Škola je počela sa radom 1. septembra 1808. godine. Na početku je imala 20 učenika, a jedini uslov za upis bio je da polaznici umeju da čitaju, pišu i računaju
Pre četiri godine dostojno smo obeležili dvestagodišnjicu početka Prvog srpskog ustanka, prelomnog perioda (1804–1813) u istoriji srpskog naroda. S pravom kažemo da je period bio prelomni, jer „s njim započinje istorija novovekovne Srbije i novovekovne srpske države“ (Radoš Ljušić).
Da bi sačuvala tekovine oružane borbe, ustanička vlast je morala da uspostavi novu organizaciju državne vlasti. Tursku feudalnu vlast morao je da zameni novi državni aparat, organizovan na novim načelima. Tako se već prvih meseci sastala ustanička Skupština i usvojila Zakonik po kome se sudilo, da bi sledeće godine (1805) bio osnovan i Praviteljstvujušči sovjet, to jest prva vlada ustaničke države.
OSNIVANJE ŠKOLE: Ali, da bi novoformirana zakonodavna, sudska i izvršna vlast mogla ispravno da funkcioniše, morala je da u svom sastavu ima sposobnih pismenih ljudi. Kako ih tada u Srbiji ni izdaleka nije bilo dovoljno, nametnula se potreba za stvaranjem sopstvenog školovanog kadra. Znanje stečeno u malim (osnovnim) školama, koje su od ranije postojale u manastirima i odskora u većim mestima, nije svršenim učenicima bilo dovoljno za rad u državnom aparatu, pa se ustanička vlast odlučila da osnuje jednu veliku školu (naziv prema postojećim malim, osnovnim školama) čiji će nastavni plan i program biti u skladu sa potrebama osnivača.
Za uređenje ustaničke države, između ostalog i školstva, iskorišćen je period zatišja u srpsko-turskim odnosima, koji je započeo u leto 1807, nakon što je saveznička Rusija zaključila sa Turskom mir u Sloboziji. Prvi značajan događaj desio se 16. avgusta 1807, kada je Beograd na savskom pristaništu svečano dočekao Dositeja Obradovića, najučenijeg Srbina toga vremena. Sa sobom je Dositej poneo i svoju biblioteku, a u trenutku njegovog stupanja na beogradsko tle sa tvrđave su se oglasili počasni topovski plotuni. Slobodni Beograd je na taj način nagradio Dositeja koji se, iako najstariji (69) od svih srpskih kulturnih poslenika koji su živeli van Srbije, jedini odazvao Karađorđevom pozivu, napustio miran i udoban život u Trstu i došao u Srbiju. Ubrzo se učeni i vredni Dositej primio dužnosti „nadziratelja učilišta“, uz aktivno učešće u diplomatskim aktivnostima i pripremi zakona nove države (od 11. januara 1811. godine obavljaće i dužnost prvog ministra prosvete).
Ipak, prema Vuku Karadžiću, zamisao za osnivanje Velike škole pripada Ivanu Jugoviću, uz Dositeja najobrazovanijem Srbinu toga vremena. Za pomoć u realizaciji svoje zamisli, Jugović se obratio novopostavljenom predsedniku Sovjeta Mladenu Milovanoviću: „Mladen, ne samo da ovu nameru Jugovićevu prigrli, nego ju je on, od svoje strane i Soveta i Karađorđu predstavi a ovaj, ne samo što jednu tako uzvišenu i patriotičnu nameru Jugovićevu odobri, nego odmah naredi da se jedna od turskih kuća njemu, za tu cel shodna, u kojoj će i sam moći obitavati, ustupi i ako bi toj kući trebalo što i opraviti, da Sovjet naredi da se opravi“ (Lazar Arsenijević Batalaka, Istorija srpskog ustanka).
Škola je svečano otvorena 31. avgusta, a započela je sa radom sutradan, 1. septembra 1808. Svečanom otvaranju prisustvovali su svi sovjetnici, mitropolit, mnogi ugledni građani i svi učenici prve generacije, kojih je bilo ukupno dvadeset. Nakon što je mitropolit osveštao prostorije u kojima će se održavati nastava, prigodan govor je održao Dositej Obradović, a učenicima se obratio sledećim rečima: „Blago celome narodu srbskome ako vi postanete i budete bogoljubivi, pravdoljubivi i prosvešteni! Od vas će se sva nacija naša prosvetiti i na svako dobro nastaviti, zašto vi ćete biti s vremenom narodni poglavari, sudije i upravitelji i od vas će zavisiti sveobšte narodno blagopolučije, čest i slava.“
PRVI UČENICI I RAD ŠKOLE: Prvi učenici Velike škole bili su uglavnom sinovi ustaničkih vođa; Karađorđa Petrovića, Mladena Milovanovića, Milenka Stojkovića, Jakova Nenadovića, Vase Čarapića. Učenik Velike škole bio je i Vuk Karadžić, potonji književnik i reformator srpskog jezika, kao i istoričar Lazar Arsenijević Batalaka, koji su nam ostavili značajna svedočanstva o radu škole.
