Šta je pisalo u lecima kojima su različite vojske zasipale prostore Srbije i bivše Jugoslavije od 1914. do 1999? Za šta su se koristili i kakvog su efekta imali na moral vojnika i civilnog stanovništva? Konačno, zbog čega su obećanja koja su davana u tim lecima redovno bila lažna
Decembra 1918. godine narodni poslanik za kosmajski srez i rezervni oficir Aleksa Žujović žurno napušta tek obnovljenu štampariju “Gutenberg” u Nišu sa svežnjem sveže odštampanih letaka i odlazi u pravcu aerodroma. Tamo ga je čekao aeroplan da ga preveze u novopečenu prestonicu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca – Beograd. Tokom ratnih godina imao je prilike da se susretne sa lecima koje su razne neprijateljske vojske bacale na njegove vojnike ne bi li ih dodatno demoralisale i podstakle na predaju ili dezeterstvo.
Ovog puta narodni poslanik Žujović hoće da obraduje svoje zemljake i glasače podno Kosmaja letkom sasvim drugačije sadržine, želeći da im čestita slobodu i nastupajuće praznike: “Narodni poslanik i rezervni kapetan, vraćajući se sa fronta aeroplanom, šalje svojim prijateljima i poznanicima toplo pozdravlje, čestita im oslobođenje i nastupajuće praznike.”
“ODLOŽITE ORUŽJE DA SE RAT ŠTO PRE U VAŠU KORIST SVRŠI”
Otkada je rata, uvek je postojala želja da se neprijatelj demorališe i oslabi propagandom, ne bi li se na taj način spasli životi svojih vojnika i uštedela prekopotrebna municija. Slate su uhode da šire lažne (ponekad i manje lažne) glasine, telali i glasonoše su pred bitku iz petnih žila uzvikivali (gotovo uvek) lažna obećanja protivničkoj vojsci, a sa razvitkom štampe, na raskrsnicama i izvorištima pitke vode ostavljani su plakati koji su obećavali sigurnu i sporu smrt ako vojska nastavi svoje nastupanje. Tako su, na primer, francuski vojnici mogli da čitaju takve plakate po ruskim gradovima tokom svog pohoda na istok 1812. godine.
Sa razvojem štampe i pojeftinjenjem hartije, leci kao oblik propagande postali su naročito zgodni za ovaj vid (danas toliko aktuelnog izraza) hibridnog rata. Značajno je uticala i činjenica da se u drugoj polovini 19. veka stanovništvo, a samim tim i vojska, u velikoj meri opismenjava i tako letak dobija još više na važnosti. Još kad su avioni razvijeni toliko da mogu da lete dovoljno daleko i visoko, eto propagandnog sredstva koje se koristi i dan-danas, posle više od sto godina.
Već avgusta 1914. godine austrougarska avijacija izbacuje veliki broj letaka iznad položaja srpske vojske na obalama Drine, Save i Dunava. Sadržaj letaka je manje-više isti: “običan” vojnik se poziva na predaju jer ga njegovi oficiri lažu, dok je njihov kralj već daleko od ratnih zbivanja i svoje kraljevine. Treba istaći da su propagandisti bili svesni da letak neće moći da poljulja moral dobro motivisanog vojnika, već da će se koristiti samo kao listić za umotavanje duvana ili papir za higijenu.
Ofanzivom Centralnih sila na Kraljevinu Srbiju u rat se uključuje i Bugarska, pa već oktobra 1915. godine kod Pirota počinju da padaju leci u kojima se lokalno stanovništvo podseća na njegovo navodno makedonsko/bugarsko poreklo i poziva na vernost bugarskoj armiji. U borbama koje su sledile srpska vojska je morala da se povlači ka Kosovu i Metohiji, onda preko crnogorskih planina i dolinom Drima na albansku obalu. Raspoređeni na prostoru od Skadra preko Medove, Drača i Valone, čekali su na evakuaciju savezničkim brodovima. Hidroplani bečkog cara i mađarskog kralja svakodnevno poleću iz Kotora i Zelenike ne bi li bombardovali luke koje su predstavljale jedinu slamku spasa za iznurenu srpsku vojsku. Ponekad su, pored bombi, izbacivali letke u kojima su srpski vojnici podsećani da je Kraljevina Crna Gora kapitulirala, da je svaka dalja borba bezizlazna, te da se vrate svojim kućama “gdje sad mir vlada i red, i gdje Vas Vaši željno očekuju”.
