Jelica Minić: Evropa, budućnost
Kod nas postoji, nakon 2000. godine, pogotovu nakon određenog zamaha u otvaranju zemlje, jedan paradoks – da u stvari postoji mnogo veći stepen društvenog nego političkog konsenzusa oko evropske integracije zemlje. Tako da istraživanja javnog mnjenja pokazuju stabilnu podršku građana evropskoj integraciji zemlje. Čak i glasači Radikalne stranke nisu se u tim istraživanjima javnog mnjenja pokazivali kao neki izričiti protivnici priključivanja Srbije, u perspektivi, Evropskoj uniji. Ono što je vrlo važno, to je da su građani davali ocenu da su loše informisani. Kada sam taj problem pominjala ne samo u zemlji nego i u inostranstvu, predstavnici Evropske komisije smatrali su da je to delimično i njihova krivica. Ne samo krivica vodećih ljudi u zemlji, onih koji se bave tim pitanjima evropske integracije, nego na izvestan način objektivna posledica zanemarivanja te komunikacije, koju Evropska unija obezbeđuje i sa svojim građanima, pre svega, što se pokazalo kao problem i kod donošenja Evropskog ustava, ali i sa građanima zemalja koje imaju aspiracije da u perspektivi postanu članice te Evropske unije.
Drugo, što je takođe vrlo indikativno, kada su građani dobijali pitanja, jednu malo produbljeniju analizu, da li njihova podrška evropskoj integraciji zemlje korespondira sa njihovim poverenjem u Evropsku uniju, pojavio se raskorak. Poverenje u Evropsku uniju je niže nego stepen spremnosti da se podrži evropska orijentacija zemlje. A kada su građani upitani zbog čega se onda izjašnjavaju u prilog evropske budućnosti Srbije, odnosno ranije Srbije i Crne Gore, jedan od odgovora sa najvećom težinom bio je – zato što je to jedina perspektiva za mlade.
Dakle, mnogi od njih nisu sebe videli kao neposredne korisnike koji će odmah imati neki boljitak od približavanja zemlje Evropskoj uniji, ali su procenjivali da je to u stvari jedina prava budućnost za mlade.
Tako da za evroskepticizam kod nas ne bih mogla da kažem da je veoma visok. Bilo je trenutaka, recimo uoči hapšenja Gotovine u Hrvatskoj, kada je evroskepticizam, pa čak i danas među građanstvom, možda bio čak i rašireniji nego što je to slučaj danas u Srbiji, ali je to delimično i posledica slabe obaveštenosti građana šta stvarno evropska integracija znači, šta ona donosi i koji su njeni troškovi. Dakle, građani nisu svesni koje će žrtve morati da podnesu, ali ni koje će sve dobitke ostvariti.
Sa proevropskim reformama u raznim domenima, sa konkretnim aktivnostima i politikama koje se približavaju evropskim, može se videti koje je konkretno dejstvo. Ja ću samo tri primera da navedem.
Jedan je, recimo, prekogranična saradnja. Programi prekogranične saradnje obuhvataju pre svega lokalne zajednice koje žive u pograničnim područjima. Kako smo mi sve manja zemlja, sve je više lokalnih zajednica koje žive u pograničnom pojasu. Danas je to stotinak opština. Od 164 opštine praktično većina je pogranična, što znači da će one imati koristi od programa prekogranične saradnje. Ovo nisu programi koji donose veliki novac, ali su programi koji teraju lokalne uprave i razne škole, nevladine organizacije, medije, sportska društva i tako dalje da uče da prave projekte sa nekim ko živi s druge strane granice.
To će biti otprilike oko pet odsto ukupne pomoći koju će zemlja dobijati. Međutim, edukativni, politički, informativni efekat tih programa je neuporedivo veći jer on uključuje masu stanovništva koja živi u tim područjima. I danas ljudi u tim lokalnim zajednicama pokazuju izuzetno veliku spremnost da uče kako se ti programi pišu. Dakle, to je sada jedan čitav pokret, jedna dobra energija.
Drugo, to je reforma visokog školstva. Ona je, kao što znamo, pored ostalog, izazvala i mnogo veću svest studenata o nekim mogućnostima i pravima koja im se nude. I to je takođe jedan dodatni energetski impuls čitavom društvu, kao i ono prvo. I može se očekivati da kad su jednom studenti aktivirani oko vrlo uskih interesnih pitanja, da bi to moglo imati i neke značajnije šire posledice. Jer, čim vi napadate jedno pitanje, spoznajete defekte čitavog sistema.
