Vetrokaz u oluji

Politički zemljotres koji je protresao Srbiju i Kosovo posle sastanka u Vašingtonu se još ne stišava. Jedno od ključnih pitanja je da li je Srbija poremetila svoju odavno proklamovanu politiku oslonca u spoljnoj politici na četiri stuba (Evropsku uniju, SAD, Rusiju, Kinu), da li je okrenula leđa Rusiji i Kini nekim odredbama sporazuma, a orijentisala se mnogo više ka Americi, pristajući čak i da, u sklopu Trampove predsedničke kampanje, utera prst u oko i islamskom svetu (i EU) i preseli ambasadu u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim.

Srpski političari i režimski mediji reaguju na uobičajen način – proglašavaju pobedu, veličaju Vučićevu mudrost i odlučnost, tvrde da je saradnja sa Amerikom nikad bolja, a da sa ostalima nije narušena. Ove reakcije ponekad dobijaju tragikomične razmere, kao kada Vučićeva savetnica za medije Suzana Vasiljević kaže da su komentari arapskih zemalja na najavu preseljenja ambasade u Jerusalim uglavnom pozitivni, ali na stranu domaći jad, mnogo je zanimljivije kako na sve ono što se desilo reaguju pomenuti „stubovi“.

AMERIČKI SPEKTAKL

Ivan Vujačić, bivši ambasador Srbije u Vašingtonu, za „Vreme“ kaže da su se dolaskom Donalda Trampa mnoge stvari promenile i u spoljnoj politici SAD, navodeći primer Srbije i Kosova. „Dolaskom Džona Boltona je došlo do nagoveštaja da bi moglo da dođe do neke razmene teritorija u okviru nekog sporazuma, i da su to dogovorili Tači i Vučić. Naravno, svi to negiraju, ali ima dovoljno podataka, uključujući i Boltonove memoare, u kojima tvrdi da je to tako bilo. Amerikanci su to prepustili obema stranama u smislu ‘hajde da vidimo šta možete da se dogovorite i da li mi to možemo da podržimo’.

Protivljenje Evrope je bilo veliko, očigledno je došlo do razlaza SAD i EU, ne samo po ovom pitanju nego po mnogim drugim stvarima. Onda je taj proces odlaskom Boltona nekako zamro, ali su Tramp i Grenel pokrenuli priču da bi pokazali svoje prisustvo i da bi iskoristili to za neke svoje potrebe, koje su sada vidljive. Suštinski, ovaj sporazum je agenda Amerike za njene unutrašnje izbore i njenu spoljnu politiku na Bliskom istoku.“

Vujačić misli da nije došlo do radikalnog zaokreta u spoljnoj politici Srbije, jer EU i dalje insistira da bude glavni nosilac ovog procesa, a pitanje je i šta će biti posle predsedničkih izbora u SAD 3. novembra.

„Neću mnogo da spekulišem šta bi se desilo ako pobedi Bajden, ali činjenica je da će on gledati da se više koordiniše sa Evropom, da se stavovi približe i da će ovi nesporazumi oko raznih tema, od kojih je Kosovo samo jedna, polako nestajati. Mislim da će se ceo proces vratiti u Brisel i da tu neće biti velikog odstupanja.

Ovo ne vidim kao veliki zaokret, jer još uvek ne vidim ni supstancu ekonomskog dela, tako da mislim da se nije desilo ništa sem jednog velikog spektakla koji je, čini mi se, bio pre svega namenjen publikama u svim zemljama učesnicama tog događaja u Beloj kući. Ceo sporazum nije naišao na skoro nikakve komentare u velikoj svetskoj štampi, više se povodom sporazuma pričalo kako će se međusobno priznati Kosovo i Izrael i o Bliskom istoku nego o odnosima Prištine i Beograda.“

foto: ap

KINESKA TEHNOLOGIJA

Aleksandar Novačić, dugogodišnji dopisnik iz Kine, misli da sporazum nema snagu državnog ugovora i da zato Srbija ima dosta prostora da i dalje balansira između raznih svetskih centara moći kao što i mnoge druge zemlje, i u Evropi i šire, balansiraju i snalaze se, kao i da neće bitno uticati na spoljnu politiku Srbije.

Što se tiče odredbe sporazuma koja se odnosi na 5G mrežu i koja očigledno cilja na kinesku kompaniju Huavej (opširnije o tome na narednim stranicama „Vremena“, u tekstu „Zašto kažeš Huavej, kad misliš na Huavej“), Novačić kaže: „Kina je suviše veliki, a Srbija suviše mali igrač da bi to nešto bitno poremetilo u odnosima. Vučić je posle toga primio kinesku ambasadorku Čen Bo i saglasili su se da dugoročna strateška saradnja između dve zemlje ostaje, da se razvijaju svi projekti koji su potpisani, uključujući i telekomunikacije. Ne vidim neke velike šanse da Srbija odustane od saradnje oko razvoja 5G mreže sa Kinom i mislim da će to gotovo sigurno biti jedna od tačaka sporazuma iz Vašingtona koja neće biti sprovedena u život.