Tako Vuk beleži da „klupa u školi nije bilo nego su đaci unaokolo sjedili na slamnijem stolicama“, dok nam je Batalaka ostavio zapis o organizaciji rada škole: „Nikakvog napisanog ustrojstva ova Velika škola nije imala. Ljubav k otečestvu i potreba zemaljska napisale su štatut za ovu školu u glavi praviteljstva, i u duši i u srcu profesora. Ovi nisu imali određeno po koliko će koji časova na nedelju za predavanje koje nauke imati. Oni su, izjutra i popodne, u svoje klase dolazili, i toliko sati u njima probavljali, koliko je kad, i koji predmet za očitavanje, a naročito za istolkovanje zadržati ih nepohodimo mogao. Svaki dan su profesori redovno, izjutra tri a po podne dva sata, dakle pet sati, a više i više puta, i po šest na dan, u svojim klasama provodili.“ Dakle, nastava je bila razredna, što znači da je sve predmete u jednom razredu predavao isti profesor. Udžbenika nije bilo, već su učenici zapisivali predavanja. Ipak, od učila su postojale geografske i istorijske karte, dok su profesori za pripremu predavanja koristili strane knjige.
PREDMETI I PROFESORI: Prvi upravnik i prve godine jedini profesor Velike škole bio je Ivan Jugović, koji je pre dolaska u Srbiju bio profesor Sremskokarlovačke gimnazije i sekretar vršačkog vladike. On je i stanovao u školi, a pomagao je i dva siromašna đaka, kao i Vuka Karadžića. Kada je početkom 1809. godine Jugović ponovo imenovan za glavnog sekretara Sovjeta, zamenio ga je Miljko Radonić da bi se kasnije, zbog povećanog broja učenika, i broj nastavnika povećao. Škola je radila od 1808/9. do 1812/13, kada je Prvi srpski ustanak ugušen u krvi. Zbog ratnih prilika nastava nije bila moguća jedino školske 1809/10. godine.
Za kratko vreme njenog postojanja u školi je radilo jedanaest nastavnika. Pored već pomenutih Ivana Jugovića i Miljka Radonića (koji će kasnije postati i prvi srpski ministar spoljnih poslova), nastavu su držali i Lazar Vojinović, Gliša Živanović, Mihailo Popović, Sima Milutinović-Sarajlija, Jovan Mioković, kapetan Petar Đurković, kao i jedan oficir i dva narednika ruske vojske. Poslednja četvorica uvežbavala su sa učenicima „fehtovanje sa sabljama“ i radili „egzercir s puškama“. Profesori su bili obrazovani ljudi, a većina njih Srbi iz Vojvodine.
U tri razreda, koliko je imala Velika škola, proučavali su se predmeti čiji je sadržaj bio prilagođen potrebama ustaničke države: opšta istorija, opšti zemljopis, računica, nemački jezik, državno pravo, narodno pravo, način suđenja kriminalnog, ali i stilistika, moralne pouke, crkveno pojanje i vojno vežbanje.
Veliku školu je pohađalo ukupno 36 učenika (sve muškarci), od čega je 13 završilo i odmah potom stupilo u državnu službu; većina u sudovima, a ostali kao pisari u Sovjetu, kod Vožda i vojvoda.
Velika škola je bila prva visokoškolska ustanova u Srbiji. Sledio je Licej (1838–1863), pa Velika škola (1863–1905) i na kraju Univerzitet, evo već 102. godinu.
Istraga ubistva u restoranu „27“ na Senjaku uz eventualnu umešanost Veselina Milića odavno je kontaminirana i teško da će biti pravde. To za novi broj „Vremena“ kaže tužilac Radovan Lazić
Iz saopštenja tužilaštva stiče se utisak da se uloga bivšeg šefa beogradske policije u čitavom događaju kontinuirano umanjuje. Da li je to zaista rezultat do sada sprovedenih dokaznih radnji i novih saznanja prikupljenih tokom istrage ili je reč o relativizaciji njegove uloge iz nekog drugog razloga, teško je utvrditi. Ipak, imajući u vidu sve čudne i neuobičajene poteze Visokog javnog tužilaštva u Beogradu, sasvim je opravdano sumnjati da se radi o relativizaciji odgovornosti i da neko sa veoma visokog položaja pokušava da zaštiti Milića
Nemanja Nenadić naglašava da su vršioci dužnosti spremni da, zarad očuvanja svog nezakonitog statusa, čine još veće kompromise nego što bi činili oni koji su postavljeni, pa makar to bilo i po principu partijske podobnosti, na pun mandat. Ili, kako je objasnila Ana Brnabić 2019. godine “v.d.” status zapravo motiviše ljude da rade još bolje
U razgovoru za “Vreme” predstavnici nekoliko opozicionih partija govore o studentskom pokretu. Jedni ga bezrezervno podržavaju i odustaju od isticanja svojih kandidata na izborima, drugi se spremaju da za učešće na izborima u nekom koalicionom formatu, treći su negde između i još važu. Za buduće analize, neka se zna ko je bio na kom stanovištu u junu 2026. godine, pošto će još promena sigurno biti
Šta, zapravo, u procesu pridruživanja EU hoće, a šta neće od Srbije i obratno? Gde je danas Srbija u onome što hoće i neće od EU, te šta je suština fingiranja ovdašnjeg režima – za nedeljnik “Vreme” govori dr Vladimir Međak, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji i bivši glavni pravnik u pregovaračkom timu Vlade za pregovore o pristupanju EU
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Intervju: Radovan Lazić, tužilac
Kako je kontaminiran slučaj Veselina Milića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