I treće što bih pomenula, veliki značaj potpisivanja Sporazuma o slobodnoj trgovini u regionu CEFTA 2006. To ima i izborni kvalitet, jer sad naša vlada može da se hvali – ušli smo u Partnerstvo za mir, počeli smo pregovore sa Evropskom unijom, jeste da su oni zaustavljeni, ali mi smo, evo, dobili najavu da će oni biti otvoreni nakon izbora, pa onda smo potpisali CEFTA sporazum. Znači, jedan paket koji sada nudi vlada zaista nije za zanemarivanje. I objektivno dejstvo tog paketa nije za zanemarivanje. Tako da će to sigurno imati mnogo veću upotrebnu vrednost tokom kampanje nego što se moglo i pretpostaviti pre mesec dana.
Šta znači CEFTA aranžman? Svi sad počinju da se raspituju, pre svega ljudi iz privrede – da li to uključuje usluge, šta to znači konkretno za firme. Ja ću napomenuti vrlo interesantnu reviju broj 2 „Nove srpske političke misli“, koja je promovisana prošle nedelje, čini mi se, gde je jedan mladi ekonomista napravio vrlo zanimljive analize. Naime, mala i srednja preduzeća, odnosno preduzetnici koji predstavljaju vrlo važan deo naše populacije sa potencijalom reformskim, sa potencijalom zapošljavanja, potencijalom političkog delovanja kao neke srednje klase koja bi se mogla konsolidovati ponovo u Srbiji. Ako njih pitate, oni kažu da im nikada nije bilo gore, da im je bilo bolje za vreme Miloševića, jer se znalo ko je gazda, kome se plaća. Nije moralo da se plaća svuda i tajkuni nisu bili toliko bezobzirni kao što su sada.
Šta se zapravo dešava? Analiziran je jedan od mehanizama, a to je problem nelikvidnosti. Stalno se napadaju veliki javni sistemi da su oni glavni generator problema danas u srpskoj privredi i da oni ugrožavaju sve ostale delove privrede. Međutim, ispostavilo se prema ovoj analizi i istraživanju gde su rađene ankete sa privrednicima, da su tajkuni takođe izuzetno težak problem koji ograničava normalizaciju i razvoj privrede u Srbiji, da su mnogo veći problem nego što su bili i da gutaju mala i srednja preduzeća, bilo namerno, bilo nenamerno, prosto manifestujući svoju moć i da su iznad zakona, ne plaćajući ono što duguju malim preduzećima koja su neizbežno vezana za velika. Dovoljno je da ta plaćanja budu krajnje neuredna i odlagana da mala preduzeća masovno propadnu, a to je takođe oblik gutanja konkurencije.
I to je jedan od problema koji će doći na površinu. Danas nije došao. Zašto sam ga pomenula? Zato što stvaranje jednog otvorenog tržišta na regionalnom nivou znači i uvođenje određenih standarda, mera, politika, arbitraže koja će morati da bude po evropskim standardima.
Dolazim sad na pitanje alternative. Ima onih koji su to analizirali, upozoravali. Možda su evropski političari i briselska administracija te analize čitali. Od Stratfora do Žaka Rupnika, Ivana Krasneva, raznih uglednih analitičara, upozorili su da će se Evropa, htela ne htela, morati još više involvirati u regionu zapadnog Balkana. Fatalna greška biće učinjena ukoliko Evropa zanemari aktuelne probleme Balkana zbog postojećih nerešenih problema i tenzija. A ukoliko Evropa ne bude išla sa svojom soft power, moraće da odvoji sredstva za mnogo skuplju hard power, znači vojnu intervenciju, veći angažman policijskih snaga itd.
Dobar deo regiona je ionako u statusu nekog poluprotektorata. Znači, za Evropsku uniju je u suštini mnogo bolji izbor institucionalno uvlačiti zemlje regiona i ekonomski ih pomagati, nego povećavati vojnu i policijsku efektivu. Tako da ima onih koji su upozorili da ako se toj opciji ne pristupi, zemlje regiona će neizbežno morati da laviraju, da traže neke druge opcije, što može biti poražavajuće za čitavu Evropsku uniju.
Naravno, tu je uvek apostrofirana Rusija. Vrlo je zanimljivo da nakon ulaska u Partnerstvo za mir i nakon ulaska u CEFTA Rusija naglo pokazuje interes da se ratifikuje i potpiše sporazum o slobodnoj trgovini, da se izvrši gasifikacija, odnosno da Srbija postane važan centar koji će ne samo biti korisnik nego i transporter ruskog gasa. Tako da je sve vezano sa svime.
