Vučić stvara državu Velikog brata

Sa Borisom Tadićem, predsednikom Socijaldemokratske stranke i bivšim predsednikom Srbije, razgovarali smo usred afere prisluškivanje, dan pošto je predsednik Aleksandar Vučić razotkrio državne tajne u jutarnjem programu na TV Pinku. Vučić je, u pokušaju da odgovori svima onima koji osnovano strahuju da ih njegov režim prisluškuje i prati, obelodanio dokumenta sa oznakom „strogo poverljivo“ da je upravo on, Aleksandar Vučić, žrtva prisluškivanja – od 1995, ravno 24 godine, dakle još od vremena vlasti Slobodana Miloševića, potom DOS-a i Borisa Tadića.

„VREME„: Afera prisluškivanje planula je kao odgovor režima na optužbe lidera SzS–a da ih prisluškuju i prate…

BORIS TADIĆ: Prisluškuju, prate i prete likvidacijom bivši pripadnici službi bezbednosti iz vremena Slobodana Miloševića koji se sada pojavljuju kao kvazianalitičari i pisci tog teksta koji je iz Vučelićevog „Pečata“ prenet u Vučelićeve „Večernje novosti“. Vučić je uspeo da sve najgore iz SRS-a, DS-a, sve najgore iz Miloševićevog režima, DSS-a, G17 plus i SPO-a privuče konkretnim interesima, novcem i moći u monstrum stranku SNS. I delove bivšeg sistema bezbednosti iz devedesetih, tog zločinačkog sistema, integrisao je u svoje interese i neke novinare i kvaziintelektualce i kriminalce i svi su oni postali deo njegove političke falange, oslonac njegove političke moći. Pojavio se u tom kontekstu tekst o operaciji „Omča“ u kojem se nagoveštava da bi sam Vučić mogao biti optužen za eventualno ubistvo opozicionog političara i da bi to bio vrhunac ugrožavanja njegove političke vlasti. Ukazujem vam na morbidnu pervertiranost onog koji izvodi takav zaključak, ali ne radi se samo o tome već o zverskim idejama koje dolaze iz mračnih obaveštajnih Miloševićevih struktura čije smo posledice vladanja videli devedesetih godina u ratovima i zločinima. Ta pervertiranost, izopačenost, monstruoznost koju čini taj sistem vidi se u svakoj reči ovog teksta. I takvoj vrsti argumenata. Nakon toga lideri SzS-a govore o svojoj ugroženosti, a nakon toga slede Vučićeve optužbe kako ima dokaze da je on prisluškivan i ugrožen, a ne oni. I nakon toga se otvara priča koja ne prestaje danima.

Šta oni žele da kreiraju ovom aferom koja kao da se otela kontroli?

Očigledno je njihova ideja bila da im odgovore, mislili su da će time zatvoriti optužbe lidera Saveza za Srbiju. Onda su otvorili i pitanje moje odgovornosti jer su prisluškivanje Vučića vezali i za moj mandat. Međutim, Vučić u tom prvom obraćanju namerno nije naglasio da li ima dokaze da su on i Nikolić prisluškivani zakonito ili nezakonito. Namerno je preskočio to da kaže jer je znao da se radilo o zakonitom prisluškivanju, a pokušao je da stvori utisak u javnosti da je u pitanju nezakonito i time da skrene pažnju sa optužbi lidera SzS-a. I upravo u tom grmu je i ležao zec. Nadalje je samo iznosio dokaze protiv samog sebe i opovrgavao sopstvene reči. On je pokušao dve stvari, prvo rekao je da je prisluškivan preko trećih lica i da je to bilo perfidno prisluškivanje…

I da je to bilo političko prisluškivanje?

I da je to bilo političko prisluškivanje, ali „perfidno“ jer je obavljano prisluškivanjem trećih lica koja su zakonito prisluškivana. Dakle, i sam je time priznao da se radilo o zakonitom prisluškivanju trećih lica, a da je on stupajući u komunikaciju s njima bio „perfidno“ prisluškivan jer valjda vlast, moja u to vreme, nije mogla drugačije da sazna šta on misli o ovome ili onome nego eto prisluškujući tih desetak osoba. Tu je pao na prvom testu logike. Da je neko hteo da zna šta Vučić misli o bilo čemu, prisluškivanje lica koja su manje-više nebitna za komunikaciju s Vučićem jer imaju samo periodičnu komunikaciju, nije moglo biti od velike koristi. Bile bi prisluškivane najbliže osobe oko njega, s kojima komunicira svaki dan i kojima se poverava, od porodice, oca, majke, preko stranačkih kolega, bliskih saradnika… A uostalom, da je naša vlast zaista zloupotrebljavala službe bezbednosti na taj način, pa prisluškivali bismo direktno Vučića. Ne bi, zbog Vučića, bio prisluškivan neko kome je nadimak Đuka Bizon, čovek koji je podsticao na nasilje preko svojih radio-emisija ili pripadnici stranih obaveštajnih službi, koji su zakonito bili na merama.

