Vrednost jednog ministra

Da je Srbija država kakva nije, ministar Zoran Đorđević teško da bi okupirao i pola medijskog prostora koji zauzima od prošlog leta, kada je stao na čelo Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Poslednji od skandala koji se vezuju uz njegovo ime – strašna izjava njegove službenice u programu RTS, pa onda i njegovo isto tako strašno izvinjenje – dovela je do zahteva da Đorđević hitno podnese ostavku. Istovremeno, to je još jednom proizvelo osećaj da se osetljivim poslom u osetljivom ministarstvu bavi čovek koji u najmanju ruku nije osetljiv na tu tematiku, koji nema osnovnu predstavu o svojoj „ciljnoj grupi“, pa ni o stanju ovog društva i životu „običnih“ građana i građanki.

INVESTICIONA KLIMA: Krenimo hronološki. Pre svega, da je ovo pristojna država, u kojoj su za ovaj ili onaj posao neophodne kvalifikacije, a ne partijska knjižica i politička podobnost – ministar Đorđević ne bi ni bio ministar, bar ne u ovom sektoru. Dok je za prethodno nameštenje, u fotelji ministra odbrane, još i imao nekakvo pokriće – ništa, bukvalno ništa u njegovoj zvaničnoj biografiji nije ga preporučilo za upravljanje „socijalom“ u socijalno zapuštenom i problemima preopterećenom sistemu.

Prema zvaničnoj biografiji, završio je visoke studije bezbednosti i odbrane u Školi nacionalne odbrane, a navodno se obrazovao na Fakultetu za društvene i političke nauke i Fakultetu za međunarodnu ekonomiju – bez određenja koji su to tačno fakulteti i kakve je nauke tamo tačno izučavao. No, bez obzira na to, pa čak i na nikad potvrđeni trač da je u „prethodnom životu“ bio šofer Jorgovanke Tabaković, u najmanju je ruku čudno da je njegov CV potpuno usmeren na biznis, na domaće i međunarodne kompanije, dok ni jedan jedini dan nije proveo na poslu zbog kojeg bi se moglo reći da ima blage veze sa socijalnim pitanjima. Zapravo, jasno je da je u tu materiju bio upućen približno isto koliko i njegov prethodnik Aleksandar Vulin.

Čim se uselio u ministarstvo, Đorđević je vrlo konkretno ilustrovao kako će izgledati njegov mandat: da će se stvari prelamati preko kolena, bez ikakvih smislenih objašnjenja i u ko zna čijem interesu. Nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je potpisao tim ekspertkinja nakon trogodišnjeg rada, a koji je novopostavljenog ministra bukvalno dočekao na stolu – odbačen je istog trenutka, potom je, navodno, započet rad na novom predlogu, a ni dan-danas nikome nije jasno zašto se to zapravo dogodilo.

Iz Ministarstva rada je u „Insajder“ procurio dokument u kojem se kaže da je glavni razlog protivljenja Nacrtu to što bi mogao da dovede do „nesrazmerno većeg otpuštanja muškaraca u javnom sektoru, kao i da bi obaveze vođenja evidencije o rodnoj ravnopravnosti u privatnom sektoru mogla negativno uticati na investicionu klimu, jer se time poslodavcima nameću nove administrativne obaveze i dižu troškovi poslovanja“.

U nastavku ovog nemuštog, besmislenog i nikome jasnog objašnjenja navedeno je i da je problematično što je Nacrt izrađen pod pokroviteljstvom Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, umesto Ministarstva „koje je nadležno da izrađuje, ali i predlaže Vladi propise kojim se uređuje materija na koju se odnosi dostavljeni Nacrt“. Sve to, naravno, moglo je da se kaže i pred skupštinom, tokom rasprave o nacrtu. Mogla je da se otvori nekakva javna rasprava, da se diskutuje o problemima, da sve bude javno i jasno. Ali, ne. Tako se u Đorđevićevom ministarstvu nije radilo, pa se i ne radi do dana današnjeg – aktuelni Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, recimo, usvojen je, a da javnost nije imala vremena ni da trepne.

Rezultat čitave priče jeste jedan od žešćih sukoba u političkom vrhu zemlje (začinjen spletkama i medijskim podmetačinama), kao i očuvanje dobre „investicione klime“ (ako se ugnjetavanje radnika i radnica, odnosno interesi korporacija i kompanija tako zovu). U međuvremenu, nesuđeni Nacrt doživeo je napade verovatno svih retrogradnih, šovinističkih, homofobnih i mizoginih grupacija koje ovde deluju, a umesto njega dočekan je novi Nacrt koji znatno više odgovara ministrovim zamislima.

FAKTOR DUČIĆ: Nekom neupućenom, priča o Nacrtu zakona i nazadnim idejama koje su tim povodom plasirane možda deluje komplikovano. No, već u idućem skandalu ministar Đorđević obezbedio je šire razumevanje svojih postupaka.

Kao domaćin konferencije „Žene iz ruralnih krajeva – ravnopravne građanke Srbije“, ministar je osmog marta ove godine našao za shodno da se učesnicama obrati prigodnim citatima Jovana Dučića – pesnika koji itekako zaslužuje svoje mesto u antologijama srpske poezije, ali koji (što je jasno svakom iole pismenom, ko je pročitao išta od školske lektire) nije ostao upamćen po zastupanju rodne ravnopravnosti i ženskih ljudskih prava.