Evropska retorika je u čitavom regionu u priličnom kontrastu sa političkom delotvornošću. Tu mi nismo izuzetak. Međutim, neki procesi idu autonomno. Ovo stalno isticanje kvaliteta naše administracije, pregovaračkih struktura, bilo je, ako hoćete, izvesno iznenađenje za predstavnike Evropske unije, Evropske komisije, i moram da kažem da je to veliki pomak od 2000. godine. Sticajem okolnosti, veoma sam detaljno pratila stanje u toj administrativnoj strukturi. Mislim da je sadašnja situacija neuporedivo bolja nego što je bila 2000. godine, što je sasvim normalno, da se jedan širok krug mladih ljudi obučio za te poslove. Stvoren je taj kapacitet koji jeste fragmentaran, on je lociran u Kancelariji za evropsku integraciju, u određenim sektorima Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, u pojedinim ministarstvima, ali je – stvoren. Znači, napravljeni su veliki pomaci. I najgore bi bilo i za nas pre svega, ali i za Evropsku uniju, da to propadne. Ako nema pregovora, to se rastače.
Postoji i strahovanje, osnovano, da bi taj administrativni, ekspertski potencijal mogao biti uništen na žrtveniku novih izbornih pobednika.
Imajmo u vidu da je 2006. godina zaista bila izuzetno teška, da je prosto nastala nova država Srbija od Srbije i Crne Gore, da imamo dve nove države, da je donet taj Ustav, kako god da je donet. Znači, i to je skinuto sa dnevnog reda. Kosovo je odloženo, što se može smatrati uspehom spoljne politike Srbije, hteli mi to ili ne. Imamo i dalje saradnju sa Haškim tribunalom. To je poglavlje koje nije završeno, koje ostaje za posle izbora. I najzad, pregovori o stabilizaciji i pridruživanju koji su prekinuti, ali Evropska unija je tu pokazala jedan visok stepen razumevanja i u suštini želje da se pomogne jedan dobar ishod izbora u Srbiji.
Tako da, ako se ceo taj paket uzme u obzir, onda rezultati ove vlade, moram iskreno da kažem, mada je meni prethodna bila bliža i u ovoj ni na koji način nisam želela da se angažujem, imajući u vidu sve okolnosti, bili zapanjujuće dobri.
Srećko Mihailović: Na sredini skale evroskepticizma
Vratio bih se na pitanje koje je Žarković postavio na početku. To je odnos Zapada prema ovoj zemlji. I mi smo čuli, i to je nesporno tačno, da nas zapadni političari prvenstveno vide preko naših političara i naših medija. Pri tom, naše mnjenje, naši građani se uopšte ne uzimaju u obzir. I to je priča koja je veoma stara. Podsetio bih vas da je tako bilo i u devedesetim godinama, da je tako bilo oko 2000. godine. I ono što je u svemu tome loše, oni su uspeli da takvo viđenje politički aktivnih subjekata prenesu i na našu opoziciju iz devedesetih i na naš DOS, pa tako mi imamo kod nas tu filozofiju potcenjivanja građana. Građani, to je nešto što je glupo, tupo i ima kratko pamćenje. I teško je pronaći političku stranku koja povremeno ne oda ovu svoju filozofiju u nekim trenucima slabosti, a bogami neki se time i diče.
Taj isti Zapad svoje javno mnjenje veoma uvažava i koristi ga kao argument u svojoj spoljnoj politici i te kako. Pa ako uvažavaju svoje javno mnjenje, bio bi red da uvažavaju i ona javna mnjenja koja nisu njihova.
Ako sad tom njihovom logikom merimo stanje stvari kod nas i postojanje ili nepostojanje evroskepticizma, onda bih se složio da kad je reč o političarima i medijima, ima dosta mesta da se govori o evroskepticizmu. Ali mnogo manje prostora ima kad je reč o javnom mnjenju. Imamo dovoljno podataka iz istraživanja evropskih zemalja, to su podaci iz „Evrobarometra“. Mi za naša istraživanja preuzimamo ista pitanja i postavljamo ih našim građanima tako da možemo da kompariramo te odgovore. I šta ona pokazuju? Kad je reč o javnom mnjenju Srbije, mi smo negde u sredini javnih mnjenja zemalja koje su unutar Evropske unije, i to u onom starom periodu. A danas je to neuporedivo. Dakle, kad se poredimo sa javnim mnjenjem Slovenije, da ne govorim o ovim novim zemljama koje su tu u jednoj posebnoj poziciji, ali javno mnjenje Slovenije, Mađarske, Češke, Poljske, Britanije pokazuje mnogo više skepticizma prema evropskim integracijama nego javno mnjenje Srbije. Dakle, to je jedna teško oboriva činjenica, jer je ne potvrđuju rezultati jednog istraživanja ili jedne agencije, nego niz istraživanja u različitim periodima rađenih od strane različitih agencija.