A Goran Vesić?

Ili Goran Vesić, koji je u tom trenutku u FK Crvena zvezda i sumnjiv zbog veza sa huliganskim nasiljem, a ne zbog komunikacije sa Vučićem. Moje je predviđanje da je on mogao biti pod merama zbog navijača, zapravo upotrebe navijača koji su bili ozbiljna bezbednosna pretnja u tim godinama. Nisu ni sada mnogo manja pretnja bilo kada navijaju ili švercuju narkotike građanima Srbije, samo što ih sada očigledno vlast kontroliše, jer svi su uglavnom članovi SNS-a. Pošto sam bio prozvan, rekao sam hajde da vidimo ko je koga prisluškivao i podsetio na intervju Vojislava Šešelja. Inače je za mene zaprepašćujuće da niko nije primetio u srpskoj javnosti to što je Šešelj rekao po povratku iz Haga, da me je Vučić prisluškivao kao predsednika države, da je imao opremu za to u vrednosti od 35.000 evra i da mu je Vučić donosio transkripte mojih razgovora sa Tomislavom Nikolićem dok je Šešelj bio u zatvoru. I to je dva puta rekao po povratku iz Haga 2014. i prošle godine u intervjuu za BIRN o formiranju i počecima SNS-a, da se Vučić dolazeći kod njega u Hag hvalio opremom za prisluškivanje i da je prisluškivao svoje stranačke prijatelje, ali i mene u razgovorima sa Tomom Nikolićem. I tužilaštvo nije reagovalo na takve ozbiljne optužbe koje su direktno u vezi sa ugrožavanjem nacionalne bezbednosti.

Vi ste najavili tužbu protiv Aleksandra Vučića zbog ovih Šešeljevih izjava. Zašto to niste učinili ranije, kada je to Šešelj govorio prošle godine u BIRN–ovom dokumentarcu ili po povratku iz Haga?

Pa ne moram neiskusno da skačem na prvu loptu. Prikupljam elemente za demontažu ovog sistema. Ja bih da unesem element iskustva u politiku i da napravim efekat kumulativnog dejstva kada je to potrebno, a taj trenutak je upravo sada. Najavio sam i tužbu, podsećam vas, protiv SBPOK-a u vezi sa objavljivanjem moje izjave povodom tragične smrti gardista u Topčideru. Moja izjava koja je element tajnosti istrage, jer sam tom izjavom mogao da otkrijem možda neke nove elemente, već sutradan je dospela u Vučićeve tabloide i oni su to objavili. Želeo sam da vidim i da li će Tužilaštvo da reaguje na ovo kao i na Šešeljeve navode o Vučićevom prisluškivanju. Tužilaštvo nije reagovalo i sada prosto više ne mogu da čekam. Sada je potpuno ogoljeno da u Srbiji ne postoji nezavisno sudstvo i da je Tužilaštvo pod kontrolom vlasti. Sve institucije su urušene. Imam iskustva sa vođenjem države, znam kako država mora da funkcioniše, znam šta su zakonske pretpostavke vođenja države, i svoje iskustvo ću pozitivno upotrebiti da demistifikujem ovu skarednu, kriminalnu vlast. Optužen sam bez ikakvog osnova da sam pravio SNS, a tu stranku su pravili neki drugi ljudi, baš oni koji su me optuživali, pripadnici takozvanih belih listića, podrškom, suštinskom podrškom tim ljudima na izborima. Sa argumentom – nije bitno da li je predsednik Tadić ili Nikolić. Ali sad ću da demontiram čitav taj sistem do kraja, kao i sistem pogubnog kreiranja stereotipa u našoj javnosti koji je svih ovih sedam godina koristio samo Vučiću. U svakom krivičnom delu koje su izveli. Pozvao sam slobodarski nastrojene advokate, svesne šta su nezavisnost institucija i važnost čuvanja elemenata privatnosti građana Srbije, da se priključe ovoj tužbi. Pozivam ih i ovom prilikom. Zanimljivo je da opozicija uopšte ne reaguje na ovo što radim. Vlast reaguje, opozicija ne, a opozicija je ugroženija nego vlast. To samo govori da opozicija nije dovoljno zrela. Ne radim ovo za sebe, radim za svakog građanina i branim pitanje ljudske slobode. Ukoliko vlast neovlašćeno prisluškuje svoje građane, svoje opozicione lidere, ona ugrožava principe demokratije, demokratsku budućnost svakog društva. Nadam se da će do izlaska vašeg lista opozicija reagovati. Vlast daje argumente koji su sa one strane pameti, jer samo sebe optužuju šta god da kažu. Ovo je takva vrsta osione vlasti s nedostatkom inteligencije u javnim nastupima, da kada god žele nekog da napadnu iz opozicije oni napadnu sami sebe i otkrivaju, optužujući druge, ono što oni u tom trenutku rade, kradu, prisluškuju, prete. I sada su ovih dana postigli vrhunac u tome. Svaki od tih napada im se vratio kao bumerang pravo u lice.

