Veliko prolećno čišćenje

Desetak dana nakon što je smenjen programski direktor Radio-televizije Vojvodine (RTV) Slobodan Arežina, ostavke su dali generalni direktor Srđan Mihajlović, urednica Prvog programa Marjana Jović i zamenica direktora programa Tanja Jordović. U međuvremenu, preko noći smenjeno je još četrnaestoro urednika, pa je malo reći da je stanje u toj kući vanredno. Sadržaj i koncept programa ubrzano se upodobljavaju željama i potrebama SNS-a, najava emisije „Pravi ugao“ Ljubice Gojgić izbačena je iz Dnevnika u 5, ekipa Jutarnjeg programa kompletno je promenjena… Više od 100 zaposlenih u otvorenom pismu, imenom i prezimenom, bezuspešno traži objašnjenje o razlozima ovih promena. Novoizabrano rukovodstvo uporno tvrdi da nikakvog progona neće biti i da je većina smenjenih urednika zapravo „dala ostavke“, a pred RTV-om se u ponedeljak 23. maja okupilo nekoliko hiljada ljudi tražeći ostavke Upravnog odbora i ukidanje svih odluka koje su dovele do ove situacije.

NIJE SMENA, NEGO REPRIZA: Uprkos svemu tome, kao i činjenici da je program RTV-a u poslednjih nekoliko godina bio primer profesionalnosti i inovativnosti, fokus pažnje javnosti se još od prošle sedmice preusmerava na potpuno drugu stranu – podsećanje da je do smene uredništva došlo i 2011, u vreme prethodnog režima, kako se uporno podseća. „Politika“ je recimo, jednu od prvih vesti o RTV-u naslovila sa „Repriza 2011. godine na kadrovskom programu Radio-televizije Vojvodine“, a tekst počela konstatacijom da se „tada nije čulo da iza svega stoji politika“.

Formalno-pravno, baš kao što je i inače u „Politici“ slučaj, tu nije ništa sporno. Te 2011. zaista je došlo do velikog tumbanja u RTV-u. Zbog pada gledanosti, UO RTV-a smenio je generalnog direktora, glavne i odgovorne urednike televizije, radija i informativnog programa, i doveo nekoliko uglednih novinara i novinarki iz Beograda, uglavnom s TV B92. Ono o čemu „Politika“ ne piše, a što je ovde izuzetno važno, jeste da je baš ta ekipa novinara bukvalno oživela RTV čineći je jednom od uglednijih medijskih kuća, u kojoj su se poštovali profesionalni standardi, dolazili najugledniji gosti i kojoj su se sve češće okretali čak i gledaoci koji geografski ne spadaju u njenu ciljnu grupu. RTV iz vremena pre 2011. jednostavno nije isti medij kao 2016.

Ipak, ne treba biti slep kod očiju ili neobjektivan: smene 2011. imale su povod u postepenom propadanju RTV-a, ali su istovremeno bile i politički inspirisane.

U tekstu „Seckanje repa na parče“, objavljenom u listu „Danas“, na ovu činjenicu upozorava Mihal Ramač: „Problem nije u smeni Arežine i njegovih prethodnika. Problem je u tome što oni dolaze i odlaze po volji Pajtića, Vučića i njihove branše. Demokratska javnost je tu samo ukras ili dosadna muva. Isto joj se piše.“

Rukovodeći se iskustvom iz prve ruke, on napominje da su i te 2011. primenjene slične metode, ali da nije bilo protesta: „Smenjivači nisu pominjali ni gledanost ni poslovanje. Koristili su pravo jačeg. Složno su ćutala i sva novinarska društva i udruženja. Valjda vlast zna šta radi… Uzgred, tzv. demokratska javnost, NUNS, UNS, NDNV i ostali, zgranuti zbog jedne smene, ni reč nisu rekli povodom lanjskog rankovićevskog ukidanja redakcija na jezicima nacionalnih manjina u Radio-televiziji Vojvodine. Ko još mari za manjine!“

Za razliku od Ramača, koji o političkoj dimenziji govori smireno i argumentovano, čitav niz novoproklamovanih urednika na tu se stvar osvrnuo na potpuno drugačiji način.

Šef deska informativne redakcije Budimir Marković, inače čovek koji se proslavio tvrdnjom da nikome od zaposlenih „neće hvaliti ni dlaka s glave“, rekao je za portal Cenzolovka da će ubuduće ipak morati da se radi drugačije: „Moraćemo se potruditi da budemo objektivniji, da imamo izbalansiranu uređivačku politiku na koju neće uticati ni opozicija ni vlast, ni nevladine organizacije, pa ni Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Ako se za sve ovo izborimo, uspećemo da očuvamo pokrajinski javni servis.“ Marković je istakao i da „nije tačno da su na RTV došli naprednjaci, već su to profesionalci koji znaju svoj posao“.

