te ideje, 16 poslanika sutra mogu postati većina. Bitna je doslednost u onome za šta se borite.