Kao Vučićevo otkrivanje državne tajne na TV Pinku?

To je bio vrhunac, kada je Vučić, mašući dokumentima i papirima s oznakom državne tajne, pokušavao sebe da opravda, pritom ne odgovarajući na optužbe da je on mene prisluškivao kao predsednika Republike. Pokušao je da dokaže protivzakonito prisluškivanje njega kao opozicionara, a zapravo je protivzakonito, otkrivajući javno državnu tajnu, uspeo samo da pokaže dokaze o upotrebi zakonitih mera. Između ostalog, pokazao je izveštaj te iste službe koju optužuje za zloupotrebu u kom se navodi da nisu pronašli nikakve dokaze njegovog neprijateljskog akta prema Srbiji i rekao da je ponosan na taj izveštaj. Vučić prvo službu optužuje da je zloupotrebljena, a onda se ponosi izveštajem iste te službe. Kako mu kad odgovara. Inače, napominjem da se taj izveštaj odnosi na vreme trajanja akcije „Sablja“, a u vreme mojih predsedničkih mandata Vučić nikada nije bio pod merama prisluškivanja, što je i sam dokazao dokumentima koje je protivzakonito izneo na TV Pinku.

Ministar policije Nebojša Stefanović rekao je da predsednik Republike ima pravo na to, i Vučić se dan kasnije pozvao na član 26 Zakona, uz opasku da bi to uradio i mimo zakona („i da tih članova nema, ja bih to uradio„), jer je neposredno izabrani predstavnik građana i da niko od njega nema više glasova.

foto: marija janković

To samo potvrđuje ono što sam već rekao, nedostatak inteligencije u javnim nastupima. Oznaka tajnosti se može skinuti po zakonu samo ukoliko je to u javnom interesu, i to se radi kroz određene procedure. A javni interes svakako nije kada predsedniku zatreba argument za medijski napad na političkog protivnika, kao što ni zakonska procedura svakako ne podrazumeva mlataranje državnim tajnama u televizijskim emisijama. Koji je to javni interes Vučić štitio odajući dokumenta državne tajne o pripadnicima stranih obaveštajnih službi koji su bili u normalnoj proceduri, pod merama, čak i pod merama koje se tiču i njihove bezbednosti, uključujući i zvanične predstavnike stranih obaveštajnih službi o čemu diplomatsko-konzularno predstavništvo razmenjuje informacije koje su deo bezbednosnih procedura? Ne znam da li je ikad ijedan predsednik republike mahao elementima državne tajne u javnom prostoru, to jest na televiziji, a drugo – da li se ikad desilo da u panici zbog toga što je uhvaćen u krivičnom delu prisluškivanja tadašnjeg predsednika to jest mene i u lažima pokušava da se opravda time da su prisluškivani i pripadnici drugih službi sa kojima je on ulazio u razgovor?! I mi se sad nalazimo pred još jednim ozbiljnim pitanjem – što je on kao opozicionar razgovarao sa predstavnicima obaveštajnih službi? Bavio sam se politikom i devedesetih kada sam bio u opoziciji, potom sam bio i na vlasti i nikada nisam razgovarao sa predstavnicima obaveštajnih službi, osim na zvaničnim sastancima sa direktorima službi, što je uobičajena procedura svakog predsednika u borbi protiv organizovanog kriminala i terorizma. Sa agentima službi, pogotovo nezvaničnim predstavnicima, nisam razgovarao ni kao vlast, a pogotovo ne kao opozicija. Posebno je u tom kontekstu zanimljivo otkriće da tada veliki patriota Vučić ima redovnu komunikaciju sa predstavnicima obaveštajnih službi zapadnih država protiv čije se politike u to vreme najsnažnije javno bori. U to vreme javni patriota Vučić je organizovao demonstracije u kojima su paljenje i napadane ambasade tih država, dok je tajni makijavelista Vučić imao redovnu komunikaciju sa agentima tih država.