Tog i takvog Dučića citirao je ministar baš za Dan žena, navodeći, između ostalog: „Žena ne zna da poštuje, nego da voli. Žene ne traže ni da ih vi poštujete, nego da ih volite. Poštovanje za njih znači odsustvo svake ljubavi, nešto hladno i iz glave, a ne nešto preosećajno i iz duše… Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek siromah. Pametnih se boje… Žena hoće više da bude voljena, nego da sama voli, i više da je žele nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira… Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem ni milijem. Retko koja žena visi o ruci čoveka koji je odista bio čovek njenog ukusa. Padajući pred jakim, a ne pred dobrim i lepim, žena ne razume duh i volju, i ne lepotu nego nameru.“

Teoretičari nekog budućeg vremena možda će uspeti da odgonetnu kako se ministar Đorđević usred ovog citiranja nije zagrcnuo, kako mu nisu proradili neki do tada uspavani neuroni, kako bar na trenutak nije čuo sebe i na vreme se zaustavio. Ovako, ostalo je upamćeno da je na međunarodni Dan žena, na konferenciji posvećenoj najugroženijoj grupaciji građanki ove države, ministar nadležan i za društveni status žena, sve njih javno okvalifikovao kao neinteligentne, bedne, nesposobne da razluče ljubav od poštovanja, da se brinu o sebi, da odluče o svojoj sudbini, da se usprotive bilo čemu i bilo kome. Niža bića, koja podležu, „padaju“ pred višima.

Nakon vrlo burnih reakcija na ovu budalaštinu, ministar se – naravno – izvinio. U zvaničnom saopštenju objasnio je da „to nisu moje, a ni vrednosti Vlade Srbije“, da ostaje „duboko posvećen“ emancipaciji žena i da je „neoprezno citirana pesma uvredila žene, što ni jednog trenutka nije bila moja namera“.

Tako je otprilike bilo sročeno to objašnjenje, ali – džaba. Ne može jedan ministar „neoprezno“ da citira podugačko Dučićevo izlaganje. Ne može da to ne pročita pre događaja, ne može da ne shvati šta tu piše, da ne razume. Ili, tačnije: jedan ministar to može, ali nakon toga on više ne sme da ostane ministar.

GLAVNI BAJA: Tu, konačno, dolazimo i do poslednje epizode.

Nakon što je službenica njegovog ministarstva Milena Antić rekla da nijedan poslodavac neće zapošljavati ženu koja se „danas zaposlila, a sutra ostala trudna“, i da je poslodavcu „žena potrebna da radi“, ministar Đorđević opet se obratio javnosti. Ne u vezi sa skandaloznim Zakonom o finansijskoj podršci porodicama s decom, o čemu je Milena Antić govorila. Ne u vezi s odredbama koje su ojadile sveže zaposlene porodilje, pokazavši da u Ministarstvu ne postoji ni naznaka razumevanja za porodice s decom. Ne u vezi sa sistemski i sistematski diskriminatornom ponašanju ove države prema ženama koje žele da rode, koje su rodile ili koje ne mogu da rode. Umesto svega toga, on je objasnio da će Milena Antić snositi posledice, da je to što je rekla posledica afekta i nepristojnog ponašanja voditeljke (?!), da je to ipak ne abolira i da „državni službenici ne smeju takve stvari da govore, pogotovo u okolnostima gde vlada i predsednik pokušavaju na sve načine da promene demografsku sliku“.

U podugačkom obrazloženju naveo je niz brojeva koji pokazuju da mora više da se rađa, da bi on sigurno zaposlio ženu koja ima nameru da rađa (?!) i da će nastaviti da radi na tome da „položaj majki u Srbiji bude bolji iz dana u dan i da se rađa što više dece“.

Ukratko, iako su poetika i sintaksa daleko od Dučićeve, poruka je bila otprilike ista. Voditeljka i službenica su se ponašale nedolično, on je „glavni baja“ koji će sprovesti kaznene mere, žene su tu da rađaju i od srpstva spasu šta se spasti da, svi ostali su nedostojni da se pred njima čak i osvrne na sporni zakon, a iznad svih lebdi trud vlade i predsednika.

Nije zato čudno što se gotovo istog trenutka oglasio roditeljski portal Bebac, zatraživši hitnu i neopozivu ostavku aktuelnog ministra. Saopšteno je da se to očekuje zbog propusta u Zakonu o finansijskoj podršci, ali i zbog samog izvinjenja: „Javno razapinjanje koleginice koju ste sami poslali u emisiju, nedopustivo je, licemerno i bezobrazno. Vaša koleginica suštinski je rekla ono što ste i Vi ovim zakonom poručili roditeljima. Zato što ne razumete problem roditelja! Zato što trudnice i mame smatrate prevarantima koje varaju državu! Zato što ništa niste uradili da zaštitite i podržite roditelje! Zato što izbegavate da se javno suočite sa kritikama roditelja! Zato što ste nesposobni za rešavanje suštinskih problema roditeljstva!“

Nije poezija.

Neće uroditi plodom.

Ali sasvim dovoljno govori kako o ministru, tako i o svemu ostalom.