Nakon oporavka i opremanja na Krfu i kasnije na Halkidikiju, od leta 1916. godine srpska vojska zauzima borbene položaje na Solunskom frontu. Ni u makedonskim planinama neprijatelj nije prestao sa propagandom, pa tako Sreten Žujović piše u dnevniku kako je bugarska vojska koristila balone za rasturanje letaka. Blizina srpskih rovova je olakšavala taj posao, te su vojnici mogli čitati: “Odložite oružje da se rat što pre u Vašu korist svrši.”
PROPUSNICA ZA STRELJANJE
Nepune dvadeset i tri godine nakon što je poslanik Žujović lecima iz aviona poželeo svojim zemljacima dugo iščekivanu slobodu, opet su ratne propagandne mašinerije počele da se koriste letkom kao jeftinijom i bezazlenijom zamenom za metke i bombe. U danima nakon kapitulacije vojske Kraljevine Jugoslavije, državna štamparija u Sarajevu danonoćno je štampala letke u kojima su rašrtkane jedinice jugoslovenske vojske, bez veze sa štabovima armija i ostavljene napuštene po bosanskim vrletima, obaveštavane da je rat gotov, te da se predaju najbližoj nemačkoj ili italijanskoj jedinici.
Nisu se svi odazvali pozivu na predaju, pa već od leta 1941. godine dve se ustaničke vojske pojavljuju na prostoru od Karavanki do Đevđelije. Sa formiranjem većih ustaničkih jedinica i zauzimanjem gradova, neprijatelj, u prvom redu Nemci, počinje sa operacijama opkoljavanja i uništenja četničkih i partizanskih jedinica na širem prostoru Srbije, Bosne, Crne Gore i Hrvatske. Nakon sloma tzv. “Bihaćke republike” rane 1943. godine, partizanska glavnina sa Centralnom bolnicom i zbegom civila povlači se ka dolini Neretve. Pored mitraljeske vatre i avionskih bombi, hiljade letaka počinje da zasipa duge kolone u odstupanju. Ovaj put nemački propagandisti koriste novi vid letka, takozvane propusnice. Pored standardnog teksta o tome kako su izmanipulisani od svog vođstva i kako treba da napuste uzaludnu borbu, na poleđini svakog letka štampan je tzv. “ausvajs”, sa sve grbom Vermahta, kako bi izgledao što ozbiljnije. Pokušajmo da sagledamo položaj nekog ranjenog ustanika. Mora dnevno da hoda na desetine kilometara, srećan je ako mu je rana previjena jednom u deset dana, nedostaje mu hrana koja se inače sastoji se od kuvanog i bljutavog parčeta konjskog mesa i poneke šumske trave koja mesu daju bar neki ukus, jer so nije video još od ranjavanja. Ako baš ima sreće, dobiće porciju prekuvanih italijanskih makarona. Tokom jednog od dugih marševa nailazi na “propusnicu”, koju stavlja u pocepani šinjel pod izgovorom da mu treba da savije “polovče” (cigaretu). I dok uveče sedi pored logorske vatre i razmišlja o sudbini svoje porodice koja je uspela da pobegne pred ustaškim kaznenim ekspedicijama, letak mu opet dolazi pod ruku i poruka sa njega deluje sve primamljivije.
Nemali broj ustanika se slomio pod ovim vidom propagande, naročito borci kojima su porodice ostale žive i na slobodi. Nemačke trupe su većinu dezertera streljale na licu mesta, dok su se pojedinci “izvukli” odlaskom na prinudni rad u Grčku ili na sever Norveške, da grade obalska utvrđenja.