Vučić je posle vaše konferencije za novinare demantovao da vas je prisluškivao, rekao je da Šešelj nije govorio istinu, te vas je optužio da ste vi imali prislušni centar, delom u Predsedništvu, koji je posle premešten na nekakav beogradski splav. Takođe, rekao je da ste se vi sastajali sa obaveštajcima a ne on i da strahujete od onoga šta sve može da se otkrije o tome.

Da, čime se dodatno upleo u sopstvene laži. Kao što sam i rekao na pomenutoj konferenciji, njemu je bolje da ćuti. Suštinska razlika je što sam ja povodom Šešeljevih optužbi pozvao tužilaštvo da reaguje i da se pokrene istraga, a kao što ste videli, Vučić je prvo dve nedelje ćutao i nije se ni osvrtao na tu optužbu, a potom kada je konačno i pomenuo nije pozvao nadležne institucije da reaguju. Kao i svaki diktator, on misli da je dovoljno da on kaže šta je istina, a šta laž. Isto tako, iznoseći optužbe na moj račun Vučić opet ne poziva Tužilaštvo da reaguje. Pa ako je Vučić zaista imao saznanja da sam ja tako brutalno kršio zakon kao predsednik države, zašto ćuti o tome sedam godina? Uostalom, da ima dokaze za tako nešto, zar ne mislite da bi odavno jedva dočekao da maše njima po „pinkovima“? Vučić želi da pravi od ovako ozbiljne priče medijski cirkus i da ovakve optužbe ostanu van nadležnih institucija, jer je kontrolisani medijski prostor jedino mesto na kom može da se snađe i jer van upotrebe brutalne propagande on nema nijedan argument. Drugi razlog je što zna da kada je neka afera predugo u medijima, dosadi javnosti i izgubi značaj. Nada se da će se to desiti i sa ovom pričom. To je uradio i sa aferom Savamala. Medijski ljudima ispira mozak. A pitanja suspendovanja Ustava kao u slučaju Savamale ili zloupotrebe mera prisluškivanja i ugrožavanje nacionalne bezbednosti nisu teme za medijske cirkuse, već za najozbiljnije istrage i angažovanje svih nadležnih institucija. Vučić namesto pravne države pokušava da uvede državu Orvelovog Velikog brata i ovo je prelomni trenutak da se tome suprotstavimo.

Spomenuo je i nekoliko imena na TV Pinku, među njima i zvaničnog predstavnika francuske obaveštajne službe…

Žorža Urioa, i nekoliko ljudi na koje je sad bacio strahovitu senku da su imali istu delatnost. I sad ću ja da postavim pitanje Vučiću javno, hajde sad da objavimo ko su ti ljudi, da ne bude da je neko prisluškivan mimo bezbednosnih interesa Republike Srbije! Pošto je Vučić ušao u teška krivična dela. Ozbiljno ugrožavanje bezbednosti zemlje, pravljenje nepopravljive štete za interese Republike Srbije, uključujući direktno rasturanje srpske obaveštajne službe uživo pred TV kamerama. Ovim gestom je direktno napao srpsku obaveštajnu službu, i sada nijedan kredibilan obaveštajac, srpski patriota, neće imati sigurnost da radi u srpskoj obaveštajnoj službi zbog ovakvog ponašanja srpskog predsednika.

Trebalo bi ljudima objasniti značaj obaveštajnih službi i način komunikacije obaveštajnih službi kojima je zadatak da sprečavaju na primer međunarodno pranje novca, koji dospeva u ruke terorističkih organizacija. Pa se sad moramo podsetiti zašto je Srbija bila na listi FATF-a toliko dugo upravo u vezi sa pranjem novca, nekoordinisanjem obaveštajnih delatnosti, to se sve dešava u vreme Vučićeve vlasti posle 2012. Do tada u našem mandatu – Srbija je bila jedan od izvoznika bezbednosti u svetu i to se lako može proveriti.

Vi jedino što imate za tužbu protiv Aleksandra Vučića je to što je rekao Vojislav Šešelj, a Vučić je sad to i demantovao? Da li je to dovoljno?