Postoji pozitivan odnos prema Evropi. Možemo navesti jedan ključni argument za takav stav. Naime, bio sam u prilici da merim odnos prema Evropi neposredno posle bombardovanja. Trebalo je da prođe mesec-dva, ipak je bilo nepristojno o tome pitati ljude za vreme bombardovanja i odmah neposredno posle toga, ali u istraživanju koje je rađeno u septembru 1999. godine – radili smo to istraživanje u okviru Centra za proučavanje alternativa – ni tada nismo dobili negativan odnos prema Evropi. I to je jedna vrsta eksperimenta ex post facto eksperiment. Imate jednu ekstremnu situaciju gde pitate ljude o odnosu prema onim zemljama koje su pre dva, tri, četiri meseca bombardovale vašu zemlju.
Naši građani su umeli da naprave distancu između Zapada, evropskih integracija i čina bombardovanja. Oni su razlikovali NATO od Evropske unije, razlikovali su Ameriku od evropskih zemalja. E, ako su bili u tom trenutku u stanju da naprave tu diferencijaciju, onda je logično pretpostaviti da to mogu i danas u još većoj meri. Što potvrđuju rezultati.
U tom istraživanju iz septembra 1999. godine na pitanje da li odobravate ideju da se naša zemlja pridruži Evropskoj uniji, 77 odsto, tj. tri četvrtine je reklo: da. Imalo je potvrdan odgovor. Molim vas, to je bio septembar 1999. godine. Pitanje je bilo otvoreno, nisu bili ponuđeni odgovori pa da oni biraju. Znači, pitanje je postavljeno i svaki čovek je odgovorio ono što misli.
Naravno, pitali smo usput i šta misle ko je odgovoran za bombardovanje tadašnje Jugoslavije. Njih 41 odsto je reklo Amerika, 38 rukovodstvo Srbije i Jugoslavije, 35 odsto NATO itd.
Meni odgovori na ova pitanja govore o izvesnoj zrelosti javnog mnjenja. Nisam spreman da kažem da je ono potpuno punoletno, pogotovu nisam spreman da kažem da je potpuno racionalno, ali u nekim slučajevima, i ti slučajevi su sve češći, ono se ponaša racionalno i izjašnjava se shodno svojim interesima, onako kako shvata svoje interese. Dakle, i kad imamo ovu deobu, u prvom redu između birača Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke, možemo govoriti o racionalnom biraču i u jednom i u drugom slučaju. To što oni tu racionalnost shvataju na određeni način koji ih vodi ka jednoj ili drugoj stranci, to je stvar o kojoj možemo da razgovaramo, ali to je druga tema.
Koliki je značaj ovog odnosa prema Evropi u ovim izborima? Kad pitate ljude da li je ta tema odnosa prema Evropi važna, oni kažu da je veoma važna. Ali oni to kažu i za niz drugih pitanja. Kad pitate koliko to utiče na njihovo izborno opredeljenje, onda kažu da utiče mnogo, ali takođe veliki uticaj ima i mnogo drugih činilaca. Međutim, kada tražite od njih da izdvoje jedan činilac koji je presudno uticao na njihovo izborno opredeljenje, onda vidite da je to jedan koji nije toliko važan u motivaciji za izlazak na izbore i u izbornim orijentacijama građana. On nije apsolutno nevažan, ali približno jedna desetina građana se rukovodi tom temom kada odlučuje za koga će da glasa, što nije mnogo ali nije ni za potcenjivanje.
Kada ispitujemo vrednosni profil dva stranačka bloka, a ja vidim na našoj političkoj sceni dva stranačka bloka – jedan socijal-nacionalni koji čine radikali i socijalisti, i liberalno-demokratski blok koji čine, navodeći glavne stranke – Demokratska stranka, Srpski demokrati, G17 plus … kada sada tražimo vrednosne profile ta dva tipa stranaka, onda dolazimo do jedne činjenice koja je veoma važna u kontekstu ovog našeg razgovora. Gledano statistički, najveću težinu u njihovim razlikovanjima ima odnos prema Zapadu. Antizapadna, odnosno prozapadna orijentacija, to je nešto šire od teme da li smo za ili protiv ulaska u Evropsku uniju, jer uključuje i mnoge druge stvari, neke vrednosne aspekte i tu nemamo istu distribuciju odgovora kao u slučaju da li smo za ili protiv Evropske unije.
