Vek Radio Beograda

“Nije možda daleko dan kada će i svaka druga ili treća kuća u Beogradu imati svoj radio-telefon. Jedna kompanija dobila je već, kao što je poznato, koncesiju za podizanje velike radio-stanice i instaliranje prijemnih aparata po kućama u Beogradu i zemlji. Aparati će biti jeftini, a isto tako i godišnja pretplata, za koju ćete moći da u svojoj sobi slušate celog dana i cele noći, kad god hoćete, novosti od nas i sa strane, recitovanje, priče, operu našu i stranu, koncerte u Parizu, Moskvi, Londonu, debatu u Narodnoj skupštini, političke govore, predavanja i najnovije šaljive kuplete. Navijete samo aparat, a truba već trešti:

– Lažeš, životinjo! Lažeš, svinjo jedna! Ko laže? Ko! Bitango! Lopužo! Magarče! Nitkove! Glavu ću ti razbiti! Prosuću ti creva! – I odmah znate da je to sednica parlamenta.”

Tako je pre jednog veka “Politika” od 22. marta 1924. u članku “Radio-telefonija u Beogradu” maštala o životu uz radio.

Radio je zapravo bio u vojnoj upotrebi već 1915, tada su Vrhovna komanda srpske vojske i Vlada imale sedište u Nišu, a francuska kompanija TSF izgradila je radio-telegrafsku stanicu snage 10 kw sa antenom na niškoj Železničkoj radionici kako bi se obezbedila komunikacija Vrhovne komande srpske vojske sa Atinom i Bukureštom, odnosno sa savezničkim komandama. Zbog upada Bugara oktobra 1915. iz pravca Pirota, kao i nadiranja austrougarske vojske sa severa, stanica je demontirana i premeštena u Kosovsku Mitrovicu gde je istog meseca uništena da ne bi neprijatelju pala u ruke.

Marta 1922. za koncesiju radi izgradnje “radiofonske” i telegrafske stanice konkurisala su dva ponuđača: Markoni (“Marconi Wireless Telegraph Company”) iz Londona i Generalno društvo za bežičnu telegrafiju (Compagnie Générale de Télégraphie sans-fil) iz Pariza (telegrafska skraćenica TESAFI).

Posle dužeg pregovaranja sa obema kompanijama, Ministarstvo pošta i telegrafa odlučilo se za ugovor sa francuskim društvom TESAFI, koje se obavezalo da će radio-stanicu instalirati i da će kupovina zemljišta, izgradnja i nameštaj zgrade, montiranje i ispitivanje aparata pasti na njen teret, a da država ima pravo na 12 odsto bruto prihoda od taksa.

KONCERT SE ODLAŽE IZ DRŽAVNIH RAZLOGA

foto: rts

Izgradnja predajnika navela je inženjere Mihaila Simića i Dobrivoja Petkovića da realizuju prenos “probnog koncerta putem radio-talasa”.

“Politika” od 7. septembra iste godine u članku pod nazivom “Zabranjen radio-koncert” i podnaslovom “Ministarstvo pošta, telegrafija bez žica i naše pozorišne zvezde” opisuje atmosferu:

“Elegantni mecanin beogradske ‘Kompanije Telegrafije bez žica’, Knez Mihailova 42, ličio je juče pre podne na hodnike između glumačkih garderoba i pozornice Narodnog pozorišta na dan neke značajne premijere.

U hodniku, pred jednim istim vratima, našli su se gđa Rogovska (Ksenija Jefimovna, 1896–1961 solistkinja beogradske opere, pre emigracije opere Zimin u Moskvi), uvek kraljevski veličanstvena i sa čudnim osmehom, g. Bogić (Vitomir, glumac Narodnog pozorišta), osvajač srca kako na pozornici tako i na zemlji, g. Tomić, zbog koga i g. Bogić ima često razloga da bude ljubomoran, g. Brezovšek (Ivan, 1898–1942), naš odlični dirigent, pa i sam g. Hristić (Stevan 1895–1958), novi direktor beogradske opere (i budući muž Ksenije Jefimovne). Da sliku premijere iza spuštene zavese dopune, bilo je tu i po nekoliko novinara s jednim fotografom, koji je već udešavao svoj aparat za snimanje neke živopisne scene…