Za mene je dovoljan dokaz da je to Vučić demantovao tek sada. Tada kad je izgovoreno, nije, a podsećam vas, Šešelj je rekao to po dolasku iz Haga i u BIRN-ovom dokumentarcu o počecima SNS-a prošle godine. Vučić se po dolasku na vlast sam hvalio da zna šta ko govori o njemu i mislio je da time ucenjuje ljude oko sebe, da im preti time. Svako od članova vlade zna da ga Vučić sluša, da prisluškuje svaki razgovor i da preti time, svako od srpskih tajkuna zna da ih Vučić prisluškuje. Zato ljudi ćute, šapuću po kafanama. Jer je pretnja, pored prisluškivanja, drugi element njegove vlasti. Treći je direktno nasilje, četvrti je pljačka a peti kontrola medija. I to je današnja vlast. A da li ja imam još neki dokaz, pa da ostavimo to za sudski proces? Da li će se neko pojaviti kao svedok u čitavoj toj stvari, pa ostavimo i to za sudski proces.

Pitanje je i koliko je ljudi iz obaveštajnog sektora danas uključeno u Vučićevu vlast. On je sam denuncirao neke svoje saradnike, buduće ambasadore koji su bili sagledavani iz ugla saradnje sa stranim obaveštajnim službama, svoje neposredne saradnike koji su bili u personalnim odnosima sa obaveštajcima iz drugih zemalja. On je sam rekao da je komunicirao ne sa ambasadorima nego sa stranim obaveštajcima, pa gde je taj patriotizam i zaštita srpskih nacionalnih interesa, i šta je on imao da priča svih tih godina sa stranim obaveštajcima, a ne sa ambasadorima ili diplomatama? Vučić je još jednom optužio sam sebe. Govorio je da je on redovno komunicirao sa tim ljudima, pa hajde da otkrijemo ko su oni bili. Koga je on postavljao, imenovao u Srbiji poslednjih godina na državne i druge bitne funkcije i na osnovu kojih referenci? Pa njemu je najvažnija referenca pri izboru ljudi za svoje najpoverljivije poslove saradnja sa stranim obaveštajnim službama!? Vučić se sada nalazi u bezizlaznoj situaciji i pribegavaće svim mogućim sredstvima da opravda svoje postupke i laži. Pa zamislite da smo mi postavljali na visoke državne funkcije značajne za srpsku privredu ili srpske medije ljude koji su bili prijatelji, ili saradnici stranih obaveštajnih službi? Kako bi nas tek onda opozicionar Vučić optuživao ili Nikolić pretio vešanjem na Terazijama? Moja je obaveza da osvetlim tu dimenziju naprednjačke vlasti koja nikakva patriotska vlast nije. On je optužio mog rođaka kako je prisluškivao razgovore u Rusiji između Milana Roćena i Vuka Jeremića, i to s nekog broda iz Beograda. To je budalaština! Tehnički je nemoguće sa broda iz Beograda prisluškivati razgovore u Moskvi i tom budalaštinom je izneo dokaz da laže. Pritom, on govori o ugroženosti svoje porodice optužujući i kriminalizujući moju.

U pričama o pravljenju SNS–a spominjan je i Miodrag Rakić, vaš tadašnji šef kabineta i koordinator službi bezbednosti. Slovio je za moćnog čoveka, naročito posle raskrinkavanja narko–klana Darka Šarića i hapšenja Ratka Mladića. Bio i dobar prijatelj Aleksandra Vučića, o čemu je sam Vučić govorio. Pričalo se kako je Rakić „svom prijatelju“ Vučiću dao dosijee, poverljiva dokumenta o političkim oponentima pa je Vučić imao materijal za svoju politiku afera i ucenjivanje ljudi u svom bliskom okruženju. Znate li vi nešto o tome? Spekulisalo se za koga je Rakić uopšte radio.

Rakić je imao zadatak da obavlja komunikaciju s tim ljudima iz opozicije, ne samo sa Aleksandrom Vučićem, mi smo poštovali instituciju dijaloga sa opozicijom, dok smo bili na vlasti, jer je to pretpostavka normalnog društva i demokratije. Ozbiljno je pitanje ko je koga tu manipulisao. Nikada nisam čuo Rakića da je rekao da je prijatelj Aleksandra Vučića. Često sam, međutim, slušao Vučićevo hvaljenje da mu je Rakić prijatelj. Javnost je to imala prilike više puta da čuje, od njega lično. Mislim da su te njegove izjave bile takođe element političke instrumentalizacije. Od Rakića sam čuo i sasvim drugačija stanovišta. Teško mi je danas da zaključim do kraja ko je koga tu stvarno instrumentalizovao i upotrebio za vlastite političke ciljeve i političke interese.