Dakle, značaj ove teme u izborima je više u nekom podtekstu u deobama, ključnim deobama političke scene, nego što je to tema koja je prisutna u motivaciji za glasanje za jedan ili drugi blok, za jednu ili drugu stranku, mada ni to ne treba potcenjivati, jer deset odsto nije malo kad je reč o našem javnom mnjenju.
Jovo Bakić: Evropejci neevropskog ponašanja
Rekao bih prvo nešto oko evroretorike i političke delotvornosti. Možda je to dobar početak. A pojam političke delotvornosti treba malo još proširiti pa reći političko ponašanje uopšte. Dakle, jedno je evroretorika. Tu možemo svi da budemo veliki Evropljani, da uzdižemo i Evropsku uniju i sami sebe kao pobornike Evrope, pobornike Evropske unije, ali ako mi finansijerima sopstvene stranke namestimo da dobiju ogromne novce, pa da posle toga niko ne odgovara, onda to ne da nije evropsko ponašanje, nego nije odgovorno ponašanje uopšte politički.
Ovde caruje politička neodgovornost. Konkretno mislim na slučaj Nacionalne štedionice i G17 plus. Dakle, niko za to nije odgovarao. Ljudi iz Saveta za borbu protiv korupcije vape, mole, kume, bez ikakvih rezultata. Neke novine to prenesu ili ne prenesu, politika ide dalje. Pri tom, cinično taj isti čovek koji je vezan za tu korupciju sada iznosi ideju o osnivanju agencije za borbu protiv korupcije. Dakle, to je cinizam neviđen u Evropi, ako hoćete. A istovremeno je taj isti čovek veliki borac za evropske integracije, veliki Evropljanin.
Kakav je profil naših političkih stranaka uopšte – i onih antievropskih, kao što je Srpska radikalna stranka, i onih koje su proevropske na rečima. Sve su naše stranke, nažalost – upotrebiću izraza Maksa Vebera – stranke lovaca na položaje. Dakle, jednostavno, stranka računa da ako osvoji deo u vlasti, ima pravo da imenuje po dubini svoje pristalice. Žalio mi se visoki funkcioner jedne stranke, neću reći koje, da kod njih što je političar mlađi, to je gore. Pitam kako, zašto. Pa kaže: jednostavno, lepio je čovek plakate na izborima i hoće odmah da bude potpredsednik opštine.
Dakle, imate jednu neviđenu situaciju, to se dešavalo u Sjedinjenim Američkim Državama u XIX veku. Takozvani pull out sistem, gde svaki novi pobednik na izborima ima pravo da posmenjuje sve državne činovnike i da postavi svoje ljude. Ali taj sistem je pokazao loše strane tokom primene pa su normalno Amerikanci, kao praktični ljudi, to izmenili. Maks Veber je takođe o tome pisao, uvidevši kao Nemac (a Nemačka se uvek dičila svojom birokratijom i to s razlogom) da je nemačko činovništvo znatno bolje od američkog.
Dakle, ovde stranke koje dobiju izbore smenjuju ljude za koje ocenjuju da nisu njihovi i postavljaju svoje. Sad, ako još postave nekog stručnog čoveka, dobro je, ali šta ako postave onoga koji je lepio plakate, a nema pojma ni o čemu. Onda nastaju ogromni problemi. A da se to ne bi dešavalo, potrebna je stalnost činovničkog položaja. Sada vidimo, donet je taj zakon, a videćemo da li će se poštovati. To je posebno pitanje.
Treba i tu naglasiti da su neki ministri u prethodnoj vladi radili normalno, odnosno ponašali se normalno u tom smislu. Dakle, nisu menjali činovnike koje su zatekli. Imam na umu Aleksandra Popovića u Ministarstvu nauke i imam na umu Parivodića u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom. Oni su zadržali činovnike koje su našli od prethodne vlade. I vi možete onda primetiti da je i rad tih ministarstava bolji zato što čovek dolazi i nalazi stručne ljude, nastavlja gde je prethodnik stao. Ako je sposoban unaprediće, ako nije sposoban unazadiće, ali ne može da unazadi mnogo ako su ljudi tu stručni, ako je stručna služba koja tu radi.
Tako da je ovo jedno pitanje koje je jako važno ako hoćemo da budemo ne evropska zemlja nego civilizovana zemlja. Nije civilizovano menjati sve žive kada dođeš na vlast. A što postajemo civilizovaniji, to ćemo biti bliže Evropskoj uniji. I to je naš cilj.