Još perfidniji su bili leci koji su oponašali predratne stodinarke i obećavali “slobodu, život i kruh” za čak sto ljudi. Cinično su se zvali “prebegličke legitimacije”, a bili su namenjeni brojnim zbegovima civilnog stanovništva koji su bili uobičajena pojava u Bosni i Krajini tokom 1942. i 1943. godine.
Nemački laki izviđački avion kružio je 26. februara 1944. iznad Bukulje, dok je kopilot iz vreća izbacivao letke koji opet imaju formu propusnice. U njima pozivaju pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini (četnici) da se mirno predaju i da će sa “… njim postupati, kao sa prebeglicom, a ne kao sa zarobljenikom.” Pored umirujućeg teksta stoji grb Vermahta, dok se ostale formacije ne pominju. Tih dana je u punom jeku operacija “Hajka”, koju zajedno sprovode nemačke, bugarske i ljotićevske snage potpomognute “Ruskim zaštitnim korpusom”, a cilj im je uništenje nekoliko korpusa JVuO na prostoru od Jadra do Smedereva. I pored teške situacije, četnici se probijaju kroz bugarske i ljotićevske položaje, te uspevaju da umaknu diviziji “Brandenburg” i 5. motorizovanom SS policijskom puku. Mi, nažalost, ne možemo da znamo koliko se četnika i civila predalo verujući u sadržaj letka, ali je sigurno da broj nije beznačajan.
“NEKA SE SPASI TKO MOŽE”
Prvog dana Uskrsa 1944. godine (16. aprila), nad Beogradom se pojavilo 600 bombardera 15. vazduhoplovne flote SAD. Mnogi građani su pomislili da su se avioni uputili za Rumuniju, da bombarduju naftna postrojenja u Ploeštiju, odakle je stizala većina nafte za nemačku ratnu mašineriju. Nažalost, nisu bili u pravu. Na meti je bio glavni grad Kraljevine Jugoslavije, tj. Železnička stanica, fabrike avio-delova sa obe strane Save i Dunava, kao i skladišta benzina na Čukarici. Poginulo je više hiljada ljudi, a oštećeni su i glavni mostovi.
Bombardovanja su nastavljena i u narednim mesecima, tako da je u periodu od aprila do septembra 1944. godine Beograd bombardovan čak 11 puta. Uvidevši da Beograđani neće lako preći preko ovakvih postupaka zapadnih saveznika, iz “letećih tvrđava” pored bombi padaju i leci u kojima se poručuje: “Na današnji dan mi se, vaši saveznici, sećamo Vaših svetih žrtava koje su pale za vreme bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine od strane Nemaca.”
U donjem delu letka je grafički prikazano koliko više bombi pada na Berlin u odnosu na Beograd, mada nismo sigurni kolika je to uteha bila napaćenim stanovnicima grada koji se tako odlučno suprostavio nacizmu 27. marta 1941. godine i time sebi obezbedio mučeničku sudbinu u godinama koje dolaze.
Nakon desanta na Drvar, krajem maja 1944. godine, Josip Broz Tito je sa najbližim saradnicima i delom savezničkih vojnih misija evakuisan u Bari, odakle je prešao na ostrvo Vis. Propagandna odeljenja nemačke vojske nisu propustila ovu priliku i već juna meseca pojavljuju se leci pod naslovom “Neka se spasi tko može”, u kojima se partizani obaveštavaju o Titovom begu, razbijanju partizanskih formacija u okolini Drvara i Bosanskog Petrovca i odlučnosti nemačke vojske na borbu “… sve dok poslednji bandit ne uvidi besmislenost borbe za komunizam”. Na poleđini je nova “propusnica” koja, ovog puta, navodi “Zakon o amnestiji” NDH od 16. januara 1944. godine kao slamku spasa.