A publika koja je imala juče da sluša ovu neobičnu premijeru bila je široka koliko ceo široki svet. Jer za juče pre podne u 11 časova bio je zakazan prvi beogradski radio-koncert, koji, zahvaljujući dobrim amplifikatorima i jačim mašinama rakovačke stanice za emisiju, može odlično da čuju Pariz i Kopenhagen, Moskva i Alžir, Bejrut i London…

Uzalud su svi ti držali slušalice na ušima. Baš kad je trebalo da g. Brezovšek spusti ruke na dirke klavira, a gđa Rogovska zapeva, naišao je u salu za koncerte g. Sava Janković, viši činovnik ministarstva pošta, koji je pri ovoj privatnoj ‘Kompaniji Telegrafije bez žica’ određen kao inspektor od strane države i, na opšte iznenađenje, zabranio koncert.

Država smatra da ugovorom koji je ona sklopila sa kompanijom nije dopušteno kompaniji da priređuje koncerte. Izgleda da Ministarstvo pošta želi da priređuje koncerte u svojoj sopstvenoj režiji.

‘Kako to: začudio se g. Tomić. Ne peva valjda g. Pera Marković, ministar pošta i telegrafa, bolje nego ja!’

Ni bunjenja ni jadikovanja nisu pomogla i koncert je otkazan.

‘O, da je to neprijatno – vajkao se jedan od stubova našeg pozorišta. – Mislio sam: sad će me čuti Beč, Ženeva, Pariz, Kairo! Koliko su mi zavideli na tom inostranom gostovanju svi, kada sam malopre prekinuo probu u ‘Kralju Liru’ na pola sata da dođem ovamo. I sad, ništa! Samo da se to ne dozna. Reći ću im: Recitovao sam. Da saznaju šta je bilo, izeli bi mi dušu. Gospodo žurnalisti, ja vas molim za diskreciju’.”

Simić i Petrović su dve nedelje kasnije ipak dobili odobrenje da od 1. oktobra 1924. (datuma od koga pripada TESAFI-ju i deo pretplate za emitovanje programa) mogu, tri puta sedmično (utorkom, četvrtkom i subotom od 18.30 do 19.30.) na talasu 1650 m da emituju jednočasovni program, koji su ispunjavali koncerti, berzanski izveštaji i druge novosti, piše pravnik, publicista i urednik Radio-televizije Beograd dr Ivko Pustišek (Ljubljana, 1912 – Beograd, 2000), autor knjige Radio Beograd 1924 – prva jugoslovenska stanica, u članku “Zašto Radio Beograd ove godine slavi vek postojanja”.

Studio se nalazio u zgradi Prve hrvatske štedionice (u Ulici Kneza Mihaila). Informativni deo programa pripreman je u saradnji sa redakcijom “Politike”. Beogradska berza dostavljala je radio-stanici svoje dnevne izveštaje. Realizacija koncerata poverena je umetnicima Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.

Emisije Radio Beograda Rakovice podstakle su interesovanje slušalaca. Veliki radio-prijemnici su postavljeni u boljim ugostiteljskim lokalima kao što su bili “Aeroklub”, “Džokej klub”, “Autoklub” ili “Rotari klub”, kao i u prostorijama različitih udruženja.

DRUGI POČETAK

Međutim, stanica Radio Beograd Rakovica obustavila je rad krajem 1926. Ministarstvo pošte i telegrafa ukinulo je subvencije sa obrazloženjem da radio-stanica ne daje nikakve rezultate, da se u samom Beogradu čuje vrlo rđavo na svim prijemnim radiofonskim aparatima, te da ovakvim svojim rđavim radom ona ne samo da ne uspeva u vršenju propagande u širenju upotrebe radiofonije, nego ga, naprotiv, ometa. Godine 1924. bilo je registrovano samo 54 radio-prijemnika, krajem marta 1925. taj se broj uvećao na 238.

Ubrzo po gašenju rakovačke stanice 29. oktobra 1928. osnovano je akcionarsko društvo “Radio A. D.”, kojem je država odobrila nabavku potrebnih tehničkih sredstava kod engleske firme “Markoni”.

Englezi su istisli francusku kompaniju i imali su glavnu reč u radu akcionarskog društva, koje je zakupilo prostorije u zgradi Srpske akademije nauka i na čijem je krovu podiglo antenske stubove, a u potkrovlju je montiralo predajnik snage 2,5 kw, što je nešto malo jače od prosečne snage predajnika u Evropi (2,1 kw).