Pitanje Kosova, to je pitanje koje može jako da unazadi Srbiju. I tu, naravno, kod Kosova nijedno rešenje nije dobro. Pitanje je samo koje je najmanje loše. Po mom mišljenju, najmanje loše je da Srbija ide bez Kosova, jer će na taj način moći da izgradi svoje institucije mnogo efikasnije, imaće jedno ogromno pitanje iza sebe. Ako Kosovo slučajno bude zajedno sa Srbijom, ogroman je problem šta raditi, otkud tolike novce naći za finansiranje svega toga.
Međutim, pazite, i taj scenario ima svoje jako loše strane, a to je što bi radikali dobili krila. Mogli bi stalno da stavljaju pitanje Kosova na dnevni red, da optužuju Vuka Brankovića koji se reinkarnirao kao Boris Tadić ili Vojislav Koštunica. I to je to. To je onda muka. Ako su oni dovoljno jaki da kapitalizuju pitanje Kosova, onda ono rešenje koje sam ja naveo kao najmanje loše, odjedanput postaje loše rešenje. I tu čovek nije onda uopšte pametan šta da radi.
Tako da je to jedno pitanje, posebno ako Evropska unija bude nestrpljiva i bude nametala rešenje, ako ne bude dovoljno fleksibilna, rešenje koje može Srbiju na tom evropskom putu čak potpuno zaustaviti. Može nas vratiti u neki period koji je iza nas i koji svi mi razumni barem želimo da zaboravimo.
Tu je onda pitanje koje je opet u vezi sa Kosovom, ali i sa još nečim. To je socijalna situacija u Srbiji. Ona je užasna. Srednji slojevi žive dobro. Mi ne živimo loše. Naš položaj se znatno popravio u odnosu na devedesete godine. Međutim, jedan radnik koji ima specifičnu psihologiju, a to je – nemoj me samo otpuštati s posla, OK plaćaš me malo, ali samo me nemoj otpuštati, on može devedesete godine da gleda sa simpatijama. On je danas taj koji najviše glasa za srpske radikale, posebno nekvalifikovani, polukvalifikovani radnici, koji su zaista najnezaštićeniji u procesu društvene transformacije.
I sad ta kombinacija nacionalne i socijalne demagogije koju radikali provode pada na plodno tle. I to je tako. To je problem. Problem je posebno taj što one stranke koje su navodno socijaldemokratske ili žele takvima da se prikažu, radnike ne pominju. Kad ste čuli vođstvo Demokratske stranke da se jednom rečju osvrnulo na radnike? Ili kad ste čuli Žarka Koraća da je pomenuo radnike? To se ne dešava.
Dakle, dok je normalno da Demokratska stranka apeluje na srednje slojeve, i to je sasvim u redu, nije normalno da ne apeluje na radnike, da ništa toj društvenoj grupi ne nudi. Onda dođu radikali i kažu – hleba za tri dinara i pripadnici srednjih slojeva se smeju „ha, ha, ha, tri dinara“, naravno glupost, ali onaj koji nema hleba a želi da ga ima, on će u to želeti da poveruje.
Ne vidim da je mnogo pametno sa stanovišta popularnosti evropske ideje insistirati na evroatlantskim integracijama. Jer ono atlantski navodi na NATO pakt. Vi ne možete računati da će onaj koji je doživeo bombe 1999. godine, biti oduševljeni pristalica NATO pakta. Pa to bi bilo neprirodno. Na kraju krajeva, govorim i svoj lični stav. Mislim da je NATO pakt zločinačka organizacija. Ona je jako moćna, ali je zločinačka. Da li mi želimo da budemo punim srcem članica jedne zločinačke organizacije, kao Srbija? Ja ne vidim da je to nacionalni interes. Drugo je pitanje da li ćemo možda mi biti ucenjeni od Evropske unije da ako hoćemo da budemo članica Evropske unije, moramo da budemo članica NATO pakta. Drugo je pitanje ako svi oko nas uđu u NATO pakt, da li i mi moramo. Verovatno moramo. Kud svi Turci tu i mali Mujo. Ali nemojte tražiti od običnog građanina da voli NATO pakt. To je neprirodno. Koliko on može imati simpatija prema Evropskoj uniji toliko ne može imati prema NATO paktu.
Na kraju krajeva, značaj Evropske unije za izbore. Slažem se potpuno sa mojim kolegom, gospodinom Mihailovićem. Dakle, Evropska unija nije tema na kojoj se dobijaju izbori. Izbori se dobijaju na ovim drugim temama o kojima sam govorio. Dakle, to su socijalne i ekonomske teme. Naravno i nacionalne, ali u manjoj meri. Više će izbore odlučivati kombinacija socijalnih i ekonomskih tema. A vi vidite na socijalnom planu, one stranke koje su meni bliže, jako malo nude. I to je jedan problem kojim bi one trebalo da se pozabave što pre. Djelić je stavio neke natuknice, ne znam, fond za siromašne studente. To je jako dobro, ali premalo, preskromno. Mora se još razmišljati na tu temu.