Niko još nije dokazao da Huavej radi nešto što nije u skladu sa propisima. To je kompanija koja je najviše puta proveravana u svetu. Iz Huaveja kažu ‘nemojte da nam verujete, proverite nas’. Srbija uvek može da kaže da nema dokaza da je Huavej nepouzdan dobavljač“, smatra on.

Sa druge strane, Novačić veruje i da će ono što je potpisano u Vašingtonu u budućnosti sigurno biti korišćeno u američkoj politici pritisaka prema Srbiji, nekad više, nekad manje, „kao paljenje američke ambasade i slučaj braće Bitići, koji se zadržavaju kao stalno sredstvo pritiska“.

foto: darko vojinović / ap

RUSKI GAS

Jedna od tačaka Vašingtonskog sporazuma je i da će Srbija diverzifikovati svoje snabdevanje energijom. Sa jedne strane, reklo bi se da tu nema ništa sporno, i u svetu i kod nas se razvijaju obnovljivi izvori energije. Osim toga, Balkanski tok koji je u izgradnji otvara Srbiji novi pravac snabdevanja gasom, a direktor Srbijagasa Dušan Bajatović kaže: „Na LNG terminalu u Aleksandropolisu gde treba da počne gradnja, Srbija je rezervisala na 10 godina 500 miliona metara kubnih. I to je ono što smo mi procenili da nam je dovoljno iz tog pravca, bilo da je to LNG iz uljnih škriljaca iz Amerike ili iz Katara ili možda i Rusije, zašto da ne.“

Jasno je, međutim, da između redova u sporazumu piše da bi Srbija trebalo da se oslobodi zavisnosti od ruskog gasa, što može da se protumači i kao svojevrsno okretanje leđa Rusiji, koliko god odredba ne bila precizna, i da to može biti razlog prvobitne žestoke reakcije Rusije, uz ponižavajući performans u Beloj kući.

Jelica Kurjak, bivša ambasadorka Srbije u Rusiji, za „Vreme“ kaže: „Energetski problem sukoba interesa na evropskom tlu između Amerike i Rusije nije tajna. Američka strateška pozicija je da pokuša da odvoji veće zemlje Evrope od vezanosti za ruske energente, pre svega gas, i da Evropi bude snabdevač tečnim gasom. Mi u tom sklopu nismo veliki igrač, ali je činjenica da je Gasprom kupio NIS u Srbiji i da je Srbija zemlja preko koje se sada mnogo toga dešava i prelama. Moguće je da je takva poruka poslata preko Srbije velikim igračima, poput Nemačke, koja je blizu završetka Severnog toka. Nemačka želi da postane centralni evropski hab koji će snabdevati ruskim gasom sve evropske zemlje, uključujući i nas, Balkan.

To svakako Americi ne ide u prilog, pa je i ta tačka ubačena da se zna da smo se i mi na neki način obavezali da ćemo imati Ameriku kao partnera za gas. Nije to ugovor međunarodnog karaktera, ali obavezuje potpis. To je velika sila koja sutra može da se pozove na to.

Rusiji je to poznato i ona to pomno prati, da vidi kako će se dalje situacija odvijati. Bez obzira na nesmotrenost i malu vrstu provokacije poslatu od strane Marije Zaharove, portparola Ministarstva spoljnih poslova Rusije, posle toga je objavljeno da je naš predsednik razgovarao telefonom sa predsednikom Rusije Putinom, da je Vučić razgovarao sa ruskim ministrom spoljnih poslova Lavrovom, da su mu se izvinili i da je, što je važniji momenat u celoj priči, Rusija rekla da ostaje na svojim pozicijama poštovanja Rezolucije 1244 u vezi s Kosovom, i na svojoj poziciji oko Srbije uopšte.