Ulaskom Crvene armije u Srbiju ishod građanskog rata između partizana i četnika bio je rešen. Ostaci četničkih korpusa prebacuju se u Bosnu, gde pokušavaju da prezime i izađu iz borbenog dodira sa daleko nadmoćnijim neprijateljem. Za to vreme partizani prerastaju u moderno opremljenu vojsku sa oklopnim jedinicama i eksadrilama borbenih aviona. Do odlučujućeg okršaja dolazi na Zelengori maja 1945. godine, gde su četnici razbijeni, posle čega prestaju da budu organizovana borbena formacija.
Prema sećanjima majora Aleksandra Miloševića, komandanta 2. šumadijskog korpusa (koji na proleće 1945. godine broji ne više od 100 vojnika), partizanske eskadrile zasipaju četničke kolone lecima koji opet imaju formu propusnica (što dovoljno govori o efikasnosti te propagadne metode). Obični vojnici se pozivaju da pobiju svoje starešine i vrate se kućama, gde će moći da nastave normalan život. Po istom izvoru u sadržaj letka su poverovali neki posavski četnici, koji su streljani odmah po predaji.
“BEOGRADSKA JUTRA”
Pedeset pet godina kasnije, opet se po šumama Srbije pojavljuju papirići koji pozivaju vojsku na predaju, uz obećanje boljeg i mirnijeg života. Po svedočenju brigadnog generala u penziji Stojana Konjikovca, aprila 1999. godina obronci Pašrtika beleli su se od letaka, koje ovaj put izbacuju avioni NATO pakta. Pored napretka tehnologije i razvitka drugih, daleko efikasnijih medija, papirići veličine dlana i dalje imaju upotrebnu vrednost u propagandnom ratu, makar da obaveste na kojim frekvencijama mogu da se slušaju i gledaju vesti koje nastaju u štabu NATO alijanse. Emisije nose cinične nazive poput “Želimo da razgovaramo sa vama” ili “Beogradska jutra”.
Tokom bombardovanja SR Jugoslavije, više od 30 različitih letaka u milionskim tiražima izbačeno je iznad Srbije i Crne Gore. Budući da su njihovi tvorci dobro upućeni u društvene i političke podele u srpskom društvu u zadnjoj deceniji 20. veka, poruke upućene vojnicima Vojske Jugoslavije pokušavaju da stvore razdor između njih i pripadnika MUP. Pominju se nepostojeće demonstracije po gradovima, sve uz fotografije razbijanja demonstracija tokom zime 1996–1997. godine. Sledi tekst da “Mupovac ima vremena da skokne do kuće da prebroji lovu od svog plena. Oni dobijaju redovnu platu, bolju i noviju opremu, a i nadgledaju vas da li ispunjavate njihova naređenja.”
Potom leci sa slikama Marka Miloševića (sina predsednika SRJ Slobodana Miloševića) i njegovih navodnih vila i jahti u mondenskim letovalištima na Mediteranu, podsećanja na bankarske “genije” poput gazda Jezde i Dafine Milanović i mnoge druge nesreće koje su zadesile građane Srbije tokom prethodnih godina. Ukoliko ovakve poruke nisu poljuljale moral pripadnika vojske i policije, za svaki slučaj se pojavljuju fotografije najubojitih borbenih strojeva poput helikoptera “apač” ili strateških bombardera B 52 uz poruku: “Ako hoćete da preživite i da opet vidite svoju familiju, ostavite svoju jedinicu i bojno sredstvo i odmah napustite Kosovo i Metohiju”.
Pored donošenja “činjenica” o svakodnevnim i masovnim dezerterstvima pripadnika vojske, posebno se podvlačio gubitak Krajine, istočne Slavonije, Baranje i Sarajeva u nedavno završenim ratovima i postavljalo se pitanje: “On se kladi sa srpskom kolevkom, sa srpskim mestom u svetu i sa životima svojih ljudi. Zar je to sve njegovo, lično i sme da se prokocka?”, uz fotografiju namrštenog Slobodana Miloševića.
Ovo nas vraća da početak teksta i osnovno pravilo ratne propagande tokom vekova. Obećanja su uvek lažna, ali su neretko potkrepljena činjenicama kojih su svesni protivnički vojnici, makar i u podsvesti.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