Nije Rakić bio jedini, i drugi ljudi iz mog okruženja, članovi kabineta, ljudi iz stranke komunicirali su sa ljudima iz opozicije, to je normalno svuda u svetu, komunikacijom se rešavaju sukobi socijalnih interesa, to je politika. Pritom se zaboravlja da je to bila jedna kompleksna situacija u kojoj smo se nalazili, vlast koju sam predstavljao imala je izuzetno tanku većinu, samo dva poslanika više, sa 11 stranaka u koaliciji na vlasti, praktično je ta vlast bila – nemoguća. Zasnivala se na mojim pobedama na predsedničkim izborima, što je takođe bilo nemoguće u kontinuitetu bez podrške i organizacije. Slažem se sa Teofilom Pančićem kada kaže da su tih nekoliko godina demokratije u Srbiji bile su više incident nego pravilo. Mnogi su pomislili da je to pravilo i da ćemo zanavek imati demokratiju.

U autorskom tekstu u „Politici“ od 16. januara 2014. piše o Vučiću kao „političkom autoritetu“ za milion aktivista „raznih političkih i nepolitičkih organizacija„, koji su „spremni da se odazovu pozivu za bilo kakav skup: navijači, desničari, protivnici evropskih integracija„; o tome da je „politički dogovor sa Vučićem politički dogovor sa njima„; o tome da je Vučiću potrebna politička podrška DS–a.

Rakićeva ideja je bila velika koalicija, ali ne i moja. Pogotovo u kontekstu velike koalicije u Nemačkoj, koja je unutar nemačke nacije trebalo da deluje pomiriteljski. Platio sam veliku političku cenu zbog tog teksta jer su ljudi mislili da ja stojim iza toga. On je imao nezavisnu političku karijeru, u vreme kada je napisao taj tekst bio je jedan od Đilasovih potpredsednika, a ne moj šef kabineta. Rakić je bio taj koji je donosio i prenosio informacije, uticao na političke stavove Aleksandra Vučića, tražio od njega političke usluge na osnovu bezbednosnih aspekata kojima smo mi raspolagali, da umiri stanovništvo koje je SNS nahuškao da učestvuje u raznim demonstracijama. Podsećam vas, demonstracije zbog hapšenja Radovana Karadžića, pa kasnije Ratka Mladića, za rešavanje svih izuzetno teških obaveza bezbednosnih i međunarodnih kad je u pitanju srpsko društvo, uticaj na navijače, Vučić je bio vođa navijačkih grupa, i kao takav je imao izuzetan uticaj na te društvene grupe. Ja nisam mogao imati nikakav uticaj na navijače, nisam se tukao po stadionima, Vučić jeste i hvalio se time. To su bile paramilitarne falange, koje su upotrebljavale razne političke i ekstremističke organizacije srpske desnice, preko radikala do naprednjaka. Imali smo teške bezbednosne rizike. Prva parada ponosa, Rakić je kao koordinator službi bezbednosti donosio bezbednosne procene takvih skupova. Kada je trebalo da se organizuje druga takva parada, rekao je da se spremaju da iz snajpera pucaju, ekstremni navijači i kriminalaci na učesnike parade. Zato druga parada nije ni održana. Velika koalicija bi bila dogovor s ekstremistima, zapravo onima koji su upravljali tim grupama. I to jeste logično. Dogovorite se sa strankama koje su promoteri nasilja, date im deo vlasti i očekujete od njih da za deo vlasti oni vrše uticaj na kriminalce koji su pod njihovom kontrolom, na navijačke vođe koje su šverceri narkotika ali i njihovi stranački batinaši. Ipak, nikada nisam verovao da je to moguće.

Čuvena je priča kako ste vratili svog šefa kabineta sa aerodroma koji je s Vučićem trebalo da ode u Nemačku kod Hojzgena, savetnika Angele Merkel za spoljnu politiku i njenog šefa kabineta, da se dogovore o tome, a opcija je bila da budete premijer, Nikolić – predsednik države.

Nije ni otišao na aerodrom. Došao je kod mene, rekao da ga je pozvao Hojzgen da sa Vučićem dođe da porazgovaraju o novoj političkoj situaciji nakon što sam izgubio izbore. Ne bih da interpretiram ono što sam mu tada rekao. Ali jesam mu rekao da ne ide u kabinet Angele Merkel, na taj razgovor s Hojzgenom i Vučićem. Postojala je ideja o velikoj koaliciji. Rekao sam Rakiću da stranka koju sam ja u tom trenutku vodio ide, što se mene tiče, u opoziciju… Bio sam protiv velike koalicije.

Zašto?