To znači da je i Rusija poslala poruku: U redu, mi razumemo šta vi želite, razumemo put koji je predsednik Vučić obavio u Americi, razumemo i vaš interes ovde, ali ne zaboravite da i mi tu imamo značajnu ulogu i određene interese’. Kako god okrenuli, Rusija je članica Saveta bezbednosti, ako ćemo ostati dosledni da je Kosovo prema Ustavu deo Srbije, moramo imati jakog partnera i prijatelja u Savetu, a to su za sada Rusija i Kina.“

foto: ap

IMA LI JASNE POLITIKE

Spoljna politika jedne zemlje, naročito male i slabe poput Srbije, jeste umetnost mogućeg, uključujući i promene kursa, ali Jelica Kurjak se pita da li Srbija ima jasnu spoljnu politiku preciziranu u taktici i strategiji. „Šta je naša strategija u spoljnoj politici? Ovo nije vreme nesvrstanosti gde mi volimo da koketiramo sa svima, niti smo u poziciji da koketiramo sa svima, jer smo započeli proces pridruživanja Evropskoj uniji.

Već godinama, vadeći se na Kosovo i obrazlažući time što imamo problem nerešene teritorije, zapravo ne radimo ništa u pravcu približavanja EU. To ne znači da eliminišem i odgovornost EU, koja takođe koristeći poziciju nerešenog pitanja Kosova i neodlučnost Srbije, nije mnogo radila i uradila, ali mi imamo jako mnogo sporazuma postignutih sa EU koji upravo znače korak bliže ka Uniji. Takvih koraka i sporazuma nemamo ni sa Kinom, ni sa Rusijom, ni sa Amerikom. Mi smo evropska zemlja i stalno se ponavlja da želimo u EU, ali pričekajmo još malo, ili Evropa kaže ‘pričekajte još malo’, pa se dogodilo da i Evropa, kada je imala Bregzit, gotovo ništa godinu dana nije radila u pravcu sređivanja situacije oko Kosova i u vezi s približavanjem EU.

Da, Rusija jeste tradicionalni partner, odnosi sa Rusijom prepuni su emocionalnog, mitološkog naboja vezanog za naše korene, slovenstvo, sličnost jezika, istorije, pa i kulture itd. To stoji, to je neosporno, i nama ta zemlja jeste tako bliska, ali šta mi hoćemo? Nas obavezuju neki potpisani papiri sa EU, i u odnosu na Rusiju. Jednog dana nas će pitati da se približimo evropskoj politici i u odnosu prema istočnoj Ukrajini, Krimu, Belorusiji itd.

Koketiramo sa evroazijskim strukturama koje su okupljanje zemalja bivšeg SSSR, a istovremeno to isto radimo sa EU, a to su nespojive stvari. I nama će biti postavljeno pitanje, kao što je sada Amerika postavila pitanje, ili kao što je rečeno: ili vojna vežba u Belorusiji sa Rusijom, ili hoćete u EU.

To je stvar našeg opredeljenja, naše definicije spoljnopolitičke pozicije. Ako želimo što pre da uđemo u EU, moramo požuriti. Očigledno na tom putu stoji i taj momenat priznanja Kosova kao države. Na koji će se način to ostvariti, videćemo u narednom periodu, ali imam utisak da je došlo vreme popuštanja strpljenja i EU i velikih zemalja sa kojima sarađujemo, i kojima smo mnogo toga obećavali da ćemo uraditi.“

JOŠ UVEK PO STAROM

Svi sagovornici „Vremena“ misle da ipak neće biti drastične promene spoljnje politike Srbije ni posle sastanka u Vašingtonu, kao ni drastične promene odnosa „velikih igrača“ prema Srbiji, bolje reći njenom predsedniku.

„Mislim da sve ovo neće imati uticaja na neko razmišljanje Kineza o Vučiću“, kaže Aleksandar Novačić. „Kinezi sigurno dobro znaju ko je Vučić i kakva je njegova vlast. Oni će sarađivati sa bilo kojom vladom, oni imaju geoekonomske interese u svetu, a ne geopolitičke. Prema tome, njih mnogo ne interesuje kakva je vlada u nekoj zemlji. Sarađivali su sa Titom, Miloševićem, u isto vreme sa Tuđmanom, Izetbegovićem, pa i s onima posle Miloševića. Bilo ko da dođe na vlast, oni će opet sarađivati. To važi i za Srbiju, i za bilo koju drugu državu.“

Ivan Vujačić misli da ono što se desilo, i kako se desilo u Vašingtonu, ne može u budućnosti imati ozbiljne posledice na međunarodni položaj Srbije, pre svega zato što je Briselu, Vašingtonu, Moskvi, Pekingu sve jasno odranije. „Nije ovo ništa novo za nekoga, ovo je samo drastična manifestacija toga, permanentnog okretanja i nebalansiranog odnosa, makar u pojedinim izjavama“, smatra Vujačić.

