Savremena diktatorska društva, kako je govorio Orvel, za razliku od drevnih tiranija, ne ostavljaju narodu nimalo vazduha. Nije im dovoljno samo da uguše slobodu izražavanja, već se trude da ubiju i svaku želju za slobodom. Ali, nema veće zablude od one da je čovek dovoljan sam sebi. Prikrivena sloboda u kojoj navodno možete da uživate pod despotskom vlašću je besmislena, i to je većini ljudi odavno jasno
Vreme je da iz korena menjamo državu i društvo. Krajnje je vreme. I to nije stvar ideologije ili političkog programa, u pitanju je goli opstanak. Krajnje je vreme da iz pretpolitičke zajednice pređemo u uređeno demokratsko društvo.
Zoran Đinđić je nekada govorio o projektu kultivisanja političke pustinje. Vrlo brzo posle atentata na njega projekat je opstruisan, a potom i napušten, da bismo, potom, umesto kultivisanja imali deceniju Vučićevog zatiranja političkog i društvenog prostora. Umesto sveoubuhvatne promene, kultivisanje pustoši završilo se “trijumfom korova”.
Bujanje korova je beskrajno zanimljivije od monotonije peska, ali efekat je jednako poguban po društvo. Ako vizuelne razlike ostavimo po strani, njihova suština i cilj su isti – gušenje kultivisanog rastinja. Vladavina prava, sloboda misli i govora, jednakost i dostojanstvo svih građana, poštovanja različitosti – sve to kultivisano rastinje u našoj državi ne uspeva, zaraslo je u korov koji buja. Mi treba ili da oplevimo korov ili da ostanemo u njemu.
Suština ovog režima jeste da uzgaja i neguje korov. Ništa nije tako pogubno po državu kao monopol, kralj korova. Tačka oslonca svih autoritarnih vladara. Uzurpacija države i društva, javnih resursa, informacija, novca i radnih mesta. I lagano, pod njegovim uticajem, nezadovoljni, osiromašeni ljudi, ostavljeni bez nade i iluzija povlače se iz javne sfere, ne postavljaju pitanja, ne traže račun, mire se sa negativnom selekcijom, prihvataju da njihovim interesima upravljaju interesne grupe, gori, nesposobniji od njih, da odlučuju lakomi. Time prećutno kažu DA dekadenciji sistema, DA nastavku pljačke, korupciji, urušavanju države, DA sopstvenom poniženju.
Kao u Markesovom izmišljenom selu, cilj uzurpatora je da se ljudi potpuno potčine, da se obesmisli želja za slobodom, za istinskim postojanjem. Tako Markesovi seljani polako zaboravljaju upotrebu stvari, značenja reči, sve dok od osakaćenog jezika i misli ne ostane samo jedna rečenica: “Bog postoji”. Isto tako mesija i spasilac u našoj paralelnoj stvarnosti poručuje nam preko potčinjenih medija: “Hvala Bogu da Vučić postoji!” I tako već deset godina.
Deset godina ljudi govore kako su im jasne sve anomalije sistema, ali da oni nemaju moć da bilo što promene. Jedino što žele, kao i svi razočarani Volterovi Kandidi ovog sveta, to je da budu ostavljeni na miru i obrađuju svoj vrt.
A onda je u njihov vrt došao Rio Tinto.
I istog trenutka grupa razočaranih ljudi, naizgled lišenih svake nade da će ikada dočekati da žive u pravednijem društvu, probudila se i rekla NE. I odmah potom, na hiljade ljudi stali su uz njih, pored njih, uz njihovo NE, koje je postalo opštenarodno NE. Onaj koji je oholo sa TV stanica govorio da nikada neće odstupiti, ma šta se zahtevalo, jer je ON rekao svoje, učinio je upravo to. Odstupio je. Uplašen snagom poniženog a probuđenog naroda.
Aleksandar Obradović, vođen vrlinama – odgovornošću, ličnom savešću i čašću, rekao je svojim pretpostavljenima: “Ne, ovo je laž”, i povukao konac koji je odmotao nezamislivo klupko državno-privatnog kriminala. Tokom dvadeset dana Aleksandar Obradović nestao je sa lica zemlje, odgovorni pojedinac živeo je život Jozefa K. Međutim, ponovo smo se okupili, ujedinili u odbrani pravde, čuli njegov glas i zajedno stali na put državnom kriminalu.