Već sam morao da pojedem žabu koja se zove SPS da bih sačuvao Srbiju na evropskom putu. Dačić je o tome odlučivao, a ne mi, on je mogao da ide ili u koaliciju sa Šešeljem i Koštunicom, protiv EU, ili u koaliciju sa DS-om, dakle sa nama za EU. Imao sam, dalje, teške godine koalicije sa 11 stranaka u vlasti i dva poslanika više, izdržao sam godinu dana sa Koštunicom u koaliciji i pre toga tri godine kohabitacije. I danas mnogi ne razlikuju kohabitaciju od koalicije, tu se glasa za dve različite opcije, predsednika i vladu. Izdržao sam i svetsku ekonomsku krizu, i hapšenje haških optuženika i borbu protiv organizovanog kriminala na globalnom planu, Šarića i ostale kriminalce, i naslage korupcije iz vremena privatizacije, nažalost i iz moje tadašnje stranke iz vremena od 2000. do 2003. Nisam morao da izdržim i koaliciju sa sumanutim SNS-om koji laže sve na svetu i koji ima nameru da oslobađa kriminalce što su obećali u izbornoj kampanji, ali i ispunili! Oslobodili su 4000 ljudi, polovinu osuđenika. Nisam imao taj mazohizam u sebi.

I Dačić se uključio u aferu prisluškivanja, potvrdio da je kao ministar unutrašnjih poslova znao za prisluškivanje Aleksandra Vučića i pokrenuo istragu zašto se to radi?

Ne postoji ništa što ova vlast ne može da slaže. Strategija je da laži budu toliko velike da građani ne veruju da je moguće da baš toliko lažu. Evo, neka se neko seti da je Dačić rekao nekad nešto povodom prisluškivanja Nikolića i Vučića dok je on bio ministar policije i da je pokrenuo istragu povodom toga! Uzgred budi rečeno, Dačićevi saradnici su bili pod merama pa je onda posredno bio i on, sumnjiv u vezi sa saradnjom sa ljudima koji su bili umešani u šverc narkotika na globalnom planu. Ali, tragična je činjenica da mi nismo mogli imati bez takvih ljudi poput njega većinu za evropske integracije. To je ta cena koju smo mi plaćali.

Vi ste znali da je on pod merama?

Bio sam obavešten da je sumnjiv. Ali nisam imao uverenja do kraja da je to istina. Kao predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost, znao sam da je zaduženje službi bezbednosti bilo da prati svakog ko ugrožava nacionalnu bezbednost, svejedno da li to radi ministar unutrašnjih poslova ili predsednik Republike. Dešavalo se u istoriji sveta da ljudi na različitim funkcijama ugrožavaju nacionalnu bezbednost. Upravo su podela nadležnosti i nezavisnost institucija bile spasonosne za opstanak tih država. Mi smo gradili normalnu državu sa normalnim nadležnostima. Ivica Dačić i ovi drugi pokušavaju, u skladu sa onim što su oni, da mene pokušaju da optuže da sam ja bio taj vlastodržac, da sam ja sve zloupotrebljavao i bio onaj koji je držao sve pod kontrolom. Ali ja sam spreman da ih tužim i da se borim protiv tih lažovčina na vlasti. Nije im, naravno, palo na pamet da ta pitanja pokrenu dok sam bio na vlasti. To znači, ukoliko je istina to što danas govore, da su vršili krivično delo sakrivajući informacije od značaja za bezbednost Srbije time što naknadno optužuju mene da sam ja to radio. Dakle, opet pokušavajući da napadnu mene, napadaju sami sebe. Zaboravljaju, pošto imaju manjak pameti, tu malu činjenicu. Time što me naknadno optužuje, Dačić optužuje sebe da je sakrivao nešto što je ugrožavalo bezbednost Srbije i pravni poredak Srbije dok je bio na vlasti. Tako da će dobiti od mene razne vrste kontratužbi.

Dačić vas je direktno optužio za video–snimak na kojem je sa Mišom Bananom?

U svom mandatu nisam video taj snimak. Nikad. Nisam se petljao u poslove koji nisu u mojoj nadležnosti. Nisam kršio ni zakon ni Ustav. Mi smo stvarno tada imali elemente pravne države, posle mnogo vremena. Ali, znam ko je pustio taj snimak. Taj je snimak pušten iz depoa službi, i pušten je u vreme Dačićeve i Vučićeve vlade, zna se ko je tada kontrolisao depoe tajnih službi – Vučić. Najveća je verovatnoća da je puštanje snimka Vučić naložio da bi ucenjivao Dačića i da bi ga držao pod kontrolom. Pa šta je mogao tada Ivica Dačić nego da mene optuži? Nije mogao da optuži Vučića, od njega mu je zavisio opstanak. Ja sam Dačića tužio odmah nakon njegove optužbe da ja stojim iza toga. I evo dve godine se odlaže saslušanje Ivice Dačića koji beži od suda. Poslednji put je pre mesec dana izbegao da dođe na sud.