To ipak ne znači da nikakvih posledica neće biti. „Mi ne znamo da li je to sporazum ili pismo o namerama. Drugo, ne vidim sa kim smo ga to potpisali. Sporazum se obično potpisuje sa dve strane. Mi i oni smo dali jednu izjavu u prisustvu predsednika Amerike. Nigde nije zapisan pravi ugovorni način, bilo šta, u tom papiru koji je potpisan“, kaže Vujačić.

foto: tanjug

„Međutim, to ne znači da izjave političara ne obavezuju, čak nije mnogo važno da li su formalno-pravno obavezujuće ili neobavezujuće. Kada izjavite ‘ja ću da preselim ambasadu u Jerusalim do sledećeg jula’, od vas se očekuje da to uradite. Ako izjavite ‘ja ću da završim prelaz u Merdaru’, očekuje se da to uradite. Bilo šta što kažete u prisustvu nekog tako moćnog, očigledno je obavezujuće makar u nekom moralnom i političkom smislu, i ima posledice. Drugim rečima, ni arapski svet neće tako lako da pređe preko te činjenice ako se stvarno ambasada preseli u Jerusalim, a neće ni EU.

Ako dođe Bajden, biće sklon da eliminiše mnoge stvari koje je Tramp radio na skoro svim frontovima u spoljnoj politici. Mislim da će ostati jedna stvar kao problem, odnosi sa Kinom, u smislu jednog novog tehnološkog rata. Pitanje 5G mreže će ostati kao problem ne samo između SAD, već i Evrope i Kine. Mislim da sve ovo ostalo može da se revidira.“

Posledica će biti, možda ne tako vidljiva, i svojevrsno blamiranje institucija Srbije, i gubljenje kredibiliteta.

„Kod nas su i spoljna i unutrašnja politika koncentrisane u jednoj grani izvršne vlasti, a to je predsednik. Nama ne rade institucije, mi smo parlamentarna demokratija, a Skupština ne radi, ne postoje ministarstva ni službe koji su zaduženi da rade neke poslove. Kod nas na sve sastanke ide predsednik sa svojom pratnjom koju je on izabrao, i ja ne znam kako to tretiraju njegovi sagovornici, ali to se ne radi tako. Nemoguće je bilo ovakav sastanak odraditi bez ministra spoljnih poslova, ambasadora, protokola, to se tako ne radi“, smatra Jelica Kurjak.

„Gubi se kredibilitet. Cela ideja zaklinjanja u prijateljstva, vrednosti, prijateljske lične odnose, to nije dobro, to je

šou-program. Nažalost, svetska politika je postala taj šou-program. Ali ne možete jednog dana da pričate, kao kada se dešavalo sve ovo sa koronom, ‘Evropa ništa, a Kina i brat Si sve’, pa se sutra izvinjavate u Evropi, danas da potpišete za ambasadu u Jerusalimu, sutra da objašnjavate zašto je to bilo, jedan dan prijateljstvo sa Trampom, drugi sa Putinom. U politici ne postoje lična prijateljstva, a ako postoje, ne treba da se eksploatišu na takav način. Ako se vrtite kao vetrokaz na krovu, gubite kredibilitet „, kaže Ivan Vujačić.

Pitanje je, doduše možda i najvažnije, kako rezultate vašingtonskih dogovora tumače Aleksandar Vučić i oni koji sa njim dele vlast. Sa gledišta Vučićeve politike „od danas do sutra“, koju je do sada uspešno rabio i na domaćoj i na spoljnoj sceni, on je kupio još godinu dana „zamrznutog“ statusa Kosova, koje neće tražiti priznanje u međunarodnim organizacijama, na prvi pogled je ispeglao odnose sa Kinom obećavajući da se neće ništa menjati, sa ruske strane se, opet na prvi pogled, čuju pomirljivi tonovi posle prvobitne burne reakcije, čak je i palestinski ambasador u Beogradu izjavio da je „nesporazum usaglašen“. A posle, šta bude.

A to „šta bude“ može, na primer, da se čita između redova u komentaru (koji nekako zvuči i kao upozorenje) ruskog „Komersanta“, kada piše da ćemo konačan zaključak o zaokretu u srpskoj politici moći da donesemo uskoro, nakon raspodele ključnih uloga prilikom formiranja nove vlade, naročito u Ministarstvu energetike. „Ako oni ne budu proruski nastrojeni, zaokret će biti ozbiljan“, kaže „Komersant“.

No, upozorenja stižu, manje ili više uvijeno, i sa drugih strana. Kako će se iz galimatijasa obaveza iz Vašingtona vlast u Srbiji ispetljati, a da se nikome ne zameri i nikoga ne slaže, verovatno ni ona sama ne zna. Poznajući njen način promišljanja stvarnosti i sveta, i njene sposobnosti, jedino je sigurno da će cenu eventualnih teških posledica plaćati svi građani ove zemlje.