NIS sa novim vlasnicima i gasni projekti Rusije u Srbiji ne startuju u dobrom času, već u vreme svetske krize i finansijskih briga koje more i Beograd i Moskvu
OPOŠLJAVANJE: Dmitrij Medvedev i Boris Tadić
Naftno-gasni sporazum Srbije i Ruske Federacije, zaključen početkom ove godine, konačno je konkretizovan kroz ugovor o prodaji 51 odsto akcija NIS-a Gaspromnjeftu za 400 miliona evra, a usaglašeni su i prateći memorandum o završetku gasnog skladišta u Banatskom Dvoru i sporazum o osnovama na koje će biti postavljeno buduće zajedničko preduzeće za izgradnju magistralnog gasovoda Južni tok, ukoliko se do septembra iduće godine u Gaspromu donese odluka o ekonomičnosti njegove gradnje. Visoke političke garancije za ostvarenje ovih poslova daju predsednici država Dmitrij Medvedev i Boris Tadić.
Iako ovaj tekst kreće u štampu pre nego što su stigle vesti iz Moskve o potpisivanju spomenutih dokumenata – ugovor o prodaji NIS-a bi sa naše strane trebalo da potpiše Petar Škundrić, ministar energetike, a memorandume koji se odnose na gasovod i skladište gasa Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa – već ovog trenutka možemo konstatovati da u energetici Srbije počinje jedno drugačije doba i da je na svim odgovornim faktorima da se dobre strane ovog aranžmana maksimalno iskoriste, a one loše pokušaju održati pod kontrolom.
Srbija će, prema onome što su javno saopštili naši poslednji pregovarači Dušan Mrakić iz Ministarstva energetike i Borko Stefanović iz Ministarstva inostranih poslova (22. decembra), ovim sporazumom u naredne četiri godine dobiti ulaganja ruske strane u modernizaciju rafinerija sirove nafte u Pančevu i Novom Sadu u vrednosti od 490 miliona evra, a još 60 miliona evra odvojeno je za ekološku sanaciju Pančeva. Uz to, ugovorene su korporativne (ali ne i bankarske) garancije da će novi većinski vlasnik NIS-a, Gaspromnjeft platiti kaznene poene ukoliko ugovorene rekonstrukcije ne izvede na vreme.
Ruska strana prihvatila je i da Srbija krajem 2012. godine (kako je obećala Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom) ukine poznatu Uredbu o zabrani uvoza većine naftnih derivata na naše tržište, što bi trebalo da znači da će se Gaspromnjeft kroz četiri godine suočiti sa značajnom konkurencijom na unutrašnjem tržištu Srbije, jer druge kompanije i privatnici već imaju oko 60 odsto prodajnih punktova za benzin i druge derivate.
Na prvi pogled, moglo bi se konstatovati da su (opet) dobro prošli i zaposleni u NIS-u kojima se četiri godine garantuje zaposlenje i očuvanje realne vrednosti današnje plate, a onima koji budu spremni da odu iz firme obećava se isplata otpremnine od 750 evra po godini staža. Zasad ne znamo kako su prošli upisnici besplatnih akcija (građanstvo) i da li će oni moći odmah da trguju svojim delom deonica NIS-a, koje trenutno sigurno nisu na velikoj ceni.
Na gasnoj strani, dokumenti koji se sada potpisuju ne garantuju mnogo, ali je pristanak srpske strane na prodaju NIS-a bar doneo više izvesnosti potrošačima gasa u Srbiji da će biti relativno uredno snabdevani po svetskim cenama – a verovatno i na veresiju, dok se Srbijagas finansijski ne konsoliduje. Uostalom, već i sama činjenica da je Dušan Bajatović u ime Srbijagasa prošle sedmice verifikovao ugovor o snabdevanju gasom Srbije sa oko 2,3 milijarde kubika u narednoj sezoni, upućivala je na zaključak da je usaglašavanje gasnih dokumenata privedeno kraju.
Projekat kontinentalnog gasovoda Južni tok, od koga je sve počelo, u ovom trenutku deluje najmanje izvesno, kao što nije jasno ni koje bi konkretne koristi Srbija imala od njegove izgradnje – osim što bi on garantovao da država neće ostati u evropskom energetskom zapećku, pa makar sve benefite od gasovoda vukli Rusi.
Ako je Srbija, za razliku od drugih evropskih država, već pristala da se u svim kompanijama koje budu sprovodile Naftno-gasni sporazum sa Rusijom nađe u „manjini“ (49 odsto vlasništva, a sutra verovatno i manje), onda joj ipak ostaje mogućnost da pomno aktivira sva prava manjinskog vlasnika, koja, inače, već postoje u našem privrednom sistemu – te da tako i našoj javnosti omogući da konkretno prati ispunjenje onoga što je dogovoreno, a ne da ta javnost ostane i bez pukih podataka o tekućem poslovanju (kako se to dešavalo i dok je NIS bio samo naš). Uostalom, pošto je i s ruske strane reč o firmi u pretežno državnom, odnosno javnom vlasništvu – transparentnost poslovanja bi trebalo da se podrazumeva i u Srbiji i u Ruskoj Federaciji.
Treba na kraju reći da NIS sa novim vlasnicima i gasni projekti Rusije u Srbiji ne startuju u dobrom času, već u vreme svetske krize i finansijskih briga koje more i Beograd i Moskvu. Valjda su o tome vodili računa i pregovarači obe strane kada su ugovorili i usaglasili ovo što je potpisano.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Sigurno nisu svi naprednjaci oduševljeni Šapićem, ali videćemo da li ima “pacovskih kanala” i ko je njihov arhitekta. Ako su već napravljeni, male su šanse da za njih ne zna vrh lojalističko-hijerarhijski ustrojene stranke poput SNS. I Šapić to svakako zna
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