DRAGOLJUB ŽARKOVIĆ: Postoji li zbilja mogućnost da tri stranke koje se po dosadašnjim istraživanjima vrte negde oko cenzusa – G17 plus, SPS i LDP, da sve tri pređu cenzus i kako bi to uticalo na odnose u vrhu „stranačke tabele„?
JOVO BAKIĆ: Po mom mišljenju, nema šanse da sve tri prođu. Jednostavno, izlaznost bi morala da bude jako mala da bi sve tri prošle, a ne verujem da će biti tako mala. Socijalisti imaju šanse da prođu. Obično su i na prethodnim izborima u istraživanjima stajali slabije od cenzusa, a onda su probijali cenzus. Dakle, njihov problem će biti na sledećim izborima. Mislim da još nije došao taj momenat da ne mogu proći, jer prosto njihovo biračko telo je staro i odlazi, ne podmlađuje se. To je njihov problem. Ali mislim da oni još imaju dovoljno ljudi koji će izaći i glasati za njih i probiti cenzus.
S druge strane, opet mislim da će oni pre napraviti neku vrstu koalicije sa Demokratskom strankom Srbije i Demokratskom strankom negoli sa radikalima. Njihova je težnja da pridobiju međunarodni legitimitet koji nemaju. Zato su podržavali i ovu vladu. Tako da socijalisti više ne predstavljaju opasnost kao nekad. Čak nije isključeno, ako uspeju da se modernizuju, da budu jedna stranka koja će konačno zauzeti taj prostor na levici. Mala je verovatnoća, ali postoji.
Drugo, LDP će po svemu sudeći ući u skupštinu. Oni imaju najbolje šanse i to zbog Čanka u Vojvodini, koji stoji dosta dobro po svim istraživanjima, tako da će najviše zahvaljujući njemu oni imati izglede da uđu u parlament u skoro svakoj kombinaciji. Onda će međutim, doći do velikog problema kod formiranja vlade. Koštunica je javno rekao da neće sa Čedomirom Jovanovićem, Čedomir Jovanović je takođe rekao da neće sa Koštunicom. I sad, šta? Najverovatnija je opcija manjinska vlada Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, gde će LDP pružati podršku. Ali pazite, moraće da ima dovoljno poslanika da pruži, jer sasvim sigurno tu manjinsku vladu zajedno sa LDP-om neće podržati SPS.
SREĆKO MIHAILOVIĆ: … Kampanja će ubrzanje dobiti između Božića i Svetog Jovana. Znači, mi ćemo tek imati kampanju.
Tu imamo jedan fenomen. LDP i G17 plus su na istom delu tržišta na kome je Demokratska stranka. SPS je na istom delu tržišta gde su radikali. I faktički, po mom mišljenju, ulazak ovih malih stranaka u parlament zavisi, naravno, i od njih, a još više od radikala, odnosno demokrata na ovoj drugoj strani. Zahvaljujući Šešelju, ja mislim da će SPS ući. Jer Šešelju mnogi duguju sa ovim što je uradio. Najmanje duguju radikali. On je njih prilično upropastio, ali ove druge – demokrate, srpske demokrate, socijalisti mu duguju mnogo.
Mi imamo taj fenomen da su socijalisti i radikali od 1992. godine naovamo uvek u jednom loncu. U stvari su neka vrsta spojenih sudova. I kad saberete broj njihovih glasova na svim ovim izborima, osim onih u jesen 2000. godine, to je tu gotovo stabilno, pogotovu ako uzmete u obzir ovaj starosni momenat koji im smanjuje, objektivno gledano, broj pristalica.
Ovamo imate Demokratsku stranku, koja je u ove izbore ušla manje spremna nego, na primer, Demokratska stranka Srbije, koja se odlično postavila. Ona je svoje desno krilo učinila veoma jakim primajući Novu Srbiju i onog iz Svetozareva, odnosno Jagodine, Markovića, Palmu. Tako da ono što se sa desne strane može zahvaliti, a zahvaljujući Šešelju toga će biti, oni će zahvatiti.