Vršiteljka dužnosti direktora Slavica Subotić Braun za Cenzolovku je rekla kako „novi urednik ima pravo da bira novi tim“, napominjući da su „neki ljudi u Informativnoj redakciji godinama bili neopravdano skrajnuti“: „Njima sada dajemo šansu da pokažu da mogu da budu bolji urednici, a tako i da program bude bolji.“

Ispalo je, dakle, da su nevladine organizacije i Nezavisno društvo novinara Vojvodine imali fatalan uticaj na RTV, da su pošteni novinari iz političkih razloga skrajnuti i da je situacija – sve u svemu – katastrofalna. Međutim, svakom ko je u poslednje vreme pogledao bar deset minuta programa ove televizije jasno je da to veze sa životom nema.

foto: jaroslav pap / tanjug

SPINOVANJE OČIGLEDNOG: Da bi čitava stvar dobila posebno karikaturalnu dimenziju, desilo se da su se ovim povodom oglasila novinarska udruženja za koja je retko ko i čuo, a koja – eto, baš sad – ustaju u odbranu profesionalne časti i ugleda, i to baš novopostavljenih urednika.

Društvo novinara Vojvodine, recimo, ističe da iz saopštenja zbog smena u RTV izbija „svojevrsno licemerstvo“ koje „nedvosmisleno ukazuje da je ovde samo reč o odbrani ovako i olako stečenih zvanja i dobro plaćenih pozicija“. Za razliku od UNS-a, NUNS-a i NDNV-a kao reprezentativnih udruženja, koja su – uprkos međusobnim razlikama – sva upozorila da su neprihvatljive ovakve ekspresne smene bez obrazloženja, DNV se samo i isključivo bavi „ostrašćenošću pripadnika nekih novinarskih udruženja“, pripadnošću političkim strankama i „finansijerima njihove delatnosti“.

U međuvremenu, Sindikat novinara Srbije (SINOS) i Profesionalno udruženje novinara Srbije (PROUNS) ocenili su da „pojedina medijska udruženja, koja imaju za cilj zaštitu interesa uske grupe, a ne javnog interesa, sprovode agresivnu kampanju“ protiv novog uređivačkog tima RTV-a i pozvali kolege da tu hajku zaustave. Uz pitanja tim udruženjima zašto nisu reagovala u nekim drugim problematičnim situacijama, SINOS i PROUNS otvorili su i novi deo priče: „Pojedina medijska udruženja i njima bliski sindikati ćutali su kada su u prethodnom periodu urednici i mnogi odlični novinari RTV, bez obrazloženja, smenjivani i marginalizovani. Čelne pozicije i astronomske plate pripale su tada novim kadrovima, uglavnom pridošlicama sa B92“, navodi se u saopštenju, uz opasku da je „reprezentativni Sindikat novinara predvodio kolege u RTV koje su se borile protiv ogromnih plata pojedinih ‘novinarskih zvezda’.“

Upravo taj „detalj“ na svoj će način obraditi „Informer“ u uzbudljivoj storiji o tome kako su „Pajtićevi urednici delili sebi plate od 250.000 do 400.000 dinara“, propraćenoj čak i prigodnim stripom. Na meti su ovaj put bili Sanda Savić, Danica Vučenić, Igor Božić i Tanja Jordović, koji su – kad bi se samo ili uopšte verovalo „Informeru“ – na RTV-u živeli kao bubrezi u loju, dovodeći tu kuću na rub propasti svojim suludim zahtevima.

Potpuno je nevažno što novinarka formata npr. Danice Vučenić ne vredi tih navodnih četvrt miliona dinara mesečno: naprotiv, normalna redakcija na normalnom mestu plaćala bi je zlatnim polugama, uz sve moguće bonuse, povlastice i luksuze. Nevažno je i to što Dragan J. Vučićević po ko zna koji put poimence proganja kolege i javno ih označava kao lopove i muljatore – bez ikakvih konkretnih dokaza, samo radi lične i profesionalne diskreditacije.

Najvažnije je to što se, zahvaljujući tim naklapanjima, tema jednostavno promenila: u danu kada se pred RTV-om demonstriralo zbog smena, pričalo se o nečijim platama, a u trenutku raspada iluzije o nezavisnosti javnih servisa, vraćalo se u prošlost i pričalo kako su i „oni od ranije“ radili isto to.

NASLEDNA MEDIJSKA FUNKCIJA: Nije Radio-televizija Vojvodine jedini medij o koji su se ogrešili Demokratska stranka i njeni raznorazni saveznici i sateliti. Koliko god prepreden bio, nije Vučić izmislio ni ucenjivanje medija oglasnim prostorom, ni upotrebu tabloida u dnevnopolitičke svrhe, ni pozive novinarima i urednicima, baš kao što njegova izmišljotina nije ni kadrovanje po državnim medijima. Za sva ta „dostignuća“ odgovorni su ljudi iz (nekadašnjeg) vrha DS-a.

Sve to, međutim, ne znači da je naprednjacima i bilo kome ko ih nasledi unapred dozvoljeno da sva ta dostignuća obilato koriste i još pride obogaćuju neslućenim bezobrazlukom. To što je neko nekome onomad došapnuo kako bi urednički kolegijum RTV-a mogao da se promeni, ne abolira one koji danas smenjuju, bez obrazloženja i opravdanja rekonstruišu i pretresaju. Naprotiv. Krivica im je još veća, jer ih izborna pobeda obavezuje da budu bolji, a ne gori od svojih prethodnika.