Pred nama su izbori, a zatim lustracija. Potrebna nam je pravda. Pravda kao svest o tome da sa odgovornima nema dogovora, pravda kao svest da će kriminalci biti identifikovani i kažnjeni, jer bez toga nema budućnosti. Jednom smo učinili tu grešku i prošlost nam se vratila kao bumerang, u još gorem obliku.
Savremena diktatorska društva, kako je govorio Orvel, za razliku od drevnih tiranija, ne ostavljaju narodu nimalo vazduha. Nije im dovoljno samo da uguše slobodu izražavanja, već se trude da ubiju i svaku želju za slobodom. Ali, nema veće zablude od one da je čovek dovoljan sam sebi. Prikrivena sloboda u kojoj navodno možete da uživate pod despotskom vlašću je besmislena, i to je većini ljudi odavno jasno. Samo dva primera ljudske hrabrosti koja su spomenuta u ovom tekstu govore da su ljudi više nego ikada svesni potrebe da brane jedni druge, svesni da samo zajedno mogu da odbrane zajedničke interese i opšte vrednosti.
Blagotvorno je i samo znati da si na pravoj strani.
Vreme je da se podigne glava i ispravi kičma. Vreme je za promene, za promene iz korena.
Zbog čega se stanar Bele kuće nameračio na Grenland? I zašto nije prvi predsednik koji je Danskoj nudio pare za zaleđeno ostrvo? Šta o svemu tome kažu Inuiti koji na njemu žive, zvanični Kopenhagen, Evropljani i ostali? U čemu leže stvarni američki interesi? Kako mogu izgledati koraci Vašingtona za preuzimanje Grenlanda? I koliko je realna američka okupacija ovog ostrva
Grenland je negostoljubivo ostrvo – oko 80 odsto teritorije prekriveno je ledom i u centralnim delovima ostrva temperatura je u proseku minus 31 stepen Celzijusa, a ume i da padne do minus 67. U takvim uslovima eksploatacija prirodnih resursa bušenjem i rudarenjem veoma je teška, ponekad i nemoguća
Rut, majka dvoje dece, koja stanuje na pet minuta peške od mesta pogibije Rene Gud i koja je prošla obuku za posmatranje poštovanja Ustava, kaže za “Vreme” da u danima nakon ubistva Rene Gud Mineapolis liči na poprište s obrisima građanskog rata i da agenti ICE idu od vrata do vrata, ali da su njene komšije još odlučnije da se suprotstave “njihovom teroru” nakon ove tragedije
Svedoci smo uznemiravajuće situacije: dok Evropljani brane suverenitet Ukrajine, Tramp je pogazio suverenitet Venecuele, a povodom Grenlanda preti suverenitetu Danske. Igra haosa tek je počela. Svetski lideri pokušavaju da pronađu odgovor kako da se suoče sa talasom Trampove nove izvedbe američkog imperijalizma. Posle vojne operacije u Venecueli nameće se pitanje šta taj agresivni, neokolonijalni potez, direktno suprotan međunarodnom pravu, znači za ostatak sveta
Verski režim u Iranu rešio je da i ovaj talas protesta uguši u krvi. To će mu poći za rukom ukoliko Sjedinjene Države ne intervenišu. Donald Tramp bi pre mogao biti zainteresovan za mini-bombardovanje nego za pokušaj promene režima
Zašto Vučić iz Abu Dabija kaže da će „blokaderi“ ako dođu na vlast „silovati žene“ i „jahati popove“? Zato da sablazni i odvuče pažnju od koncerta Ane Bekute u Čačku teškog 40 000 evra dok Čačani plaćaju hodanje trotoarom
Teško je izračunati ko je koliko kriv za ponor u kojem je košarkaški klub Partizan. Ali predsednik Ostoja Mijailović volontira za najvećeg krivca time što ne razume da mora da ode i tako otvori šansu za novi početak
Pa šta ako je na trotoarima debeli sloj leda!? Nemojte da ste diletanti koji kukaju i kude vlast zbog više sile
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