Redovno emitovanje počelo je 24. marta 1929. u 10.30 časova, u prisustvu više od tri stotine zvanica.

Ponovo je crkveni obred osvećenja stanice obavio prota Nikola Božić, otpevana je državna himna. Potom je stanicu pustio u rad ministar pošta i telegrafa Kosta Kumanudi. Predsednik upravnog odbora akcionarskog društva “Radio” dr Milan Stojadinović je rekao da nova moćna radio-stanica neće davati izveštaje o krvavom ratovanju, kao nekad u Nišu, nego će celom inostranstvu na daleko slati svakodnevno drukčije vesti o našoj zemlji. “Umetnost i nauka treba da postanu opšta, što opštija dobra, pristupačna bogatome i sirotom i učenom i neukom…”

Posle govora izveden je muzički program, a najpre svita iz Jugoslovenskog baleta Stevana Hristića (prapočetak Ohridske legende). Od 1929. Radio Beograd sarađuje sa Beogradskom filharmonijom, prenosi odlomke iz predstava Beogradske opere, organizuje prve velike operske večeri 2. juna 1929. u studiju, rečju, radi na približavanju najznačajnijih dela umetničke muzike širokom krugu slušalaca.

Radio-orkestar koji je prvi put pred mikrofonom 31. marta 1929. svirao dela Šopena, Šumana, Betovena i Leonkavala, prerašće od salonskog ansambla “tipa odeon” u Veliki radio-orkestar, koji je pod vođstvom Mihaila Vukdragovića vatreno krštenje imao na javnom svečanom koncertu povodom sto desete godišnjice Betovenove smrti 25. marta 1937. godine.

MIKROFON PRED PUBLIKOM

Tokom čitave istorije Radio Beograda narodna muzika je imala važno mesto u programu. Emisije su izvođene uživo, u prisustvu publike, “što je kod izvođača stvaralo atmosferu kao na javnim koncertima, koja se izgubi u studijskoj izolaciji…”

U početku, narodne pesme najčešće je pevao tada legendarni Mijat Mijatović. Bilo je i prenosa iz ugostiteljskih lokala. Amaterski sastavi ustupili su 1936. mesto Narodnom radio-orkestru, na čijem čelu su bili Sima Begović (gitara) i Vlastimir Pavlović Carevac (prva violina).

Na otvaranju stanice članovi Narodnog pozorišta u Beogradu – Dara Milošević, Dobrica Milutinović, Sava Todorović, Jovan Antonijević i Radomir Raša Plaović – izveli su dramatizaciju narodne pesme Đakon Stefan i dva anđela, što je najavljivalo da će radio podržavati dramsku umetnost.

U početku su se prenosile dramske predstave iz Narodnog pozorišta preko stalne veze, ali su se pojedini komadi specijalno pripremali i izvodili u studiju. Pored ostalog, pred mikrofonima je izveden Suton, drugi deo Dubrovačke trilogije Ive Vojnovića, sredinom aprila 1929, dok je pesnik ležao u bolnici i slušao svoje delo. Pošto se dugo nije došlo do vrednog teksta i do radiofonskog dramskog pisca, od 1938. godine počele su da se izvode i adaptacije pozorišnih dela u studiju.

Humorističke emisije na Radio Beogradu emituju se od novembra 1936, ali su one brzo stekle veliku popularnost. Posle Drugog svetskog rata emisija “Veselo veče”, sa Mijom i Čkaljom, uživala je neverovatnu popularnost. Emisije Vesti i druge novinarske izveštaje Radio Beograd dobijao je na početku, kako se navodi u “Spomenci o desetogodišnjici 1929–1939” od redakcije “Politike”, od novembra 1929. od agencije Avala, a od jeseni 1934. od Centralnog presbiroa. Jedan od sačuvanih snimaka iz tog doba je govor Viteškog Kralja Aleksandra I Oslobodioca prilikom posete bugarskom caru Borisu 27. septembra 1924. o mirnom napretku uz potpuno poštovanje suvereniteta, samo 12 dana pre atentata u Marselju 9. oktobra 1934. godine.