Demokratska stranka osim ovoga što je napravila sa manjinama, a to nije za potcenjivanje, kao da je više vodila računa o LDP-u nego o svom izbornom cilju. Na neki način su opsednuti Čedom Jovanovićem i to može da im se osveti na ovim izborima. Uglavnom, ukoliko oni u finalu kampanje, tu između Božića i Svetog Jovana, naprave nešto što je primereno njihovoj snazi, njihovoj objektivnoj moći, onda LDP i G17 plus nemaju šanse. Međutim, neće dobro proći ako nastave sa ovim trendom i sa ovom prilično nedefinisanom kampanjom, koja je socijalno neorijentisana, jer velika stranka mora da se socijalno utemelji u nekom trenutku kampanje. Ne može da lebdi u vazduhu. A oni to stalno izbegavaju. Ako kažu da su socijaldemokrate i vode neku politiku koja ide ka tome, onda moraju da urade ono što je Bakić rekao malopre. Na ovim izborima socijalni sloj koji će da odluči njihov ishod su radnici. Oni su odlučili ishod izbora i u 2000. godini. Kad su ostavili Miloševića, Milošević je bio gotov. Da ga oni nisu ostavili, da je uspeo da ih zadrži, da je ostalo imalo poverenja, on bi i dalje bio na vlasti.
Sve u svemu, šta će biti sa ove tri stranke koje su na ivici cenzusa, zavisi od ovih velikih stranaka, a te velike stranke će u stvari i da naslede njihov neuspeh. Znate, taj Dontov sistem je takav da imamo te apsurde. Na primer, na prošlim parlamentarnim izborima je Čanak iz Vojvodine doneo radikalima šest ili sedam poslaničkih mesta. To je apsurd našeg izbornog sistema i verovatno će se i sad desiti, jer tu treba računati i na ove stranke koje će osvojiti po dva, tri odsto glasova. Recimo SPO. I kome će otići ti glasovi? Ti glasovi će otići radikalima u prvom redu i nešto manje demokratama i srpskim demokratama.
JELICA MINIĆ: Mislim da G17 plus nema tako loše šanse da uđe u parlament. Tu se razlikujem od kolega. Ne navijam, ali samo konstatujem. Sama sam iz određenih razloga proveravala, pitala ljude šta misle i iznenadila sam se koliko sam pozitivnih komentara čula od taksista. Taksisti su vrlo relevantan pokazatelj javnog mnjenja. Pitala sam – šta vi mislite o G17 plus, o Dinkiću… Kažu – pa, dobar je. Kažu, prvo, uveo je taj PDV. Oni su protiv ilegalnih taksista itd. Znači, neki red. To je manifestacija snage, moći. Uveo je tu neki red. Onda, smanjio im je otplate kredita zbog ovog nerealnog kursa. Oni svi nešto otplaćuju. I za njih je divno što evro tako malo vredi.
A onda, podržavaju ih i neki ljudi iz poslovnih krugova koji su se verovatno nakačili na neke interesne mreže i dobro prolaze, tako da ja ne bih potcenila implicitnu ili eksplicitnu moć direktnog korumpiranja koju ima G17 plus više nego bilo ko drugi, imajući u vidu da su oni godinama kontrolisali finansijske tokove u zemlji.
Zato ja ne bih potcenila perspektivu njihovog ulaska u parlament, a to onda ovu nemoguću aritmetiku, geometriju i tako dalje rešava jer onda G17 plus, DS i DSS sastavljaju vladu, to je ono što i Dinkić preporučuje.
Pomenute su ovde stranke lovaca na položaje. Ima toga, ali ovo što se događa pre svega je zauzimanje pozicija u poslednjoj fazi privatizacije. Sada je poslednje deljenje velikih para. I stranke zauzimaju pozicije. Izbori neće više biti toliko interesantni sledeći put. Poslednje vučenje u privatizaciji završiće se naredne godine, eventualno će biti nekih repova u 2008. I to je poslednja šansa za neko veliko okorišćavanje o proces privatizacije. Posle će izbori postati dosadni kao i u drugim zemljama. Onako, vrteće se, ali ovo je udar, ovo je borba za to. Možda nama izgleda glupo kampanja G17 plus, ali ja ne bih potcenila, recimo, mesto i ulogu Ivane Dulić-Marković u Vojvodini, tako da je moja procena da G17 plus ipak ima šanse da pređe cenzus. Kažem, uopšte nije navijački.
A takođe od ljudi sa kojima sam imala prilike da razgovaram mogla sam da čujem – veliki broj će glasati za Čedu i koaliciju LDP, prosto iz protesta prema drugima. A neće da glasaju za radikale i socijaliste. Znači, Čeda će dobiti mnogo glasova nezadovoljnih. Ja ne bih isključila ni G17 plus, ni LDP kao stranke koje će ući u parlament. A i ne mislim da bi to bilo loše dugoročno gledano.