Šta onda vi očekujete od tužbe protiv Vučića, kad vam Dačić beži od suda dve godine?

Moj je posao da otvaram te procese, ujedno i da rasvetljavam kakva je delatnost sudova. Hoću da verujem da sudovi rade svoj posao, i dokle god ne budem uveren u suprotno i ne dobijem konačno uverenje da ne rade, ja ću da privodim sudskim procesima ljude kao što su Dačić, Nikolić, Šešelj, Vučić. Tragično je što sam sa nekima od njih morao da budem u koaliciji, tragično je što sam sa nekima od njih morao da pregovaram o bezbednosti zemlje, da ne bi bilo žrtava u demonstracijama. Oni koji to ne razumeju, gube iz vida da je struktura našeg društva većinom na njihovoj strani svih ovih godina, čak i posle 5. oktobra. Zaboravlja se da je postpetooktobarska dosovska Srbija u sebi imala i neke haške optuženike, bliske saradnike Slobodana Miloševića i Mire Marković. Da je bila sastavljena iz mnoštva stranaka, da je to jedva napabirčena većina u tom trenutku. Tri godine nakon 5. oktobra nije bilo moguće napraviti vladu bez SPS-a. To je svedočanstvo o biračkoj strukturi našeg društva.

Profesor Miroslav Hadžić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, kritikujući Vučićevo protivzakonito otkrivanje državnih tajni zarad ličnih interesa (TVN1), kaže da je pitanje koliko ste i vi svemu doprineli, jer ste „posle Broza jedini imali kontrolu nad svim službama, nasuprot zakonu„, kada ste svog „šefa kabineta postavili za sekretara Saveta i ugurali ga u Biro za koordinaciju službi, tretirajući ga kao šefa biroa što zapravo ne postoji„… Ali i da DOS nije uspeo da zakonski obezbedi demokratsku, civilnu kontrolu službi, zbog čega se sve ovo i događa?

Od jednog profesora i eksperta za pitanje bezbednosti pre svega bih očekivao da razume razliku između početka i završetka reformi, potreban vremenski okvir za zemlju razorenog pravnog sistema i osnovnih vrednosti, a posebno politički kontekst i odnose snaga, koji u svakoj zemlji presudno utiču na konačan oblik sistema bezbednosti. On kaže da DOS nije obezbedio civilnu i demokratsku kontrolu službi, i pitam se kako se samo setio te genijalne konstatacije. DOS dakle nije imao definisan svaki pojedinačni aspekt politike, a posebno ne politike bezbednosti, jer je bio sastavljen od stranaka koje su imale često suprotstavljanje strateške koncepcije. To je bilo očigledno i u vremenu Đinđićeve i moje kohabitacije sa Koštuničinim DSS-om. Samo je tadašnja Demokratska stranka pokretala pitanje civilne i parlamentarne kontrole službi i vojske, uostalom te procese sam i u parlamentu, a nakon toga i kao ministar odbrane i predsednik države, i sam vodio. Učinjen je pritom ogroman napredak u odnosu na zatečeno stanje i Srbija je za kratko vreme postala izvoznik, a ne korisnik međunarodne bezbednosne pomoći kao posle 5. oktobra. Na kraju, nikada nisam prekršio Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti, koji je upravo omogućio funkcionisanje obaveštajne zajednice, a time i razbijanje mreže organizovanog kriminala, svetski rekord u zapleni kokaina u saradnji sa američkim i britanskim službama i dovršetak saradnje sa Haškim tribunalom, institucijom Ujedinjenih nacija. Po tom zakonu Predsednik Republike imenuje sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, to jest delegira nadležnosti kao i drugde u demokratskom svetu, a ne preuzima kontrolu nad službama jer to može u političkom i pravnom sistemu Srbije da učini i drugim sredstvima. Svako ko nešto zna o politici i istoriji sveta, razume da je u odnosu na svako zakonsko rešenje prostor veće moći tumačenje zakona, a to je prostor politike, i da je od presudnog značaja karakter politike na vlasti i njenih protagonista. Besramno je od Hadžića da mi pripisuje takve zloupotrebe, kakve nije pripisao ni Miloševiću. Njemu na čast.