DIREKTNI PRENOS

Za Radio Beograd karakterističan novinarski žanr bili su direktni prenosi, što se nije razlikovalo od prakse drugih radio-stanica u svetu. Američka stanica RCA je jula 1921, kao jedan od prvih prenosa, direktno emitovala reportažu sa boks meča Demisija i Karpantijea. Samo petnaest dana posle (drugog) početka redovnog emitovanja, Radio Beograd je 7. aprila 1929. realizovao prvi direktan prenos fudbalske utakmice BSK–Jugoslavija. Utakmicu su prenosili Rade Stoilović, sekretar Beogradskog fudbalskog podsaveza, inače advokat, i poznati atletičar Dimitrije Stefanović, maratonac i službenik Radio Beograda.

Drugo ime za prenos Radio Beograda je Radivoje Raća Marković, koji je ostao zapamćen po uzviku “Gol, gol, gol!”, kada je na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 1958. Paragvaj po treći put izjednačio protiv Jugoslavije.

Pored direktnog prenosa Balkanskih igara i mnogih međunarodnih fudbalskih utakmica, takmičenja u jedanaest sportskih grana, sokolskih sletova i drugih manifestacija, Radivoje Marković je 1939. sa Gazimestana prenosio i skup povodom obeležavanja pet stotina pedeset godina od Kosovske bitke.

Tokom prvomajske parade 1945. kada je, po rečima Radivoja Markovića, pored tribine između “Balkana” i “Moskve”, na kojoj je bio maršal Tito, prošlo možda i 200.000 ljudi, reporterski mikrofoni Radio Beograda bili su uključeni punih sedam i po sati.

U prvim emisijama objavljivane su vesti o poplavama. Kasnije će jedna od kultnih biti emisija o vodostanju, koja se objavljuje po međunarodnim ugovorima o plovidbi Dunavom.

U Batajnici je 8. marta 1936. proradila kratkotalasna radio-stanica (Beograd II), koja je bila u rukama Presbiroa. Njen program na francuskom, nemačkom, italijanskom, mađarskom i grčkom, a uoči rata i na rumunskom, albanskom, turskom i slovačkom jeziku bio je usmeren prema inostranstvu, ali je emitovala i vesti na srpskohrvatskom jeziku.

Nešto ranije, septembra 1934, uvedena je polučasovna emisija “Nacionalni čas”, koja je u formi predavanja (za koju se ne može reći da je idealno radiofonska!) obrađivala teme iz nacionalne istorijske prošlosti i obeležavala jubileje i događaje iz kulturnog života.

Predavače je u redovima najuglednijih naučnih i kulturnih radnika za “Nacionalni čas” angažovao Presbiro. Kako navodi Živomir Simović u knjizi “Vreme radija”, Isidora Sekulić je držala čas o Milanu Rakiću, Petru Kočiću, Lazi Kostiću i drugim našim velikim literarnim imenima. Božidar Kovačević je govorio o upravo preminulom Branislavu Nušiću, Stanislav Vinaver (književnik i diplomata, ujedno šef programa kratkotalasne stanice Beograd 2) o Momčilu Nastasijeviću itd. itd.

SLUŠA TE CEO SVET!

Signal radija, koji se emitovao na talasnoj dužini od 437,3 metra, činilo je nekoliko prepoznatljivih tonova pesme Milkina kuća na kraju, oko koje psi laju, a braća su srdita… Taj signal je zamenjen taktovima Mokranjčevog zapisa makedonske pesme Pusti me, majko!

Emisije Vesti i druge izveštaje na Radio Beogradu čitali su spikeri. Na okruglom ugljenom mikrofonu “Filipsove” proizvodnje opominjao je natpis: “Govori jasno i glasno, sluša te ceo svet!”

Radio Beograd se dugo prepoznavao po glasu spikerke Jelene Bilbije Lapčević, rodom iz Crnog Luga kod Bosanskog Grahova, koja je završila Glumačku škole u Zagrebu: “Halo, halo! Ovde Radio Beograd. Talasna dužina 455 metara….”

S njom u paru radio je Henrik Fingerhut, rodom iz Tuzle, mladić šireg obrazovanja stečenog u zemlji i u Briselu, znalac tri svetska jezika. Kad je rat počeo, kao poručnik je poginuo u borbama sa italijanskim snagama kraj sela Džepišta na frontu kod Debra. Nije poznato gde mu je grob.

