Savremena diktatorska društva, kako je govorio Orvel, za razliku od drevnih tiranija, ne ostavljaju narodu nimalo vazduha. Nije im dovoljno samo da uguše slobodu izražavanja, već se trude da ubiju i svaku želju za slobodom. Ali, nema veće zablude od one da je čovek dovoljan sam sebi. Prikrivena sloboda u kojoj navodno možete da uživate pod despotskom vlašću je besmislena, i to je većini ljudi odavno jasno
Vreme je da iz korena menjamo državu i društvo. Krajnje je vreme. I to nije stvar ideologije ili političkog programa, u pitanju je goli opstanak. Krajnje je vreme da iz pretpolitičke zajednice pređemo u uređeno demokratsko društvo.
Zoran Đinđić je nekada govorio o projektu kultivisanja političke pustinje. Vrlo brzo posle atentata na njega projekat je opstruisan, a potom i napušten, da bismo, potom, umesto kultivisanja imali deceniju Vučićevog zatiranja političkog i društvenog prostora. Umesto sveoubuhvatne promene, kultivisanje pustoši završilo se “trijumfom korova”.
Bujanje korova je beskrajno zanimljivije od monotonije peska, ali efekat je jednako poguban po društvo. Ako vizuelne razlike ostavimo po strani, njihova suština i cilj su isti – gušenje kultivisanog rastinja. Vladavina prava, sloboda misli i govora, jednakost i dostojanstvo svih građana, poštovanja različitosti – sve to kultivisano rastinje u našoj državi ne uspeva, zaraslo je u korov koji buja. Mi treba ili da oplevimo korov ili da ostanemo u njemu.
Suština ovog režima jeste da uzgaja i neguje korov. Ništa nije tako pogubno po državu kao monopol, kralj korova. Tačka oslonca svih autoritarnih vladara. Uzurpacija države i društva, javnih resursa, informacija, novca i radnih mesta. I lagano, pod njegovim uticajem, nezadovoljni, osiromašeni ljudi, ostavljeni bez nade i iluzija povlače se iz javne sfere, ne postavljaju pitanja, ne traže račun, mire se sa negativnom selekcijom, prihvataju da njihovim interesima upravljaju interesne grupe, gori, nesposobniji od njih, da odlučuju lakomi. Time prećutno kažu DA dekadenciji sistema, DA nastavku pljačke, korupciji, urušavanju države, DA sopstvenom poniženju.
Kao u Markesovom izmišljenom selu, cilj uzurpatora je da se ljudi potpuno potčine, da se obesmisli želja za slobodom, za istinskim postojanjem. Tako Markesovi seljani polako zaboravljaju upotrebu stvari, značenja reči, sve dok od osakaćenog jezika i misli ne ostane samo jedna rečenica: “Bog postoji”. Isto tako mesija i spasilac u našoj paralelnoj stvarnosti poručuje nam preko potčinjenih medija: “Hvala Bogu da Vučić postoji!” I tako već deset godina.
Deset godina ljudi govore kako su im jasne sve anomalije sistema, ali da oni nemaju moć da bilo što promene. Jedino što žele, kao i svi razočarani Volterovi Kandidi ovog sveta, to je da budu ostavljeni na miru i obrađuju svoj vrt.
A onda je u njihov vrt došao Rio Tinto.
I istog trenutka grupa razočaranih ljudi, naizgled lišenih svake nade da će ikada dočekati da žive u pravednijem društvu, probudila se i rekla NE. I odmah potom, na hiljade ljudi stali su uz njih, pored njih, uz njihovo NE, koje je postalo opštenarodno NE. Onaj koji je oholo sa TV stanica govorio da nikada neće odstupiti, ma šta se zahtevalo, jer je ON rekao svoje, učinio je upravo to. Odstupio je. Uplašen snagom poniženog a probuđenog naroda.
Aleksandar Obradović, vođen vrlinama – odgovornošću, ličnom savešću i čašću, rekao je svojim pretpostavljenima: “Ne, ovo je laž”, i povukao konac koji je odmotao nezamislivo klupko državno-privatnog kriminala. Tokom dvadeset dana Aleksandar Obradović nestao je sa lica zemlje, odgovorni pojedinac živeo je život Jozefa K. Međutim, ponovo smo se okupili, ujedinili u odbrani pravde, čuli njegov glas i zajedno stali na put državnom kriminalu.
Pred nama su izbori, a zatim lustracija. Potrebna nam je pravda. Pravda kao svest o tome da sa odgovornima nema dogovora, pravda kao svest da će kriminalci biti identifikovani i kažnjeni, jer bez toga nema budućnosti. Jednom smo učinili tu grešku i prošlost nam se vratila kao bumerang, u još gorem obliku.
Savremena diktatorska društva, kako je govorio Orvel, za razliku od drevnih tiranija, ne ostavljaju narodu nimalo vazduha. Nije im dovoljno samo da uguše slobodu izražavanja, već se trude da ubiju i svaku želju za slobodom. Ali, nema veće zablude od one da je čovek dovoljan sam sebi. Prikrivena sloboda u kojoj navodno možete da uživate pod despotskom vlašću je besmislena, i to je većini ljudi odavno jasno. Samo dva primera ljudske hrabrosti koja su spomenuta u ovom tekstu govore da su ljudi više nego ikada svesni potrebe da brane jedni druge, svesni da samo zajedno mogu da odbrane zajedničke interese i opšte vrednosti.
Blagotvorno je i samo znati da si na pravoj strani.
Vreme je da se podigne glava i ispravi kičma. Vreme je za promene, za promene iz korena.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