No, umesto svega toga, javnost je od Aleksandra Vučića dobila još jednu antologijsku poruku. Upitan o situaciji na RTV-u, premijer je objasnio da smene uredništva nemaju političku pozadinu, ali i da su – gle čuda – takvu pozadinu imale u vreme njegovih prethodnika. „Ja koliko vidim, tamo se stvari po prvi put dešavaju po zakonu. Zašto da budem zabrinut kada se stvari dešavaju po zakonu? Niko ne lupa table, niko ne smenjuje ljude i ne dovodi ljude iz Beograda po partijskoj liniji, kao što su to radili 2008. i 2011. godine.“

Da ne bi bilo zabune, on je još naglasio kako ne misli da neko treba da ima „naslednu funkciju“, da u javnim preduzećima ne sme da bude „monarhizma“ u kojem bi oni koje su postavili Bojan Pajtić i Bojan Kostreš „bili negde do kraja života“.

Ostali bitni akteri u ovoj priči se za sada nisu oglasili. Regulatorno telo za elektronske medije (REM) ne progovara, baš kao ni Savet REM-a koji je izabrao aktuelni UO RTV-a, time direktno proizvodeći trenutni haos. Po dobrom starom običaju, nije se čuo ni Ivan Tasovac – čovek kojem je pošlo za rukom da samo nečinjenjem, neoglašavanjem i nemešanjem u ono što mu je posao, postane verovatno najgori ministar informisanja u istoriji, i to ne samo na prostoru Srbije.

S druge strane, kakvi su i kakve ih znamo – možda je i bolje da ćute. Ako se ovako nastavi, zaćutaćemo ubrzo svi, a od REM-a i Tasovca i do sada je bilo više štete nego koristi.

Nedim Sejdinović, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine

Štap, šargerepa, nož i pogača

„Poređenje situacije iz 2011. i ove danas je čisto spinovanje. Činjenica da su se u opravdavanje ove političke čistke na RTV-u zdušno uključile skoro sve medijske i novinarske ‘veličine’ bliske vlastima zapravo ohrabruje, i govori da je protest zaposlenih i domaćih i međunarodnih organizacija doneo bar neke rezultate: bar je ‘ovima’ malo nelagodno u njihovoj osionosti. Vidim da tu tezu o ‘reprizi’ potura pre svega državna ‘Politika’, na čelu sa lažnom borkinjom za medijske slobode Lj. Smajlović. Ako su te smene 2011. bile tako katastrofalne, nije mi jasno zašto se niko od smenjenih nije bunio. Zašto se nije bunio UNS i organizovao proteste? Smešno! Činjenica je da je došlo do nekih promena, mislim ostavki, i da je došlo novo rukovodstvo koje je značajno unapredilo rad ove medijske kuće i učinilo ga najbližim onome što bi trebalo da bude javni medijski servis. Kuća se otvorila i angažovala veliki broj mladih, stručnih ljudi koji su uneli novi, mladalački duh i jednu provincijalnu medijsku kuću bez ikakvog uticaja učinili možda najboljim što trenutno postoji u elektronskim medijima u Srbiji. Ovo mnogo više liči na političku čistku koju je sproveo Miloševićev režim na tadašnjoj RTV Novi Sad, kada je sve što je vredelo na tom mediju oterano ili marginalizovano, a mnogi od njih su danas veoma značajni urednici i novinari. Ostali su ili su dovedeni poslušnici koji su vrlo brzo ovu kuću pretvorili u šovinistički i ratnohuškački bastion zla. Druga su vremena, drugi se urednici i novinari teraju, ali metod je isti, i ista je ideološka matrica onih koji vrše čistke, a bogami ima tu i mnogo istih lica“, objašnjava u razgovoru za „Vreme“ Nedim Sejdinović, predsednik NDNV-a.

„VREME„: Više od 100 novinara RTV–a otvoreno se i javno pobunilo protiv onoga sto se događa. Može li takva forma novinarskog bunta da utiče na promenu stvari?

NEDIM SEJDINOVIĆ: Ne znam da li će ovaj bunt promeniti stvari, jer protiv sebe zaista ima višeglavu aždaju koja u ruci drži i štap i šargarepu, i nož i pogaču, i koja ne preza ni od čega da stavi pod kontrolu svaku društvenu poru i spreči bilo kakvu kritiku. Ipak, ovaj bunt pokazuje da još uvek postoji ono što smo mislili da je nestalo u sveopštoj apatiji, a to su hrabrost i solidarnost, i poverenje u vlastitu profesiju i u sebe. To zaista uliva nadu, a ja se iskreno nadam da će ti mladi ljudi ustrajati u svojoj borbi i da sve ovo neće rezultirati njihovom kapitulacijom i, eventualno, odlaskom iz zemlje. Ja imam poverenja u njih, pa i u nas, da nećemo dozvoliti da nama dugo vladaju oni najgori, i da beskonačno demonstriraju nasilje i prostakluk.