ZENDER BELGRAD

Kada je Beograd bombardovan 6. aprila 1941. godine, na programu Radio Beograda emitovane su sevdalinke. Kao rezervni spiker radio je Ivan Kovačević, inače finansijski službenik Radija A. D. U rano jutro 6. aprila čekao je saopštenje Generalštaba, a pošto saopštenja nije bilo, počeo je da govori u mikrofon da neprijatelj bombarduje Beograd. Pola sata nakon početka bombardovanja bomba je pala na zgradu SANU i prekinula emitovanje Radio Beograda.

Već 19. aprila 1941. iz Beča u Batajnicu je sa nekoliko vojnika stigao nemački vođa radijske grupe, poručnik Karl Hanjc Rajntgen koji je preuzeo postrojenja Radio Beograda i Kratkotalasne stanice Centralnog presbiroa vlade, iz čijih su prostorija u Ulici Miloša Velikog br. 16, na petom spratu, odnosno u Ministarstvu šuma, od 25. aprila 1941. Nemci emitovali program stanice Zoldatenzender Belgrad koji je kontrolisalo Odeljenje za propagandu Jugoistok.

Nemački Zoldatenzender Belgrad pročuo se, inače, zato što je često puštao ploču iz 1939. sa pesmom Lili Marlen, koja je eho emocija vojnika sa istočnog fronta u Prvom svetskom ratu, a koju je pevala Lale Andersen (1905−1972). Šef nemačke propagande Jozef Gebels u jednom trenutku je zabranio emitovanje ove, kako je on smatrao, “pesme s mirisom smrti”, da li zato što su vojnici sa druge strane fronta mislili da pesma o devojci koja uzalud čeka ispred kasarne nagriza nemački moral. Međutim, pesma Lili Marlen je, nakon velikog broja (čak 12.000 za jedan dan) pisama vojnika i intervencije komandanta afričkih trupa Ervina Romela (1891−1944), vraćena na program 18. avgusta 1941. Poslednji put je navodno emitovana 13. oktobra 1944. sa nekog predajnika u Austriji, gde je pobegla Nedićeva vlada.

Zoldatenzender Belgrad je odvajao u proseku dva sata dnevno za program na srpskom, a Nedić je naredio da za vreme obaveznog prenošenja vesti, izjava, govora ili poslanica, u kafanama mora da “vlada potpuna tišina”, a da gazda ne sme ni da poslužuje goste – inače sledi globa, zatvor, oduzimanje prava na rad ili prinudni rad u Nemačkoj…

OVDE RADIO BEOGRAD

Dvadesetak dana nakon oslobođenja Beograda sa malog predajnika od samo 0,5 kw, ponovo je emitovan signal Radio Beograda i glumac Ljubiša Jovanović je najavio prvu emisiju Radio Beograda u slobodi.

Ponovo se čuo glas Jelene Bilbije: “Ovde Radio Beograd!”

Dušan Slavković (“Radiodifuzni sistem u Srbiji”, zbornik “Dva veka srpskog novinarstva”) piše da je od 10. novembra 1944. pa sve do 16. maja 1945, Radio Beograd, obnovivši rad, svoj program posvetio ratnim naporima i da je bio izvor informacija za oslobođenu i neoslobođenu teritoriju Jugoslavije, zbog čega je od 15. novembra svakoga dana u 9 sati emitovan takozvani “diktat za štampu”.

Naime, spikeri su polako i razgovetno čitali ratne izveštaje, slog po slog, što je omogućavalo da izveštaje štabovi vojnih jedinica i ilegalci na neoslobođenoj teritoriji zabeleže, umnožavaju ili rukom ili na “geštetnerima” i rasturaju radi širenja istine.

Tu počinje druga duga priča o eksplozivnom rastu radiofonije u Jugoslaviji, u čemu je Radio Beograd odigrao važnu ulogu.

Sada Radio Beograd, iz one zgrade bivšeg Zanatskog doma, blizu nekadašnje kafane “Kod dva bela goluba” u koju se doselio 1947, kao stogodišnjak koga ne obilaze deca – kao da priča unucima istoriju svog prvog veka – iz fonoteke izvlači i emituje fono-zapise glasova uglednih gostiju i po neko svedočanstvo o često veoma složenim i smutnim tokovima u našem kulturnom, političkom i društvenom životu.